THE GENTLEMEN (2019 British film)

 

        r.: Gaj Riči; ul.: Metju Mekonahi, Hju Grant, Čarli Hanam, Mišel Dokeri, Edi Marsan, Džeremi Strong, Henri Golding, Kolin Farel, Tom Vu

*  *  *

ONO ŠTO JE "SEKS I GRAD" UČINIO OD NEVJORŠKIH ČEPÂ, "4 ČAĐAVE DVOCEVKE" I "PSI IZ REZERVOARA" UČINILI SU OD SRBIJANSKIH REDITELJA

Napokon, konačno, da napišem recenziju nekog Ričijevog filma. Ovaj uradak sam pogledao na Malti, s arapskim titlovima, u sobi s pogledom na Baluta Bej i bazen vaterpolo kluba Neptun. Pogled je dalje mogao do luta do Egzilsa, moje omiljene plaže. Ne znam zašto se nisam nakanio da pogledam film kad je bilo vreme. (Možda pandemija i pretvaranje ljudi u nosoroge?) Ali setio sam se ondašnjih kritikâ – „povratak korenima“, ali ipak „prilično neloše i nebajato“, sećam se da sam tada pomislio kako je to dobra prilika da overim tog Ričija već jednom. (Kao zakasnelo čitanje „Gilgameša“ povodom jednog prevoda...) Ali, eto pogledah film krajem novembra na suncem okupanoj Malti, posle duga plivanja i sunčanja. Jer, nesanica. 

Ta slika, dok dasa, svemoćni Veliki Vezir, don Korleone, JB Tito podzemlja, šjedi pored bakelitnog telefona i utjeruje straj dužnicima, a drugom rukom opaljuje rafale iz onog eliotnesovskog mitraljeza, sebi tik do uha, i posle pipa vrelu cijev prstima, ta scena se urezala u kolektivno sjećanje srbijanskih filmaša i nigdar neće iščileti. Taj dasa je idol svima i svakome.

Dok su Riči i Tarantino harali sa „Četiri ćađave dvocevke“  i „Snečom“, odnosno „Psima iz rezervoara“ i „Patparačkim pričama“, ja sam bio okupiran drugim stvarima, pa me je ta pomama potpuno zaobišla. Smatram se autorom internetske teze da je Tarantino reditelj radio dramâ. Tek kasnije, kada sam bacio najlepše godine, retrospektivno čitajući kritike i vrativši se u bioskop, kapiram da su ta dva reditelja pomogla bulumenti naših aspiranata da se upišu na one tri akademije, i da su pomenuti uratci u sridu pogodili naše devedesete, mentalitet od Turaka naovamo, našu žicu za marisanje kiča umesto prave umetnosti (a, „umetnost je naša epigonska“, da citiram Dragana Babića hiljaditi put), naše kapiranje šta je to mangup s asfalta (nekada orač drumova), naše kapiranje šta su gudfelaz a šta sise. Kao što su Čehoslovaci, onako odsečeni od sveta, od blues-a razumeli da je to „plavi džez“, pa su izumeli čitavu mitologiju o crncima Moravcima koji sviraju „crveni džez“ u Nju Orlinzu, kao što su Nikola Stojanović i Vladimir Pogačić držali predavanja u Kino klubu o filmovima koje nisu ni gledali, kao što je Isakovič zamišljao palme i otoke sreće u ledenoj i blatnoj Rusiji, e tako su naši dizelaši duha i tela (makar živeli u dorČolskim saloncima ili parčetu ukusne stanogradnje Vračarske grbe) progutali prethodno pomenuta četiri filma kao štuka udicu i otad je to, hm, večna paradigma našeg mentaliteta i shvatanja ferpleja, utoka, brate, utoka, koja opera i lepo vaspitanje, to je za pedere. Mastan kurac i magnum (i tetejac mož' da posluži), brate, hrenovke za doručak, vikendica umesto nadgrobnog spomenika, čitulje i gostovanja kod Vanje Bulića. A posle kameo rola kod onog pedera reditelja.

Elem, ovaj je film, kao, reciklaža samoga sebe, povratak korenima. Ovde ima svega onog što naš narod voli. Jedini pozitivni likovi su jedan mafijaški šef (Perkins=Metju Mekanahi), samostalni privrednik, poljoprivredni proizvođađ kanabisa na više lokacija, te njegov verni ađutant (Rejmond=Čarli Hanam), koji bi život dao za njega, nema ni kučeta ni mačeta, voli šefa kao srpski seljak Slobu. Ženskih likova gotovo da nema, osim milostive supruge gosin privrednika (Rozalinda=Mišel Dokeri), koja upadljivo liči na suprugu Tonija Blera, pa je u međuvremenu napisano nekoliko seminarskih radova na temu: „Džentlmeni kao film s ključem o politici laburista“. Perkins bi onda bio Bler, „koji nije imao izbora“. Ha! Sam se reditelj očitovao da je snimio film o „krizi srednjih godina“, ali to je totalni proliv od izjave, koska za bednike.

Zaplet je previše komplikovan bio da bi se kao takav objavio na Vikipediji, te ona uopšte ne pominje flešbekove i nelinearnu radnju. Jedini način da se ova priča ispriča smisleno, a da ne bude dosadno, bio je da se ubaci fiktivni „scenario“ (s tim su se i u Sopranosima zezali), koji je napisao privatni detektiv, alkos i wannabe istraživački novinar. 

To je Flečer (Hju Grant), koji nekako prihvata ožiljke vremena i ovde igra relativnog šonju, nastavio je tamo gde je nekada njegov važniji kolega, Džin Hekman, stao, posle gomile uloge slabića i krelaca, kojima je podario svoje ime, famu, harizmu i adresu za plaćanje paušalca. I Hjuu je došlo vreme da igra luzere. (Ovde najavljujem posebnu temu: poslednjih godina u gomili avanturističkog treša, primetna je pojava da mnogi korifeji, za debele honorare, nosaju svoje bore i omatorelost te tako daju težinu ispraznim sadržajima u kojima mlađi i orniji glumci takođe arče svoje talente u nekim jurnjavima, tipa Vik, Ričer i sličnim džank lizalicama bez ikakve nutritivne vrednosti.) Kolin Farel je prihvatio bednu ulogu u kojoj onako sredovečan igra nekog mladića, s niskom startnom pozicijom u mafijaškom lancu ishrane.

Film savršeno pasuje toj slici sveta i shvatanju morala i životnog uspeha što su se kod nas formirali 1990-ih, taman dok su se drugi inspirisali padom Berlinskog zida, mi smo pišali po mrtvom samoupravljanju i Tiletu, prizivali današnje libekovce i jogurtom tražili da prestane iseljavanje Srba i Crnogoraca s Kosova (i Metohije!). I Egipćana, Roma, Turaka, Jermena, Goranaca, Cincara i Vlaha.

