r.: Baz Lurman; ul.: Ostin Batler, Tom Henks, Olivija DeJong, Luk Brejsi, Kodi Smit-Mekfi
* * *
Posle devetnaestodnevnog (19-dnevnog) puta, ”Roling atounsa” na San Siru i ”Bed relidžina” u Alkatrazu i "Bič bojsa" u Tempodromu, kao i posle košmarnih nevolja s izgubljenim koferom i mučenjem u ravnodušnim dejvidlinčovskim horor hotelima bez interneta, juče sam se častio dvostrukim programom u Takvudu. Pošto sam platio račune, prošetao sam se do ”Prezenta” u Nevesinjskoj, gde sam konzumirao dva parčeta ”Grilijaša” i jedne šne-nokle.
U Pionirskom parku sam tankim flomasterom napisao ovaj horizont očekivanja koji sledi i danuo dušom. Inače mi umakoše neki filmovi, evo, na primer, ”Zajedno do kraja života” propustih, pa onaj ”Mamac” s ajkulama, a ne znam kad mi pre pobeže ”Vojvoda” u aprilu, o onoj pljački u muzeju. Da li je Takvud još tamo gde sam ga ostavio?
Horizont očekivanja
Sklopio sam taj horizont više kao somotsko nebo s prikačenim zvezdicama za školsku priredbu i pod uticajem nadrndanih kritika, koje po pravilu nisu umele da objasne zašto im film ”nije najbolji”. Od Lurmana se očekuje karnevalsko, anahrono korišćenje muzike i scenografije i jedna frenetična barokizacija u živim bojama i raskošnom zvuku. Došao sam u bioskop sa željom da mi reditelj ponudi svoju verziju ružinog pupoljka, da bude morbidno radoznao u svakom pogledu – seksualna orijentacija, droga, prežderavanje Elvisovim sendvičima, Prisilina afera s učiteljem karatea, susret sa Sinatrom – a nisam nepripremljen došao, jer sam pre nekoliko godina pročitao debelu dvotomnu biografiju Pitera Gurelnika, premda prilično sanitizovanu i usredsređenu na beznačajnosti. U toj knjizi ”Pukovnik” ostao je neokrznut, nema sendviča, ima samo nekih nagoveštaja ”zloupotrebe” novokaina zbog bolova u zubima i glaukoma... Očekivao sam transgresivan pristup Elvisovim roditeljima. Meni je uvek izgledalo nemoguće da su ga oni napravili. Na snimcima amerikanskih ”Filmskih novosti” oni deluju kao deda i baba. Otac kao da je prvi put u životu video Elvisa, izgleda kao neautovani gej, bogme i malo poremećeno, a majka kao baba, koja nikada nije imala divlji seks. Ama ni običan seks. Kao u bajci kada baba i deda dobiju dete u korpi u bašči, pa im neki čarobnjak dođe da ga uzme za kalfu... Elvis u toj porodici deluje više kao ona deluzija iz Ruždijevog romana Kišot... (Oh, wait, Elvisa i jeste uzeo čarobnjak na dalju obradu.) Očekivao sam da vidim prvo farbanje plavokosog Elvisa u crno. Uostalom više bih voleo da vidim biografiju Otisa Redinga. Kada se govori o soulu, ritmu i bluzu (jedan od ta dva izraza je izmišljotina Karla Maja), Evropljanin lako smetne s uma politički značaj te muzike, jeste to bio zarazan ritam i frontmeni su imali magiju, ali to je bilo kao šah za Sovjete – sredstvo političke borbe. Taj zadah smrti iz dokumentaraca o 1960-im, premlaćeni, upišani i usmrćeni crnci na "rasnim nemirima", agenti FBi u besprekorno belim košuljama i s fedora šeširima, Otis Reding koji ulazi u avion na svoj poslednji let, Vilson Piket koji se kurči a publika sva crna a i policajci crni i sa strahom u očima, Džejms Braun, koji je pun progutanog besa i koji potmulo trijumfuje i čeka da se razulari u starosti, a sve to protkano futidžima s atentata na jednog Kenedija pa na drugog, pa na Martina Lutera Kinga, dok bledunjavi Lindon Džonson ubira kajmak... Očekivao sam to u Lurmanovom filmu, jednog Irca u odori raskalašnog mjuzikla, očekivao sam konačni recept za Elvisov sendvič, koji inače napravih u ponedeljak, pa zamalo da se ugušim. Kuhinja mi je u raspadu, uzeo sam tiganj s terase, neopran, i u njemu zarešavio ”Pik”-ovu pancetu (PIK, jer za nju još nije dokazano da nemaju stoku na farmama), pa posle propržio suvo grožđe i crni luk. Onda sam dodao malo butera u onu ćađ i tostirao zemičke kupljene za tu priliku. Dimilo se, ali nisam odustajao. 35 stepeni, klimu neimam. Onda sam rešio da ispečem i ljute papričice, kupio sam venac u subotu. Kad ono – bojni otrov kao u I svetskom ratu, otrovna ljutina. Od dima ne vidim šporet. Bol u grudima, kašalj, ne mogu da dišem. Izađem na terasu, uzmem daha, vratim se da otvorim prozor u radnoj sobi pa da napravim promaju, ne mogu da dišem, dah kratak, kolena klecaju, vratim se na terasu, strovalim se na pod i ostanem tamo da dahćem na 35 stepeni koji mi deluju kao ’ladovina. Zatim se vratim, napravim sendviče – kikiriki buter, banane, slanina. luk, papričice i med - umotam ih u masni papir, stavim u kesu i okačim o kvaku na ulaznim vratima. Pa zatvorim prozor (jer - cug, što reče Vuk!) i prilegnem da umrem. U grudima šištanje.
