Setna Tarantinova fantazija "Once Upon a Time in Hollywood" (2019)

Kritika je objavljena ovde (živeo XXZ magazin!), a ovo su završne napomene, jer, opraštam se polako od filma „Bilo jednom u Holivudu“...
Tek posle 12.-og gledanja sam uočio da je bacač plamena sve vreme čekao prislonjen u onoj šupi u koju na početku II dela („9. februar 1969.“) ulazi Bred Pit da uzme opasač s alatom, žicu i rukavice da popravi antenu! Slep kod očiju sam bio. I ne samo to: bacač plamena je prislonjen ispod muvomlata. I tek posle ko zna og gledanja ukapiram da na onom partiju u Plejbojevoj vili postoje samo dva crna ljudska bića, naime jedan crni par (ne znam da li su imali perike, ali one su upadljive na glavama mnogih koji su đuskali oko bazena), znači taj usamljeni crni par đuska nekako, i muškarcu tom prilikom nešto ispadne i on se sagne da to pokupi i vrati u džep (ključevi ili neka Nokia prve generacije). Više ima vanzemaljaca nego crnaca; na početku scene koja prikazuje borbu između Klifa Buta i Brusa Lija, ono kada Kurt Rasel („Rendi“) ide do prikolice kod Rika Daltona pa u strahu zastane i secne se kada vidi ženoubicu koji čeka ispred, e, tada Rendiju iza leđa prođu tri srebrna vanzemaljca u skafanderima. Ček, ovaj, da, ima još jedna crnkinja na partiju, Plejbojeva zečica. Znači: crnci – vanzemaljci 3:3. (Meksikance računam kao Rome u Beogradu.) Ne da se ja nešto secam zbog toga kao ovdašnji i (naročito) tamošnji politički korektni nacisti, samo konstatujem. (A to što naša publika urnebesno reaguje na ono Klifovo „Nemoj da plačeš pred Meksikancima!“, odražava onaj dorČolski, „beogradskosvetski“ rasizam Beograđana koji su se barem na neko vreme snašli u belom svetu: „Ah ti crnci i Meksikanci, oni zaista ne umeju da voze, seljak ostaje seljak!", to je dobrovoljno upadanje u „Imaginarni Balkan" Marije Todorove, to je ona želja da budemo svet kada nam to treba, ali da uvek imamo i kviska {pardon, kvisko je ustaški, nego džoker, brate} u obliku „mi Srbi uvek na kvarno", mi se tim smejanjem pridružujemo jeftinom humoru, jer za trenutak nismo svetski cigani već oklopdžićevski Kalifornijci koji su tamo bajagi doneli duh beogradskog asfalta). Takođe, tek iz ko zna kog gledanja sam uspeo da pročitam ko je na naslovnoj stranici TV vodiča koji u III delu čita Vojćeh u krevetu::::

To je izgledalo kao kada je Bubiša Simić nekada dvadeset puta gledao
„Bal na vodi" da bi skinuo sve note. Isto tako, raščistio sam koji je ono film Džejsona Robardsa koji se – samo na tren, tačnije na dva trena – vidi na panou bioskopa: Nije „Once Upon a Time in the West“, kao što sam mislio, već „The Night They Raided Minsky's“. „Pendulum“ sa Džordžom Pepardom se odmah jasno video iznad ulaza drugog bioskopa. Kada Margaret Kvajli treći put sretne Klifa Buta, ona sedne na klupu na kojoj je pano za emisiju vesti Džordža Patnama, TV novinara poznatog po rimovanoj najavi „news at ten see ya then“!

Elem, polako završavam s tim filmom. Faliće mi da mogu da ga pogledam u svako doba u bioskopu, jer to je film isključivo za kinematografe sa stereo dolbi zvukom. (Samo još u Fantastičnoj sudbini Amelije Pulen Žan-Pjera Ženea i u Femme Fatale Brajana de Palme i u Hanibalu Ridlija Skota mi je ton značio toliko.) Ovaj film treba gledati u bioskopu i zbog fotografije. Nisam Lepa Brena ili pobednik rijalitija, pa da mogu da priuštim kućni bioskop s dobrim zvučnicima. Biće možda prilike u Kinoteci, u nekim „ciklusima“, prvi ciklus može da bude već „Brus Dern In Memoriam", jer on će uskoro da opandrči, pa zatim „Film u filmu“ (zajedno s Living in Oblivion, Bowfinger, The Hooper itd.), pa „Holivud o Holivudu“ („Sjaj i beda Holivuda", „Bulevar sumraka" itd.), pa „Najbolji ortaci na filmu“ („Buč Kesidi i Sandens Kid", „Bombaši" itd.)...

