Roberto Bolaño "The Third Reich" (novel)

Roberto Bolanjo je ovaj roman - kažu oni koji su preturali po njegovim stvarima - napisao fiskalne 1989. Objavljen je 2010. Da li ga je završio, ili je neko naknadno dodao nešto, ne zna se, nepristojno je ovako nagađati. Ili nagađati, ili se setiti onog vica o trešnjama, probranim među popišanima, da bi se na kraju pojele i popišane. Bolanjo je umro 2003. na vrhuncu slave i za njim je ostala glad za novim knjigama. Iako je pisac za života pokazivao izrazitu mudrost što se tiče toga šta treba objaviti a šta ne treba, njegova zadužbina je postepeno publikovala ama baš sve, i popišane trešnje, i nezavršena dela, i skice, i sve kolumne, kritike i eseje. Većinu toga je, kao i njegova glavna dela, na engleski prevela Nataša Vimer, pa tako i "Treći rajh" 2011, godinu dana posle španskog izdanja.

I naravno da sam nabavio jeftino polovno izdanje.

Vimerova je ukačila Bolanjovu rečenicu, koja se talasa i trucka i ljulja i zavija, poleti pa sleti, i taman kada pomislite da se neće završiti kako treba ili se uopšte neće završiti, ona se završi, baš kako treba, paranoično, ironično, slikovito i - napeto. Prevoditi Bolanja je kao nositi naramak kongruencija i zavisnih rečenica dok trčiš uz stepenice. Treći rajh isprva deluje veoma poznato, deluje kao izgubljeni deo 2666 ili Divljih detektiva, ili parnjak Udaljene zvezde. Jer tu je ona napetost, osećanje polanskijevske paranoje, potraga za nestalom osobom, tu su flertovanja tamo gde se ne očekuju, preokreti koji izneveravaju očekivanja. Samo... fali kraj i fali polifonija iz 2666 i Divljih detektiva. Ako je Udaljena zvezda bio ingeniozan pokušaj da se modelom umetničke biografije progovori o zločinima čileanske diktature, ako je Čile noću novela nategnuta na osnovu borhesovske dosetke (kao kada bi Elija Kazan počeo da piše roman na osnovu Borhesovske priče od 3-4 strane), onda je Treći rajh jedan propali početak 2666. Stilska vežba u postizanju iste atmosfere i polanskijevskog paranoičnog nesporazuma između likova.

Međutim, fali kraj. Roman je napisan u I licu, u vidu dnevnika letovanja. Nemac Udo Berger je svetski prvak u strateškim ratnim stonim igrama koje proizvodi firma "Avalon hil". On s devojkom dolazi na letovanje u Španiju, na staro mesto gde je s familijom provodio leta svog detinjstva. To da je on Nemac i da je vlasnica pansiona Frau Elze takođe Nemica - dato je tek tako. I to što je par koji oni sreću na plaži (Čarli i Hana) takođe nemački, mi ćemo da poverujemo u alo-alo stilu (oni, naime, svi govore španski). Čarli je vrlo gadan tip i on će tokom letovanja nestati: neće se vratiti s jednog jedrenja. Čuvar plaže i suncobrana je čudan meštanin, čije je telo prekriveno mnogim ožiljcima od, pretpostavlja se, vatre. Ime mu je El Kemado. Baš s tim čovekom, koji je opisan krajnje zloslutno i napeto, Udo Berger započinje dugu stratešku igru iz II svetskog rata i to u ulozi naciste.

Odabrao sam ovu pretpostavku: Bolanjo je bio namislio da tog čuvara pla\e na kraju objasni kao žrtvu ratnih stradanja, tačnije nemačkih mučenja, te tako elementom iz fantastične književnosti (racionalna poanta razrešava fantastičKi zaplet) objasni i - takođe pretpostavljam - lošu sudbinu naratora. Ali... ko bi tek onda završio roman?!

Završetak je takav da ga zapravo i nema. Ima relativno mnogo napetosti između, a neodoljiv mi je utisak sličnosti s romanom Ijana Makjuana "Uteha stranaca", u paranoji koja prati Uda i Ingeborg, njihovu zaljubljenost koja se klima i izlaže (nepotrebnoj) opasnosti; jer, oboje su neoprezni i dozvoljavaju da ih avanturistički i nametljivi par Čarli-Hana vrti oko malog prsta i čak posvađa, a zatim se u njihov odnos uvlači pomenuti zlokobni El Makedo, koji s elementima pritajene homoseksualnosti odvaja Uda Bergera od devojke i navlači ga na nepotrebno odmeravanje snaga u opskurnoj strateškoj stonoj igri.

Bolanjo je u opisu tih stonih igara i fiktivnih takmičenja postupio isto kao u "Nacističkoj književnosti u Amerikama" - naime nabudžio je knjigu postmodernističkim proizvoljnostima, koje su, u slučaju pomenute knjige, navele Alberta Mangela da bezmalo pobesni i da je u kritici u Gardijanu nazove "napornim pastišem... poput vica koji sve sadrži u uvodnoj rečenici".

Čarli je nestao. Hoće li ga pronaći (ili barem telo)? Da li je El Makedo zaista opasan čovek? Birokratija je bezdušna. Frau Elze ima bolesnog starog muža. Ona čas daje Udu nade dok flertuje s njim, čas je odbojna. Kraj sezone je oslikan kao da je reč o zaraznoj bolesti u Veneciji.

Da je Bolanjo bio te sreće da ima obzirnije ljude u zadužbini, ova knjiga bi ostala ono što je autor i hteo - stilska vežba, stilska vežba za svu onu atmosferu proizvedenu u 2666 i Divljim detektivima. Ovako je dobijen osećaj kao kada za idola u koga se kunemo saznamo da je u mladosti opljačkao trafiku.

Lauran Hibberd

Predgrupa, tačnije pred-đevojka Loran Hiberd s engleskog ostrva Ajl of Vajt, ipak je ličila na bend, jer je okupila ekipu uz sebe i započela najvećim hitom Call Shotgun svoju podršku losanđeleskoj, takođe pretežno ženskoj, ekipi The Regrettes.

