Zašto volim Bernija, ili: DOLE NIKSON!

Voleći Bernija odavde nije čak moguće biti ni korisni idiot. U najboljem slučaju, obožavalac je nekorisni idiot, negativ iz onog vica iz Brežnjevljevog doba, kako i u SSSR-u sme da se uzvikne "dole Nikson!". Voleći Bernija odavde jeste ljubavno pismo boljoj (?; arguable, all right) prošlosti, neka vrsta fantazi igrice, u kojoj se mešaju poslednji ostaci šezdesetosmaštva (a tek je ta pojava  lajkabl jedino s dalekim vremenskim i prostornim odmakom; duga priča obaška), liberalizma i čak socijalizma, jebote - dakle meša se to s poslednjim matorcima koji jošte mrdaju, umesto da budu u peMziji. (A gle, posle otkaza Blumberga, Tramp je najmlađi muški kandidat u trci, mlađi čak i od Bajdena i Sandersa...) A ti duhovi i atmosfere nečeg optimističnog i solidarnog danas su podložni ne samo potcenjivanju kao da je to globalistička podvala, već i optužbama za maltene izdaju, u ovom "odsudnom trenutku kada su ugroženi tradicija, nacija i svetinje". Povremeno se dobija utisak kao da se i "američki establišment" brani procesijama. Maske su panule posle Južne Karoline!

Berni inspiriše, dok kritičari njegovi, ovdašnji dokoni preučeni evropejci i izbledeli levičari, jednako kao i tradicionalistički mračnjaci što guslaju o krvi i tlu, pa čak i njegovi tamošnji (doskorašnji) suparnici u trci - dok svi oni kao da dobijaju sendviče od američkog ("dubokog"?) establišmenta da ga (establišment) brane od "ješe", komunjarskog spavača i ludaka. Izgleda da je Bajden ponudio odlične kavijarsko-sendvičarske kompenzacije, Uorenovoj, Butidžidžu, Klobučarovoj i Blumbergu - oni svi odreda čim prije endorsovaše izlapelog plagijatora, koji posle tri neuspele transplatacije kose lepkom OHO lepi neke čupave jambolije na glavu, previše se znoji i dobija napada narkolepsije usred najstresnije polemike uživo pred TV kamerama, a obaška što laže čim zine.

Da li je Berni uopšte izaberiv? T.P. je, analizirajući grandioznu katastrofu Korbina na nedavnim britanskim parlamentarnim izborima, izložio teoriju da "duboko" biračko telo Zapada ima urođeni gajgerov brojač koji oseti sumanutog obožavaoca Venecuele i Kube i onoga koji "tajno" polaže vence na grob palestinskim teroristima koji su 1972. u Minhenu ubijali izraelske sportiste. Te da im (tim dubokim prosečnim zapadnjacima, ma koliko voleli rijalitije i Benija Hila i čitali D'San) nikada ne može biti izaberiv neko udaren kao Korbin. Da li je Berni amerikanski Korbin? Da li je to olako odustajanje od sna, to što T.P. piše povodom ovog trijumfa Borisa Džonsona i njegovog ekspresnog dovršavanja Bregzita? Ja ne znam. Ulof Palme je po tom kriterijumu bio neizaberiv (a bogami i Pjer Trudo). Palme je demonstrirao s narodom protiv američke intervencije u Vijetnamu (zbog toga godinama nije bilo diplomatskih odnosa između Švedske i SAD), ali bio je izaberiv. A pokazalo se da je bio i ubiv. Još se tačno ne zna zašto... I on i Trudo su hvalili Kastra na pasja kola...Možda to hvaljenje nije bilo toliko hvaljenje Fidela "kao takvog", koliko kritikovanje nečeg drugog. (Na primer, kao Miteranov (to jest njegove partije) program 1981. i kratkotrajno kozmetičko prisustvo Maršeovih komunista u vladi.)

