"M.I.R.A" - i tako, ulovih nekako jedino izvođenje u februaru. U maju prošle godine sam jednom čak rezervisao ulaznicu imejlom, bileta me je čekala na blagajni, ali sam potpuno zaboravio na to. Tog dana sam se zaputio u DKC na neku reviju španskog i hispanoameričkog filma i kada sam video da je prva projekcija jedne argentinske postmoderne komedije rasprodata (valjda je nazočio i ambasador), toliko sam se razočarao da posle nisam pogledao nijedan film tog mini festivala. Ali sada ne propustih priliku da vidim M-I.R.U.
Sve mi je jasnije šta je Andraš Urban mislio kada je (otprilike) rekao da "i verbalni teatar može biti subverzivan i avangardan (makar tekst bio naizgled tradicionalan)". Ovo je ne znam već koja po redu njegova predstava koju sam pogledao i one su sve razumljive, premda brehtovski teške i napakovane simbolikom i songovima. Provokativne su, ima se osećaj da kazuju "ono što se ne sme", i sve su samo ne linearne verbalne predstave, ali: Urban je izašao iz verbalnog šinjela i to se vidi i to je dobro. Tako da gledalac ne mora da se pretvara da je nešto shvatio i onda kada nije.
Ovo je inače predstava "za samu sebe" - u publici su bili sve drugosrbijanci, kulturni radnici, matorci iz mapetovske lože, TV reditelji, glumci, persone iz zlatnog doba žute Srbije (mislim da sam uočio i R. s ćerkom).
Mirjana Karanović kreće polako, glasom učiteljice koja mami đake u kuću od kolača, i taman kada kaže "nestaće stvarnost, opustite se", nekome u publici zazvoni telefon.
Ima tu crnog humora, jer se pričalo da je Mira vazda vodila po nekoliko telefonskih (štaviše i prekookeanskih) razgovora i to u vreme bakelitnih telefona, premda neke anegdote tvrde da je pola tih razgovora bilo blef (na drugoj strani žice nije bilo nikoga!), da bi se zamajavao realni sagovornik u kancelariji.
Mira se namršti, napravi pauzu i sačeka da se osoba dokopa sokoćala i da ga utrne, a onda kaže: "Sve je u redu. /smeh/ Opustite se." I skine bundu. Tako počinje razgolićavanje. Ali ne i opuštanje.
Predstava je u principu konstantno rušenje četvrtog zida. Počinje se anegdotama i završava se njima. Počinje se onom poznatom teorijom o tome "kako se Mira razbolela...."
"Kako se dobija rak?!", pita Mira. "Tako što ti promene bravu na kancelartiji pa ne možeš da uđeš..." Posle lažnih, slatkastih reči o udobnosti pozorišta i istinitih reči o tome da je ono postalo mesto gde se svašta ne sme, da je pretvoreno u crkvu, sledi oda slobodi. Ili Slobi?
Mnogima u publici te reči zazvučaće poznato... (Ipak je ovo i predstava epohe.)
Mira je prisustvovala mitingu na Ušću. (Jedna od glupljih anegdota /nepomenuta u predstavi/: tako je platila dozvolu da otvori Bitef teatar.)
Zatim sledi govor druga Slobe na Ušću.
Zatim ide raspad Jugoslavije (skraćena verzija "Dece radosti" Milene Marković samo što umesto dece radosti imamo i njih i sve narode i narodnosti koji se pobiše "bez razloga").
Posle raspada SFRJ sledi ona čuvena Kišova pesma "...bravo smrti, kakva demonstracije sile" i to je odlična Urbanova dosetka!
Zatim ide "blebetanje sisâ", što sam ispravno protumačio kao (auto)parodiju na tolike Bitefe i "skandalozne" predstave s polivanjem publike ("10 grama brašna po profesoru Hugu Klajnu donelo je 20 godina slave Bitefu!!"), a posle toga pisma čitalaca o svrsi Bitefa i pastiši rasprava o smislu kulture uopšte na sednicama naših ideoloških komisija.