Buka i distorzija kao baza lirskog i/ili buntovnog teksta. Vrisak, ženski. Ili, pak, lovely singing voice, muški; kako kad.

Kopenhagen, 20. novembar 2019::: Vega klub.  

*    *    *

Istog dana, posle podne - Gliptoteka, u kojoj je od septembra udešen odeljak o Palmiri, prva takva u Danskoj. Trajaće šest meseci, sve do marta. Relativno malo nalaza je umešno raštrkano tako da se stekne utisak obilja i da se zaista napravi bajka o Palmiri: posetilac može da omiriše začine i biljke korišćene u svakodnevnom životu, da vidi i da čuje natpise na grobovima (koji se emituju sa trake kada stane ispred njih) i da sagleda kako je taj grad padao iz jedne vlasti u drugu.

Harald Ingholt, danski arheolog, bio je jedan od važnijih u spisku "otkrivača" Palmire.

Gliptoteka sadrži jednu od iscrpnijih zbirki staroegipatskih i starogrčkih skulptura, pa čak i dve anonimne mumije.

Nije valjda zbog šefa sale?

La Belle Époque (2019 French film)

scenario & režija: Nikola(s) Bedo(s)

Film sam pogledao u DKC-u od 19:00, a od 21:00 se opet prikazivao "Moj jutarnji smeh". Na blagajni je pisalo: Rasprodato za projekciju od 21:00h! -Ha, ja sam već pogledao film i napisao šta mislim o njemu, a u sali, pak, mašala i aferim: uneli i dodatne stolice. Bilo je teško izaći iz DKC-a posle Lepog doba, tako da smo mi, oprezniji filmomani, seli na plišane stolice da sačekamo da se napuni dvorana i oslobodi životni prostor pre nego što smo se vratili na studeno beogradsko veče. A tamo, gle, u ulici Laze Pačua naletim na princeskrofnaonicu, koja radi već mesec dana. Uđem i dobijem jednu krofnu džabe, jer su bile iz "neuspele serije a ostalo prodato" a ionako se uskoro zatvara. Odlično mesto. Kada sledeći put budem prolazio, kupujem one filovane karamelom.

Total Recall meets... Rikija Žervajsa i Marsela Prusta pre svega, zatim "Aranžman" Elija Kazana... ali zasigurno ne i Trumanov šou.


Razgaljujuće politički nekorektne i - do samog kraja, kada kao i većina ovosezonskih filmova počne malo da tupi i razvlači se - fast & furious pokretne slike, koje meni deluju mnogo logičnije i duševnije od "Dvostrukih života" i mnogih drugih "istinitih priča", jer govore toliko tačnih stvari o ovom vremenu, ali pre svega o emocijama, starenju, trajanju ljubavne veze, o muško-ženskim odnosima itd., tako da nema veze što je premisa maltene jednako verovatna kao u "Isterivačima duhova".

Reditelj ne časi časa: u početnoj sceni večerinke on nam, poput Slobodana Stojanovića u "Više od igre" predstavi ama baš sve likove: razočarani, otuđeni bračni par - umorni ilustrator i otpušteni karikaturista Viktor, koji se pustio niz vodu i relativno uspešna psihoterapeutkinja Marijana, koja se još udešava, vodi aktivan život i prati sve trendove (Danijel Otej i Fani Ardan/t/) -, njihovog šonjastog, premda uspešnog sina Maksima (Mikael Kojen; u filmu liči na mlađahnog Džefa Goldbluma), Marijaninog ljubavnika Fransou (Denis Podalides), koji je - gle ironije - kao vlasnik novina otpustio njenog muža, pa analnog frika, reditelja rijalitija Antoana (Žilijen Kane), njegovu muzu i glumicu opšte prakse Margo(t) (Dorija Tilije), i još mnogo, mnogo drugih upečatljivih epizodista, s više personalitija od tolikih glavnih ulogetina koje sam poslednjih godinu dana pogledao, otkako me je Bilo jednom u Holivudu (opet) navuklo na bioskope...

Bedos (poneki Francusšić vas može korigovati: "Bedooooo!", čuvajte se) umereno ali produktivno koristi flešbek a napose cross cutting (paralelnu montažu) da objasni sve što treba, i time umešno isprepliće nekoliko odnosa i četiri segmenta fabule kao pantljičare DNK. Dva odnosa su značajna: odnos između Viktora i Marijane i odnos između reditelja Antoana i glumice Margo. Relacije između Marijane i njenog ljubavnika odnosno sina su, međutim, karikaturalne i tu je Bedos zauzeo profeminističku poziciju, opisujuću ova dva muška lika kao tipične šonje, koje ne mogu ni da prismrde pravim muškarcima. Ili: to su likovi-ideje, oni treba da "ilustruju položaj žene na pragu starosti".

Segmenti fabule su: inscenacija rijalitija, odmah zatim njegova demontaža (kada njegov reditelj postane ljubomoran na Viktora!), pa paralelno s prvim segmentom - vraćanje Viktora u društveni život (kada on prihvata odavno nuđeni posao kod sina /da bi uzeo pare za produžetak svoje "lepe epohe"!/) i konac, koji je delo malo zamusavio: razrešavanje situacije da i vuk bude sit i ovce na broju. Taj poslednji segment se malkice otegao. Ali film ipak nije izgledao predug, iako ima prosečno trajanje od od 115 minuta.

Utisak je više nego pozitivan.

