r.: Vil Gluk; ul.: Sidni Svini, Glen Pauel, Aleksandra Šip kao lezbejska snajka, Ga Ta u ulozi dobrog Aboridžina kvazihomofrenda, Brajan Braun i Dermot Malruni u ulogama tasta odnosno svekra, Rejčel Grifits u ulozi jebozovne ludaje, Hedli Robinson u ulozi sredovečne dajkice
FEST-e, FEST-e, daleko li si. Daleko li si, moja Dvorano Kulturnog centra.
Prolazim pored zatvora u kome su na tečajevima kompjutera, jezika i grnčarstva bili neki političari i pejnt-bol eksperti, vadi se pesak na ševeninškoj plaži (zbog građevinskih radova ali i da bi se održala kvadratura države, tramvaj 1 prolazi pored Madurodama u kome na maketi brane neki pinokio pokušava da zabije pimpek u rupu, a ulaznice skupe... Ne mogu priuštiti više 4D dolbi ugođajâ od ova tri... (A taman sam hteo da pogledm "Zonu interesa" i Vendersa i Demijev dokumentarac o "Toking hedsima" u Filmhausu.)
The Sweetest Thing,
dezinfikovano, ili The Singles-a na način Beverli Hilsa 19210 ili Malibu Ka.
Reklamirati ovaj film kao „inspirisan“ Šekspirovom komedijom Mnogo buke ni oko čega, smešno je i prepotentno. Iznebuha su tast i svekar počeli da se razbacuju svojim širokim obrazovanjem i da provodadžišu novom Brani i novoj Tompsonovoj, to bi samo Slobodan Novaković u Hronici FEST-a mogao da poveže. Иначе је то већ исфуран начин да се маторац пува Šekspirom пред клинцима, некада Кристофер Пламер у Козбијевом шоуу, сада ево Фрејжер Крејн u podgrejanom lešu od serije, kao и овде назочне деке.
Ovo mi je bio prvi uradak u tripl fičeru u Patéovom sinepleksu, relaks stolice, naslon za glavu mi se drma kada nešto eksplodira ili Godzila nagazi jako, na podmetaču gde se ubaci flaša ima mesta za blokče, mobilni i olovku i fišek kestenja ili kokica. Dežurno osvetljenje na svakom sedištu. I kada je film počeo, pomešale su mi se emocije: da li je ovo sranje – matine koji bi se 'ladno mogao u Teheranu i Avganistanu prikazivati, ili da se, pak, prepustim čarima australijskog životnog standarda, kao što domaćice čitaju članke o kraljevskim familijama, i da uživam u pršutama i smokvicama kao na našim plažama sedamdesetih? Jer, ovi ljudi finansijskih problema neimaju, razbacuje se hrana, pored svakog lika stoji činija voća (koje inače niko ne jede, mene to kao seljaka a voćoljupca vazda muči: smem li da pojedem jedan-dva ukusna ploda, ili ću ispasti kao izjelica u „Generalnoj probi samoubistva“?), kao što pored svakog govornika na zasedanju plenuma stoji čaša s friškom mineralnom vodom, ljudi se bave unosnim zanimanjima ali nikada nisu na poslu, i jedino ih kod babe vračare zanima da li će im u socu od kafe naći odgovor na pitanje: „Hoću li se udati?“ Venčanje u beloj venčanici je smisao života, kao da se niko ne pita a šta kada se pootvaraju sve te koverte i kutije s poklonima i zvanice i muzikanti odu kućama da pocrkaju od kovida (jer Tilulhot nije ipak svemoćan), šta kada se zaista bude zajedno živelo?
