Tommaso (Abel Ferrara 2019 movie)

U Tomazu, kao i u tolikim filmovima o omatorelim muškim umetnicima - što imaju infuziju u vidu duplo mlađe žene i deteta koje bi im moglo biti unuče - glavni lik potroši 5-6-7 golišavih žena, devojaka i milfača. Ovo je falusocentričan (ili, lepše: male-centered) film, o "spermi u krvi", o pokušaju da se nađe smisao života u očinstvu, o oporavku od droga i držanju podalje od alkohola uz pomoć sastanaka Anonimnih Alkosa, o tome da reditelj "radi na sledećem projektu" dok ne umre, o erotičnosti pozorišta, glume, plesa i filma, o Amerikancu u Rimu (Parizu ---, svejedno, dakle, u Evropi). Viljem Defo je četiri (4) godine mlađi od Ferare koga otelovljuje, ali izgleda 15-ak godina junošnije (™ i ©️ ja lično) od uzora. Ima mišiće, vežba jogu i veoma je razgiban, ovladao je složenim tehnikama disanja i brodvejskog plesa, hrani se vegetarijanski, pije samo vodu, kada uđe u bar, naručuje samo kafu, koju ispija kao pravi Italijan - s nogu i u jednom gutljaju. Iako u filmu glume Ferarina prava žena - Moldavka Kristina Kirijak (podseća na poslednju suprugu Romana Polanskog) - i njegova prava ćerka predškolskog uzrasta - reditelj se self-deprecatingly poigrava mogućnošću takvog braka (odnosa), na način koji bi zadovoljio naše babe koje u prizemljima džedže na prozorima i špijuniraju komšije. Naime, Tomazo završava gore nego nego Frederik iz filma Vudija Alena "Hana i njene sestre". Da li je to zaista tako u Ferarinom životu, ili je reditelj samo želeo da snimi talisman protiv uroka (i Polanski je u Gorkom mesecu učinio isto i, evo, još je u srećnoj vezi s Emanuel Senjer!), ne znam i ne želim da čeprkam po tabloidima.

Danas u nedelju 23. februara bio je double feature: prvo sam pogledao Tomaza u Art bioskopu na Kolarcu, pa sam otrčao do "Ferdinanda" u Cara Lazara da kupim knedle, a onda sam došao do DOB-a, gde blagajna nije radila, pa su ulaznice za "Moj jutarnji smeh" + kratki igrani film "Ujed pčele u Velikim Pčelicama" (najavljen u programu kao uvod i inispiracija za ovaj prvi film) prodavali dole ispred vrata sale. To nije smetalo relativno brojnoj publici, ja sam se smestio u 5. red, i na sedište do mene smestio kesu s berlinskog djuti frija (u njojzi knedle) i jaknu, koju mi je, kako sam posle otkrio, đonom kvazispenserice iskaljao neki ćoravi krele koji je sedeo tu pored. Da li su ono dvoje mladih u "Ujedu pčele..." možda mrtvi, znači zombiji neki, ili je to samo darkerska pankerska šminka?! Da li su to oni poginuli u saobraćajki koja se pominje na početku? Onaj matori anđeo čuvar s početka podseća na čuvenog epizodistu iz zilion naših filmova - Vojislava Mićovića.

Kako god, film me je - ne znam zašto - podsetio na Computer Chess Endrjua Bajalskog. Možda po arbitrarnosti u korišćenju kolora i "otvorenom" kraju koji se švercuje na postmodernizam. Ovo je treći put da gledam Jutarnji smeh i to je kraj. Za drugo gledanje su me navatali 8. februara s neumontiranim scenama Glogovca i evo sada s ovim kratkim filmom, i sledeći put će da bude samo ako dobiju Oskara za strani film (plus dokumentarac o boravku u Holivudu).

Da se sada vratim Tomazu. Muškarcu jajca počnu da padaju u patofne u 75-oj, a ženama u papuče sise padaju u 55-oj. Obema stranama su na raspolaganju hormonske terapije, orošavanje, zatezanje i podizanje, terapija embrionalnim ćelijama i zamena krvi, ali... posle 40.-te oni trče na odvojenim stazama. Za sada su brojniji filmovi i romani koji se bave muškim likom, umetnikom ili fakultetlijom, koji s duplo mlađom ženom pokušava da "kreativnim radom sebi pruži iluziju smisla, a seksom iluziju besmrtnosti" (Vudi Alen u jednom svom filmu). Žene se s pravom mogu zapitati: pa zar nam je potreban još jedan takav film? Ejbela nije mučilo to pitanje, on je lepo snimio to što je hteo. Tomazo u filmu živi kao Majls Dejvis kada je, šatro, bio "čist": redovno se kupao, plivao 1 sat dnevno, išao na pola sata u teretanu pa na 45 minuta masaže, pio zdrave mešavine voćnih sokova "za detoksikaciju" i jeo testeninu s povrćem dok je sanjao o hamburgerima. Mislio je da će dovijeka živjeti.