Ađutant Rejmond, vlažni san svakog našeg mafijaša, obrazac morala i časti, pravi crni biser. Da li ste čuli nekog naučnika, lekara ili bilo kog drugog poštenog čoveka da drvi o časti i poštenju na televiziji? Ne.

U stvari, mislim da to potiče još od „Kuma“, ona odsečena konjska glava je toliko fascinirala naše narodne mase, da je to retraktivno ušlo u floklor i čak u pretkosovski ciklus. U ovom filmu, sredovečnom recikliranju, postoje svi sastojci onoga što toliko zasenjuje naš narod ispred trafikâ na pijacama i autobuskim stanicama. „Konjska glava“ u jednoj od bezbrojnih varijacija, verna ljuba mafijaša (koje nikom ne da pičke), ađutant koji se podmeće na metak, truli novinar (ovde je to Veliki Dejv=Edi Marsan, koji liči na ufitiljenog Nadžela Hotorna ili Dragoljuba Milosavljevića Gulu /bez talasa!/), izdajnici šonje što piju vino na slamku... Crnci i azijati su izrazito negativni i to je izazvalo mlake kritike zbog rasizma. Mogu samo da zamislim to paljenje 1990-ih i s početka 2000-ih, ali ja sam tada životario na hlebu i vodi, osluškujući preko radija Be92 kako krem našeg društva uprkos vizama i sankcijama putuje po londonima i madridima, dobija besplatne avionske karte za Partizanove mečeve LŠ, snima filmove po atinama, izveštava s modnih revija po milanima, barselonama i kelnovima, šalje decu na studije u kanade, švajcarske, velike britanije i 'ladno se seli kod tetaka u australijama, novim zelandima, tasmanijama i kanadama. Tako da sam 2008. mogao da se izjasnim kao Marsovac iz kolumni dvostrukog dobitnika.

Znači, ovo je to? Zlatni recept za život? Ovako treba da se ponaša pravo muško? Pa dobro.

 

Smisao života

 

Moda se menja, ali ostaje ista

Sad su u modi – sponzorisani postovi na Fejsbuku i reklame na Jutjubu – tečajevi protiv anksioznosti, stresa i nesanice. A vrh je Tibetanska knjiga mrtvih, koja se više ne reklamira lažno s aluzijama na reinkarnaciju (jer knjiga i nije o tome, a budizam „ne preporučuje reinkarnaciju, šta će vam to?!“), već da se „pripremimo za poslednje putovanje i prestanemo da se ritamo“. A pre godinu dana: tečajevi brzog bogaćenja, kako biti stalno srećan. A 2020. februara meseca: tečajevi joge i ishrane za večiti život od 150 godina, članci o sunčanju anusa, holivudskoj dijeti s 3 pizze dnevno. A 1998. kod nas sibirski čudesni preparati i čarobna pilula ruskih komandosa, traje godinu dana i zrači... A 1990. magična slika Alana Čumaka u TV Reviji. A 1978. Džuna leči u Sočiju. A 1971. Ana Arslan leči u Rumuniji. A 1968. Bitlsi otišli u Indiju. A 1955. u SAD radijacijom lečili akne.

 

„Vse je v mojoj glavi“

 

Hteo sam (ali nisam dovoljno želeo) da pogledam 3 filma na „Slobodnoj zoni“, 16, 18, 20 časova. Ali nisam se osećao dobro, a napolju kiša. (Zapravo idealno vreme za bioskop). Na Bus-plus kartici 42 dinara. Hajde ti, junačino dopuni karticu dok ti sa streje kaplje na rep, a psihološka temperatura je oko nule. Zavesa i prljavo staklo između mene i aktivizma. Krcka parket. Pribeležim naslove, ako se ikad ukaže prilika da ih pogledam (ne samo naslove, već čitave uratke), jer nema za mene Netfliksa, ne može moj Lenovo traktor 13 godina star da skida filmove.  Oluk zveči, radijatori zovu na kunjanje. Revoluciju dižu beskućnici i parije, priključe im se hiperaktivni potomci bogatunâ jer su principi važniji od mekih tepihâ. Zadovoljim se mejnstrim filmovima (jedan sa Klunijem!) na dan jeftinijih ulaznica. Sramota. Ali trosed i sintetičko ćebence mame. Nekad sam mislio da nešto dragoceno propuštam ako se ne motam ispred DKC-a ili Kinoteke, a tamo španski ambasador najavljuje prikazivanje naknadno dovršenog „Don Kihota“ u verziji Orsona Velsa ili neki kulturni ataše drvi o integralnoj verziju „Smrti u Veneciji“. Kunjam, ovaj umor nije normalan (da nije leukemija?), prigušeni radio ispušta ambijentalne tonove. Onda se setim: večeras je Pogorelić na Kolarcu. Obučem se i odem da pecam kartu viška. Možda se opet pojavi ona ženica s Festa što je prodavala ispred DKC-a. Gacam kroz maglu u osamdesete.

TERRIFIER 2 (2022 American movie)

 

r.: Demijen Lioni; ul.:Dejvid Hauard Tornton, Lorin Lavera, Eliot Fulam, Sara Vojt, Ameli Maklejn, Keli Hajman, Kejsi Hartnet.

Sad moram da pogledam i „Plašitelja 1“.

Pravo je čudo kako je film posle 1 sat i 15 minuta uspeo da potraje još sat i koji minut. Tada mu je bilo vreme da se završi, s nekom (pre)pametnom frojdističkom cakom i sve bi bilo okej. Ovako mi se odužilo kao „It 2“.

Da, to s papir mašeima, košmarima i nevoljama s roditeljima jako vonja po „Stravi u ulici brijestova“ i sećam se kako sam 1990-ih obožavao da tu franšizu tumačim po Jungu i Frojdu, kao odvajanje od roditelja, ljubomoru odraslih na mladost, citirao sam Junga koji je citirao jedno jevanđelje, ali sada ne mogu da se setim toga i mislim da tako ne bih ponovo analizirao te filmove. Ali, Lioni je pametno bacio kosku u tom pravcu: odnos majke Barbare (Sara Vojt) s decom se može frojdizovati do besvesti. Da li je bilo namerno što Barbara i Sijenina drugarica Eli (Kejsi Hartnet) mnogo liče? Takođe, šmek B filma izaziva druga Sijenina drugarica, Bruk (Keli Hajman), koja je očigledno prešla tridesetu (ili je tako nafrakana). Sijena Šo (Lorin Lavera) takođe izgleda kao izmučena igračica oko motke, snažnih butina i izazovnog gluteusa.