O čemu se radi u filmu? Izvesni preduzetnik ima firmu koja - u stilu Totalnog opoziva - uz pomoć mešavine pozorišta i filmske tehnike omogućava bogatašima da se vrate u željenu epohu. Razlika u odnosu na američki film je, znači, u tome što se to sve događa u realnom vremenu i "stvarno", te da zahteva malo glume i od protagoniste koji to plaća i koji je toga svestan. Nema govora o manipulaciji pamćenjem ili o nekoj zabludi kao u Trumanovom šouu. Bedos ideju ovog rijalitija objašnjava domišljato: šou se naime pominje u "seriji u okviru filma", a reditelj te serije je upravo Maksim, uspešni (ali bledunjavi) Viktorov sin. Mi u onoj sceni večerinke gledamo Viktora kako pilot epizodu posmatra na tabletu sa slušalicama, a sin ga za prepunim stolom s ljubavlju ogovara: "I sada će ćale da kaže 'ne kapiram' i kazaće 'ovo je bre mnogo rasistički'" i zaista, ćale sve to kaže, i zaista, nema kraćeg i efektnijeg načina da nam predstave taj Otejov lik: džangrizalo, koji gunđa protiv mobilnih telefona, e-knjiga, pametnih Teslinih automobila, protiv zabrane pušenja i alarma za dim, protiv virtuelne stvarnosti i crtanja autokedom i uopšte svega digitalnog. I ovaj tablet mu je, naravno, pozajmio sin... Ali, matori keša je šezdesetosmaš, pa i dalje purnja manju, jebo ga bog...! I tako mi potpuno prirodno prihvatimo ideju o toj zabavi za dokone bogataše, a scena fiktivne "serije u filmu" je toliko prepuna politički nekorektnih invektiva protiv crnaca, lgbt pojedinaca, žena i matoraca itd., da Riki Žervajs s nedavnim govorom na dodeli "Zlatnog globusa" zvuči kao neka kolmovana usedelica. I ta politička nekorektnost se nastavlja i posle ove uvodne večerinke, dok se njih dvoje (Viktor i Marijana) vraćaju prepametnim Teslinim kolima (a Otej svaki čas govori kompjuterskom ženskom glasu u kolima "umukni, kurvetino!") i tokom odlučujuće svađe između dvoje staraca koji ne žele da priznaju da su stari u njihovoj spavaćoj sobi što pre liči na svemirski brod: Enterprajz iz Zvezdanih staza izgleda kao šupa u poređenju sa tom modernizovanom pariskom stančugom.

Furiozno. A to je sve isprepleteno - rekoh već, kao pantljičare DNK-a uz pomoć umešno korišćene paralelne montaže - s opisom radnog mesta reditelja Antoana i njegovog džombastog odnosa s Margo (teško je ponekad razlučiti onu fiktivnu seriju u filmu s početka od "stvarnosti filma", ali mislim da to ni reditelju nije bitno!), a taj Antoan, kao Viktorov obožavalac (koji ga misteriozno časti rijalitijem, kako će se kasnije ispostaviti) i odnos dva starija glumca koji glume mušteriju odnosno zaposlenog u rijalitiju (oni su, kao, otac i sin - tako nam se prikazuje u sceni za šankom, ali na kraju se otkriva da su oni obojica statisti, koji treba pravu mušteriju navedu da se oseća pouzdanije) - jesu hommage filmu "Plakar" s početka milenijuma, takođe s Otejom, to je fini link s "antisuicidalnim" francuskim filmom i motivom starijeg čike koji pruža ruku mlađem očajniku a nije peder. Odnos ta dva matorca koji glume da glume da igraju oca i sina i žvalave se bezmalo kao nekada Ričard Barton i Reks Harison zapravo je u isti mah žervajovska parodija tog motiva i pohvala humanosti i bezuslovnom prijateljstvu. (Sećate se Žana Gabena koji je u jednom poznom filmu u stanu prijatelja dobio pidžamu pa su posle obojica mazali buter na zagoreli tost? Kako je to krckalo, ljudi moji!) Margo je ženski lik koji svakog šonju može samo da ubije u pojam. Ona zahteva muževnost, koja je nestala negde istovremeno sa zabranom pušenja i s feminizovanjem muškaraca - jedna je od skrivenih poruka ovog filma.

Otej je, znači, dušu dao da igra nazadovoljnog starca kome je dosadilo da glumi sredovečnog kešu koji se  još "dobro drži" a zapravo pati od zatvora, depresije i nejebice. Na početku ima bradu i liči na neke naše penzionere, ljubitelje vizantijske poezije i stalne posetioce književnih večeri i predavanja na Kolarcu i u Rimskoj dvorani Gradske biblioteke. Njegovo zvocanje u slavu papirne knjige, vinilnih ploča i tako dalje ("na čemu ste sada?, pita ga neki mladić a on odgovara "na hoklici!"),  taman bi počelo da ide na živce, da film nema ovakav ludi ritam koji ne dozvoljava gledaocu da zeva. (Šteta što tako nije ostalo do kraja.) Reditelj, kako rekoh, ne dangubi i već posle 15-ak minuta Otej je isteran iz kuće i prosto je zbog beskućništva primoran da prihvati poklon-vaučer tajanstvenog obožavaoca i ode u tu "firmu za oživljavanje bolje prošlosti", i tamo, u hotelu svoje mladosti - on se  obrije, ostavi samo zulufe i brkove i do kraja filma liči na Frenka Zapu koji je dočekao starostt, ili, pak, na diejdžizovanog De Nira u cipelama koje dodaju centiemtre. Iz monologa "malog Boga", to jest reditelja Antoana, kao i iz njegovih nabusitih razgovora sa zaposlenima (koje nipodaštava i zlostavlja), saznajemo da je upravo on taj misteriozni obožavalac koji je Viktoru anonimno poklonio kovertu s vaučerom, saznajemo da on sada samo vraća uslugu čoveku koji mu je "život spasao svojim ilustracijama i knjigom na poklon". A to što je upravo Antoanova velika ljubav, Margo, određena da igra mladu Marijanu - odličan je štos koji upućuje na Totalni opoziv.

Viktor se, dakle, obrijao i obukao stare nove krpice: zvoncare pantalone, cipele s visokom petom, košulju s kragnetinama i sako koji se odavno više ne pravi. Liči na makroa iz amerikanskih krimića. A njegova žena Marijana, Fani Ardant, fura svoje bore kao seksi amfora (što bi rekao Stevan Nikšić u vreme kada se palio na Margerit Jursenar). Dorija Tilije(r) me je povremeno podsećala na Nedu Spasojević, bila je fatalna glumica zbog koje se ubijaju slabići. Njen prijateljica Žizela ličila je, pak, na mladu Nedu Arnerić... Politički nekorektni vicevi i štaviše uvrede pljušte po gledaocima, i ta urnebesna farsa, koja uopšte ne krije da je farsa, jer se kablovi i kulise rijalitija sve vreme vide - a nisu skriveni ni učesnicima - ubrzava se nemilosrdno, ali lik Marijane biva zaboravljen oko polovine filma i reditelj se nalazi u problemu kako da završi film: da poveže mladu Margo i ipak prestarog Viktora  bilo bi jedino ispravno rešenje po logici samog filma, ali gledaocima kanda ne bi bilo ukusno (a da ne pominjemo ljubomornog "Antoana"...!), zato Bedos treba da smisli kako da bračni voz nekako vrati na kolosek. Otud je, između ostalog, potrebno onog ljubavnika novinskog magnata učiniti dosadnjakovićem koji hrče.

Simpatična je rekonstrukcija 1970-ih. Tada su se u bistroima između ostalog konzumirala i tvrdo kuvana jaja sa šećerom. Pa šta, mislim se ja, u izvesnim balkanskim buregdžinicama se i dan-danas služe bureci s mesom i sirom uz - šećer. (Šta, i vi tvrdite da "burek sa sirom ne postoji"? Manite me se.) A opis tih jaja u francuskoj kafeteriji tačno je osvežio uspomene na danas nepostojeću kafanu "Kasina" iz romana "Tren 2" Antonija Isakovića: sardine, jaja, gusti dim, furuna... Žitan bez filtera. Fiksni telefon za šankom. A tek muzika...! Bert Bakarak i Sendi Šo. Dvojac Bakara: "Jes ser, Aj ken bugi...", Smol fejsis. Tarantino, bre, suflirao... Hipi žurke.

E, u tom bračnom odnosu film donosi novinu u odnosu na kliše iz ranijih latinskih komedija ovog tipa: ovde je žena od početka mužu nabijala rogove, i žene su u principu te koje kolo vode. Tako nešto bilo je nezamislino do ovog milenijuma. Obrazac ovakve komedije je film reditelja Mišela Langa "I bankari imaju dušu" iz 1982, po demodiranom pozorišnom hitu Italijana Itala Tercolija. U tom filmu Pjer Mondi kao poklon za odlazak u penziju od kolega s posla dobija neku vrstu rijalitija - oni mu nameste animir damu na feribotu, aferu za jednu noć, a on, jadan, misli da ju je smuvao na šarm i titulu direktora banke (kako se lažno predstavio). Kada njegova žena za to sazna, pokušava da se osveti, ali ne stigne. Jer, tada to u latinskim filmovima supruge nisu radile. Ironija je da je suprugu igrala seks bomba Klaudija Kardinale, a animir đevojku Klio Goldsmit... Elem, taj film u odnosu na  "Lepo doba" deluje beznadežno zastarelo, danas ni supruge ni animir đevojke tako ne razmišljaju, a muškarci - makar i bili matori i dedasti kao Mondi - moraju da se pobrinu barem za novčanik, ako već ne za six-pack na stomaku. U ovom filmu lepe žene biraju, a ni gaborima nisu uvele sve ruže, ako nisu baš preambiciozne. Muškarcima se, pak, crno piše. dosadni su i rođenim majkama i moraju vazda da budu na oprezu.

Na kraju film ispada daleko ozbiljniji nego što se pravi, on dekonstruiše bulšit moderne medijske psihoterapije, ali pruža i uvid u neke teorije o tome "u šta se zaljubljujemo". Ženi je vazda teško, ona traži snažnog muškarca, mora da kroti njegove razmaženosti i sebičnosti ali sve vreme mora da misli na sopstvenu starost, koja je čeka odmah iza ćoška, dok muškarac posle određenog rođendana mora da se zapita koliko ima para na računu, jer mu se može desiti kao u ovom filmu:

- Zašto ja da idem?! - pita Viktor kada ga Marijana tera iz kuće.
- Zato što ja plaćam kiriju! - odgovara ona. (E, da: on je otpušten i samo gunđa, kao da je to tako šarmantno, a ona je uspešna psihoterapeutkinja "koja voli da živi, da se smeje, da isprobava nove stvari.")

I muškarac i žena dolaze u situaciju da treba (moraju, želeli bi, zavisno od kulturnih potreba, jelte) da pomire "krov nad glavom" i "emotivni život". Ali, biologija ne tretira ravnopravno muškarce i žene. Taj biološki aspekt je i dalje crna mrlja što se tiče feminističke tačke gledišta. Film ga mudro prikazuje i pravi se mrtav. On se prividno bavi Viktorovom potragom za izgubljenim vremenom, za madlenama njegove mladosti. Te madlene Viktor traži u vinilnim pločama i u neuspešnom pokušaju da se uvuče u farmerke i kožnu jaknu svoje mladosti. Gle, i njegova žena, jačeg seksualnog apetita od njega, takođe traži te madlene u vidu kunilingusa i izdržljivijeg i (na početku) duhovitijeg ljubavnika. Lukava je to ideja Nikolasa Debosa: da neprimetno revalorizuje sebični muški mit, koji prustovsku potragu svodi samo na podmlađivanje ljubavnice. Ovde je to uradila - supruga. Njihove su težnje iste, Viktorova žvaka o vinilima i penkalima i papirnim knjigama samo su privremena stanica na putu ka senilnosti, starenju i sramoti propadanja tela. Trebalo je da mu dođe iz dupeta u glavu da i njegova supruga ima iste težnje, samo prividno drugačijim sredstvima (kompulzivnim praćenjem svega modernog). Trebalo je da komunciiraju, kako se to već otrcano kaže.

Nema ženskijeg filma od ovog u godini 2019.-oj.

Francuska je postala feminizovano mesto, maltene kao Skandinavija. Žene su nezavisne i ekonomski i emotivno, a muškarci u uskim pantalonama i okraćalim sakoima liče na srednjovekovne paževe. Ovaj film može da koristi samo milenijalistima, jer oni imaju fore da primene nauk u nastupajućim godinama. Šezdesetosmaši su ili pomrli ili su u neaktivnoj penziji, pank generacija je već ušla u godine kada su zvanično postali senior citizens, bezlična generacija 1980-ih nedovoljno je obrazovana, a generacija 1990-ih je izrešetana useljeničkim življem. Jedino milenijalci mogu Političku Korektnost učiniti svojim oružjem. Neka im je sa srećom (crkli dabogda).

NEDA ARNERIĆ

Neposredno posle 200-tog izvođenja predstave Igra parova na maloj sceni Beogradskog dramskog.

S Nedom je otišla i moja omiljena predstava, moj kulturni doping i igra koja je prividno sama sebi cilj a u stvari želi da nadmudri ono što se ne može nadmudriti. Unapred sam se radovao izvođenjima br. 201-205 u januaru/februaru. Mnogo volim Nedu. Od poslednjih dvadesetak predstava propustio sam možda "par" (da, dve). Voleo sam i druge glumce u Igri parova, izdaleka, a pri izlasku bih ponekad izbliza omirisao one njoke na sceni a bogami i čaše (ipak nije bilo belo vino, već čaj, uvek je, naravno, bio čaj). Voleo sam i tekst, čudan (u Srbiji čudan) prežitak bolje, savezne prošlosti, u kojoj su psihoanaliza i "muke potrošačkog društva" još imale nekakvog smisla. Sve to, s Nedom, i Elizabetom, i Dragišom, i Aleksandrom, i s njokima "s tartufima" (a valjda zamrznutim Frikomovim), i s mućenim žumancima sa šećerom na početku predstave, i s onim karađozima na kraju - bio je eliksir za mene, jedan vremeplov i jedna Fedora na Tašmajdanu, Višnja plus Jože Smole(j), jedno opiranje starenju i sivilu. Bilo je to puko trajanje (što je inače u pozorištu jedino i važno). 

Audio snimak 200-tog izvođenja predstave IGRA PAROVA   27. oktobra 2019.

I neka crknu ajvaruše™ (©️ by Olga Stojanović) i lešinari pištoljski novinari.

Everybody Knows (2018 Spanish/French/Italian co-production)

režija: Asgar Farhadi (Iranac koji se snašao u zapadnom filmskom svetu i vozi porše)

Ovo je njegov prvi neiranski film i ne znam zašto sam se setio članka čika Pančića o jednom iranskom filmu, ne mogu da se setim kom, i sada nagađam: ma da nije možda reč o nekom hvaljenom Farhadijevom uratku? Ne bih želeo da priređujem štucanje čoveku koji je trenutno na važnom zadatku dodeljivanja književne nagrade sinovcu Džoniju (ili možda nekom drugom neukaljanom autsajderu), kanda uz pomoć strica Milenkovića i uz filodendronisanje onog naduvenka, ali kada sam se informisao o karijeri Farhadija, pregledao sam trejlere za dva njegova nahvaljena filma - "Trgovački putnik" i "Razdvajanje" - koji podobijaše sve moguće nagrade. Budući da sam celog života ostao hladan prema iranskoj, turskoj, kurdistanskoj i andergraund moldavsko-gruzijskoj kinematografiji post-perestrojkinskog perioda, nije me bilo stid što sam dosad živeo u blaženom neznanju za čoveka. I tako mi pade na pamet onaj čika Pančićev artikal o tome kako u tom filmu (a možda ipak nije Farhadijev) mladi bračni par sve vreme u svoja četiri zida ide obuven i zabrađen i ni da se pipne niti poljubi... Jer, u trejleru za "Trgovačkog putnika", pak, opet zabrađena žena koja se šetka po stanu i ne skida šal, usput na krovnoj terasi pokupi mačketinu, očigledno trudnjaču plus obaška debeljuškastu, 15 kila žive vage najmanje i tepa joj dok mačka mjauče kao da ju je Hitler uzeo u naručaj, a dotle njima (neplanirano, ali nisu ponavljali kadar) iza leđa šmugne neka druga mačka, očigledno mačor, malo mršaviji i sto posto zgodniji za podizanje. U tom filmu ("Trgovački putnik") kažu, ima scena napada na ženu ispod tuša - barem tako piše u sinopsisu - i to je mnogo hvaljeno zbog hičkokovskog saspensa, jer Farhadi je šarmirao sve žirije sveta otvorenim vratima u dugom kadru bezmalo kao u filmu "Moj jutarnji smeh", kamera netremice gleda u nji', a publika navodno urla od straha. Ali ja se pitam: a kako se tuširala pomenuta glumica? U čemu, to jest? Možda u ronilačkom odelu i s perajama? (Inače svi mladi bračni parovi u iranskim filmovima izgledaju isto: muž neobrijan, u prljavim farmerkama i iznošenim patikama, u dukserici i vijetnamci, kao da prodaje gaće na pijaci, a žena kao kasirka istrčala iz samoposluge i džemperom pokrila preko glave, jer je pljusnula kiša. Stariji bračni parovi izgledaju, pak, ovako: žena kao sklopljeni suncobran, a muž kao Petre Prličko /pekar/ u filmu "Užička republika". Ostali likovi su ili bubuleje ili prodavci ce-deova u podzemnim prolazima. Ali, ne treba biti zloban: to je sve posledica kolonijalne pljačkaške politike Velike Britanije i SAD.)

E sada, Farhadi po svemu liči na proračunatog knjigovođu koji titra prave žice na politički korektnim tamburama i kanda bi se esej čika Pančiča mogao primeniti i na njegove pomenute prehvaljene iranske filmove ali to još nije provereno. Ostaviću sada kritičara da dodeljuje pomenutu nagradu, a ja nastavljam da zvocam: ovo je sada, znači, španski film s, dakle, (mnogo poznatim) španskim (a čijim bi bio, jado?) glumcima (čak i jednim Argentincem koji glumi, gle - Argentinca, jer su Španci osetljivi na svoje akcente kao Amerikanci u Holivudu, jado!), tako da ovde ženski likovi, hvala bogu, nisu sve vreme morali da nose marame i šalove po onoj vrućinčini i suncem okupanom pejzažu oko tipične, ubave španske selendre. Jedno vreme sam šizeo što nema seksa niti bilo kakvih naznaka emotivnog života među likovima, nikakvog tuširanja šta-ja-znam, to je totalno aseksualan i atelesan film, junaci niti seru niti pišaju, a onda se setim da ni u Hauardovom Ransom-u  ("Otmica" kod nas) niti u "Nožu u leđima" nema tako nečeg. Možda je Farhadi štaviše nalazio orgazmičko zadovoljstvo u tome što se u (njegovom) scenariju ispostavilo da je otac otete Irene zapravo bivša ljubav Penelope Kruz, Havijer Bardem, a ne njen zakoniti argentinski muž, Rikardo Darin (koji sada izgleda namučeno kao neobrijani Milomir Marić na pustom ostrvu)? Ili, možda se reditelj naslađivao time što su u prvom delu filma likovi mnogo pili i pušili i bili oblejali od alkohola? Ili, pak, što se deo radnje odigrava u katoličkoj crkvi? Šta ga znaš... 

Znači ovo je "Ransom" meets "The Searchers".

Budući da je reč o trileru, iz podžanra otmica a u okviru "ko je to uradio?", može da smeta ničim neizazvano razrešenje misterije u poslednjoj petini filma, jer to razrešenje nije plod ni požrtvovanog rada vešte policije, ni dedukcije angažovanog polu-detektiva u vidu onog penzionisanog mupovca, niti, pak, samostalne akcije nekog od raspamećenih očajnih članova porodice, već - samo tako, sveznajući pripovedač nam pokazuje da je Roko, sestričina Penelope Kruz iz velike familije, saučesnica u otmici svoje rođake. Pare su motiv. To je bio hladan tuš za gledaoce.  (Ali šta sad ja zakeram, da li je trebalo da puštaju toplu vodu?!)

Film počinje dolaskom Penelope Kruz s ćerkom i sinom u rodno špansko selo. Penelopina mlađa sestra se udaje. Na aerodromu ih dočekuje bivši ljubavnik Pako (Havijer Bardem), sada srećno oženjen drugom ženom (nemaju dece), a čitava familija je prikazana felinijevsko-ćiminovski, uz dosta kadrova snimljenih s leđa, izdaleka ili odozgo (dronom), otprilike kao kada se pravi TV snimak svadbe po narudžbini, znači imitacija dokumentarizma, ali da ostavlja utisak kao svadba u "Lovcu na jelene" ili u nekom Kusturičinom filmu. Farhadi je izučio zanat i zna šta se ceni i šta se traži, njegovo citiranje u ovom filmu liči na Kusturičino poigravanje u "Domu za vešanje" i "Podzemlju". Tehnika pokretne kamere, imitacija kućnog videa i korišćenje "dolija" kao u Hičkokovim filmovima "Marni", "Prozor u dvorište" i "Psiho", te pomna analiza porodičnih okupljanja u filmu "Kum 1" i "Kum 2" i "Lovac na jelene" ovde je bolno vidljiva. Isto tako, kada se kamera na šinama i vajlerovska montaža scene snimljene s 3 kamere na jednom postolju odjednom primeni na druge situacije, efekat je dvostruko začudan. Sećate se one kamere koja prati torbicu, suknju sa sve kompletom od tvida, te cipele i najlon čarape Tipi Hedren u filmu "Marni"? E, zamislite sada da kamera tako prati Živku Matić u seriji "Ljubav na seoski načir" i njen ceger, iz koga vire praziluk i svinjske nogice. Ili da kamera reže Ratka Sarića dok kusa slatko za dobro jutro i ide u poljski WC na isti način na koji reže Entonija Perkinsa u sceni kupatila "Psihu". E, ali Farhadiju je lakše, jer je preslikao latinski (ili rusko-amerikanski) mentalitet u španski setting, znači sve je bilo slično. Otud je atmosferu i mentalitet španske palanke prikazao tačno i bez uvlačenja (i bez distorzije), isto onako kako bi Aleks de la Iglesija ili Almodovar to uradili. Čak su i Ridli Skot ili Lorens Kesden tu morali da ubace neki stereotip iz engleske ženske književnosti, u stilu "kako engleska tetka (pa makar se ona zvala i Edgar Morgan Forster!) zamišlja Latine".

Usred pijane svadbe, Penelopina ("Laurina") ćerka Irena, prelepa klinka (čija lepota priziva nesreću), biva kidnapovana i ubrzo na mobilni telefon očajne majke stiže poruka koja uz pretnju sadrži i zahtev za mnogo para. Laura zove svog muža Alehandra, koji je ostao u Argentini, i on brže-bolje uzima prvi avion za Španiju. SMS takođe upozorava da se ne zove policija, i familija - bez dovoljno razmišljanja, olako, mora se reći! - odlučuje da to posluša, pa se zato obraćaju porodičnom prijatelju, odavno penzionisanom mupovcu, kome - opet nelogično - previše otkrivaju, kao da je on fensi privatni detektiv. A on im nudi samo kaficu, rakijicu i savet, maltene im gleda u soc od kafe. Na samom početku filma nam je pruženo nekoliko sveznajućih kadrova neke osobe koja mnogo puši i makazama izrezuje isečke iz novina (koji su posle nađeni na krevetu na kome je spavala oteta Irena), a u sceni svadbe su nam prikazali i osobu s cigaretom u ruci kako upravlja dronom. Na kraju se to ič ne razrešava, ispada da je dron bio zvanični deo snimanja svadbe za uspomenu. Kusturičinsko zajebantsko citiranje se ogleda u tome što porodica neko vreme fanatično gleda taj snimak, kao da će nešto da otkriju u stilu Antonionijevog "Uvećanja", što bi zaista bio previše zgodan štos, kao u tolikim amerikanskim TV&B filmovima o atentatima (sećate se one TV mini-serije "Favourite Son" s Harijem Hamlinom?).

