r.: Dejvid Ejer; ul: Džejson Statam, Džoš Hačerson, Džeremi Ajrons, Ejmi Rejver-Lampman, Dejvid Vits, Tejlor Džejms, Bobi Naderi, Filisija Rašad kao ubijeni dobri babac, Don Žile, Džema Redgrejv kao prešjednica koja liči na Biljanu Plavšić i ima loše saradnike i ni po babu ni po stričevima, jok Zlata Dobričanin
Kako film sa Statamom i Nisonom može biti loš? Nikako. Dobro, može malo samo. Ejer je namolio tog filmskog stara da bude kameo samim sobom. Kao Lison u poslednjih 46 filmova, otprilike. Dovoljan je pogled i škrta rečenica. I onda tras-bum, izgiboše negativci svih klasa, boja i narodnosti.
Ali ako zanemarimo Statama, mislim šalim se, nemoguće je čiku zanemariti, ali onako, for d sejk ov argjument, onda je ovo matine iz sedamdesetih sa svim formulaičnim sastojcima i zapravo naivan do te mere, da ga spasava samo glavni glumac svojim nikad neizbledelim stardomom. Ovakve filmove sam kao maji, maji gledao u otvorenom bioskopu u Bitolju početkom 1970-ih, to su oni uratci u kojima žene na Divljem zapadu imaju veštačke trepavice i koriste Taft lak za kosu, a glavni revolveraš fura milansku modu i u uglu sinemaskopa se vidi flaša likera „43“ i kutija ženskih cigareta „KiM“. Ovde imamo bledolikog jahača koji se bajagi penzionisao i druži se s bakutom. Zlikovci ubiju bakutu i onda sledi osveta. Gledali smo to u obličju Berta Lankastera ("handrid dolars"), Lija Marvina, Mel Gibsona (koliko ono beše hiljada dolara a nude mu više), Klinta Istvuda, Stivena Sigala, Žan-Kloda van Dama, Majkla Dudikova, Švarcenegera, Čaka Norisa... Ako ćemo pošteno, ovo je čak detinjastije od većine pobrojanih slučajeva, ali nenamerna i slučajna sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je popalila kritičare...
Jer, teško je ne setiti se Bajdenovog sina Hantera kada se u vidu ima zaplet: sin (Džoš Hačerson) poštene predsednice (Džema Redgrejv, seksi kao naše meteorološkinje) jeste narkos, razmažena stoka, umešan u široko i duboko razvijen biznis finansijskog skema (liči na Vol Strit, brate!), na kraju ispada da je tim prljavim novcem finansirao kevinu kampanju. E, ta je sličnost fascinirala maltene sve kritičare koji ne mogu da prežale što to nije isterano do kraja. Kako bi se to isteralo do "kraja" osim kao u filmu Sirijana, ili da se ide i dalje, kao u nekom filmu sa Džoom Donom Bejkerom iz devetsto šezdesetih, i da se tvrdi da riba smrdi od glave i uz tužan krah? Pa ni Tom Henks nije to dozvolio u filmu o onom senatoru koji je stvorio talibane u Avganistanu... Izgleda da bi kritičari oprostili i onaj totalno neverovatni kraj, samo da je film umesto njih rekao ono što duboka država ne dâ da se gukne na društvenim mrežama. A jeste ovo traćenje Statamovog talenta, možda znak da je ušao u sigalovsku fazu snimanja treša za crne dane.
Ako zanemarim – a nije mi teško – „propuštenu šansu za ubitačnu društvenu kritiku“, ostaje film koji sve formulaične module koristi do granica imbecilnosti klišetirano. Junak je otpadnik sistema koji kao i Ričer nema JMBG broj i socijalno osiguranje. Gaji pčele. Druži se s supružnicom iz Kozbi Šoua i to je jedna od 2 obojene uloge. Ona gine i eto razloga da pčelar krene u osvetu od baze do predsednice. Doduše, baza je zgradurina u staklu i čeliku. Negativci su izrazito antipatični kokainomani, smećad i šonje u isti mah (Dejvid Vits i pomenuti Hačerson). Šef CIA je Britanac (Džeremi Ajrons, uspešno ovladao akcentom). Naravno da je neverovatno kako Pčelar može sve sam, ali koga briga za to. Kraj je totalno smešan, predsednica je imala loše saradnike i ne pada joj na pamet da sa Zlatom Dobričanin vadi iz bule sina barabu. Ima i nekoliko, pardon, samo par, ali stvarno par, znači 2 komada, poštenih profesionalnih policajaca (agenti u tumačenju Ejmi Rejver-Lampman i Bobija Naderija), koji slède dužnost i zakon i tek na kraju im se srce smiluje na Pčelara i puste ga da pobegne (on beži onako kako je Šon Koneri došao u jednom filmu o Bondu, samo ne skida odelo čoveka žabe da ispod pokaže smoking, već na komandoski kombinezon navlači ronilačko odelo). Nastaviće se.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment