Ove godine sam video ovakvu nekakvu karikaturu: siroma' (vidi se, pocepan) čovek trči sav radostan do žene, takođe sirote i s dojenčem u naručju, i – raduje se: OSVOJILI SMO ZLATNU MEDALJU!. Ne mogu sada da je nađem, a postavio bih je kao ravnotežu ovoj neobjašnjivoj, iracionalnoj žarkoj želji, čak potrebi da naši pobede – u finalu Vimbldona, na primer, i otoič u finalu evropskog šampionata u odbojci za žene (valjda samo za žene, jer o tome je zapravo ovaj post!), iako znam da ja nisam ni učestvovao ni pobedio ni izgubio, te da je to navijanje samo moj lični neuspeh, pogrešna terapija za moju uniniju, nemogućnost da se disciplinujem, slabost duha i transfer na druge.
I bio sam srećan zbog Đokovića kao da sam ja pobedio Federera, i isto tako sam navijao za naše odbojkašice usred Ankare (usred grotla u Ankari) a bez televizora sam to finale posmatrao na laptopu, seckajućoj RTS Planeti (crk'o mi mali ekran prošle godine), spor internet, loša i prenapučena Planeta, i kada se stiglo do 5. seta – Turkinje dođoše do 9,-og poena. Poraz je visio u vazduhu (po pravilu, gol visi u vazduhu, ali to ume da čini i poraz).
I: ja odoh, sklopih laptop, nazuh patike i odoh u kinematograf da po ko zna koji put pogledam Bilo jednom u Holivudu..
Tog dana su i naši košarkaši već bili izgubili od Španije. Međutim, za njih sam imao plan B. Naime bila je to Win-Win situacija, budući da sam se unapred „malo" razočarao posle nepozivanja Kalinića i Nedovića, pa sam mogao cinično da trijumfujem u oba slučaja: ako naši pobede, biće mi, naravno, milo, jer naša Srbijica je zaslužila taj uspeh, to je naš sport, Žeravica, Stanković, Popović, Šaper, svi nas napadaju i svi se trude da nešto štrpnu od nas, pa eto melema na ranu, a ako izgube, e onda zna se: ćelavi seronja meša politiku u sport, tako im i treba kada politikantski šusteri vode sport.
Ali, ovde kod odbojkašica, nije bilo plana B. Zaostatak u poenima u 5.-om setu, atmosfera na terenu i u publici i pesimizam našeg komentatora (a posle, kada je na Jutjubu objavljeno nekoliko snimaka celog meča, vidim da su nas i ruski {ukrajinski?} komentatori otpisali "ispustili šansu u četvrtom partu...").
I, odem ja, dakle, u bioskop, da se ne nerviram, odem da ponovo pogledam film Bilo jednom u Holivudu. U Takvudu.
Procenio sam da će mi biti lakše da za poraz saznam naknadno, a ako se desi pobeda, biće repriza snimka oko 02.00 na, nadao sam se, malo manje naseljenoj RTS Planeti. Išao sam pešice, i negde pred pijacu Đeram, vidim s ulice na velikom ekranu televizora u jednom kafiću crvenu brojku 14 u plavom krugu, meč lopta znači, ali odupro sam se želji da uđem u dotični ugostiteljski objekat da vidim ko vodi, mislio sam da su to Turkinje. Pesimista!
Pogledao sam film ne znajući za rezultat. Tako da sam se kasnije obradovao dvostruko. Naše odbojkašice su odbranile titulu na evropskom šampionatu pobedom protiv domaćica velikim preokretom u 5.-om setu.
Pogledao sam snimak natenane, i to na Jutjubu, da me ne seca RTS-ov kanal, a onda posle nekoliko dana i dva druga snimka s engleskim, odnosno srpskim komentarom.
I, šta sad, neke Turkinje me podsetiše na početak filma Soje Jovanović Put oko sveta po motivima Nušićeve komedije:::
Naime, Turkinje jesu bile lepe i zgodne i sve po redu, ništa ne zameram (ja sam matora odrtina, ko pa mene pita), samo... ovaj, neke su u najmanju ruku delovale izrazito dominantno, ali ni to nije ništa loše, ne kažem ja, dakle, ovaj, ništa, međutim, bar jedna igračica (?) ostavila je takav utisak kao da bi mogla da zaigra u filmu „Igračka plačka" Nila Džordana.
Znači, Ebrar Karakurt, devojačko Kalakurnica, s brojem 99, liči na Dražena Petrovića. Možda bi trebalo uvesti i sportska takmičenja za neodređeni rod? Kapitenka Eda Erdem Dundar, jedna od dve najlepše njihove igračice, podseća na Španovićevu i Hrkalovićevu. Seksi. Evo:
Ali ova gore turska virdžina Karakurt preseče me kao Tkačenko, bre.
