Bekim Sejranović

Posle Božidara ode i Bekim.
Pa jebem ti boga. Kako to? Dokle više ta umiranja.
"Bosanski pisac". Ko je to napisao taj je degenerik, babuskera i pederčina.
Bekim Sejranović je od onih pisaca koji su veći od književnosti. Nemaš potrebu da s njim pričaš "o književnošću". Sreli smo se pre šesnaest godina i Švedskoj. Nosio je sa sobom flaše Prolom vode na seminar na nekom ostrvcetu a posle u Geteborgu, na sajmu knjiga. Bio je gurman: kada smo večerali, uvek bi išao po drugi tanjir, koji opet natrpao i, vraćajući se za sto, govorio bi "a sada - uništavanje!" Posle bi uzeo gitaru i zabavljao društvo. Ne znam kada je stizao da napiše ono što je objavio i preveo. Njemu je bilo najprirodnije da bude pored reke, pored kotla nad vatrom. Ili u nekom baru u Stokholmu. Ili na koktelu u ambasadi - svejedno, isti čovek. U dukserici, u mokasinama istanjenih đonova, samouveren zbog unutrapnjeg znanja o svetu, neozlojeđen kao toliki nezadovoljnici koje boemija ič nije oplemenila. Mislim da kao i neki drugi prekodrinski pisci, Dubravka Ugrešić na primer, nije imao sreće sa srpskim izdavačima. Kao i Dubravka, dopao je šaka politički korektnim pederčinama i babuskerama. Ne da su njega mogli da smotaju pod mišku, to ne. Ali šta to znači "bosanski pisac"?! Jebite se. Bekim je svetski pisac, Zaista nomad, bez foliranja. Razgovarali smo o tome, o propitivanju krvnih zrnaca. "Ja sam ti Šiptar, jebi ga, zbog imena..." Znali smo kako agdne mogu da budu švedske crnkinje u uniformi... I kako se određena boja tena nikako ne oprašta, niti određen prizvuk imena. Bio je veći od književnosti. Imao je autoritet iza koga je stajalo iskustvo, blagorodna mudrost stečena na dalekim putovanjima i vera u sebe. Nepoljuljana čistota, neiskvarenost. Tako retko u ovoj usranoj književnosti.Daj više, neka umre i neko govno ovih dana, zašto samo dobri ljudi umiru?!.    

The Beths - new album

The Beths are going on.

Michel Piccoli (1925-2020)

Mišel Pikoli se imao rašta roditi - 95 godina života, bezbroj filmova a bogme i bezbroj lepih žena.

Ovaj film Marka Fererija iz 1969. gledao sam mnogo puta. Može se reći da je ovo prethodnica današnjih kulinarskih emisija! Lik "Glauko" u filmu je dizajner, koji se - gle podudarnosti - zaštitnim maskama! Luj Mal, Godar, Fereri, Šabrol - bio je njihov adut. Brižit Bardo, Romi Šnajder, Stefani Odran - bio je njihov partner. Čudi me da ga duvanske kompanije do sada nisu koristile za reklamu, možda bi to mogle posthumno - toliko poživeti a purnjati bezmalo kao Bogart, jeste medicinski fenomen.

Pawn Sacrifice (2014 American Movie)

režija: Edvard Zvik (ili Cvik, jebem li ga)

scenario: Stiven Najt

uloge: Tobi Megvajer (Fišer), Liv Šrajber (Spaski), Peter Sarsgor (Lombardi)

Sigurno znate taj osećaj kada slušate kako neko priča o stvarima u koje se vi mnogo bolje razumete, ali vas niko ne pita a ta gluperda drži banku, nosi šnjur i postavlja se kao vrhovni sudija.