Ali ne treba previše mozgati i tražiti „poruke“ u Sijeninim traumama zbog samoubistva oca i crteža koji su ostali za njim, tu je „Strava...“ ipak temeljnije zasnovana, Lioniju valja odati priznanje na originalnosti slešerskih klanja i crnohumornom krvoliptanju koje deluje zaista friško i bolesno u duhu našeg doba. Plašilac je napadno prenaglašen u pantomimi, na primer dok čita novine u uslužnoj perionici, dok služi obrok već zaklanoj Barbari, a u toj sceni  ima jedan goof: Plašilac donosi šerpenju, očukanu i tufnastu, kao da je kuvao u Bačkoj, ali je drži rukama odozdo, iako je jelo očigledno vruće. Ali ništa se ne puši a on se nije opekao. To je neki ćušpajz od krompira, kelja, šargarepe...

Taj poslednji sat i žilet filma – pošto je Plašitelj kratežom skinuo glavu s ramena besnoj majci Barbari – sastoji se isključivo od toga da Sijena hrli u ralje Plašitelja da bi spasla brata. Dosada se tu prikrala. Obračun se događa na Plašiteljevom bunjištu, i tuča deluje kao ono amerikansko zabavno rvanje. Ne samo da je Plašilac neuništiv, jer mu ni bodljikavi topuz pravo u glavu ne može ništa, već i Sijena prima udarce kladivom u leđa kao da je Hulk. Ali u svemu tome vidimo i dirljvu sestrinska ljubav prema bratu.

Film bi bio mnogo bolji da je umesto tog „završnog obračuna“, koji se protego maltene na pola filma, nastavio s originalnim gejzirskim krvoliptanjima i hanibal-lektorskom hirurgijom. 

Plašiteljov lik ima potencijala dase razvije u pun personaliti. Naime, on ima drugaricu, kao neku vrstu Frankenštajnove sestričine, kao Betmenovog Robina, naime klinku neku ima, „malu bledu devojčicu“ (Ameli Maklejn), koja nosi iscepane dokolenice i piški sok od crne ribilzle. Samo Plašitelj vidi tu bledu devojčicu i – Sijena! To daje prostor za psihoanalitičko mudrovanje u nastavcima koji će jamačno uslediti. Kuriozitet je da Plašitelj ispod kostima ne nosi gaće. Zanimljivo. Da li barem ima čarape u onim klovnovskim cokulama? Hoćemo li u narednim nastavcima upoznoati njegovu kevu, možda očuha, ili, pak, ambicioznog ćaleta, možda nesrećnog pantomimičara, koji - posle neke traume - sada povučeno živi na Haitiju, s nekoliko seksualnih robinja i samo ispija koktele? Sve je otvoreno.

MONA LISA and the BLOOD MOON (2021 American movie)

 

 r.: Ana Lili Amirpur; ul.: Jun Jong-seo, Kejt Hadson, Ed Skrajn, Kreg Robinson

 

DUH DARIJA ARĐENTA ZAPOSEO DEJVIDA KRONENBERGA

Moram da pogledam prethodna dva filma Ane Lili Amirpur, mnogo ih hvale, pa na konto tih uradaka izgleda da opraštaju ovom filmu ono što i sami vide da je bez veze, ali neće oni da udare na ženu reditelja, popularnu rediteljku, no vele: „eskapizam, lična, uznemirujuća, fantastična priča“.

Film počinje u duševnoj bolnici gde pacijentkinji Mona Lizi (Jun Jong-seo, liči na mlađu novnarku kultuene rubrike RTS, ne mogu da se setim kako se zvala, samozatajna jedna crnokosa ženica, možda Jović?) dolazi nadrkana, sadistička medicinska sestra da joj podreže nokte. „Š’a ima, glupačo?!“, kaže nadrkana i udari Mona Lizu u potiljak. „Ja moram da plaćam pedikir, a tebi ga radim džabaka!“, besni nadrkana sestra. A onda Mona Liza „snagom volje“ natera kalašturu da samu sebe izbode makazicama i da je oslobodi a posle „snagom volje“ natera portira da udari glavom o ekran televizora i potom „snagom volje“ natera jednu oštrokonđu koja je mlatila drugu oštrokonđu da počne sebe da mlati i „snagom volje“ natera simpatičnog debelog crnca policijskog narednika Harolda (Kreg Robinson, great perspirator inače) da sebi puca u koleno. I onda ode u mitski Nju Orlinz (devojačko Orleans).

I ovde bi već moglo da postane dosadno, ili da ode u pravcu dva art filma smeštena u Nju Orlinz i sa Džadžom Rajnholdom u glavnoj ulozi, naime „Zendali“ i „Crna magija“, ili, pak, u pravcu početnog Korenenberga, mislim na neku solidarnost među klošarima i sirotinjom kao u „Kontrolorima“ a mislim i na intencionalnu ružnoću koja se forsira od početka. 

Nedostaje ovde Mona Lizina predistorija. Izgleda da je ona 12 godina proživela kao zombi i odjednom se probudila, zahvaljujući...pomračenju meseca poznatom kao Blood Moon? Pa šta je radio taj mesec tolike godine, nije bio dovoljno pomračen (krvavi mesec se događa dvaput godišnje)? Amirpurova, međutim ne ide ni u dosadu ni u art film, niti u pravcu recikliranja (ili nadgradnje, šta ga znaš?) gosin Kronenberga, koji se, uostalom, upokojio posle „Sudara“, već kao da je otišla na smučanje u Nepal ili na banjanje i uživanje u Marakeš, a da je dalji tok filma prepustila Dariju Arđentu. Jer, od momenta kada se sretnu Mona Liza i Boni Bel (Kejt Hadson, ona mlaćena oštrokonđa)koja uslugu varaća hamburgerom i pomfritom, nastaje lakrdija.  Zanimljv je izbor da Boni Bel tumači Dženifer Lopez, popularna Džej-Lo. Ona u ovoj ulozi liči na Olju Ivanjicki u vreme oko Osme sednice, kada se premišljala da li da se zbog narastajućeg nacionalizma preseli u Rovinj, ali ju je Kalajić odgovorio od toga.

Mona Liza, dakle, pobegne iz ludare, bosa i samo u ludačkoj košulji i gaćama. Kada naiđe na vagabunde koji se greju na vatri u metalnom buretu, ne događa se otimačina odeće i obuće kao u „Terminatoru“. Ne, drugovi, jedan od mladih siromaha, koji mnogo beži sa časova, na nagovor klošarke (ali koja ima mnogo velika stopala) daje Mona Lizi svoje starke. Koje džentlmenstvo! A i dolično je, jer tokom te scene ide post pank muzika, a Mona Liza ionako ima odeždu Džonija Rotena s koncerata na vrhuncu slave „Seks Pistolsa“. Kasnije Mona Liza naiđe na još jednu dobru dušu među drugom ekipom geostrateških analitičara ispred dragstora, jer joj jedan od njih u pomenutom dragstoru kupi džank fud i gazirani napitak bez ikakve nutritivne vrednosti i čak joj dopusti da mu mazne majicu.

