Pawn Sacrifice (2014 American Movie)

režija: Edvard Zvik (ili Cvik, jebem li ga)

scenario: Stiven Najt

uloge: Tobi Megvajer (Fišer), Liv Šrajber (Spaski), Peter Sarsgor (Lombardi)

Sigurno znate taj osećaj kada slušate kako neko priča o stvarima u koje se vi mnogo bolje razumete, ali vas niko ne pita a ta gluperda drži banku, nosi šnjur i postavlja se kao vrhovni sudija.

Elem – sranje, obično govno od filma, proseravanje malog glumca, bezbojnog reditelja i scenariste žbira i muške opajdare u jednoj zarozanoj osobi. Iz filma nije moguće dedukovati da li Tobi i Edvard uopšte znaju da igraju šah, da li su zaluđenici šaha, makar i paceri, kojima šah imponuje na onaj bljutav i kretenski način na koji imponuje šahovskim funkcionerima, koji ne znaju „kako idu figure“, ali vole da misle da su šahisti mnogo pametni i koji ih zamišljaju kao matematičare, znači rasejane šonje koji ni pertle ne umeju sami da vežu ali su pametni u pizdu materinu.

Ili ih je, pak, zaintrigirao hladnoratovski ugođaj sedamdesetih?

Mučeni scenarista, verovatno šuljeviti analitičar CIA koji i dalje misli da je Lazar Koliševski predsednij Čehoslovakije, dobio je kao materijal dve knjige, „Bobi Fišer protiv sveta“, holivudskog pedera i lažova i toaletoidne muške kurve Breda Daraka i jednu malo ozbiljniju knjigu, „Bobi Fišer ide u rat“, Džona Ejdinova i Dejvida Edmonda. Autorima filma na pamet nije palo da konsultuju jednu od dve knjige Frenka Brejdija, te jošte živog samog Brejdija i neke jošte žive ljude koji su sudelovali kao deo Fišerove ekipe u Rejkjaviku. (Jedan je pravnik i još igra šah na otvorenim turnirima.)

Kada bih mogao da poverujem u to da je autorska trojka načitana, pomislio bih da su zapravo filmatizovali roman Vladimira Nabokova „Lužinova odbrana“ (genijalan prevod Branka Vučičevića). Au, pa da, i taj roman je zasran iako je Lužina igrao Džon Torturo, ali šta vredi, kada je jedna holandska lezbača htela i ovaj roman da iskoristi za neku svoju propagandu.

Film ima onu isfuranu nelinearnu strukturu; Fišer kao švrća plače kada izgubi i to se tako naglašava kao da on od toga poremeti pameću i postane Lužin-tempirana bomba jebote. Dalje, još jedan nelinearan skok – i mi vidimo scenu koja je izmišljena: na plaži pored Santa Monike (gde su 1966. Fišer i Spaski igrali na veoma jakom dvokružnom turniru desetorice) mi vidimo kako Spaski izlazi iz mora posle zdravog plivanja i u društvu sovjetskih funkcionera/telohranitelja mrtav 'ladan laganim korakom ideu hotel dok gleda poludelog Fišera, koji je u odelu ležao na pesku i čekao da se Rus vrati s plivanja pa krene da urla na njega i da ga optužuje za špijuniranje i slanje talasa i sve tako nešto.

Fišer u izvedbi Tobija Megvajera jeste totalni paranoik i budala. Onako kako mali Đorkica zamišlja genijalne matematičare, paranoike i „blistave umove“ kojima je je jedino pravo mesto u tapaciranoj sobi azila.

Čak je i Spaski rekao za film da je „slab“ i da uostalom nije tačno prikazao njegove motive zašto je pristao da nastavi meč posle nedolaska Fišera na drugu partiju. Spaski je milion puta rekao da on lično i osobno ne bi mogao da prihvati dobitak meča bez borbe, iako je bio svestan da je Fišer igrački verovatno već bio jači od njega. Spaski je takođe milion puta rekao da je napravio grešku što je pristao da igra treću partiju. Naime, pre nego što je ta partija počela – a ona je inale igrana u izolovanoj sobici, jer nije bilo vremena da se uklone glomazne kamere na glavnoj pozornici – pre te partije se Fišer ponašao prilično nevaspitano prema šampionu sveta i Spaski je rekao: „trebalo je da odem i da sada ja izgubim partiju kontumacijom!; rezultatski bih gubio /a posteriori bi, uostalom, bilo  isto/ ali bih stekao veliku i zasluženu moralnu prednost!“ I Spaski je bio u pravu. Nema mnogo takvih fer sportista u istoriji kao što je bio i ostao Boris.

Uglavnom, u filmu ima više faktičkih i istorijskih grešaka nego uloga, minuta, scena i kadrova. Nemoguće ih je sve nabrojiti. Pogrešno je prikazan sekundant Lombardi, Spaski je prikazan površno i učinjena mu je nepravda (a gde je Maks Eve, predsednik FIDE?!), Fišer je sve vreme paranoični šizofrenik, kome maltene treba menjati pelene, šah je kao igra prikazan tipično idiotski, tako da svako ko ima makar III kategoriju može da vidi materijalne greške, prosto je neverovatno kako autori pojma nemaju o psihologiji šaha, kako detinjasto zamišljaju tu igru...

Izbor glumca koji igra Fišera je kretenski sam po sebi. Fišer je bio visok i lep čovek. Tobi Megvajer je od svega prikazao samo Fišerove mladeže na licu. Josh Lucas, to jest Džoš Lukas, bio bi idealan glumac za tu ulogu. Šrajber i ostali, čak i liče, ali su krivotvoreni kao istorijske ličnosti.