r.: Pol Šreder; ul.: Oskar Ajzak, Taj Šeridan, Tifani Hadiš, Vilijem Defo.
* * *
Filmovi Pola Šredera, Sema Pekinpa, Džona Milijusa, Voltera Hila, Majkla Ćimina... – jesu muški filmovi. Žene su u njima ili marije končite alonse, verne ljube za šporetom (pa makar i prepičke bile) ili pored lavorta gde pre krvave košulje svoga čovjeka, ili, pak, zabrađene staramajke, koje menjaju vodu u vazama na groblju. Muškarci ne filozofiraju, već muku nose u sebi. Sve suprotno od filmova… Pitera Bogdanovića, na primer. Oven Vilson nema šta da traži u filmovima Pola Šredera. Likovi u njegovim filmovima su omirisali zatvor, nalaze se u kriminalističkim dosijeima, imaju robijaške tetovaže i nose golootočku frizuru (kao Oskar Ajzak ovde).
Šreder je u ovaj film ubacio posvetu svom omiljenom
reditelju – Bresonu – i omiljenom filmu omiljenog
reditelja „Dnevniku
jednog paroha“. I glavni lik ovog filma Viljem Tel (Vil
Tel, rekoh Oskar Ajzak) vodi dnevnik. Francuski pop ga piše uz karaf rujnog
vina, a Tel, pak, uz polulitarsku flašu brendija. To je posveta i narativni
obrazac: tako se izražava unutrašnja muka glavnog lika i način na koji je on
drži pod kontrolom.Viljem Tel (nadimak Vil Tel) ima frizuru kao informbirovac, oblači se kao penzionisani mupovac zaposlen u obezbeđenju, opsesivan je čistunac kao Hauard Hjuz na početku psihoze, i drži se životne rutine kao lečeni alkos koji namerava dugo da živi.
Ali osim tog francuskog dnevnika, sve drugo je amerikansko da amerikanskije ne može biti. Vilijem Tel (kao narator, to jest glas koji čita taj dnevnik koji ćemo uskoro videti u vidu rokovnika na linije koji protagonista ispunjava kosim pisanim slovima) proveo je dosta godina u zatvoru. Tamo je naučio da broji (i pamti) karte, što je od presudnog značaja za dobitak u kockarnicama... Znači, ovo je kockarski film. Ili – nije? Pa, nije, to je Šrederov film. Kockanje je za Vila Tela i spas (da ima nečim da okupira mozak) i askeza, kao kod francuskog popa. Jer, on ne ide na maksimalni dobitak. On, kako kaže, najviše voli anonimno kockanje i da bude „ispod radara“ vlasnika kockarnica...Može se reći da je privid pokeraškog filma kao klin u onoj čuvenoj Andersenovoj čorbi.
Tel u dnevniku piše o tome zašto je bio u zatvoru. Radio je kao mučtelj u onoj čuvenoj vojnoj bazi osnovanoj posle najn ilevena. Kada su neke stvari izašle na videlo, robijale su samo sitne ribe, a instruktori i šefovi, naravno, ne. Jednog od šefova glumi Šrederov omiljeni glumac Defo.U prvoj četvrtini filma, znači, saznajemo sledeće: 1) Tel ima noćne more; te more su prikazane fish eye objektivom – to je mučenje u logoru za ispitivanje osumnjičenih terorista, 2) Tel je frikovski pedantan i čist, on sav nameštaj u inače neuglednim motelima uvija u neke čaršave; dalje, 3) on živi usamljeničkim i oskudnim životom, što je neka vrsta iskupljenja za grehe.
Tada mora nešto da se desi, da ne bismo gledali Eraserhead i uzdisali, pa na Tela
naleću druga dva lika, koji ga potpuno izbace iz koloseka, to jest, nagovore ga
da pređe na drugu prugu i uzme luskuzniju klasu u vozu: La Linda (Tifani Hadiš),
skautkinja koja mu u ime sponzora ponudi finansiranje turnira uz procenat, a mladi
Kirk (Taj Šeridan), koji mu tutne ceduljicu s brojem telefona nakon što se uveri u
Telov identitet. Naime mladić je sin Telovog kolege iz onog logora za mučenje, taj
kolega je takođe bio u zatvoru i posle izvršio
samoubistvo. Susret se dešava na godišnjoj kockarskoj konvenciji policajaca,
gde nekadašnji instruktor Gordo (naglo ostareli Defo) drži predavanje o
poligrafima. (Pamtim Telovu opasku: "Pajkani su lake mušterije; posle dva-tri pića počnu da se kurče i misle da im niko ništa ne može"; ta konvencija je groteskno prikazana, čitava cop culture je na izvol'te, na štandovima se prodaju biber sprejevi, lisice, elektrošokeri, džinovska klešta za provaljivanje u kuće, vintidž uniforme... U okolnim salama drže se predavanja iz oblasti bezbednosti. Oseća se duh zlatnih devedesetih, duh arkanovštine, FK "Obilić" i FK "Milicionar"...)