Najslađa stvar – rekoh mnogo puta: moj gilti plezir – film koji je sanitanizovan u Kako izgubiti momka za 10 dana, pao mi je na pamet, verovatno totalno neopravdano, možda zato što sam pomislio da bih njega rado opet gledao umesto ove retke limunade, ali izgleda da je moguće doći do još većeg nivoa sanitanizacije, pa sam pribeležio dojam u blokčetu na onom korisnom naslonu da su sve neumesne (po tetka Ebertu) pošalice iz „Najslađe stvari“ izostavljene a umesto toga metnuti svi klišei što postoje o suđenoj ljubavi koja počinje preko puške, o tastovima i svekrvama, o ljubavnim nesporazumima, o tome kako treba da izgledaju pravi muškarci u ljubićima koji se kupuju na kiosku, tako da Halmarkova romantična komedija sa Srednjeg Zapada što se emituje u podne deluje kao evropski izopačeni pornografski film, pobednik prestižnog festivala... Jer sve je ovde mlako i limunadasto, nekako omladinski, kao skeč na Em-Ti-Viju, kao ziro kelori napolitanka. Bea i Ben se sretnu ali dođe do ljubavnog nesporazma. Ben živi kanda s Pitom, crncem s dredovima, koji igra ulogu gej frenda ili sestre od tetke, i on isprovocira Bena da iskritikuje Beu (jer nije muški zaljibišakti se tako brzo), ova to čuje, jer se vratila da se objasni, i eto tog nesporazuma. Dve (2?!) godine kasnije sretnu se slučajno (hahaha) u nekom diskaću i onda se ispostavi da se Pitova sestra zabavlja s Beainom sestrom (što je podudarnost dostojna roto herc romana za budvansku plažu), i da će biti gej brak. Tu sam prestao da pratim ko je kome zaova, jetrva itd. (U stvari priznajem: i ovo sam prepisao s Vikipedije.) Nije to bitno. Bitno je da svi idu u Sidnej na venčanje. Oj, Australijo, lepa li si.
E, a kako su se smuvali? Pripiškilo se Bei, ali u „Starbaksu“ ne pripuštaju za šoranje a kamoli namber tu ako ne kupiš nešto. Ona najpre proba s pretnjom demonstracijama i podneskom Ustavnom sudu za proveru ustavnosti i zakonitosti, ali piški joj se, pa uzme kilo 'leba, međutim jebiga – red na kasi kao kod nas ispred dorćolskog kioska za markicu GSP-a. U tom redu je zgodno momče, s rukama kao Popaj, vilica kao đerdapska brana, leđa kano klisurine, i vilica i zubeki kao u Čarlsa Napijera, omiljenog epizodiste Džonatana Demija (treba uskoro da vidim njegov dokumentarac o „Toking Hedsima“, ako dobijem zajam od MMF-a, jer karte za relaks stolice ovde koštaju kao Vučićeva jednokratna pomoć), koji se sažali i izvede stari trik: „A za moju ženu tamo kod departmenta za 'leba – mali espreso jer od dužeg ne može da spava...“ itd. A ona se zatreskiška, jer baja je sve što konzumentkinja ljubića može da poželi, zubi biserni, rekoh ručerde kano u Popaja, nežan uviđavan vaspitan, na 'leba da ga mažeš, opran duhovit gospodin (a sigurno je tu i kara od nekoliko decimetara što bi rekla Keri Bredšou), i ona ode u ve-ce da se ispiškiriški i posle se isprska česmom u lavabou pa se suši kao Mister Bin u onom filmu. Totalno je nefeministički kako se onda zstreskala tako.
E neću dalje o sadržaju (hahahaha, sadržaj, čuj mene), nego o osećajima i utiscima koji su me spopadali i obasipali poput pahulja i jednoj ubavoj božićnoj večeri u Torontu, a ja programer, singl, sa stanom na mansardi do koga se dolazi teretnim liftom, s kanadskim dolarima u džepu, u devojačkoj sobi mi žive golubovi, kupatilo zapušteno, buđ i plesan, paukova ima na visokom plafonu, brodski pod hrapav, cigle kao u dorćolskom jugofilskom kafiću, na zidu vorholovski portreti Ejmi Vajnhaus i Borke Pavićević, 'ladno, ali greje me što sam preko bare i spasao se. Samo da me ne sustignu rikošeti, rak ili neki islamski fanatik, i na konju sam.