Da se vratim filmu... Očekivao sam Bazov impresionistički (štono kažu intuitivni) uvid u Elvisov um dok je sâm sa svojim mislima, bez menadžera i obožavateljki... Kako je naučio gitaru, kako je vežbao. (Liberači nikada nije vežbao. Bora Ivkov nikada nije trenirao.) Elvis je kao, i Britni, bio nespreman za velike pare. Hteo je samo da usreći kevu. Hteo sam da vidim ko će da glumi Sibil Šepard, koju su mu kao maloletnu mis Teksasa priveli na pladnju. ”Pamtim njegov miris u mraku”, sećala se kasnije ona, srećna što je mogla dobro da se proda. Očekivao sam duh vremena, ne džu-boks, Večernju reviju želja, a nisam očekivao ni ”Tomu”, već Raselov ”Tomi”, ili Velsovog ”Građanina Kejna” s post-pank muzikom, oranje po mentalitetu Amerikanaca kao što je Nabokov uradio u ”Loliti”. Priznajem da sam film pogledao pre svega zbog Henksa, da vidim njegovu masturbaciju s maskom i tom bajagi transformacijom, koja mi je u trejleru ličila na Orsona Velsa u Dodiru zla. Valjda je tu dovršio ono što je započeo s "Ratom Čarlija Vilsona" a nije imao muda da završi (jer - patriotzam). Opet mi je palo na pamet kolika je šteta što je Henks a ne Gandolfini glumio inspektora u Spilbergovom Uhvati me ako možeš, ah, taj prokleti ugovor za porodicu Soprano... Očekivao sam protok vremena, kao u romanu, očekivao sam sladostrasne opise propadanja jedne karijere, kako se od vrhunca prelazi u dekandenciju pa u truljenje, a Lurman je i inače izmislio anahronizam i karnevalizaciju za te stvari, s australijskom putovnicom mogao je šta mu se hoće, mislio sam ja, očekivao sam da ”Ramons” nešto ilustruju, da Enriko Karuzo nešto ilustruje, da se državne Filmske ”Pate” novosti razigraju u ludoj montaži sa sve mobilnim telefonima usred pedesetih, očekivao sam Elvisov susret sa starošću, s novim pravcima, s tehnologijoma, s pankom, očekivao sam da bude kao Liberači ekshumiran i da se njegovimn koskama scenaristi poigraju kao majmunčići na početku Kjubrikove ”Odiseje...”.
Ružin pupoljak
Posle projekcije u hodniku sam čekao da počne drugi film tog dana (”Crni telefon”), a pored mene su prolazili gledaoci i preglasno komentarisali. ”Očekivala sam da vidim kako je umro na klozetskoj šolji”, reče jedna bedevija, a njen pratilac ”...ma da, će da snimaju film o tome, pa porodica bi se pobunila”.
Jeste Lurman pokazao ružin pupoljak, na početku filma kada ostareli Parker (Henks Tom, koji liči na Elmera Fada aka Ćosavog Ćosu s glasom Vladimira Bakarića) padne u svojoj kancelariji, zaista nam se se pokaže kugla, ona poslovična kugla, ali u njoj nema snega, zapravo nema ničega, Lurman nam tu pokazuje – kurac, kao što su uradile pederčine u filmovima s Paz Vegom (a mi došli zbog nje). Posle je postalo jasno i zašto – previše je uža i dalja rodbina stegla jajca režiseru.
I kada Parker vaskrsava s onom pokretnom infuzijom i u bolničkoj haljini, to deluje kao karikatura Roja Kona (Džejms Vuds), to je onaj neizbežni flešbek u biografskim filmovima. Moj goreopisani horizont očekivanja nije ispunjen, Lurman je napravio dokumentarac koji se sastoji od previše igranih ilustracija kao u TV kalendaru, dokumentarac o lošem producentu i dobrom muzičaru, nešto kao ”Sirota mala bogatašica”, koju je je prevario finansijski savetnik a ona je jedino želela da je neko voli, kao što je i Elvis želeo neprestanu ljubav. Elvis je bio naivan kao Novak s piramidama.