Elem – sranje, obično govno od filma, proseravanje malog glumca, bezbojnog reditelja i scenariste žbira i muške opajdare u jednoj zarozanoj osobi. Iz filma nije moguće dedukovati da li Tobi i Edvard uopšte znaju da igraju šah, da li su zaluđenici šaha, makar i paceri, kojima šah imponuje na onaj bljutav i kretenski način na koji imponuje šahovskim funkcionerima, koji ne znaju „kako idu figure“, ali vole da misle da su šahisti mnogo pametni i koji ih zamišljaju kao matematičare, znači rasejane šonje koji ni pertle ne umeju sami da vežu ali su pametni u pizdu materinu.

Ili ih je, pak, zaintrigirao hladnoratovski ugođaj sedamdesetih?

Mučeni scenarista, verovatno šuljeviti analitičar CIA koji i dalje misli da je Lazar Koliševski predsednij Čehoslovakije, dobio je kao materijal dve knjige, „Bobi Fišer protiv sveta“, holivudskog pedera i lažova i toaletoidne muške kurve Breda Daraka i jednu malo ozbiljniju knjigu, „Bobi Fišer ide u rat“, Džona Ejdinova i Dejvida Edmonda. Autorima filma na pamet nije palo da konsultuju jednu od dve knjige Frenka Brejdija, te jošte živog samog Brejdija i neke jošte žive ljude koji su sudelovali kao deo Fišerove ekipe u Rejkjaviku. (Jedan je pravnik i još igra šah na otvorenim turnirima.)

Kada bih mogao da poverujem u to da je autorska trojka načitana, pomislio bih da su zapravo filmatizovali roman Vladimira Nabokova „Lužinova odbrana“ (genijalan prevod Branka Vučičevića). Au, pa da, i taj roman je zasran iako je Lužina igrao Džon Torturo, ali šta vredi, kada je jedna holandska lezbača htela i ovaj roman da iskoristi za neku svoju propagandu.

Film ima onu isfuranu nelinearnu strukturu; Fišer kao švrća plače kada izgubi i to se tako naglašava kao da on od toga poremeti pameću i postane Lužin-tempirana bomba jebote. Dalje, još jedan nelinearan skok – i mi vidimo scenu koja je izmišljena: na plaži pored Santa Monike (gde su 1966. Fišer i Spaski igrali na veoma jakom dvokružnom turniru desetorice) mi vidimo kako Spaski izlazi iz mora posle zdravog plivanja i u društvu sovjetskih funkcionera/telohranitelja mrtav 'ladan laganim korakom ideu hotel dok gleda poludelog Fišera, koji je u odelu ležao na pesku i čekao da se Rus vrati s plivanja pa krene da urla na njega i da ga optužuje za špijuniranje i slanje talasa i sve tako nešto.

Fišer u izvedbi Tobija Megvajera jeste totalni paranoik i budala. Onako kako mali Đorkica zamišlja genijalne matematičare, paranoike i „blistave umove“ kojima je je jedino pravo mesto u tapaciranoj sobi azila.

Čak je i Spaski rekao za film da je „slab“ i da uostalom nije tačno prikazao njegove motive zašto je pristao da nastavi meč posle nedolaska Fišera na drugu partiju. Spaski je milion puta rekao da on lično i osobno ne bi mogao da prihvati dobitak meča bez borbe, iako je bio svestan da je Fišer igrački verovatno već bio jači od njega. Spaski je takođe milion puta rekao da je napravio grešku što je pristao da igra treću partiju. Naime, pre nego što je ta partija počela – a ona je inale igrana u izolovanoj sobici, jer nije bilo vremena da se uklone glomazne kamere na glavnoj pozornici – pre te partije se Fišer ponašao prilično nevaspitano prema šampionu sveta i Spaski je rekao: „trebalo je da odem i da sada ja izgubim partiju kontumacijom!; rezultatski bih gubio /a posteriori bi, uostalom, bilo  isto/ ali bih stekao veliku i zasluženu moralnu prednost!“ I Spaski je bio u pravu. Nema mnogo takvih fer sportista u istoriji kao što je bio i ostao Boris.