Od upoznavanja Boni Bel i Mona Lize, rekoh, duh Darija Arđenta režira ovaj film. Boni Bel je plesačica oko motke. U jednom kadru vidimo jedini nagoveštaj kovida – naime, svaka nova plesačica dezinfikuje motku antiseptikom! Mudro. Boni Bel primi Mona Lizu u stan na spavanje i takoreći boravak. U ukusno uređenoj gajbi koja bi pristajala slikarima, piscima itd, ona živi sa sinom Čarijem. On i kasniji njegov drugarski odnos s Mona Lizom veoma podseća na „Crne naočare“ Darija Arđenta, a nažalost i neverovatnost i naivnost ostatka filma.

Kada Boni Bel otkrije Mona Lizine nadnaravne moći, ona postupa kao Alan Ford kada mu onaj krimos da lažne pare: samo kupuje hranu itd. Tako Boni Bel Mona Lizu da hipnotiše neke čike ispred bankomata ili da tera seljake u strip baru da daju sav novac što imaju u džepovima. Lova na sitno.

A kamo mir u svetu i glad u Africi? Zašto Mona Liza – kao Alan Čumak – na daljinu ne hipnotiše Ilona Maska ili Džoa Bezosa da nahrane Afriku ili ne nagovori Putina i Bajdena da se ljube kao Honeker i Brežnjev? E, onda bi to bila politička farsa.

U međuvremenu onaj – sada ćopavi – narednik Harold kreće u svoju istragu. Tu ima jedan glupav, tipično arđentovski momenat: otkrije tako čika Harold, gledajući snimak kamere iznad jednog bankomata, da je Mona Liza u društvu Boni Bel, koju, pak prepozna kolega policajac: „Nikad ne zaboravljam lica!“, što je mnogo, mnogo duhovito. Ama nije. Ali, Harold umesto da pita tog mnogo duhovitog kolegu gde je taj klub u kome ju je ovaj video, sâm počinje da traži redom po bezbrojnim striptiz barovima Nju Orlinza. A taj grad, koji je uzet valjda zbog svog vajba, ovde je prikazan u preduraganskoj varijanti, turistički.

Harold na kraju identifikuje i locira i Boni i Monu, ali uhititi ih je malo teže, jer jebiga – hipnoza, bato. Mona pobegne, Boni takođe, ali nju savataju oni seljaci i iscipelare je. Mona i sin Čarli (Ivan Vitn) pobegnu zajedno u maniru omladinskog filma, nakon što im onaj geostrateški analitičar izradi lažne lične karte očas posla. S tim ličnim kartama oni mogu da kupe avionske karte za Detroit (pare su ona i Čarli maznuli iz tegle za keks). Oboje uzmu mesto do prozora. (Neće da sede zajedno?!)

Iako imaju samo frtalj sata do ukrcavanja, oni ne jurnu na gejt kao normalni putnici, već sednu u aerodromskom hodniku da se valjda mitski pogovaraju sa sudbinom, šta li. Klinja kaže da mora da piški i ode u WC, zamoli nekog čiku za mobilni i telefonira kevi, koju krpe u bolnici. Saznajemo da su joj polomljena rebra i dva prsta na ruci, a lice joj je plavo. Ali – nijedan nokat joj nije slomljen! Alo, bre, koji vam je?! Pored keve je Harold. Lociraju mesto poziva i juriš na aerodrom. 

I sad – umesto da sve letove obustave, Harold se odluči da treba prekontrolisati samo prva tri leta, koja su u razmaku od pola sata. Montaža koja simulira napetost „hoće li stići pobeći?“, smehotresna je. Ono, vidimo Čarlija i Monu u redu s putnicima, rez, Harold viče šoferu „Nagari, braćala!“, rez, Čarli i Mona u redu, Čarli se okreće, rez, Harold sikće „Može li to brže, brate?“, rez, Čarli i Mona u redu s putnicima, rez, policjska kola, ni-na-ni-na-ni-na, kola staju uz škripu kočnica, rez, Čarli i Mona se izuvaju na sikjuritiju, bem ti demokratiju kad se izuvaš, rez, Harold i policajci uleću u aerodromsku zgradu, gledaju levo pa desno, rez, Čarli zašnirava starke, a i Mona zašnirava svoje starke (ili je već imala neke sandale, jebem li ga!), rez, Harold izdaje naredbu aerodromskom policajcu: „Traži klinca s nekom ženom!“, rez, Mona Liza prošla kontrolu, a klinja baci svoju kartu, otrči od gejta i dohvati za ruku neku ženu koja izdaleka može da prođe kao Mona Liza i vikne: „Jao jao, ja sam mali klinja i ova teta me kidnapovala!“ I svi policajci izvade pištolje i upere u ženu i viknu: „Pušćaj dete, nanu li ti naninu!“ Mona Liza sedne u avion, a neki čika, teksaški seljak neki s pivskim stomakom, pokazuje joj kako da se veže. I ona – pobegne, ali kuda, dočekaće je policija u tom Detrritu, ako ima neke logike, ali čemu logika kada je sve ovo što sam opisao totalni amaterizam. Arđento ćale, uncredited.

Kao što rekoh, kopka me da li su i prethodna dva filma Amirputove ovako sakrabudženi, pa ću pokušati nekako, mada ne znam kako, da dođem do njih.

Ovo je, pak, matine za opaljene mokrom čarapom po glavi.

SUMMIT FEVER (2022 British film)

 

r.: Džulijen Gilbi; ul.: Fredi Torp, Rajan Torp, Hana Nju, Matilda Vornije, Mišel Bil, Teo Kristin, 

 *  *  *

Da li melodramske i kvazifilozofske klišee mogu da iskupe lepa fotografija, helikopterski snimci planinara, pa čak i neki s lica mesta (osim ako nije vešto snimano ispred plavog platna)? Ja kažem ne, ali mnogi su se dali fascinirati lepotom visokog kamenja.

