r.: Rjusuke Hamaguči; ul.: Kotone Hurukava, Kacuki Mori, Ajumi Nakadžima - Aoba Kavai, Hjun-ri - Fusako Urabe, Šouma Kaj, Kijohiko Šibukava.
* * *
Kada sam seo da pišem ovaj prikaz (rivju, kritiku) znao sam poslednju rečenicu pretposlednjeg pasusa, ali kada sam seo da gledam film u Takvudovoj sali "Lorin Bekol", zapravo nisam znao koji je uradak u pitanju. Odabrao sam da se ufiksam s dva filma danas, od 20.50 je na programu bilo „Ubistvo u Holivudu“, a budući da mi je malo jedan film dnevno, izabrao sam prvo što nije bilo negledljivo a nije crtać. Zbog „hepberna“, koji je zvučao turski, čak sam pomislio da je reč o nekom tuniskom, turskom ili marokanskom filmu. Kad ono, stari poznanik, majkldžeksonsovski Japanac, dragi Hamaguči, s filmom kome je dodeljen Srebrni medved na poslednjem Berlinalu.
Ovo je omnibus, pa čak i podnaslov želi da liči na Murakamija: „Kratke priče Rjusukea Hamagučija“. Prva priča je Erik Romer na japanskom, treća je džarmušovština, a druga, pak, storija vuče na „Tales of the Unexpected“ Roalda Dala, s onom kobnom zabunom prilikom slanja imejla...
Uvek se iznenadim kada vidim da su i putevi u Japanu krpljeni, što je, naravno, rezultat mog nepoznavanje sveta.
Prvi deo omnibusa ima 3 i po lika (ako sekretaricu koja samo proleti računamo kao pola lika). Dve drugarice (iz njihovog ćaskanja možemo zaključiti da su to naj-naj-najbolje drugarice, to je još jedna potvrda teze seksologa Jovana Peševskog, nekad popularnog a danas totalno nestalog i izbrisanog s interneta, da žene međusobno ogovaraju svoje partnere kao najjača obaveštajna agencija nasvijet) vode dugačak razgovor na zadnjem sedištu taksija vraćajući se sa foto-sešna. Opet: zašto su svi fotografi i stilisti – gej, pa i u Japanu? Ti prvi kadrovi su dugački, snimljeni statičnom kamerom kao u „Mom jutarnjem smehu“, kao u amaterskim „super-osmicama“, ali to je imalo svoje zato: naime, Hamaguči je posle koristio i kontraplan su uglom od 45 stepeni, nema brige. Tokom ovoga dijaloga u taksiju najviše me je mučilo pitanje da li je to snimljeno u studiju, ispred plavog platna gde su namontirali automobil na federima i cimali ga sve vreme. Zaključio sam da je najverovatnije tako učinjeno. U tom razgovoru Meiko (Kotone Furukava) od najbolje drugarice Cugumi (Ajumu Nakadžima) saznaje da je ova srela intrigantnog tipa s kojim je više nego flertovala i sada se maltene oseća zaljubljeno... To ne bi bilo ništa naročito, da Meiko iz svega ispričanog (to je ono obaveštajno ćaskanje koje je pominjao biolog Peševski) ne ukapira da je taj tip – njen bivši (čak dve godine bivši). Tu dolazimo do romerovštine i napetosti. Kada Meiko doprati Cugumi do kuće, ona ne ode svojoj kući, već pravac istim taksijem u kancelariju gde njen bivši – tipično japanski – is burning midnight oil (ili, što reče Jure Kaštelan: „...na stolu druga Tita lojanica gori do duboko u noć... “). On se kliče Kazuaki, taj bivši. Meiko, koja inače izgleda kao mlađa maloletnica i tu me podsetila na Suzanu Lukić, koja i dalje može da igra devojčice iz odbaništa i zavodljive dame, pokazuje izvesnu pritajenu rušilačku narav: ona pasivno-agresivno podbada bivšeg momka, na trenutak u vazduhu visi i nasilje kao u „Prizorima iz bračnog života“, a jadna sekretarica („pola lika“...) možda zaslužuje i spinof, šta ga znaš... Gledaoci su se sada opredelili (a možda i nisu) za koga su, za radišnog direktora marketinga Kazuakija ili foto-model Meiko. Kraj prvog dela se odvija, romerovski, u kafiću gde se sve troje slučajno (?) sretnu. Meiko zamišlja jedan ishod tog susreta i Hamaguči nam tu njenu želju prikaže tako da nas zavara pa da pomislimo da se to odigralo. Naime, Meiko se istrtljala, Cugumi se zaplakala i otrčala, a Kazuaki potrča odmah za njom. Kamera se onda približava šokiranoj Meiko, koja je prvo rukama poklopila oči, pa onda polako sklanja ruke i otvara oči, a za to vreme trkači su se vratili za sto prekoputa nje i vidljivo je da su se zadihali. Kraj koji je tzv. „stvaran“, zapravo je isti kao zamišljen, samo je Meiko ispala bolja osoba... Prema ovom prvom delu omnibusa „stav“ može zauzeti diplomirani psiholog ili kakav psihoterapeut, jer treba proceniti ima li patologije u Meikonom mešanju nakon što je saznala ono što nije njen posao da zna... Mogu da zamislim da tviter danima gori zbog rasprave o tom pitanju, da se hektolitri zero kole i burad loze „13. jul“ i burad „Gorkog lista“ popiju ispred trafikâ i kioskâ.