Uglavnom, u filmu ima više faktičkih i istorijskih grešaka nego uloga, minuta, scena i kadrova. Nemoguće ih je sve nabrojiti. Pogrešno je prikazan sekundant Lombardi, Spaski je prikazan površno i učinjena mu je nepravda (a gde je Maks Eve, predsednik FIDE?!), Fišer je sve vreme paranoični šizofrenik, kome maltene treba menjati pelene, šah je kao igra prikazan tipično idiotski, tako da svako ko ima makar III kategoriju može da vidi materijalne greške, prosto je neverovatno kako autori pojma nemaju o psihologiji šaha, kako detinjasto zamišljaju tu igru...

Izbor glumca koji igra Fišera je kretenski sam po sebi. Fišer je bio visok i lep čovek. Tobi Megvajer je od svega prikazao samo Fišerove mladeže na licu. Josh Lucas, to jest Džoš Lukas, bio bi idealan glumac za tu ulogu. Šrajber i ostali, čak i liče, ali su krivotvoreni kao istorijske ličnosti.

San

Sanjao sam jutros jedan san (u nastavcima). Bio sam u nekom bliskoistočnom gradu. Ne znam da li je baš Bliski Istok u pitanju, ali negde am bio u inostranstvu: nebo plavo, vreme toplo, a zgrade od crvenih cigala, na vratima i prozorima njihovima – rešetke, a kroz rešetke proviruju ruke i izbezumljena lica. Da li umno bolesnih ili leproznih, ne znam. To me i u snu podseti na dva filma Kena Rasela – „Demone“ ali još više na Music Lovers u kome je Gledna Džekson igrala Mijukovu koja je na kraju poludela od neuzvraćene ljubaiu prema Čajkovskom. Na ulici gužva, nema automobila, i na kolovozima i na trotoarima gužva. Ja imam nekog vodića, koji bi trebalo da bude i nekakav prijatelj. On liči na Marka Rafala (Mark Ruffalo), lokalni je znalac, to znam, ali osećam da mu nisam baš mnogo simpatičan, da me vodi preko volje, jer mu je to naređeno, ali zapravo misli da sam gradski štreber i najradije bi mi smestio neku psinu. Idemo nas dvojica paralelno kroz gužvu, trotoar popločan zelenkastim ciglama, kolovoz kaldrmisan, cigle zgrada kako rekoh crvene, i u jednom trenutku ja se nađem na trotoaru a Mark Rafalo na kolovozu. Da li da idem tik uz njega, ili da se provučem ispod – veoma niske – arkade – na trotoaru. „Ne valja se prolaziti kroz takve 'kapije' kao između bandera i merdevina“, prođe mi sujeverno kroz glavu, ali ipak, ne znam zašto, projurim ispod arkade, i morao sam da se sagnem gotovo sam u polučučnju protrčao, ako je to moguće. Ali, na drugom kraju arkade – ne mogu sada da nađem mog vodiča. Uveren sam da hoće da napravi practical joke, da vidi koliko će da prođe dok ne počnem da paničim. Iz inata neću da dozivam. Mislim da sam u snu znao i njegovo ime. Polako počnem da razmišljam, dok gledam one iskolačene oči i ispružene ruke kroz rešetke na zidovima – a šta ako me neko službeno lice pita šta ja radim ovde, nisam bio siguran da bih mogao da objasnim, tačno bih mogao da završim u azilu s onim tamo leproznim. Sve više se ljutim na vodiča i rešim da naprosto odem.