Ovde je reč o dva drugara s planinarenja, od kojih jedan i dalje sanja o karijeri, sponzorima i rekordima, a drugi je popustio ćaletovom nagovaranju da bude prodavac u uspešnoj agenciji, da sedi ispred kompjutera, Onaj ambiciozni zove ovog tatinog sina. Šta mislite, hoće li se ovaj odazvati? Pa naravno da hoće, inače ne bi bilo filma. I da li će ga ostatak ekipe dočekati na nož, pa tek posle prihvatiti? Da, zamislite! I da li će ćaletov sin (koji je u međuvremenu dobio otkaz) upoznati ljubav svog života među tolikim đevojkama u planinskom domu? Pa, da, hoće, yeah, silly, he will, of course. Hoće li mu ona opaliti šamar, jer „umesto da misli na njih dvoje i svakog prvog u mesecu tresne kovertu s platom na sto“, on hoće da se penje dalje, nezrela budala jedna, uprkos tolikim nesrećnim slučajevima oko njega? Da, i to će da se desi. Hoće li čaletov sin (ali neverovatno talentovan planinar) da zapadne u nevolju u kojoj će minuti odlučivati hoće li se smrznuti i umreti od bele smrti ili će ga spasioci, na čelu s vernom ljubom (koja mu ipak sve oprašta), pronaći, umotati u ćebe i napojiti toplim čajićem s rumićem? Da, bre, hoće, koji vam je kurac više!? Eto, to je (nepotpuni!) spisak klišea u ovom filmu, a ostalo su snimci „od kojih vam zastaje dah“, telop svaku lokaciju označi podacima o nadmorskoj visini u metrima i stopama. To je kao neki štos, imajući u vidu da je London veoma nisko jelte. Među vrhovima i planinama je i Ajger, i ko se ne seti Klinta Istvuda i uratka Eiger Sanction, neka ne čita dalje ovaj blog.

Sada kada je jasno o čemu se radi, mogu slobodno da rantujem koliko mi je volja.

Muke planinara, njihove pogibije, večito pitanje „zašto se penjete?“ itd. uvek su plodno tle za antičke tragedije, makar i u dozlaboga holivudskoj akciji tipa „Alpinista“ s Džonom Litgouom i Staloneom. Antička tragedija je ovde izostala, umesto toga pružena je moderna melodrama, takoreći adolesecentska, multinacionalna od onog tipa koji je već 20-ak godina obavezan: nacije su prikazane kao u reklami za Radensku ♥ ♥ ♥ (3 srca),  melodrama je filovana džepnofilozofskim smatranjima o komercijalizaciji alpinizma, smislu života („bolje umrit srićan od bile smrti no radit ka fiškal cilog života!“), a sve to nisu izvadile scene na samoj planini, snimljene i na licu mesta (?) i iz aviona i helikoptera.

Scenarista je neiskusan, on misli da ono što je njemu u glavi mora biti jasno i gledaocima. Neke stvari su nedopisane, neke prenapisane. Odnos Majkla (Fredi Torp) s ocem, koji ga tera na (dosadan) kancelarijski posao i sa starijom pokojnom sestrom – morali su biti detaljnije objašnjeni i pružali su priliku za odličnu podlogu avanturizmu, koji ovako izgleda više kao impuls i inaćenje s drugovima nego kao odluka vredna frojdističke analize: naime, sestra je poginula na planini... Dalje, emotivna veza Majkla i Izabel (Matilda Vornije) nekako je prelaka, ljubićska, oličenje klišea. Džepnofilozofska razmatranja o planini i alpinizmu kvare autentičnost sinemaskopskih scena. Majklova trauma zbog sestrine pogibije (možda ga otac krivi zbog toga?!) nije frojdistički zaokružena u nekoj katarzi na kraju, ali scenaristi to nije ni padalo na pamet, već je insistirao na nekim duhovima koji se priviđaju planinaru na granici „bele smrti“. Napetost na kraju „hoće li spasioci stići na vreme?!“amaterski je napisana i izmontirana. Film vonja po matineu za omladinu, po multikoprodukciji, po džiografikčenelovskoj fotografiji. („Planinarstvo, da – ali kakvo? Deco, budite oprezni, nije to za svakoga! Zavićete roditelje i bake i deke u crno!“) Tempo filma je zapravo sumanuto brz, a ipak radnja deluje ravno, dosadno, "televizijski", jer su scene kancelarijskog posla i dolaska na planinu i pogibije Damjana Rua i planinanrenja odmah sledećeg dana (terapuetski pokušaj Žan-Pjera da se tako prebrodi tragedija) – kao slepljene, nema osećaja protoka vremena, ne vidi se predomišljanje, kuvanje u Majklu, i uvek se događa da,  umesto da se prikažu emocije i postupci – nudi se govor o emocijama i postupcima.

Na kraju ostaje ljubić u vidu velike ljubavi Izabele i Majkla, ali moj utisak je da je ta ljubav bila očajnički potrebna scenaristi da poveže scene planinarenja, u kojima je očigledno uživao, a da je sentimentalni deo priče u vidu gomile omladine koja se kompulzivno naliva alkoholom u planinskom domu veče pred izuzetno naporne uspone, više bio za skečeve na MTV-u iz 1990-ih. 

Mlak čaj iz kesice, prodat za skupe pare u fensi baru, pod fimom „soul čaj antioksidans“.

 

 

ON THE LINE (2021 American movie)

 

r.: Romul Bulanže; ul.: Mel Gibson, Pol Spera, Enrike Arse, Kevin Dilon, Džon Robinson kao „Hrist“, Vilijem Mosli, Alaja Seror-O'Nil. 

 

Čim je počela odjavna špica za "Džem od kavijara", pohitam, sam otvorim ona teška vrata od sale "Rita Hejvort" i otrčim do sale "Hemfri Bogart". Tamo su vrata već zatvorena, a nigde cepačice karata. Izvadim kartu, osvrnem se ipak još nekoliko puta i onda uđem: srećom, još su u toku bile reklame, tekao je trejler za onaj alpinistički film... Kada sam izašao iz sale, upitam devojku na vratima da li je ona puštala ljude u ovu salu, ona kaže da nije i pita me zašto pitam. Ja objasnim da sam ovamo ušao odmah posle "Džema od kavijara" i da nisam zatekao cepačicu karata. Ona me zamoli da joj ipak dam ulaznicu, jer skupljaju odsečke, a i pomislio sam da to rade zbog evidencije i ja sam joj, naravno, dao da otcepi onaj deo od karte i tako sam valjda pomogao drugoj devojci da izbegne nevolje s knjigovodstvom. A sada o filmu.

 Meni se dopalo. Ovo je kombinacija misterije i trilera, danas se to ne snima često, nešto u stilu filmova „Igre“ Kertisa Haringtona, „Njuškalo“ Džozefa Menkjeviča, „Gambit“ Ronalda Nima itd. Tu je i dašak onog stripa „Aristokrati“, koji je nekoć izlazio u TV Zabavniku... Gledaoci se za film ili protiv njega opredeljuju – kako bi drugačije?! – na osnovu toga da li su Melu Gibsonu oprostili što su ga onomad kanselovali. Oni koji nisu i ovo će smatrati franšizom u cilju ispiranja biografije „Ornelom“, da bi ona bila meka i elastična... I ona dva tvista na kraju su mi se svidela i nikakve veze ti tvistovi nemaju s kretenizmima iz filmova Fight Club i Secret Window. Ja volem Mela, pa uradak ne gledam kao perionicu. Njega u filmu dosta snimaju otpozadi, proređena kosa na temenu skrivena esktenzijama (ali vidi se prelaz; ili je to ipak sprej za povećanje volumena?), uši sve ružnije i liče na sparušene listove zelene salate, sve krejgovskije dakle, ali pogled, te plave oke, čika još ide u teretanu i kožnjak mu odlično stoji. Nagoveštaj onih tvistova na kraju vidi se na početku (samo što niko ne bi mogao da pogodi da je to nagoveštaj, to je onaj pametan scenario koji se u retrospekciji otkriva kao „bremenitt značenjima“), kada čujemo Gibsona kako kumi i plače, kamera mu polako prilazi sleđa, mi mislimo on je kidnapovam, vezan i moli nekoga za milost, na podu vidimo crvenu tečnost i jedino možemo da pomislimo da je to krv. Ali, ne, kamera pravi polukrug, to je sok od borovnice, a Mel Gibson se igra s ćerčicom i zapravo pozajmljuje glas njenim lutkama... Takav je i kraj filma.

Mel Gibson opet glumi takoreći sebe, ovo je već ko zna koji film po redu u kome glumi ciničnog gazdu koji, bajagi „iz ljubavi“ maltretira potčinjene i saradnike. I po ko zna koji put je on i brižan otac predivnoj ćerčici. Pa ko ga takvog ne bi volô?!

Gibson je Elvis Kuni, legendarni radio voditelj, koji evo 40 godina svake noći „pomera granice dozvoljenog i nedozvoljenog“, pravi psine kome god stigne, jer narod to voli a usput i deli savete ugroženim slušaocima i to su dobri saveti, mora se reći, Elvis zna da ne treba ljude u nevolji gurati u ambis, već im pružiti ruku. Jeste, ima on običaj da se „šali“, što neslanije to bolje, a gušteri u radio ekipi uvek moraju da prežive „one man toplog zeca“ i film na taj način i kreće da se zahuktava: upoznavanjem novog, mladog producenta stažiste, s legendom radio novinarstva i voditeljstva. Novajlija se zove Dilan (Vilijem Mosli) i ima superiška ingliš akcent a osim toga je i stidljivko. Elvis ga uživo u programu bajagi otpusti, pa ga pozove i kaže: „Ama šalio sam se, daj, vrati se!“ Lik Elvisa je zašećeren dragulj-epizodom u foajeu zgrade radija, pred samu emisiju, u kojoj (epizodi) Mel Gibson, maestralno kao iskusni psiholog za vanredne situacije s otmicama, samoubistvima itd., uspeva da izađe kraj sa sumanutim tipom koji zamišlja da je Isus (Džon Robinson). Time je lik Elvisa Kunija isklesan kao stara škola pametnjakovića, on se ne razume u društvene mreže i te kerefeke, ali ima dušu „koju ova omladina danas i menadžeri novog kova nemaju“. Direktorka stanice mu, opet pred emisiju, samo nekoliko minuta pre početka, jede džigericu i  preti otpuštanjem zbog niskog rejtinga i zato što ne piše na blogu ili čemu već. Takođe, neko mariše laptopove zaposlenih na radiju. Ta puška i opali pri kraju filma, nije ni taj fakat nevažan...  Mel Gibson je savremenija verzija sebe iz filma „Zločin u Holivudu“ (Last Looks), tamo je bio kao neki Hopkins iz vremena Zoroa, a ovo sad je možda i podjebavanje modernog kanselovanja u svetu medija.

I emisija ide kao i obično u tom noćnom programu, kad – uključi se Gari (Pol Spera, vidimo ga tek na kraju), avganistanski veteran, koji tvrdi da je upao u voditeljevu kuću i preti da će mu ubiti i ženu i ćerku. On tera voditelja da uživo (u etru) prizna ima aferu s producentkinjom Meri (Alaja Seros-O'Nil) i natera ga da se popne na krov i naredi mu da se baci. Tako će da spasi ženu u ćerku. Voditelj skoči, ali na krov i pokuša uz pomoć stažiste da prevari manijaka, ali ovaj je poslao dron. Prvi mini-tvist se događa kada policija ustanovi da je Elvisova kuća – prazna. Geri tvrdi da je i ženu i ćerku doveo u samu zgradu radio stanice. Recepcioner, Indijac neizgovorivog imena, biva pritom ubijen. Sledi panična jurnjava: Elvis i Dilan zajedno traže po spratovima Garija, koji je sve vreme preko slušalica (i uživo na radiju) u kontaktu s raspamećenim Elvisom... Usput se otkrije ko mariše laptopove, jedan hauzmajstor (Enrike Arse), naime. On se jadan sakrio i napao ni krivig ni dužnog Dilana ("koga prvi put vidi"). Gari preko slušalica zahteva od Elvisa da ubije lopova, ovaj, naravno, nema srca za to i kaže mu da se negde sakrije. 

Neću vam reći dva tvista na kraju, jer bih vam onda pokvario prvo gledanje. Reći ću da su nadrndani kritičari koji prvi uspeli da objave kritike – seronje i zlaje. „Kamo plauzibilnost?“ „Iznevereni gledaoci?“ Ma dajte, ne serite. Jeste da bi zaplet mogao da se stisne u epizodu serijala „Priče s tamne strane“ i slično, uostalom kao i „Gambit“ iz 1966, ali reditelj i scenarista Bulanže solidno je nabudžio dužinu fičer filma duhovitim smatranjima o savremenom vouk veštičarenju tako da gledaocu, ako je iole liberalac, lakne na kraju, posle drugog tvista. E, ovo je porodični film, a ne „Džem od kavijara“!

 

 

DŽEM OD KAVIJARA (2022 Serbian movie)

 

r.: Ivica Vidanović; ul.: Tamara Šestić, Nenad J. Popović, Igor Đorđevič, Zorana Bečić, Jelica Kovačević, Andrija Kuzmanović, Nikola Ugrinović, Danilo  Petrović, Marko Gvero.

 

Preznojio sam se dvaput pre nego što sam ušao u bioskopsku salu. Najpre su me preznojili u banci, gde su me pitali: "Zašto vi koristite ovaj račun?" a ja se tek posle setim šta je trebalo da kažem: "Pa zakon me tera da imam račun, ja ne mogu 2000 dinara šahovske nagrade i 5000 književnog honorara da dobijem a da vam ne kažem ime majke, babe i broj cipela, navodno sprečavate pranje novca, nisam ga otvorio zato da bih se kurvao i prao pare kolumbijskom narko-kartelu!", ne nisam to rekao, već dajem broj bokserica i dukserice, i omiljenu marku osveživača za WC, sve to oni zahtevaju, a zajebavaju me kako stignu, da je to neopevano! Posle sam se prošetao Kosovskom do radnjice s francuskim kolačima i kupio madlene i jedan "Pari Brest" pa do pekare koja nudi knedle sa šljivama...