Da penzionisani mačori anglosaksonskog filma uživaju u ulogama tasta ili svekra, poznata je stvar. Oni su tu kao veterani svetskog rata koji mlađe glumce tretiraju kao unučiće koje meću na krilo i uče ih zaboravljenim veštinama, kao što su upaliti vatru kremenom, priklati janje, odrati ga, ispeći ga i izisti u slast, imaju telefone Niksona, Regana i Tačerice, ili, pak, generala Žukova i Andropova u notesu.
Obradovao me Brajan Braun, nisam ga video od „FX ubistva trikom“ (preskočio sam ono koktelsko druženje s Krizom), lepo je ostario, kao Robert Plant do pre dve godine, znači kao vino u amforama s olupina. Ali Dermot Malruni, kuku i lele, bruka, ostario kao Mitar Mrkela, kao kita od bodljikavog oregonskog letećeg oposuma.
U toj ubavoj kućetini na australijskoj obali živi se bezbrižno u staklenom zvonu Nju Ejdž filozofije, pale se smotuljci ruzmarina i meditira se, landaraju talismani kao zlato na grudima našijeh pjevača i sportista. Niko ne ide na posao, pare nisu problem, ni hrana, ni grejanje, kako se došlo de penzije, ne zna se, to je jedna skupina ljudi koje jedino muči ko će da ufati bidermajer i da li će se udati.
Starring couple teško da će ponovo dobiti šansu da staruje. Sindi Svini liči na Pia Zadoru, kojoj vazda fale štikle, a Glenu Pauelu najbolje metnuti papirnu kesu na glavu, jer su mu oke premale (™ Veljko Bulajić). Dirljiva je openmindedness roditelja. Uloga Pita (Ga Ta) je generisana, to je dobar crnac koji po sistemu miljanićevskog ključa u sebi sjedinjuje i boju kože i aboridžinsku narodnost i dobrodušnost lojalnog paža em žena em slovačke narodnsoti em radi u tvornici, i on je zadužen za 33% mlakih politički korektnih i ekoloških pošalica. Koliko je samo prizanica trebalo potpisati da se na snimanje dovede ona jadna koala, inače zaštićena kao lički međed, i to neka vremešnija, vidi se po katarakti u njenim očima, ali kengurova niđe, a ni bumeranga. Bena i Beu na ubavom imanju dočekuju bivši, njega čeka Rajčel Grifits, vretenastog tela, džejnbirkinovskih sisâ i zamamnog pogleda (za nisko čelo ne pravim pitanje), a nju zagoreli siroma' koji liči na strejt verziju Remi Maleka. Sredovečne žene na Zapadu ponosno nose mlitavilo tricepsâ (to videh i u Pčelaru) i kože na grudima ispod ključnjače, to nije sramota, sramota su samo čukljevi i bapske gaće, seniori duvaju bez zazora, žene slobodno na večeru dovode mlađahne volove, nema veze što ne umeju da se ponašaju, važno je da noću s njima pevaju od sreće u krevetu, ovde čak ni ajkula nema kada u mrkloj noći padnete s kruzera. Higijena tela i hijaluronske kreme i vitaminske pilule i koenzimi drže ove spodobe na prezentabilnom nivou, zubari su pošteno zaradili svoje astronomske plate, nikome ne smrdi iz usta, spasilačka služba je narodu an raspolaganju 24 h/7 dana u nedelji 365 dana u godini, sve vreme sam se pitao: „Čiko je l' su sve ove sobe tvoje, je l' su svi ovi bazeni tvoji?“, a o hrani i tortama da i ne govorimo.
Mit o suđenoj ljubavi i bračnoj tvrđavi u kojoj treba ostariti zajedno – odbranjen je od levih skretanja i desnih isključivosti (kao kod nas, evo, što se atakuje na Nenadićevog "Doroteja"). U Kamelot su pripušteni Mulati, belokafasti i pošteni aborižinski šerpasi. Svekri i tastovi na cijalisu i hašišu, svekrve i tašte s fejs-liftinga, penzionerski dani teku. Australija, brate, Australija, nikada više Austrija.
Posle filma ćete se sećati samo ergonomije. Imaćete neki nejasan utisak da ste namagarčeni kada sledeći put uđete u neko gradsko prometalo ili otvorite svoj frižider...
.jpeg)
No comments:
Post a Comment