Vil Tel menja
rutinu, koja bi i gledaocima valjda dosadila, pa prihvata Lindinu ponudu,
ubeđujući – više sebe nego nju – da to čini samo da prikupi "penzioni fond" i da bi klincu pomogao da vrati dug za studije pa da se vrati na faks i da bi ga odgovorio od osvete na koju ga dečko poziva: „Hej, hajde da kidnapujemo Gorda, da ga vežemo i malo
njega mučimo i ubijemo!“ Tel bi radije da nagovori klinca da se pomiri s majkom s kojom godinama nije u kontaktu...
Šrederovi junaci,
kao Milijusovi i Hilovi, uostalom, pravi su ćutolozi, stoici, koji gutaju
krivicu i muke prošlosti uz pomoć brendija. A Šrederovi likovi su u poslednjih
nekoliko decenija i -> prezbiterijanci. Ovaj film me je podsetio i na Hard Eight, Pola Tomasa Andersona,
katolika do jaja, i odnos Sidnija (Filip Bejker Hil) i Džona (Džon Si Rajli). Tema drugarstva starijeg muškarca i mladića u nevolji, problem milosrđa, odnosa prema bližnjem svom, stav prema smrti kada je čovek suočen s neugodnim izborom...
Da je neki drugi reditelj u pitanju, tačno bih očekivao hepiend i dovršetak pokeraškog filma, sa sve srećnom ljubavnom vezom Linde i Tela i diplomom mladog Kirka, ali ništa od toga: jer, okajavanje greha, kao tema koja je vazda okupirala Šredera, tera likove da se ponašaju totalno neistočnovropski, tera te likove da čine jovankaorlanske stvari, da se žrtvuju za ono što liči na „zdravlje nečije babe“ ovom našem ojađenom neiseljenom građaninu posle socijalizma i okrutne tranzicije i sada u apokaliptičnoj posttranziciji.
Skrenuo bih pažnju na detalj, koji nijedan kritičar nije uočio (niti je sam reditelj poželeo da ga objasni ili mistifikuje), naime da je nameštaj u Gordovoj (Defo) kući takođe obmotan čaršavima, kao kod Tela u njegovim motelskim sobama. To je ili zato što je sam Tel obmotao taj nameštaj belim plahtama (jer vidimo da je provalio u kuću i čekao svog nekadašnjeg instruktora), ili, što je manje verovatno, Gordo pati od iste opsesije... Ne bi bilo isto! Taj detalj sa čaršavima se može uočiti tek pri kraju jednog dugog, mučnog (tvinpikovskog takoreći) kadra, u kome se kamera polako udaljava, a mi ne vidimo već samo čujemo poslednji obračun Defoa i Ajzaka u dnevnoj sobi (krici, jauci, stenjanje)...
E sad, zašto je Tel provalio u Gordovu kuću i zašto je misteriozno ustao od stola u poslednjoj rundi velikog pokerskog takmičenja (taman kada smo očekivali da onaj Ukrajinac/Rus/Belorus, šta li, u trenerci i iritantnim navijanjem dobije po pičci) – to vam neću spojlovati, pogledajte film. Nema hepienda, osim ako to nije ovaj dodir Linde i Tela kažiprstima kroz zatvorsko staklo...
Veliki je Šreder
reditelj, ali i mislilac, čudo je zašto je omiljen u Srbalja, jer ovde nema ko
da ga kapira, to mora da je dorćolska moda. Jer, narod koji svetosavsku
teodiceju kapira kroz čađavodvocevske skečeve a na crkveni šou i dalje odlazi
da bi imao priliku da se uslika za „Beogradsku hroniku“, ama ne može ni mrtav da se uživi u
postupke Šrederovih likova, koji osećaju istinsku krivicu, ne okrivljuju druge
za svoje postupke, i – čak i kada su u nevolji – pružaju ruku onima koji su u
još gorem stanju. To može biti samo kao kikotavo divljenje Sopranosu.
Posle filma u Lazarevićevoj jedan duh se prepao moje senke:
No comments:
Post a Comment