(Kada joj Arapin ponudi stan u suvom centru, Sloterova se oduševila kao srpski akademik u državnom stanu, rekô bi Koprivica...)
r.: Bob Svajm; ul.: Majkl Kejn, Sigurni Viver, Vansan Landon, Nadim Savala, Ram Džon Holder, Kejt Bakli, Patrick Kavana
Početna scena sa džogiranjem, i zagledavanjem u ludu Amerikanku koja udiše ispušne plinove u Londonu na Temzi dok džogira u centru grada i s kabadahisanjem na ulici kao kod Kaufmanove "Invazije trećih bića", plus dizanje automobila u vazduh – treba da obaveste gledaoce kako je reč o Amerikanki, jer Ameri džogiraju, neformalno se oblače i paze na zdravlje, dok Britanci žive u minijaturnim stanovima, krkaju bubrege & špek za fruštuk i puše kao nenormalni. Evo na slikama dole Patrik Kavana igra direktora Instituta, matorog prdonju koji prezire ženskadiju.
I Stiv je Tešić, kada je boravio u roden kraj pre 40-ak godina, rekao s ubavim amerikanskim naglaskom (kao neki tranzicicioni ministar):
„Ja ustanem u 7, trčim pola sata oko hotela, pa sednem u 8 za pisaću pašinu i kada u 12.00 završim, meni je svejedno kako će taj dan da se završi, ja sam svoj posao uradio... Ja bio mnogo srećan kada ja otkrio da imam talenat za pisanje na pisaću mašinu...!“
E i ta bomba u kolima – pun intended – je čehovljevska puška koja je opalila u I činu i ima svoj smisao, time se zaokružuje paranoja sedamdesetih u stilu Alana Džeja Pakjule.
Zatim stešnjene kancelarije britanske, kao da je Gilijem stisao, Amerikanka je naučni saradnik međunarodnog instituta za 150 funti nedeljno ( to je 561 funta danas), britiš akcent sproću amerikanskog, efektna poentiranja o plati, kao na Brodveju, to je zasluga Pola Terua, autora romana i Boba Svejma, reditelja i koscenarite. Videlo se da suciljali amerikansku bioskopsku publiku nevjorške provenijencije.
Kako mali Đokica zamišlja sukob kultura, Amerikanka ne pati od lažnog morala, sisiće pokazuje svuda osim na simpozijumima i kada je Uošington Post stavio naslov za kritiku: „Sigurni nam je pokazala najbolje od sebe!“, to je
... bio pun intended, sisići, žbun (kroz zamućeno staklo tuš kabine) pa i guzu u stilu Silvije Kristel, finu guzu, ne ono što konzumentkinje hamburgera i pomfrita na tone tresu i čime tverkuju. Pogledajte i soft video koji sledi.
Amerikanka Lorin Sloter (Sigurni) – a ime stoji i u naslovu Teruovog romana, on je imao tu naviku da imena likova meće u naslove – duguje kiriju, ko može da živi od 15o funti a neko (tj. anonimno) joj pošalje VHS kasetu s reklamom za eskort agenciju "Džesmin" (devojačko Jasmin)... Paranoja.
Sloterova se kul probija kroz mizogino društvo u kome i lordovi i profani i biznismeni uvek proture neku seksističku opasku, kritika polne segregacije je kada se – po britanskom običaju – posle jela muškarci izdvoje u separencad za tompuse i konjak, a žene neka kukičaju u salonu::::::
„That sucks!“, kaže ona.
„That's London“, kaže van Arkadi u tumačenju Kejta Baklija.
Ti dijalozi su današnjim očima em otužno didaktični em prevaziđeni, a prevaziđeno je – slutite da ću to reći – i softpedalisanje islamističkog malignog uticaja...Pravi pristup je u filmu Cleanskin čoveka koji zbog toga mora da se krije kao Ruždi, stanovitog Hadija Hajaiga. E, ali i taj je film napadan jer je "islamofobičan" a jedna čepa je kritikovala to što se film završava, pazite, "surovim ubistvom žene" (!!) A to što je ta "ženska osoba" odgovorna za smrt više desetina nevinih prolaznika i izdala Britaniju ----> to ništa. Ovaj svet je izglobljen.
Ali, tada, u kontigentnom vremenu filma kraja 70-ih i početka 80-ih – koje bismo danas od blata pravili! – naša se Sloterova dignuta čela i stisnute pesti (no ne i pičke) probija kroz dakle mizogino okruženje.
Viverova je Riplijeva posle povratka iz svemira.
Kada joj dosadi neimaština a krčanje creva je učini malčice očajnom, ona prihvati da bude Lepotica dana – opet pun, napisaću sitkom za Apolon, jebote – ne krijući ime. Ona bira dokle će da ide s mušterijama, a dame za pratnju po satu zarađuju više od cele njene nedeljne plate.
Tako ona upoznaje lorda Bolbeka (Kejn): on je dobri Britanac u nekom od milion parlamentarnih komiteta koji iz najbolje namere i u dobroj veri i naskroz neprofitno posreduju u ko zna kom mirovnom sporazumu na Bliskom Istoku. (Haha.) Oni će se smuvati, jer Amerikanka je kul riba a on je isto tako kul džentlmen. A sve to na pozadini špijunskih intriga, terorističkih i atentatorskih pretnji, uz ljude koji nisu ono što se predstavljaju.
Njihov odnos je nevjorškog tipa, sloboduman, oni leže jedno drugom, otvorena je to veza, ali ipak ima ljubomore.
Ona kola što su zbog bombe opalila na početku zasluga su Sadam Huseina: osveta za poštenog disidenta koji ladi jaja po Londonu. U to vreme je disidentstvo imalo neki oreol, državni sekretar Džejms Bejker preda Gorbačovu listu sa spiskom pohapšenih Rusa i sutra ih Gorbi oslobodi. Bejker to ovako objašnjava na konferenciji za štampu.
„Dao sam mu papir i ultimatum da oslobodi te disidente...“
„I šta je Gorbi rekao?!“ – pitaju novinari bez daha.
„Ništa. Samo je uzeo taj papir“ – kaže državni sekretar.
[I sutra svi oslobođeni. Neki su trijumfalno predstavljeni u Uošingtonu, ali jadni su ti disidenti bili, prevara...]
* * *
Bob Svajm je Filmom La Balance „reinventovao“ francuski policijski film koji više ne pokazuje Delona, Venturu i Gabena s cigaretom u ustima i u zgužvanim bež mantilima dok oko njih kuckaju pisaće mašine, već je pošao iz lika „radnice ljubavi“, Nikol, u tumačenju Natali Baje, te pokazao pokvarenost ljudi zakona. Inače je on Amer koji se obrazovao u francuskoj kinoteci dok je radio doktorat na etnologiji u Franciji. Uspeh „Balansa“ mu je doneo šansu da radi u Holivudu i ponudio je scenario zasnovan na romanu pisca francuskog prezimena, Pola Terua. Ali ubrzo se „razočarao u okrutni i antiumetnički Holivud“ i vratio se u Pariz...
Elem, film se diči dijalozima od kojih vrve multikoprodukcije 1990-ih snimljene parama Juroimaža. „Ne jedem mrtve životinje“, „A, znači jedete ih žive?“ i sve to pokazuje razlike u kulturi između Amera i Britanaca na jedan predvidljiv i klišetiran način. Scena u zajedničkom kupatilu još jedared (videti slike gore u kadi /mislim, slike su u kadi, ne morate vi da ulazite u kadu/) podseća gledaoce da Sloterova ni za kiriju neima.
Na jednom od prijema za intelektualce, aristokrate i špijune, van Arkadi ima ready made žvaku o tome da na svetu nema 7 milijardi ljudi već samo 5000. U Londonu ih je 5, nijedan crnac... Ima mnogo više Arapa, „više nego što biste pomislili!“, a Nemaca? Njih nema ič. Crnci i Arapi nisu bili u modi 1986. a nisu ni danas. U modi su bili i ostali – dajžestiv vino Porto i tompusi.
Sloterova izvisi za „fildšip“ u Kuvajtu – kolega ju je izradio, a i s njim ona ima jedan brodvejski dijalog. Ovaj film je u tom pogledu vremenska kapsula, jer pokazuje to liberalističko izdrkavanja pisaca sa zakrpama na laktovima, od kojih je većina pomrla od ejdsa. Svršavaju na Dostojevskog, Lenjina i Marksa.
Prelomni momenat: sedi Sloterova u stančiću, sanitarije u zajedničkom kupatilu ne rade, a love nema: na stolu čaša jogurta i jedna jabuka. I ona okrene broj. Doslovno ga okrene, prstom na bakelitnom telefonu.
Pre toga stanodavac, dobri Indijac Lindzi (Ram Džon Holder) još jednom uđe da joj vidi sisiće... „Pa mala ti je plata na Strateški institjušn!“, kaže on. „Institjut“, ona ga ispravi. Tanak je to skript... Sigurnini sisići spasavaju. „Možda nisi toliko pametna koliko sam mislio“, kaže Lindzi i ape li ih, Lindzi, pitaju se gledaoci, sisiće, to jest, sa sve guzom i žbunom. Ne bi me čudilo.