Onda kupim i ulaznice, ali tu se preznojim još jednom. Planirao sam dupli program, ovaj je film počinjao u 18.00, a na sajtu bioskopa je pisalo da traje 90 minuta, znači do 19.30, pa sam isplanirao da od 19.40 komotno gledam „Pretnju u etru“, kako su preveli On the Line. Ona lepa blagajnica me ljubazno upozori da prvi film traje do 19.40. Onda ja pomenem podatak da film traje sat i po. Ona to proveri i izgleda da se podaci na sajtu i u životu ne slažu. Ona odluči da to proveri i pita nekog čoveka iz bioskopa, koji, pak, ode dalje da proveri na nekom drugom mestu. Kada se vratio, ohrabrio me je da ipak kupim ulaznice, jer „reklame za taj drugi film traju 8 minuta“. Tako i bi, ali o tome malo kasnije... Konačno s ulaznicama i s posvršavanim poslovima (čak i Er Srbija ima jeftinije karte u Resavskoj, a našao sam i novo, jeftinije, putno osiguranje) odem u poslastičarnicu "Pelivan" da se okrepim Moskva šnitom, sladoledom i kapučinom i da se ispiškiriškim u njihovom ubavom i čistom ve-ceu.

Posle okrepljenja, izašao sam na kišicu. Desetak minuta sam meditirao u mračnom prolazu kod "Dilajle". Volim tople jesenje kiše u gradu, kada sam  pod nekom strehom.

 

Ispostavilo se da sam bio jedini gledalac kada sam razvodnici pružio ulaznicu (posle je išak došao još jedan par, pa još jedna žena). Ona mi radosno reče: "E vas se sećam!" "Pa da, ja ponekad gledam i 3 ili 4 filma dnevno, kažem ja vedro" "E svaka vam čast!" "Posle pišem na njima na blogu, koji niko ne čita...", zapravo se hvalim, a foliram se da sam skroman. Kažem joj i ime bloga, ali stekao sam utisak da me nije razumela. Razgovarali smo i o Kluniju i Robertsovoj u onom filmu "Karta za raj", ona mi reče da se priča da se Robertsova i Kluni ne gotive, već samo glume kada ih pozovu. Ovo je razvodnica:

Izgleda da sam je uvredio mišljenjem o domaćem filmu i Džuliji Roberts... Baš ne umem da ćutim! Ali, hajde sada o filmu, konačno!

Film je očajan. Proliv, džem od proliva. Kada sam na samom početku video amatersku glumu Nenada J. Popovića koji se „na prvi pogled“ zaljubljuje u Tamaru Šestić (on je Milorad, ona je Saška i to s imenima ima svoje), pa još kad sam čuo slaboumne dijaloge („Koliko košta ta duševna bol?“ „Jednu kafu"!; ono, tečaj uspešnih startova iz fanzina u vidu zidnih novina neke kasarne JNA s kraja 1970-ih), došlo mi da izađem. A meni se nikada ne događa da poželim da napustim projekciju. Ali, našetao sam se, dvaput sam se preznojio, posvršavao poslove, okrepio se Moskva šnitom i sladoledom kod "Pelivana", a čekao me je i film odmah posle, pa sam – uz proverbijalni krindž, što bi rekli na Vračarskoj grbi, kafićima u Njegoševoj i u kancelarijama FCS – izdržao do kraja, propadajući u zemlju u ime glumačke i scenarističke ekipe. 

Zaplet (š'a reče?), elem, za-plet je toliko glup da ga ne vredi prepričavati. "Da li je otac napravio i ćerku i sina dvema ženama, oh, Bože, da li je to rodoskrvna veza?", babe će da se šlogiraju! To je niz skečeva za „Veselo veče“ iz fiskalne 1960. ili školsku priredbu 8. razreda OŠ. Gluma – kaplarski vicevi na bini za pijane regrute, a režija – linearno fircanje skečeva, što treba da dâ iluziju protoka vremena, ali film nema nikakvog osećaja za vremenski protok. Niz skečeva-video spotova u kojima Miki očigledno u realnom vremenu, „traži Jančića na internetu“ (Epl i proizvođač aparata za espreso su platili za prodakt plejsment) filuju se scenama, koje očigledno traju u dužem vremenskom rasponu, nema normalne dinamike. (Nešto slično kao u „Potrazi za srećkom“, gde su one scene u garaži s karikaturama mafijaša /a tih karikatura biće i ovde/ očigledno date statično i u realnom vremenu,  neprirodno filovane scenama u eksterijerima koje /scene/ se događaju s razmacima, u nedosegnutoj želji da se stvori uzročno-posledična veza.) 

Rekao bih da su sve scene presvlačenja Igora Đorđveića ispred gepeka snimljene za jedno prepodne, sve scene s apstraktnim slikarom istog dana posle ručka, drugog dana pre podne sve scene "u amabsadi" između Đorđevića i Gvera, pauza za burek, pa sve scene s doktorom Kuzmanovićem, broj radnih dana: 5 (pet).

Nisam uspeo da dokonam ko je Jelica Kovačević a ko Zorana Bečić. Jedna očajnički imitira Toni Kolet, mamu na Sašku, druga, pak, liči na Nikoliju Zmijanac (mamu na Milorada), naglo ostarelu i bolnu od raka pluća, pa obučenu da igra epizodu u seriji „Ljubav na seoski način“. Ponekad se dobija osećaj da je Milord (Dragan Zarić) iz te serije na II godini studija dramaturgije odlučio sa s lažnim seljačkim naglaskom snima prvosrbijansku verziju Bikine serije „Otvorena vrata“, ali ispala je parodija na predstavu "Sokin i Bosian". Nikola Ugrinović glumi pomenutog feminiziranog neuspešnog slikara, ponavljajući do besvesti ono što bi trebalo da bude running gag, a ona dva, nekad odlična pozorišna glumca, sada su u poslu plaćanja infostana i gradnje vikendica ili otplaćivanja kamate mafijašima, tako što štancuju uloge u serijama i na filmu. Igor Đorđević je ošljario svoje replike, repriziravši ulogu ribara iz predstave „Generalna proba samoubistva“, videlo se da ga boli dupe za film, a Kuzmanović je (eh, kako je glumio u „Zojkinom stanu“...!) odlučio da u filmovima na vjeki vjekov bude menadžer iz „Zlatnog dečka“ i „Tome“ itd., menja samo sakoe i silikonske čépe okolo sebe. Igor Đorđević treba da bude tatko na Nenada, ali je onda trebalo da mu metnu puder na kosu, da bude sed.