E da, i ovo: tek u pretposlednjem gledanju sam primetio da Klifu Butu – kada je dovezao Rika Daltona iz restorana i stoji pred vratima njegove kuće – iz desnog (ček, ček... ili levog?!; e jebi ga sad) džepa jakne viri maramče u kome treba da je koska za Brendi (znate valjda ko je Brendi). Kada je nabavio tu kosku?! Trknuo iz bara najstarije ćevabdžinice u Holivudu do kasapina da u kasapnici kupi kosku dok je Rik imao sastanak s Švarsom/Švorcom? Nemoguće da je uneo kosku u jedan od elitnih holivudskih ugostiteljskih objekata. Ili su mu dali iz kuhinje restorana? To je sve ostalo nerazjašnjeno, ali ovo poslednje mi sada deluje najverovatnije. Osim toga, sve mi se čini da sam ipak u jednom trenutku i ranije video to maramče... ma nema veze sad. Takođe – mizanscen u restoranu: ona mršava žena koja istrovremeno tako oduševljeno učestvuje u konverzaciji i jede 'leba, namotava testeninu (ma da li namotava?!; damn!) i pije vino roze – ta se posle snimanja ugojila 30 kila. Nakrkala se hleba i testenina za sve pare. I napokon sam video plakat za film „Tora Tora Tora“ – znači, na početku one scene s Brusom Lijem. Načinio sam i slike šapicâ ćerke Endi MekDauelke.

Južnjački akcenti Dikaprija i (malo manje) Breda Pita zvučali su mi lažnije od, po meni odličnih, južnjačkih akcenata Alana Rikmana i Eme Tompson u „Judinom poljupcu“, ili, pak, Čarlsa Dansa u „Mesecu od porcelana“ (a oni su svi odreda Britanci, zar ne?), ali ko mene pita, uostalom ne razumem se u to. Možda su baš bili kako treba. Dikaprio je odlično mucao. Ona klinka što glumi Trudi Trejsi, Džulija Baters, ima još 8 godina do punoletstva. A tada će jamačno dopasti šaka nekom reditelju erotomanu da je skine golu kao Katarinu Žutić u „Vizantijskom plavom“ (ili već kao neku drugu debitantkinju, koja se skine čim napuni 18 ili 21). Završiće kao Liv Tajler u kandžama matore odrtine Bertolučija.

I ovo da dodam: tek u poslednjim gledanjima uočih da u onoj sceni na ranču kada je Klif But jedva probudio Džordža Spana, pa kada se ovaj drugi pridigne u krevetu i uzdahne – e, tada Klif okrene glavu s gađenjem. Kao da Džordžu Spanu smrdi iz usta. To posle nije „ispraćeno“ drugim kadrovima (mada bi po zapuštenosti cele kuće i samog matorca to bilo „za očekivati“), pa ostaje i mogućnost da je Bredu Petu smrdeo raspadnuti kolega Dern.

Dakota Fening ima šape kao Saletovi patriotski centri. Postignut je konsenzus među kritičarima da su njeni tabani bili najprljaviji od svih. 

Od svih kritika (i naših i bivših naših i svetskih) jedino mi se sviđa ona – moja rođena. Zbogom ostaj, "Bilo jednom...", ulepšao si mi avgust 2019. Bio je to lep filmski san, koji treba gledati srcem i ne mogu da se načudim onima koji su napuštali projekciju zato što im je kanda bilo „dosadno i sporo".

Hvala Tarantinu i za (kasno primećeni) odlomak iz filma Partizani (aka Hell River), to jest na Rodu Tejloru s petokrakom! (E, tada smo zaista bili svet, kao što DorČolci vole da se puvaju /drugim povodima/.)