U nastavku sna idem kroz neke pustinje prijatne bakarne i boje cimeta, neka bledoyelena trava je tu ipak, kao na tapiserijama, a onda se put spušta u nizinu u kojoj su parkirani neki autobusi. Znam da je to autobuska stanica za kući. Kupim kartu za nekoliko pijastera i sednem u bus, postavljen živopisnim ali prljavim persijskim tepisima. Sakrijem se iza zavescie na prozoru, dok autobus ne krene, jer sada sam već toliko ljut da ne bih želeo da me "Mark Rafalo" možda stigne i natera da se vratim na svoju misiju, a ja i ne znam više koja mi je to misija.

U nastavku sna, evo me u Beogradu. Ali ja sam mnogo mlad, takoreći švrća, i to je neko drugo vreme. Šezdesete, možda. Zgrade su one građene 1950-ih, ali neodržavane, pa je već otpala žbuka, mali balkoni, okrečene su oker i žuto, boje su izbledele, veš se suši – ali nigde žive duše. Vreme letnje. Tišina grada kada su svi kod babe i bake na selu ili su koji kurac na moru u Prčanju. Ono lenjo letnje popodne, kada ni zavesa ne vijori na prozoru. Seljaci dremaju. Gugutke i vrapci, možda, samo.

Onda kao da se kamera izdigne do granice atmosfere (Terens Malik, jebote, haha) i ja vidim sebe i jednu Cigančicu. I znam da smo zaljubljeni. Kao da smo sami u čitavom kraju. Ali tada mi do pameti – a to može biti samo naknadna pamet osobe koja to posmatra iz satelita – do pameti mi dolazi taj mir, ta sporost, ta TIŠINA LENJEG LETNJEG POPODNEVA, kao u nekim pripovetkama Vlade Uroševića i Svetozara Vlajkovića, kao u faličnim sećanjima iz detinjstva, osetim nostalgiju za dodirom i osećanjem i – opet je to samo „uvid“ ODOZGO – uvidim, dakle, neuhvatljivost te sporosti lenjog letnjeg popodneva, prolaznost njegovu, osetim čežnju za tim popodnevom i - - - ukapiram besmislenost sve svetske ISTORIJE, te žvake da ne kažem narativa o RAZVOJU i CIVILIZACIJAMA o pergamentima, pločicama s klinastim pismom, piramidama, zamkovima i spomenicima kulture i istorijama književnsoti i umetnosti i muzejima – jer važno je samo to, to lenjo letnje popodne, to osećanje. Koje će nestati. I sitnost, sitnoća, mravlji izgled nas svoje ODOZGO, kako je to nevidljivo, nikom nevažno, a neuhvatljivo, a opet JEDINI RAZLOG ZAŠTO SAM JA ŽIVEO.

I onda mi je došlo – pa čemu žurba? Svi stižemo na isto mesto, iz glista smo došli u gliste ćemo se vratiti, neko u sandalama na asuri neko u penthausu na Menhetnu neko u pustinji neko u iglou (jebo me Malik), a niko neće biti zabeležen i zapamćen, jer nema nikakve svrhe biti zabeležen i zapamćen, sve je ovo farsa s ovim istorijama i knjižurinama i datotekama, to je samo svetlosni ukras u jednom neprimetnom trenutku.

Sada je bitno, nema ništa posle, nije bilo ničeg ni pre, samo to lenjo letnje popodne. A šta danas, u ovoj žurbi kada sve nešto treba da se postigne, rok za ovo rok za ono – pa ništa. Predaj rukopis, odnesi primerke, pošalji prijavu, stigni na vreme? Polako. Svuda ćemo stići. Možemo stići samo na jedno mesto. Sada – ko nas pamti sada? „Šta će ostati posle mene?“ Najgluplje pitanje na svetu.

Ovo je sve banalno, do ovoga su došli mnogi, i pismeni i nepismeni, i seljaci i filozofi, i glupi i pametni, ako su imali makar trunku volje da se zagledaju u zalazak sunca, ovo je znači banalnost, nije ovo rezervisano za Šlegela i Hegela, tako mi je došlo tek jutros u snu.

I koliko će to još da me drži? Kao koronska rezolucija.