Sanjao sam jutros jedan san (u nastavcima). Bio sam u nekom
bliskoistočnom gradu. Ne znam da li je baš Bliski Istok u pitanju, ali negde am
bio u inostranstvu: nebo plavo, vreme toplo, a zgrade od crvenih cigala, na
vratima i prozorima njihovima – rešetke, a kroz rešetke proviruju ruke i
izbezumljena lica. Da li umno bolesnih ili leproznih, ne znam. To me i u snu
podseti na dva filma Kena Rasela – „Demone“ ali još više na Music Lovers u
kome je Gledna Džekson igrala Mijukovu koja je na kraju poludela od neuzvraćene
ljubaiu prema Čajkovskom. Na ulici gužva, nema automobila, i na kolovozima i na
trotoarima gužva. Ja imam nekog vodića, koji bi trebalo da bude i nekakav
prijatelj. On liči na Marka Rafala (Mark Ruffalo), lokalni je znalac, to znam,
ali osećam da mu nisam baš mnogo simpatičan, da me vodi preko volje, jer mu je
to naređeno, ali zapravo misli da sam gradski štreber i najradije bi mi
smestio neku psinu. Idemo nas dvojica paralelno kroz gužvu, trotoar popločan
zelenkastim ciglama, kolovoz kaldrmisan, cigle zgrada kako rekoh crvene, i u
jednom trenutku ja se nađem na trotoaru a Mark Rafalo na kolovozu. Da li da
idem tik uz njega, ili da se provučem ispod – veoma niske – arkade – na
trotoaru. „Ne valja se prolaziti kroz takve 'kapije' kao između bandera i
merdevina“, prođe mi sujeverno kroz glavu, ali ipak, ne znam zašto, projurim ispod
arkade, i morao sam da se sagnem gotovo sam u polučučnju protrčao, ako je to
moguće. Ali, na drugom kraju arkade – ne mogu sada da nađem mog vodiča. Uveren
sam da hoće da napravi practical joke, da vidi koliko će da prođe dok ne počnem
da paničim. Iz inata neću da dozivam. Mislim da sam u snu znao i njegovo ime.
Polako počnem da razmišljam, dok gledam one iskolačene oči i ispružene ruke kroz
rešetke na zidovima – a šta ako me neko službeno lice pita šta ja radim ovde,
nisam bio siguran da bih mogao da objasnim, tačno bih mogao da završim u azilu
s onim tamo leproznim. Sve više se ljutim na vodiča i rešim da naprosto odem.
U nastavku sna idem kroz neke pustinje prijatne bakarne i
boje cimeta, neka bledoyelena trava je tu ipak, kao na tapiserijama, a onda se put spušta u
nizinu u kojoj su parkirani neki autobusi. Znam da je to autobuska stanica za kući.
Kupim kartu za nekoliko pijastera i sednem u bus, postavljen živopisnim ali
prljavim persijskim tepisima. Sakrijem se iza zavescie na prozoru, dok autobus
ne krene, jer sada sam već toliko ljut da ne bih želeo da me "Mark Rafalo" možda
stigne i natera da se vratim na svoju misiju, a ja i ne znam više koja mi je to
misija.
U nastavku sna, evo me u Beogradu. Ali ja sam mnogo mlad, takoreći švrća, i
to je neko drugo vreme. Šezdesete, možda. Zgrade su one građene 1950-ih, ali
neodržavane, pa je već otpala žbuka, mali balkoni, okrečene su oker i žuto,
boje su izbledele, veš se suši – ali nigde žive duše. Vreme letnje. Tišina
grada kada su svi kod babe i bake na selu ili su koji kurac na moru u Prčanju.
Ono lenjo letnje popodne, kada ni zavesa ne vijori na prozoru. Seljaci dremaju.
Gugutke i vrapci, možda, samo.
Onda kao da se kamera izdigne do granice atmosfere (Terens Malik, jebote, haha) i ja
vidim sebe i jednu Cigančicu. I znam da smo zaljubljeni. Kao da smo sami u
čitavom kraju. Ali tada mi do pameti – a to može biti samo naknadna pamet osobe
koja to posmatra iz satelita – do pameti mi dolazi taj mir, ta sporost, ta
TIŠINA LENJEG LETNJEG POPODNEVA, kao u nekim pripovetkama Vlade Uroševića i Svetozara Vlajkovića, kao u faličnim
sećanjima iz detinjstva, osetim nostalgiju za dodirom i osećanjem i – opet je
to samo „uvid“ ODOZGO – uvidim, dakle, neuhvatljivost te sporosti lenjog
letnjeg popodneva, prolaznost njegovu, osetim čežnju za tim popodnevom i - - -
ukapiram besmislenost sve svetske ISTORIJE, te žvake da ne kažem narativa o RAZVOJU
i CIVILIZACIJAMA o pergamentima, pločicama s klinastim pismom, piramidama,
zamkovima i spomenicima kulture i istorijama književnsoti i umetnosti i
muzejima – jer važno je samo to, to lenjo letnje popodne, to osećanje. Koje će
nestati. I sitnost, sitnoća, mravlji izgled nas svoje ODOZGO, kako je to
nevidljivo, nikom nevažno, a neuhvatljivo, a opet JEDINI RAZLOG ZAŠTO SAM JA ŽIVEO.
I onda mi je došlo – pa čemu žurba? Svi stižemo na isto
mesto, iz glista smo došli u gliste ćemo se vratiti, neko u sandalama na asuri
neko u penthausu na Menhetnu neko u pustinji neko u iglou (jebo me Malik), a niko neće biti
zabeležen i zapamćen, jer nema nikakve svrhe biti zabeležen i zapamćen, sve je
ovo farsa s ovim istorijama i knjižurinama i datotekama, to je samo svetlosni
ukras u jednom neprimetnom trenutku.
Sada je bitno, nema ništa posle, nije bilo ničeg ni pre,
samo to lenjo letnje popodne. A šta danas, u ovoj žurbi kada sve nešto treba da
se postigne, rok za ovo rok za ono – pa ništa. Predaj rukopis, odnesi primerke,
pošalji prijavu, stigni na vreme? Polako. Svuda ćemo stići. Možemo stići samo
na jedno mesto. Sada – ko nas pamti sada? „Šta će ostati posle mene?“
Najgluplje pitanje na svetu.
Ovo je sve banalno, do ovoga su došli mnogi, i pismeni i
nepismeni, i seljaci i filozofi, i glupi i pametni, ako su imali makar trunku volje da se zagledaju u zalazak sunca, ovo
je znači banalnost, nije ovo rezervisano za Šlegela i Hegela, tako mi je došlo
tek jutros u snu.
No comments:
Post a Comment