Drugi deo sadrži najviše napetosti i najviše je contrived, što bi rekli znalci. Kod Hamagučija – sada je to već signature feature – mladac je vazda herostratski ješan i gazi preko matoraca, a etički je bušan. Ovde je to Sasaki (Šouma Kaj), student koji na ispitu iz francuskog dobija nervni slom i moli strogog profu Segavu (Kijohiko Šibukava) da ga pusti „jer će mu propasti posao, karijera novinara“ i šta sve ne. Profa ne popušta. Sasaki je u vezi s almost milfačom, Nao (Kacuki Mori), „čija je slabost seks i zato voli mlađe“ i koja je udata nastavnica nečega. Njihov je odnos gimnastičke prirode, dok im dijalozi nalikuju partiji ping-ponga.
Nekoliko meseci posle pada na ispitu Sasaki je morao da nađe neki slabiji posao, a profa Segava je, sasvim neočekivano, dobio veliku književnu nagradu za roman koji je napisao posle dvadeset godina nepisanja. Ta vest podseti ješnog Sasakija na ono što on doživljava kao nepravdu i on uspeva da nagovori Nao da smeste profesoru: da ona ode k njemu u kabinet za autogram u knjizi, da ona snima razgovor i da ga onda optuže sa seks skandal. Kao povod će poslužiti jedan erotski odlomak u romanu... Ovaj deo omnibusa ima ilustrativan naslov „Širom otvorena vrata“, jer profa ima osobinu da vrata kabineta vazda drži otvorena, valjda i iz straha od ovakvih stvari... Nao dobije autogram, zatim zamoli da pročita erotski odlomak, dobije dozvolu i pročita ga (i tu ima jedan kadar kada se publika nasmejala u Berlinu, naime kada se pretpostavlja da se Segava uzbudio), a onda razgovaraju tako da profa očigledno šarmira Nao koja mu prizna da je sve vreme snimala zvuk mobilnim telefonom. Profa, veoma kul tip, čak se i ne naljuti, već je samo zamoli da mu pošalje audio snimak tog odlomka „za uspomenu“. Možemo naslutiti da iza strogoće postoji jedan mnogo tužan i prazan život. („Pod plaštom vrline prezire se život“, kako je to rekao Skot Pek, katolički Noam Čomski psihoterapije!)
Kada se ona vrati kući i počne da šalje imejl, njen muž se vrati s decom, njoj popusti pažnja, dok kuca po tastaturi ona mora da razgovora s mužem i decom i – pošalje audio zapis na adresu fakulteta umesto profesora. Ode sve u tri majčine...
Pet godina kasnije ona se u busu sreće sa Sasakijem. Iz njihovih reči saznajemo da je Segava moralno i profesionalno uništen i da je dobio otkaz, da se Nao razvela, odselila i sada radi kao lektorka za male pare. Sasaki je postao urednik za romane u nekoj fensi izdavačkoj kući. „Ali ti ne čitaš knjige!“, kaže Nao. „Pa valjda su me zato i postavili!”", kaže cinično Sasaki i dodaje da se uskoro ženi. „Starija je od mene ali žuri joj se da se uda pre tridesete...“
Kraj ovog dela svi pominju kao enigmatičan...
* * *
Posle sat i deset minuta dvoje ljudi je napustilo projekciju, bilo im je dosadno; na FEST-u je Drive My Car napustilo četvoro...