Tako da je u nedelju uveče pobedila ženstvenost protiv preforsiranog treninga, da blago zaimitiram Duška Koraća. Ne da kritikujem Turkinje i Turke, i one su, kažem, seksi, mȁ da bih reč rekao, ali – ironija sportske sudbine jeste to da je odlučujući poen za Srbiju dosuđen zbog „pecanja", a od svih mišićavih i zategnutih Turkinja, pored mreže se zatekla i u nju upecala jedna od, kako da kažem, neću da kažem, naj..., mȁ neću da kažem, mȁ dobro, 'ajde da kažem, neću ipak, i, ovaj, ta se igračica, ovaj, upecala – grudima. Levom dojkom.
Što je zapravo u nekom smislu i sportska nepravda ili nesportska pravda. (To Karakurtici ne bi moglo da se desi.)
I za kraj da dodam da je selektor Turske, Italijan Đovani Gvideti – pljunuti Robert Levandovski.
I bio sam srećan zbog Đokovića kao da sam ja pobedio Federera, i isto tako sam navijao za naše odbojkašice usred Ankare (usred grotla u Ankari) a bez televizora sam to finale posmatrao na laptopu, seckajućoj RTS Planeti (crk'o mi mali ekran prošle godine), spor internet, loša i prenapučena Planeta, i kada se stiglo do 5. seta – Turkinje dođoše do 9,-og poena. Poraz je visio u vazduhu (po pravilu, gol visi u vazduhu, ali to ume da čini i poraz).
I: ja odoh, sklopih laptop, nazuh patike i odoh u kinematograf da po ko zna koji put pogledam Bilo jednom u Holivudu..
Tog dana su i naši košarkaši već bili izgubili od Španije. Međutim, za njih sam imao plan B. Naime bila je to Win-Win situacija, budući da sam se unapred „malo" razočarao posle nepozivanja Kalinića i Nedovića, pa sam mogao cinično da trijumfujem u oba slučaja: ako naši pobede, biće mi, naravno, milo, jer naša Srbijica je zaslužila taj uspeh, to je naš sport, Žeravica, Stanković, Popović, Šaper, svi nas napadaju i svi se trude da nešto štrpnu od nas, pa eto melema na ranu, a ako izgube, e onda zna se: ćelavi seronja meša politiku u sport, tako im i treba kada politikantski šusteri vode sport.
Ali, ovde kod odbojkašica, nije bilo plana B. Zaostatak u poenima u 5.-om setu, atmosfera na terenu i u publici i pesimizam našeg komentatora (a posle, kada je na Jutjubu objavljeno nekoliko snimaka celog meča, vidim da su nas i ruski {ukrajinski?} komentatori otpisali "ispustili šansu u četvrtom partu...").
I, odem ja, dakle, u bioskop, da se ne nerviram, odem da ponovo pogledam film Bilo jednom u Holivudu. U Takvudu.
Pogledao sam film ne znajući za rezultat. Tako da sam se kasnije obradovao dvostruko. Naše odbojkašice su odbranile titulu na evropskom šampionatu pobedom protiv domaćica velikim preokretom u 5.-om setu.
Pogledao sam snimak natenane, i to na Jutjubu, da me ne seca RTS-ov kanal, a onda posle nekoliko dana i dva druga snimka s engleskim, odnosno srpskim komentarom.
I, šta sad, neke Turkinje me podsetiše na početak filma Soje Jovanović Put oko sveta po motivima Nušićeve komedije:::
Naime, Turkinje jesu bile lepe i zgodne i sve po redu, ništa ne zameram (ja sam matora odrtina, ko pa mene pita), samo... ovaj, neke su u najmanju ruku delovale izrazito dominantno, ali ni to nije ništa loše, ne kažem ja, dakle, ovaj, ništa, međutim, bar jedna igračica (?) ostavila je takav utisak kao da bi mogla da zaigra u filmu „Igračka plačka" Nila Džordana.
na slici gore: Eda Erdem Dundar
Tako da je u nedelju uveče pobedila ženstvenost protiv preforsiranog treninga, da blago zaimitiram Duška Koraća. Ne da kritikujem Turkinje i Turke, i one su, kažem, seksi, mȁ da bih reč rekao, ali – ironija sportske sudbine jeste to da je odlučujući poen za Srbiju dosuđen zbog „pecanja", a od svih mišićavih i zategnutih Turkinja, pored mreže se zatekla i u nju upecala jedna od, kako da kažem, neću da kažem, naj..., mȁ neću da kažem, mȁ dobro, 'ajde da kažem, neću ipak, i, ovaj, ta se igračica, ovaj, upecala – grudima. Levom dojkom.
Što je zapravo u nekom smislu i sportska nepravda ili nesportska pravda. (
I za kraj da dodam da je selektor Turske, Italijan Đovani Gvideti – pljunuti Robert Levandovski.
* * * *
(Veljkovićeva servira kod 14.12)
No comments:
Post a Comment