Kastro, Markes, Ed Tarner i Džejn Fonda na Kubi - kamera ih kaobajagi slučajno zabeležila; Kastro priča jednu od pošalica koje su mu - besplatno - napisali liberalni uošingtonski scenaristi što danas snabdevaju konferansama Džona Olivera, Stivena Kolberta i Džona Sjuarta: "Markes mi je sve bogatiji, postaje sve manje marksista...!" hahaha, a Ed Tarner zinuo i s rukom u džepu, pomalo stresiran, očigledno ukočen, smeje se na silu, "frapiran" do daske, jer jedino on, kao korisni idiot, nije unapred bio obavešten o scenariju. Markes je bio sujetni nobelovac, boleo ga kurac, a Kastro je svaki svoj javni nastup pomno promišljao, pripremao i planirao do tančina. Redovno je posećivao manikirku i pedikirku i šminkerku.

Da li je Berni poslednja kvaziliberalna podvala, ili jedina preostala luča koja može preokrenuti tok savremene istorije iz populizma i ludila u humanizam i normalnost?

Do početka prvih "prajmarija", preovladavao je poslovični pesmizam.

One priče "nikada on ne može...", pa "nikada taj i taj neće postati" - to liči na one naše kafanske priče "Jugoslavija se morala raspasti" i "nije to i to moglo večito" i slično. Ali, zašto podlegati fatamorgani teorije verovatnoće? Promena je revolucija, a "revolucija se događa skokom", reče Marks. Ko je mogao da pretpostavi da će glumac da bude predsednik SAd 1980. ili  komičar, evo sad, u Ukrajini? Ili crnac? (U SAD, ne u Ukraijni.) Možda žena još zadugo neće biti predsednik SAD (osim ako ne bude imala kitu i bila boje bele kafe).

Ali, sada, posle prvih prajmarija i slatkih, medenih, neočekivanih pobeda, prebrzo nam, bre, stiže čaša pelina, sada kada se brže-bolje - po rečima nikog drugog do samoga Trampa /pogledajte najnoviji tvit/ - priprema unutarpartijski puč (!) da se Sanders onemogući, o, zašto još jače volem Sandersa?

Zato što je čiča, karika koja povezuje ove američke gedže i skorojeviće s idealima '68-me. I ta 68-ma je značajna kao atmosfera i energija i simbol, a ne po nekim elementima stvarnog sadržaja - kod nas bi na primer studentdžije, da su mogle, uvele politiku crvenih Kmera - već kao sveti gral, kao šarm Kamelota. Otud je Berni priča o snu, on je "projekcija srećnije i pravednije Amerike (koja dakako nikada nije ni postojala)" {citat NC}, on je kao Program SKJ, koji niko nije čitao niti pokušao da ostvari, on je kao rečenica iz Ustava iz 1974.g. "SFRJ je država zasnovana na vlasti radničke klase..." (u državi u kojoj su plašili decu rečima "uči školu da ne budeš radnik"), Berni je kao deda iz SUBNOR-a, jošte držeći deka koji vodi unuka na pecanje a roditelji su prerano sklerotizovani, otuđeni, karijeristi i prodane duše, zabludele u potrošačkom društvu. Berni se ne plaši da kaže "socijalizam", ali kada neko odavde krene da grakće "nikada ne može socijalista da bude...", meni pripadne muka, jer šta nekog odavde ima da bude prpa za američki establišment, ima ko će da ga brani, CIA NSA, FBI i tako dalje, Pentagon, neka ga oni brane, a mi možemo da sanjamo, zašto da ne sanjamo? (A šta neko odavde ima da sanja o Berniju, upitaće kontraš, trampovac. "Sumatra! Rusija!", glasi odgovor.) Berni je san koji još sanjamo. Poslednji san pre kraja istorije. Sanjali smo o Jankoviću, on se zgrčio, sanjali smo o Avramu, on se usrao, sanjali smo o Paniću, on je bio Cijin čovek, sanjali smo o Koštunici, on se pokazao kao Dobričin čovek, sanjali smo o Valensi, on je pojeo svoje palačinke, sanjali smo o Čedaju, on je kupio Maderu za 1 dinar...

Berni je čiča intelektualac, on je simbol, spin-off  "West Wing"-a, liberalna fantazija, on je veći levičar od naših praksisovaca, on je "preživeli izumrli ostatak" iz emisije Kino Oko, iz 1979. godine.