U postratnom periodu ide samonametnuti alchajmer; "volim devedesete". I Mira i njene četiri koleginice ubedljivo glume izlapelost i zapuštenost senilnih (ili istraumiranih) ljudi.
Kako se s tim lepo slaže ovo horsko kukanje protiv NIN-ove nagrade. Vidi se da je na ovu predstavu dolazila i dolazi samo "druga Srbija"... Mogli bi potpisnici komotno u predstavu.
Zatim sledi autoironični atak na drugu Miru, Miru Karanović, "koja na filmu samo igra Albanke i Muslimanke koje siluju Srbi a nikada ne igra Srpkinju, da je valjala imala bi decu i muža".
Ovaj pozorišni događaj pokazuje koliko je krhka bila skrama jugoslovenskog kulturnog prostora, kako je Bitef bio samo incident ("služio je perverzijama Mire i Jovana" /smeh/) a koliko je ukorenjenija i debelokožnija bila patriotska čaršija.
I Mira je postala isto što i Kiš, Đinđić i svi oni dragi pokojnici, koje, - za razliku od praznih imena-ljušturâ, koje na njihovu sreću "samo" pominjemo a ne znamo ništa o njima (Abrašević, Zuzorić, Pinki, Ćučuk Stana, Musa Kesedžija) - još vodamo sa sobom kao zombije, maltene ih izvodimo u kafane i štaviše objavljujemo "zajedničke anegdote i razgovore". Ova predstava je pokušaj da se ta ljuštura barem očisti od nataloženih čašćavanja i prigodničarskih falsifikata. Jedino je tako bilo moguće nakloniti se toj ženi, pa čak i simbolički naterati nomeklaturu koja ju je penzionisala da joj se nakloni (u anegdoti o vežbanju naklona pred posetu kraljice Elizabete Beogradu 1972. godine - efektan kraj). Bilo je to zavereničko namigivanje "u krugu dvojke i šoroševaca", jedno zakasnelo priznanje,koje sada ne znači ništa nikome osim ljudima koji je se još sećaju, ili preko predstava i Bitefa ili lično.
"Naše kritičke predstave postoje da oprostimo sebi." (rediteljeve reči iz programa)
Igraju (pored Mire): Suzana Lukić, Isidora Simijonović, Andjela Jovanović i Gorica Regodić.
Na sceni su i bubnjar i harmonikaš, scenografije nema, ima malo kostima i vreća za transport mrtvaca (očigledno nezaobilazan deo garderobe u ovim predstavama).
U poslednjoj sceni pominje se običaj Mire Trailović da smišljeno bira garderobu, navodi se da je obukla "lepu zelenu haljinu"; ali Mira i njene koleginice oblače bolnički mantil, zapravo onaj zeleni pokrov na stolu patologa. Mira kroz suze i bol ponavlja "biće dobro, biće dobro", čime se ponavlja anegdota o njenom poricanju bolesti i neosnovanom optimizmu do pred sam kraj. Sve glumice onda simultano našminkaju usne jarko crveno, izuju se i rašire svoje smiling bags. I legnu u njih i zašniraju se (ogrnu se, jer je nemoguće sam sebe zašnirati; zaludno pitanje; može li se za rajsferšlus reći zašnirati?; ne može, ali. što reče Mira alchajmerka, "baš me briga!").
Izvesno je, za nekoliko decenija će iščileti i ove anegdote i krhke memorije u sinapsama sada jošte živućih gledalaca, pa će i Mira postati ona prazna ljuštura kao pomenuti Kosta Abrašević i Cvijeta Zuzorić i Marija Bursać i Nada Dimić i Nada Štark, a za sada je ovo jedna zadušnica uz kanapee i jeftino belo vino iz tetrapaka. "Kakva demonstracija slabosti... druge Srbije!"
Odlična predstava.
No comments:
Post a Comment