Roditelji su prikazani kao ljudi od mesa, ne kao utvare u amerikanskim filmskim novostima, čista klasika s posesivnom i pasivno-agresivnom majkom, koja je u principu bazda bila protiv toga da joj sin vodi ljubav s devojkama, otac je šonja i u drugom planu, i takvo okruženje uvek rađa ili latentne homoseksualce ili manijake. Nije se dublje u to ulazilo.
Socijalni kontekst je dat kao u Bjelinom ”Tomi”, na prominclu i preko TV vesti s pomenutih atentata. Rasna segregacija je praktično preskočena, B.B. King i Litl Ričard se pojavljuju kao maskirani belci u rukavicama. Crnačka inspiracija je data putem magijskog realizma, nešto kao početak Bjelinog "Tome". Elvis nema ništa protiv... Inače, kola glasina da se Lurman mnogo svađao s brojnim koscenaristima i da nisu znali kako da započnu film, falio im je "katalizator", naime hteli su da izbegnu oveštali flešbek, ali nikako nije išlo bez toga, a onda je Lurman slučajno pogledao ”Tomu” i rekao: ”E, ovako ćemo, ima da maznemo od Bjele, a njega ko jebe, to je Balkan, niko neće da primeti, ako nas tuže, to su samo Srbi, niko ih ne voli, vidi šta rade Novaku!”" I tako je Lurman ipak uzeo flešbek s kraja karijere, pa onda telop ”pre xxx godina” i dosetio se jadu pa je od dobrog doce Petra Benčine napravio lošeg docu, dr Nika, koji ima amfetamine i valijume u koferčetu.
Fali puniji lik Prisile. Ona je doslovno pala s neba. Uostalom, kao što je Elvisa jamačno donela roda onim aseksualnim roditeljima.
Pa ipak, film je veličanstven. Lurman je od onih reditelja na čije filmove bi Piter Hant, montažer i reditelj U službi njenog veličanstva prste oblizivao. Dva su montažera bila potrebna da izrežu i sašiju ovu baroknu montažu, gde ima i mnogo subliminalnih sličica (na primer: crvena četkica za zube koja pada na grimizni peškir s izvezenim pevačevim inicijalima, pa onaj ugovor na salveti koji ispada "pukovniku" Parkeru iz ruke i vidi se na pola nanosekunde, kao u Skorsezeovom ”Avijatičaru”), gde se svaka scena začara umereno građaninkejnovskim uglom i brojnim rezovima, ”tek zato što reditelj voli dinamiku”, ta montaža daje frenetičan (mnogo, bre, koristim ovu reč, moraću uskoro da prestanem) ritam i el-es-deovski ugođaj, zapravo montaža vadi film kome fali transgresivnosti i intuicije kao i oranja po duhu vremena, po bolnim ožiljcima Amerike, jer – prisutna je pevačeva familija u crnini na parastosu, jebiga. Pa ipak, Lurman je i u tako skučenim scenarističkim okvirima, napravio vašarsku predstavu koja mami, sada bih rekao da je ovo nastavak ”Aleje...” Giljerma del Tora, jedan mjuzikalski nastavak...
Znači, roditelji - čuvajte decu od menadžera i recite ne drozi!
Eh, da je Elvis uspeo da se otrgne od debelog prevaranta posle onih 6 nedelja svakodnevnih gaža u friško otvorenom lasvegaskom hotelu, pa da je s mlađim i modernijim menadžerima krenuo na tu toliko sanjanu i željenu turneju po Japanu, Evropi... Eh, da je...
Sad se setih da je jedna od recurring primedbi to što je tačka gledišta filma – Parkerova a ne Preslijeva. Tako se prigovaralo i Formanovom ”Mocartu”, naime kako to da Salijeri pripoveda, kao "ne priliči takvom zlotvoru da na kraju sve prizna". Kod Lurmana bi prigovor mogao da bude dvostruk: iako je Parker navodno pripovedač, film ipak pripoveda sveznajući pripovedač i on raskriva Parkera kao lažova. Time se on dezavuiše kao tačka gledišta i ispostavlja samo kao bleda imitacija Džejmsa Vudsa u ulozi Roja Kona. Osim toga, već sam pomenuo zašto je priželjkivani ulazak u um samog Preslija bio nemoguć – familija ne bi dozvolila. A ko zna, možda sâm Lurman niti je tamo nešto otkrio niti je želeo u to da se upušta. Uzeo je siguricu, storiju o zlom kingmejkeru koji svoga kralja nikada nije ni voleo već ga je muzao i muzao dok ga nije iscedio do kraja.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment