Film počinje tako što se pored neke pruge sreću Darija Lorenci i Uliks Fehmiu. Ona njemu pritrčava s takvim izrazom lica da sam mislio da će da ga ošamari. Ali ne, ona se nasmeši, ispostavi se da se ona raduje što ga vidi, dočim on nju konstenira rečima da za nešto nema snage i da će biti odsutan. Dotle sam već ukapirao da ona nosi bolničku uniformu. Da nisam u sinopsisu pročitao "o čemu se radi" ne bih do pola filma pogodio da su Darija i Uliks, kao, u braku i pitao bih se - na koga je on to ljubomoran kada špijunira neku drugu familiju iz automobila? (U stvari, pitam se i dalje.) Do kraja filma mi je ostala tajna ko je onaj mladi par (podstanara valjda?), koji se iznenada i neočekivano i ničim nenagovešteno smuva, i do poslednje trećine sam pretpostavljao da su oni klinci, onaj treći par, nekako rodbinski povezani s Uliksom i/ili Darijom i na kraju sam digao ruke.
A, ima jedna scena: devojčica (iz najmlađeg para) guli krastu na natkolenici i pojede parčence, dok se u off-u čuju gugutke. Čestitke toncu (valjda je to namerno). I gugutke u toj sceni urbanog blejanja u betonskom dvorištu, znači gugutanje njihovo i lepršanje golubova malo kasnije - to je izazvalo neku emociju (u meni je pobudilo neku nostalgiju), i bilo je još nekoliko trenutaka emocija, ali to je sve izgledalo kao snimljeno bezbednosnom kamerom pa emitovano u kontrolnoj dispečerskoj sobi gradskog MUP.-a - jer, ama nikakve veze nije imalo jedno s drugim, a to što se u programskoj deklaraciji filma kaže da i ne treba da ima veze, mene nije utešilo. U tom opisu filma gledaocima se nabacuje tumačenje da je to jedan te isti par u tri vremenske ravni.
Znači, fali veza između ova tri odnosa, koji su svi ponaosob mimetički besprekorni, dijalozi su zaista "kao iz života", zbilja se tako ponašaju i klinci i mladi i sredovečni, ali osećaj je da je to stilska vežba iz psihološkog realizma, jer fali nešto što bi gledaoca tangiralo, zainteresovalo, što bi povezalo te tri sudbine. Dobro, znam ja sebe, da ih je nešto i povezalo, ja bih onda gunđao kako je to "previše zgodna popudarnost" i sve u tom stilu. I inače ne volim te pačvork priče "u kojima je glavni lik grad...bla-bla-bla...", a kad rekoh grad, da ne pročitah u sinopsisu da se film odigrava u Beogradu, s mukom bih pogodio. Posle jedno dve trećine filma bih možda ukapirao da je reč o visokoplafonskom delu Beograda.
Asocijacija mi je - Vlatko Gilić: njegovi filmovi o mučnini gradskog čoveka, koga nešto tišti, možda blizina i dim krematorijuma, ili tako nešto, i taj gilićevski splin bi se u vreme socijalizma mogao shvatiti kao, šta ga znaš, kao ezopovska kritika čamotinje samoupravljačkog vokabulara i predznak raspada trule SFRJ posle usvajanja Ustava 1974.g. itd., i godinama sam gledao filmove Gilićevih učenika na festivalima studentskog filma i vazda ista priča: izgubljeni ljudi i deca u betonskim spavaonicama, muči ih (ljude i decu, ne spavaonice) depresija i tuga zbog klanja pilića, zbog mrtvih leptira, umorenih riba u zagađenim rekama...
Ali sada nema više SFRJ i ovakav stepen mučnine i nezadovoljstva ne zna se čim je uslovljen, kada nema više partijskih sastanaka i Draže Markovića i kongesa SKJ i Veljka Vlahovića i Tita i Kardelja. Ma da nije uticala neka tranzicija, majku mu, ili nedajbože ratovi u okruženju?! Ne kaže se. Junaci filma su svi depresivni i nadrkani, samo ona deca još ne u potpunosti. Ali, brate, mnogo 'leba imaju da jedu.
Ne znam, fali veza između događaja na velikom platnu. Jeste da je Bandović odličan lekar sebičnjak koji bezdušno odbija da pogleda pacijenta zato što ga nije on operisao već konkurentski doktor, ali je gledaocima (otkud znam?; pretpostavljam) nemoguće da se identifikuju s time, već napore Darije Lorenci da pomogne pacijentu pre mogu da dožive kao virtue signaling. Dvoje klinaca se bave video artom i to što oni rade treba da izazove neku emociju, valjda, ali pre liči na onu kesu na vetru iz filma "Američka lepota". Uliksov lik neguje dementnog oca. To bi samo po sebi trebalo da bude dirljivo i da oplemeni njegov splin, pogotovo što reaguje na grubo ponašanje negovateljice. Ali nejasno je zašto on nastoji da napusti lik Darije Lorenci. Tek posle duga vremena možda sam mogao da pretpostavim da su njih dvoje u braku, jer, oni dele psa, koji pati jer često nema ko da ga prošeta. Setih se da sam Lorencijevu gledao u Zagrebu u predstavi "Trebalo bi prošetati psa" (Zajec).
Elem, brzo sam se unervozio, jer nisam kapirao o čemu se radi, a osećanja i slike i vinjetice, koje su, kao, menjale uobičajenu, "razumljivu" fabulu, delovale su mi, rekoh, kao stilske vežbe. Onaj mladi par, na primer: on dobro kuva kinesku njupu i sluša preglasnu muziku, ona neće da jede štapićima. Da, i? Šta?
Nisam ukapirao čije je ono dete najpre u krevecu pa u u kolicima; po braunili na nadlanici reklo bi se da je ozbiljno bolesno, odveli su ga u bolnicu (ona klinka iz najmlađeg para i detetova majka, njena tetka /barem je to bilo jasno iz dijaloga {"Ja sam tetka"}/) i tu ima jedna zanimljivost u sceni u ordinaciji: prepoznao sam glas Gorana Markovića, on je pozajmio glas doktoru čiju glavu ne vidimo i koji mehanički nešto govori o novom pregledu, o uputu i o nalazima, šta li već.
Problemi koji muče ove ljude su misterija. Možda je tu reč o "-ić-formi", kako je to govorila Ugrešićeva, ne o "ich" (ja) već o "-ić formi", da nama sve što je na stranom jeziku zvuči interesantnije. Da sam one prve reči Darije Lorenci "šta je?" čuo na, na primer, švedskom, mora da bih se oduševio i pomislio: "Bergman, jebo te, koja psihologija...!", a ovako... Problemi koji muče ove ljude su luksuz i zato što svi oni žive u visokoplafonskim stanovima (osim klinaca, ali oni se uskoro sele u inostranstvo, boli ih uvo), i očigledno su, kako bi rekle penzionerke udavače, "dobro situirani". Muzika iz filma me podsetila na to zašto sam u ono vreme prelazio s B-92-ojke čim bi se završile vesti: to je onaj dorćolski filosofski alternativni rok s tekstovima na kojima bi i Lakan i Derida pozavideli.
Ovo je film visokoplafonaša, koji 'leba imaju da jedu, a u Australiji ili u Kanadi na zidu svoje kuće neće okačiti ikonu i kandilo. (Ne da bi me zanimalo i da gledam filmske priče o kandilašima.) Odsustvo političkog konteksta, pa čak i elementarno prepoznatljive gradske geografije u filmu (da li su ono nadvožnjaci kod Ade?) ne bi se moglo okarakterisati kao nešto hvale vredno, već pre kao autistično brundanje sebi u bradu u "vikendici od slonove kosti".
Za razliku od Svitaca Tene Štivičić, ovi parčići ljudskih sudbina deluju, rekoh, kao nasumično povezivanje snimaka krišom načinjenih, iz života i uverljivo - to da, ali bez konteksta i svrhe. Film je od nas napravio voajera tuđih sudbina za koje nas nije briga.
Ili sam ja seljak.
No comments:
Post a Comment