Naravno da je zaplet mikimausovski, ni prineti lekareovskom, mizantropskom i istinitom pristupu politici. Film polazi od toga da, jeste, ima i loših momaka na arapskoj strani i koji su protiv mira jelte, ali kul Britanci će da se pomuče i izvedu za ručicu posvađane strane na pravi put. Paranoje ima, da, ali jasno je da duboka dežela i poštena vlast u Dauning stritu sve konce drže u svojim rukama. Ha ha. To polazište i preterano srećan kraj, voukovski pre voukizma, srozavaju film na halmarkovski porodični rom-kom koji se gleda pre večernjeg dnevnika i kasnovečernjeg šoua s Letermanom.
Muško–ženski odnos je do jednog trenutka savršen. Previše savršen. Kejn kao Bolbek kuva i kaže: „Ne podnosim bespomoćne muškarce koji ne umeju da kuvaju!“, ta scena kuvanja je dakle ono što je kvalifikovalo filmač za ovaj mini serijal.
Ali potrebna je peripetija u tom previše savršenom odnosu koji bi onda mogao da spasi (film i odnos bez razlike) samo neki pokolj i intervencija na Bliskom Istoku.
Sloterova se sveti Bolbeku zato što se ne javlja na telefon time što ga prevari. Slabosti, ime ti je žena... Ona ga zapravo ne vara, jer oni nisu u nekoj čvrstoj vezi, nema tu obaveze na vernost, ali jeste to ubitačna opservacija: Sloterova ima iste zahteve kao Đina Hanson u „Before Devil Knows...“ Sidnija Lumeta. Ili kao u filmu „Ledena oluja“ onog poturčenog Kineza, Anga Lija, precenjenog sentimentalizovanog đubreta iz 2001. (Šamus je čak dobio Zlatnu palmu za scenario!!?) U Ledenoj oluji Ben Hud (Kevin Klajn) u krevetu govori supruzi Eleni (Džoan Alen) kako je zabrinut za dušu neke svoje koleginice, a žena – okrenuta mu leđima – plače od muke jer ona želi da bude u centru pažnje a ne da sluša o nekoj drugoj ženi... „Mužu moj, brini se za MOJU dušu!“ Eto, to je to: žene uvek morate da slušate, nema kod njih quality time a onda praznog hoda, kada ona započne razgovor, to ima da se obavi sada, nema da se ostavlja za sutra! Muževi i momci uvek greše u tome. Setite samo Rata Rouzovih... Ketlin Tarner hoće da reši jedno pitanje koje je njojzi važno, a Majkl Daglas samo ždere šniclu koju mu je ona s ljubavlju (hahaha) ispržila i ni pet para ne dava. „Moramo da porazgovaramo...!“ – to kada ti žena kaže, to je gore od zakazanog izvršenja smrtne kazne ili onoga kada ćale obeća sinu: „Sutra ili prekosutra ću da te izmlatim...!“ Bolje odmah metak u čelo, jebote.
Muzika Ričarda Harvija vuče na kičasti triler, fotografija Pitera Hanana vuče na Flešdens, on je insistirao na poluzamućenim facama u zadnjem planu, i članovi Kino kluba Beograd bi prste oblizivali – kako je to lepo evocirao uspomene Žika Pavlović – jer njima je oštrina najvažnija bila, ili da oštrina klacka: prednji plan sproću mizanscen pozadi.
Bolbek i Sloterova započinju driker vezu, kao da su stvoreni jedno za drugo, bez laganja i posesivnosti. Njoj su potrebne pare i nije lažno stidljiva, a on je matori bekrija koji „nema vremena za udvaranje“, važnija mu je karijera, a uveče da nazuje patofne i odene šlafrok pa u fotelji ispod stajaće lampe da čita, uz odležali konjak i tompus. Voli dobro da pojede, i deo zavođenja u nekoliko filmova je to kada lik Majkla Kejna kuva, kao da se sprema za kulinarsko takmičenje od one fele koja je popularna 1990-ih: „glasajte ko je bolji!“.
Film softpedališe britansku tajnu službu: oni samo lepo provere Sloterovu i kažu Bolbeku da nije medena zamka. (A setite se Cleanskin-a!) Kada se ispostavi da su neki od frendli Arapa teroristi i kidnapuju je kao deo bombaške akcije, ta vajna britanska udba je oslobodi očas posla i pobije loše momke i eto mira na Bliskom Istoku i eto ljubavne priče koja se nastavlja... E to je kič i tih poslednjih 40 minuta filma je sranje. U stvari to nije "poslednjih 40 minuta" – to je pola filma. I Bob Svajm je završio amerikansku karijeru i vratio se u Francusku da tamo opanjkava truli Holivud i umetničari. Dao je guzu Holivudu, ali nije mu se isplatilo.
No comments:
Post a Comment