A sada, kada su snovi izgleda nepovratno srušeni, jer, posle početnih uspeha u "ranim državama", usledio je vaskrs izlapelog pokojnika Bajdena u Južnoj Kerolajni, veštica, politički neudata baba Uorenka palaca najzlijim jeikom protiv(u) Bernija, udarajući i na njegov zdravstveni karton i levičarsku agendu, dok su Butidžidž, Klobučarova i Blumberg odustali od trke i odmah "endorsovali" narkoleptičara, mućka Bajdena, a sada, dakle, čto delat?

(Koja sramna pljačka u Južnoj Kerlolajni: pre samih izbora su SVE televizije izbombardovale narod PROGNOZAMA da Bajden pobeđuje, ali su naslovi tako formulisani i dugački, da je pisalo BAJDEN POBEDIO.........pa tek u drugom redu završetak: prognozira se. Ličilo je to na onu pripovetku Milorada Pavića o oktobarskoj revoluciji iz zbirke Ruski hrt, onu o objavi pobede crvenih dok je Kerenski još nezabrinut boravio u sedištu vlade i "obavljao svoje dužnosti". Kao da su se ovi izbori u Južnoj Kerolajni dogodili pre svega i jedino u vestima, i to onim vestima koje su predvidele pobedu Hilari Klinton i u onim novinama koje su već bile odštampale naslovnu stranu "Hilari, prva predsednica". Orvelovska pobeda. Stravično. Izlapeli narkoleptički plagijator, ćelevac kome tri transplatacije nisu pomogle, patološki lažov, zao čovek i marioneta kapitala i korumpirane crnačke crkve uz pomoć baba Uorenke, pakosne alapače, i "partijskog biča" Klajburna, pokrao je prajmari u J. Kerolajni izvečeri. Ua Bajden!)

Gorak je ukus prevare koja se događa pred našim očima. Hajde da  racionalizujemo poraz u Južnoj Kerolajni, to je država-slučaj, leglo korupcije, s velikim procentom međurođačkih brakova, regija nikakve informatičke kulture, svi još koriste bakelitne telefone a plaše se mobilnih, veliki pustinjski predeli, slabe komunikacije, korupcija u crnačkim delovima crkve, klijentelizam je do te mere usađen da je poziv očiglednog mućka, predsedevajućeg južnokarolinške "kongresne delegacije" i "partijskog biča", onog "crnca po zanimanju", lakeja Klajburna, bio dovoljan da glasači autobusima budu dovedeni da glasaju za Bajdena. Znači, ta država je popriličan izuzetak. Ipak, ostaje pregorak ukus prevare i zavere protiv Bernija. Deo krivice je ipak i na njegovoj ekipi: trebalo je primeniti savet koji je onomad dala Srbijanka Turajlić, da se ide od vrata do vrata, da se u lokalnim domovima kulture prikazuju VHS kasete sa snimcima emsija južnokarolinškog "Utiska nedelje", da se više radi na terenu, trebalo je da se angažuju Otpor i da se poslušaju saveti ambasada (ruske, venecuelanske i kubanske), i Jovicu je trebalo poslati u SAD, kaobajagi da odnese tetki lek i da obiđe Krcunove unuke, možda da se više uloži u radio reklame između hitova kantri muzike (koja se jedino sluša u Južnoj Kerolajni).

(A ako Berni na kraju ne bude demokratski kandidat, onda samo bojkot i ništa drugo!)

Ima zaludnih polemika u krugu dvojke o tome šta je Berni sve ove godine čekao da se kandiduje za predsednika? Neki su pragmatični, da ne rečem cinični, pa vele "lepo je živeo i bolelo ga dupe", a drugi su romantičniji i misle da je konstruktivno utrošio mladost tako što se "zamlaćivao na koncertima grupa Perl Džem [sic] i Nirvane [sic]". Hm, mislim da je, s obzirom na svoje godine, on pre zajedno s Palmom pohađao koncerte Šopena i Betovena, ili čak da je lično slušao Johana Sebastijana Baha.

A pre samo 4-5 dana izgledalo je da ima mesta optimizmu...