Budući da su autori odlučili da ovu filmotvorinu proglase „porodičnom komedijom“, kanda su mislili da onda ne moraju da se brinu za uverljivost i smislenost. Onaj vic s Crnogorcima koji saobraćajnom policajcu na pitanje: „Imate li drogu, oružje...?“ odgovaraju ovako: „Ne hvala, imamo sve, žurimo!“ dno je dna, to je skeč za priredbu za regrute iz okoline Rudnika. Film je filovan nekakvim off-dijalogom muške i ženske strane uz dečija kolica s dva klinca. Njihov džepnofilozofski dvoboj povodom „muško-ženskih odnosa“ toliko je naivan i pun izanđalih fraza, da se to ne može podneti. Danica Grujičić, Nestorović i Jovan Marić bi o tome bolje.

Film je kao takav atak na inteligenciju. Svaki porodični s letovanja film na „super osmici“ je bolji. Ovaj je uradak, kako bi to rekao Dragoš Kalajić sličnim povodom, namenjem daljoj kretenizaciji zavetničke publike, koja, kada udeli milostinju u crkvi Svete Petke, posle ode na masaže u spa centre, pumpa usne i sise, fura modu skorojevića i lažnih barbarogenija i wannabe micatrofrtaljki iz rijalitija.

Ona scena s bakutama naturščicima koje sedaju na klupu u parku pored zaljubljenog para je krš na nivou kreveljenja u filmovima po scenarijima Leona Kovkea sredinom 1980-ih. Tada je pomenuta kretenizacija i započela.

ISTORIJA TAJNIH SLUŽBI U SRBIJI 1835-1903. ---> novi roman Predraga Crnkovića

ИСТОРИЈА ТАЈНИХ СЛУЖБИ У СРБИЈИ 1835-1903. ---> нови роман Предрага Црнковића

Из рецензије ---- "У овом роману - из кога ће Јосип Броз Мита и Бјела вероватно да маришу на камаре за Траг дивљачи 2 и Државног службеника 6 - Црнковић​ је усавршио елројски стил 'лапидарног барока' и предочио нам 35 година Југославије и Србије, од 1977. до 2012. кроз судбину два шездесеташа који су кроз живот прошли као пас кроз воду. Ово је 'Златни папагај' српске књижевности! И да, и историја тајних служби..." 

одломак:

         ​– Друже Озрене, син не може да се упише у 'његову' гимназију, он црче за њом, ја сам ишао, бре, у ту гумназију, а сада некаква 'Шуварова реформа', шта је то, никад чуо, 'средње усмерено', одређује се по декрету и територијалној припадности, односно адреси становања ко ће у коју средњу школу да иде, па нисмо Северна Кореја, мајку му, и мој Ђура извисио за гимназију, иде у некакву хемијску школу, добро га нису бацили у кожарску, или у средњу медицинску, а зна се да тамо иду све педери и наркоси... –  на овом месту се Карајица  ућути, па онда из џепа извади пресавијени коверат формата А3 и, стидећи се, осврћући се лево и десно, преда га Озрену, који је дотле слушао с досадом, једном руком подржавајући лакат друге руке, која, је пак палцем подупирала браду а кажипрст је стајао поред уха, у пози која онима који га познају одаје да је тотално незаинтересован. Он климне, узме коверат, исправи га  и натенане отвори; вади згужване папире и чита их одмичући их од очију, јер га је, као и увек, срамота да носи наочаре за читање; док чита, преко воље и уздишући одговара на Ђурино гунђање.
          – Реформа има за циљ да свој деци пружи равноправне шансе и да се образовање повеже с привредом и физичким радом, а не да само имућнија деца имају обезбеђена места у гимназијама, па да после студирају иако нема посла, а остали на занат, чак и ако имају талента и смисла за науку. Kако свима, тако и теби, не брини, неће му то ускратити прилаз факултету. –  Озрен подигне поглед. – А шта би он 'тео да студира, иначе?
         – Он још и не зна шта би – шири руке Карајица. – Сав је растресен, ништа га не држи. Зезају га што је буцко и пегав, много је осетљив. И ове приче о стрицу и атентату. Гледају га као Хркаћа малтене...! А он је баш друштвено-политички активан, и сам видиш...!
         – А да, то је одлично, Похвално... Kарајице, морам да ти кажем да су ти извештаји у последњих пола године мало танки, сунце му жарано. Па мора да има неког значајнијег антидржавног рада тамо...  По теби, испада да у Чикагу србују само људи преко осамдесете и Мексиканци. Откуд бре Мексиканци у Чикагу? И Индијанце си неке ископао да су певали четничке песме с Момом Kапором? Што би они певали четничке песме? И рекао сам ти да не питам за песме и те клинце, нека се веселе људи, попијеш мало па не знаш шта причаш, занима ме емиграција, терористичка, конкретан рад на терену против државе, тероризам, велим, пропаганда и слично. И немогуће да овде око Удружења књижевника и Задруге ниси ископао нешто друго осим да Мића Данојлић прати Миодрага Павловића и оптужује га да је дошник? Па нећемо песнике бре да 'ватамо низашта, мајку му.
         – Па ви сте ми рекли да је Данојлић амерички човек,  скренули сте ми пажњу да пише писма читалаца Политици и брани Америку чим неко помене ропство и расизам, па сам мислио да ћу пратећи њега доћи до агената ЦИА у ’Под Липом’ и у ’Шуматовцу’ и у ’Грмечу’ – правда се Карајица из све снаге. – А у „Kлубу књижевника“ се сви ућуте када ја уђем и све шапућу Буди, а Буда има памћење као слон и не мора ни да бележи и све вам јави. – Озрен се унервози, осврне се ок осебе па се нагне према Карајици.
         – Ма где Мића амерички човек? Он само лаје против државе! Њега треба само истерати у ту Америку, па нека га с децом од Kрцуна и Леке, нека ужива у Холивуду! Али, нема он право да прати друге песнике! Поплашиће нам све тастере, бре.
         – Обећавам да ће следећи извештаји бити бољи, квалитетнији, садржајнији – каже Карајица скрушено и поново подигне молећиви поглед. – Знам да сам досадан, али Ђура је у осетљивим годинама, бојим се да не скрене у неку дрогу. Зар директор нема нека места по дискреционом праву...? – Озрен врти главом.
         – То је некад било, пре Шувара! И пре рата су директори имали то твоје 'дискреционо' право, па су 1941. пред рат избацили мене и све оне који су били за комунисте из Теће београдске! И још смо били неко време у прдекани. Идеологија! Није било битно што сам ја тада имао четрнаест година! После рата сам им јебао сестру фашистичку! – Карајица се покуњи и уједе за језик, јер је нагазио на мину коју није очекивао. Каже смркнуто и резигнирано:
         – Биће бољи следећи извештаји... Гарантујем. – Озрен отпије вино, а затим зачкиљи уз смешак с којим мачка гледа миша који не може да умакне. – Али, може ту нешто да се учини, не губи наду... – Карајица подигне поглед не превише охрабрено, а саговорник му намигне.