Kadriranje u ovom filmu je vrlo promišljeno. Dugi kadrovi nisu rezultat nemogućnosti da se odšrafi kamera, ili posledica loših uslova u procesu montaže kao kod naših jeftinijih uradaka. Hamaguči vodi gledaoca u radnju (čitaj: dijaloge) kako on želi, tera gledaoca da gleda dvoje ljudi minutima i minutima, a onda, kada sevne napetost u replikama, bez problema pređe na kontra plan. Ili namerno pređe preko rampe kada, na primer, profa Segava otvara vrara kabineta koja (vrata) je Nao smišljeno zatvorila dok je čitala (a hodnikom prolaze studenti, i tu je miks tona izvanredno precizno urađen!).
Treći deo omnibusa je džarmušovština, a mene je podsetio na jednu pesmu Danca Henrika Nordbranda (objavljenu nedavno u negotinskom časopisu Buktinja): lirski subjekt se vratio u kuću svog detinjstva, seća se mirisa jela u hodnicima, zvukova, prve ljubavi, gomila emocija ga zaspe, samo da bi shvatio da je ušao u pogrešnu zgradu... Ovde je reč o tome da je Moka Nacuko (Fusako Urabe) preko volje otišla na godišnjicu mature, gde se samo podsetila da u školi nije imala prave drugove. S takvom emocijom, ona je pripremljena da narednog dana sretne poznatu facu na pokretnim stepenicama. „Mika Juki!“, uverena je ona da ta poznanica zove. I toj „poznanici“ (Aoba Kavaj) se čini da joj je Nacuko poznata. „Mika Juki“ je Nacukina školska lezbejska ljubav, koja se naglo konvertovala u heteroseksualku pa se Nacuko godinama osećala i još se oseća prevarena i izdana. Ova, pak, žena, za koju se ispostavilo da nije Mika, u Nacuko je videla neku muškaraču koja je živela izolovano i s kojom je u školi svirala klavir. Kada obe žene shvate da zapravo nisu ni išle u istu školu i da je „Mika Juki“ u stvari „Aja Kobajaši“, one ipak odluče da jedna drugoj odigraju uloge one druge. Na taj način biće im lakše, misle one. One se ispovedaju – po onoj oveštaloj pretpostavci da je lakše ispovedati se nekom strancu koga više nikada nećeš videti, na primer u kupeu voza ili sl. – otkrivajući da su suštinski nezadovoljne životom, da im nešto fali, osećaju se kao da su u jednom trenutuku sele u pogrešan voz i da putuju u neželjenom pravcu... To je onaj hajdegerovski bruj egzistencije (otkad nisam upotrebio ovu sintagmu!), koji (bruj) upozorava samo na jedno, na ono o čemu ne valja razmišljati...jer o tome samo zaludni razmišljaju...
Kraj ovog trećeg dela sadrži placebo antiklimaks (videćete i sami), ali on ne nudi utehu. Kraj nije otvoren (jer nikada i ne može biti zatvoren), to je jedini kraj, to je drugi kraj Putinovog stola na onoj karikaturi. To je jedna privremena uteha, privid prisnosti, jedno anonimno rame za plakanje, to je samo odlaganje neizbežnog. Taj kraj pokazuje da je jedino važno to da u poslednjem trenu imaš nekoga ko će te držati za ruku. To želi i kućni ljubimac, to želi i čovek. Samo to, i ništa više.
Ali, pre toga, potreban je i određeni životni standard, tek u okvirima takve jedne situiranosti koja nam se prikazuje u japanskim filmovima može se priuštiti i žvaka o neostvarenosti. Hamaguči se ovde izdigao nad hanekeovštinom i filmovanjem opštemestaških truizama, on je osnažio romerovsku urbanu flanerističku kafeterijsku terapeutsku raspričanost, u bezbednom je plićaku surfovao na talasima ne previše opasne psihopatologije a pod namrčenim nebom sredovečne egzistencijalne krize, uspešno je zarobio pažnju gledalaca (dobro, osim nekih beogradskih posetilaca...) sklonih refleksiji. Oni neskloni mogu da izađu kao ovi pomenuti nestrpljivci...
Japan je, osim što je zemlja zakrpljenog asfalta, odlične drvenarije i stolarije, itisona i ušuškanih kuhinja i - zemlja bagremova. U parku na Tašmajdanu videoh i ja bagremove, malo pre Poslednje šanse. A posle projekcije ovog filma, još je bio dan::::
No comments:
Post a Comment