E sada, tu negde, u trenutku kada se porodica obrati penzionisanom mupovcu a on ih nahuška na Alehandra, za koga se sazna da je bankrotirao, film bi možda postao mnogo veći davež da nema finih glumaca. Osim Bardema, Kruzove i (ipak nedovoljno iskorišćenog, on je više kameo) Darina, tu su i mnogi glumci iz de la Iglesijinog ansambla, a pomaže i španska klima. Falinkica u scenariju u pogledu žanra sastoji se, kako rekoh, u tome što nema detektiva: mupovac samo savetuje, policija nije obaveštena, familija se samo svađa između sebe, tako da je skroz nelogično šta se čeka. Za to vreme na videlo dana izlazi jedan mnogo gadan kostur iz ormana: Irena nije Alehandrova ćerka, već Pakova. Koje li sramote za katoličku selendru. To, pak, treba da motiviše Paka da ipak proda svoje imanje i time plati otkup. Odjednom se film s područja žanra premešta na područje pozorišnog prenemaganja i na pitanja o krivici, sramoti, dužnosti i etici dostojnim antičke tragedije. (Dok sve vreme nesvesno aplaudiramo scenografu, koji kao da je radio za Almodovara: ukusno izabrane ponjave, primamljivo dizajnirani servisi za kafu, pretrpane police s knjigama, sjajni kompjuteri, pomno postavljene džidža-bidže po kredencima i vitrinama - to prosto vapije za nekom trandžom ili barem mekom scenom seksa. Oj, Almodovare, 'di si, kad si potreban?) Do kraja filma ama baš svaki građanin pomenutog sela je saznao ono što je Alehandro želeo da se nikada ne sazna. Preskupo plaćena sloboda njegove (ipak njegove, tako on oseća) ćerke, misli Alehandro, dok Pako, dotle bez dece, sledi muški instinkt, ali na užas svoje, zapravo prirodno i razumljivo, ljubomorne žene. Ta psihološka drama zavarava publiku kao cucla tako da ona i ne primeti kako je triler zapravo ćorak. Taman kada istina o očinstvu postane opšte poznata i kada "radnja" više nema kuda, sveznajuća kamera, kao što je rečeno, prati sestričinu do otmičara - gle, nešto slično kao u Ransom-u ali s mnogo manje razloga (kod Amerikanaca je barem psotojao motiv u vidu činjenice da otac neće da plati otkup pa ostaje jedino novac kao nagrada za dojavu). Bolanjo je mnogo krao od Ijana Makjuana, a Farhadi je mnogo mažnjavao od Anglosaksonaca. (Bolje i to nego da npr. Milu Jovović i Vinonu Rajder pokriva čadorima...) Otkup je plaćen, Pako je parama platio greh prošlosti, a Laura i Alehandro teško da će se ikada više vratiti u Španiju. Irena će do kraja života imati traume. Poslednji kadrovi nagoveštavaju da je Laurina starija sestra sabrala dva i dva i na osnovu blatnjavih patika odnosno baletanki svoje ćerke nanjušila ko bi mogao biti Irenin otmičar...

Ovo je trebalo da bude tzv. "plemeniti triler", a ispao je trapavi triler. Ipak, vade ga odlična fotografija, sjajan miks tona, odlična gluma i ćiminovska montaža. Evropski umetnički film je (opet) imao sreće od poigravanja žanrom, ali, kao što je Bolanjov "Treći Rajh" patio od manjka dobrog rezrešenja posle briljantne prve dve trećine, tako i "Svi znaju" pati od neočekivanog razrešenja koje iznenada pada s neba i spasava stvar. Eh da je to bila zasluga onog penzionera...!?

*   *   *

Bio je to dupli program u DKC-u, u sredu 8. januara. Usput sam kupio knedle sa šljivama u Koovskoj, a ona madlenaonica (francuska patiserija) pored Ajriš paba zaprta je do 9. -og. Pre ove druge projekcije, u dvorani sam uočio stanovitu kritičarku, odgovornu za ubijanje dva moja teksta u dva različita žirija. Tako mlada, a već posivala eminencija.

 *   *   *

 Tužno je ovo vreme u kom se srpstvo dokazuje patološkom mržnjom prema Milu. Niko nije pročitao "sporni zakon", ali svi znaju da je to atak "na nas". Ako se negde zapitaš "a šta, Stipe ne sme da napušava opančare?", dotad simpa gurman i grkofil će ti s mržnjom reći "idi drkaj", ako dovodeš u pitanje žvaku nekog ratnog veterana iz 1999., reći će ti "nemaš ti pojma, ja nisam skidao čizme 2 meseca a mozak moga druga mi je isflekao uniformu", taj rad. Kod nas je sve potaman, samo nam fali pad "režima u Crnoj Gori" da se usrećimo. Maske su pale, tek sada vidiš kod ljudi s kojim si mislio da deliš čitalačku strast prema Sarojanu i britanskom pop panku" (a da to ne znači da ližeš cipele Toniju Bleru, jasno), znači tek sada vidiš i kod DorČolaca a ne samo kod porodilišno činjeničnih šabana - onaj mentalitet kolmovanih tetaka, koje su sa suzama u očima i mašući maramicama ispraćale tenkove iz Beograda. "Ne serite!", upućeno Boletu, sve je glasnije (tada se čitav studio pravio da to nije čuo), pobeđuje ona stara žvaka "nisu nam dali da iskoristimo oružje". Živ je Krsto Bijelić, umro nije, a novoformirana pajser brigada ispred stadiona je spremna... Sačuvati valja "autošovinizam", on je jedina odbrana od gomile koja mami: "s nama je toplije". Ko (u sebi makar) ne usklikne "živeo MP!", strina je prava..

Den skyldige (The Guilty, 2018 Danish film)

AKA "Krivac" (kod nas ipak prevedeno kao "Krivica"), scenario & režija Gustav Meler. Na fotografiji su Jakob Sedergran i Džejk Gilenhal, za koga se još pretprošle godine govorkalo da će igrati u amerikanskom rimejku, ali projekat je zastao, i zasada se po internetu povlači "The Guilty (in development)", i možemo samo da nagađamo da je to taj film.

Navodno je (i ovaj) danski film zasnovan na istinitoj priči, a kažem "navodno" jer me je intervju režisera i scenariste malo razočarao i zapravo podsetio na nekolike slučajeve uradaka kaobajagi based on a true story, što se ispostavilo kao netačno, a iritacija se sastoji u tome što meni uopšte nije bilo bitno da li je to zasnovano na istinitom događaju. Do pre nekoliko godina u Ateljeu se s uspehom igrala predstava Norvežanina Tomasa Vintenberga "Proslava" (Festen), navodno zasnovana na pravom kriminalističkom slučaju dugogodišnjeg zlostavljanja u porodici, a posle se ispostavilo da su neki ljudi bili željni radio slave. Isto tako i film "Fargo" braće Ko(j)en imao je natpis based on a true story, da bi posle nekoliko godina braća priznala da nije bilo takve priče iz života, e da bi - kada su shvatili da leže na parama i kada je po njihovom filmu napravljena (najmanje) dvosezonska serija - vratili tu naznaku, samo - čemu?! Držim da je to teror kluba čitalaca Opre Vinfri i teror stvarnosne proze što već od početka milenijuma drma američko čitalište (o čemu je u više navrata pisao Vladimir Tasić u "Zlatnoj gredi").