Tomazo, ili bolje reći Defo, amerikanski je reditelj koji se već odomaćio u Rimu. Prilično dobro govori italijanski ali ipak redovno uzima časove tog jezika, dok sam daje časove glume, scenskog plesa i "govora tela", a kod kuće neumorno radi na scenariju "i čeka da dođu pare" za novi film. Ali, to nije sve: on je čiča, koji se približava sedamdesetoj, premda je zategnut kao da ima 50. Žena mu je duplo mlađa moldavska glumica, a ćerčica može unučica da mu bude. Odnos između matorca i đevojke sve je samo ne idealan. Ne samo da im seks trpi zbog deteta, već - ona njega vara, jebote! U stvari, to je onaj talisman protiv uroka, kojim Ferara ujedno i zamajava film (daje mu zamajac, haha) i unosi dozu napetosti, bez koje bi sve ipak bilo samo samozadovoljno izdrkavanje matorca koji misli da će sto godina još da prca i "stvara". Pored svega ovoga, Tomazo redovno ulazi u kafiće na espreso koji pije s nogu i redovno ide na sastanke AA kružoka i tu smo se naslušali autobiografskih crtica u stilu Džona Hjustona (super!) ali bogme i banalnih, šabanskih tirada na kokni engleskom.

Defo ne voli da čeka u redu za espreso, ali mora Ferari za ljubav. Ne voli da ga dodiruju... Kada ulovi ženino neverstvo, krene da se nabacuje koleginicama iz AA kružoka a bogami i polaznicama one njegove erotične škole scenskog pokreta i izraza. U dve scene mu potpuno obučenom na noge dolaze gole žene - jedna konobarica i jedna polaznica tečaja scenske igre - a mi neka se pitamo da li je to samo mašta filmskog lika.  Rediteljeva mašta jamačno jeste.

Bertoluči, Alen, Felini, Bergman, Skorseze - Ferara od svih njih mažnjava kao nenormalan, jer zna da mu je malo vitalnih godina ostalo, da demencija i boleštine čekaju odmah iza ćoška. Stvaranje, žar zbog rada na novom filmu, seks s devojkama zategnutih guza, ushićenje poznog očinstva, održavanje treznoga stanja - sve je to krhka opna koja Tomaza deli od straha da je protraćio život - što je lepše ime za strah od smrti a što se opetovano pominje u vidu nekih mudrolija budističkog tipa, na primer u tiradi onog matorca sa sastanka AA grupe, koji (matorac) ga je posle odvezao kolima do kuće. To je mudrovanje, koje na prvi pogled deluje kao grandiozni psihološki uvid, ali se posle kraćeg propitivanja pokazuje kao muškocentrično džepno foliranje. 

Ovo je labudova pesma, ovo je torzo umetnika u starosti, koji umetnik jeste da može da sedne u lotus položaj i da dohvati nožne prste, ali je već načet pićem i drogom i "mora da vodi računa". Koji zna da mu je vreme dragoceno. Koji traži udobnost, rutinu i potčinjavanje više nego išta. Koji testeninu s tikvicama pretpostavlja bifteku. A blago gaziranu kiselu vodu merlou.

Biološki, Ferara je Majls Dejvis na onim poslednjim beogradskim koncertima (kada je svirao leđima okrenut publici).

edit: ona scena pri kraju kada Tomazo nosi lampu na popravku u jednoj ruci (simbol pregorele sijalice!) a u drugoj kese sa đubretom, pa onda redom poubacuje svaku kesu u odgovarajući kontejner (reciklaža, bato!), pa skokne na espreso s nogu, a mlada žena s detetom u naručju samo skrene za ugao i ode svojim putem, a on posle dohvati lampu i krene da ih juri i viče za njima "zašto me niste sačekali?! kuda ćete?! da li ste vi normalni?!", a devojka ga napada da je poludeo i nasilan - e ta scena je frojdovska (tipičan frojdovski san u kome ćerka viče na oca ili sin na majku), to je rezultat psihoterapije.