Bekim Sejranović

Posle Božidara ode i Bekim.
Pa jebem ti boga. Kako to? Dokle više ta umiranja.
"Bosanski pisac". Ko je to napisao taj je degenerik, babuskera i pederčina.
Bekim Sejranović je od onih pisaca koji su veći od književnosti. Nemaš potrebu da s njim pričaš "o književnošću". Sreli smo se pre šesnaest godina i Švedskoj. Nosio je sa sobom flaše Prolom vode na seminar na nekom ostrvcetu a posle u Geteborgu, na sajmu knjiga. Bio je gurman: kada smo večerali, uvek bi išao po drugi tanjir, koji opet natrpao i, vraćajući se za sto, govorio bi "a sada - uništavanje!" Posle bi uzeo gitaru i zabavljao društvo. Ne znam kada je stizao da napiše ono što je objavio i preveo. Njemu je bilo najprirodnije da bude pored reke, pored kotla nad vatrom. Ili u nekom baru u Stokholmu. Ili na koktelu u ambasadi - svejedno, isti čovek. U dukserici, u mokasinama istanjenih đonova, samouveren zbog unutrapnjeg znanja o svetu, neozlojeđen kao toliki nezadovoljnici koje boemija ič nije oplemenila. Mislim da kao i neki drugi prekodrinski pisci, Dubravka Ugrešić na primer, nije imao sreće sa srpskim izdavačima. Kao i Dubravka, dopao je šaka politički korektnim pederčinama i babuskerama. Ne da su njega mogli da smotaju pod mišku, to ne. Ali šta to znači "bosanski pisac"?! Jebite se. Bekim je svetski pisac, Zaista nomad, bez foliranja. Razgovarali smo o tome, o propitivanju krvnih zrnaca. "Ja sam ti Šiptar, jebi ga, zbog imena..." Znali smo kako agdne mogu da budu švedske crnkinje u uniformi... I kako se određena boja tena nikako ne oprašta, niti određen prizvuk imena. Bio je veći od književnosti. Imao je autoritet iza koga je stajalo iskustvo, blagorodna mudrost stečena na dalekim putovanjima i vera u sebe. Nepoljuljana čistota, neiskvarenost. Tako retko u ovoj usranoj književnosti.Daj više, neka umre i neko govno ovih dana, zašto samo dobri ljudi umiru?!.