Utisak koji ovaj film ostavlja mogu da sažmem u sledeće; monodrama, Dejvid Mamet, pozorište, Glengeri Glen Ros.

Jakob Sedergran je ostvario san svake holivudske starlete (pa i one iz filma Sav taj džez) da mu lice bude u sinemaskopu i to štaviše tokom 99 postotaka trajanja filma. Doduše, sinemaskop nije potpun zbog tehničkih uslova u sali i formata, ali tu je negde, reda veličine VistaVision-a. Ostali glumci su 'ladno mogli da budu od stiropora, dok su tu glavniji glasovi - naime, film se odigrava u telefonskoj centrali dežurne službe B-92 u Kopenhagenu - to su glasovu koji se čuju iz telefona. Ovo je idealna održiva pozorišna predstava na maloj sceni (ili u podrumu), predstava u kojoj je ton-majstor najzaposleniji. A posle dizanja zavese, publika ovacijama pozdravlja (dotle samo) glasove koje oznojeni glavni glumac zahvalno poziva da se otelotvore...

[SPOJLERI slede]

Film se zasniva na prilično čestom obrtu u krimi trilerima - naime da žrtva postaje dželat, a dželat žrtva. Harold Pinter je na tome napravio karijeru i zaradio Nobela, a u filmu iz rukava mogu da navedem dva upečatljiva primera, prvi engleski rad Romana Polanskog "Odvratnost" i "Bani Lejk je nestala" Ota Premingera. U prvom filmu Ketrin Danev igra kompulzivno-opsesivnu šizofreničarku bunjuelovskog tipa koja od nevine ovčice postaje ubica, a u drugom se filmu, slično kao i u ovom danskom, mlada majka koja traži nestalo dete i strahuje od muža psihopate, ispostavlja kao prava psihipat(nic)a, a dete nije ni postojalo! Motiv prividno ugrožene nevinosti bez zaštite koja krene da ubija iskoristila je i Rut Rendal u jednom od svojih najboljih krimića. Taj model zavođenja gledalaca na krivi trag su "do paroksizma" (ili, na srpskom: do granica imbecilnosti) doveli folirant Finčer (po Palaniukovom romanu) u "Borilačkom klubu", zatim Dejvid Kep u "Tajnom prozoru" (po Kingovoj novinskoj priči) kao i Džon Polson u filmu "Žmurke" (po faličnom scenariju Arija Šlosberga). Ali, ceh je platio samo Majkl Uoker, koji je, posle režije slične brljotine po sopstvenom scenariju s Džefom Denijelsom - "Chasing Sleep" - 12 (dvanaest) godina fatao lisje po parkovima i nije mogao ni da prismrdi sledećem filmu. U svim pomenutim umetničarenjima, publika se sadistički navodi da veruje u nešto, da bi na kraju reditelj slavodobitno gledaocima pokazao srednji prst i "otkrio" kako je sve to samo bolesna mašta glavnog glumca.

Iako pozorišnost, zapravo monodramskost, ovog filma bode oči, gledalac ipak ne gleda u sat, jer ga zanima "šta će dalje biti". Glavni glumac znojem natopi kostim, a onda se pokloni i pozove publiku da aplaudira i njegovim lojalnim paževima na sceni. Preokret je dojmljiv, ili, na staroslovenskom - impresivan, a gledalac koji opet dođe u pozorište, to će učiniti zbog glum(a)ca.

Asger Holm je policajac koji očigledno zna i voli svoj posao. Voli ga više od sebe. Takvima mi iz publike opraštamo i kada mlati pritvorene (jer nismo mi pritvoreni). Mi ga vidimo kao dispečera u dežurnoj službi unutrašnjih poslova kako prima hitne pozive i na osnovu njih poziva najbliže patrole. Sve je proračunato u ovom filmu, ovo je poboljšani Mamet, u čijem kuglofu ima premalo lešnika, kandiranog voća i suvog grožđa, a ovaj je film više kao bogato nafilovan komisbrot. Kod Mameta ima mnogo plastikantskih dijaloga u kojima likovi ponavljaju poslednju rečenicu sagovornika, on ispunjava vreme trivijalnostima i razvlači ga veštački, dok kao kornjača mili prema preokretu koji je odavno smislio. I ovde je Meler, naravno, unapred smislio preokret, zapravo preokret i po, ali nam informacije daje u malo većim dozama, dinamičnije i češće a uvek pravovremeno. (Pa ipak, "čujemo zveket hirurških instrumenata", kao što je Jevtušenko zlobno zamerio Nabokovu!)

Asger Holm ima "neki važan događaj sutra" i treba da se vrati na teren, dok je ovo kancelarisanje samo privremeno. Toliko nam je isprva naznačeno. Iz njegovog ponašanja ubrzo zaključujemo i to da on nije mnogo druželjubiv, da nema strpljenja čak ni s kolegama, te da ni oni njega baš ne gotive. Holm lako prasne, ne ume da kaže hvala, dernja se čak i na najbližeg saradnika, Rašida, za koga uskoro saznajemo da mu je verovatno i jedini drugar u kopenhagenskoj policiji. Dok stignemo na pola filma, saznali smo da Holma sutradan čeka nekakvo svedočenje na sudu ili u unutrašnjoj kontroli i da je on sklon "neortodoksnim" metodama, naime provalama u kuće bez naloga i primeni sile... Kao takav, Holm je idealan "isflekani junak".

Film počinje pozivom žene (Iben) koja isprva deluje konfuzno, ali iskusni Asger Holm ukapira da je to šifrovani poziv i da je žena - kidnapovana, i da na prevaru zove iz automobila koji je vozi ko zna gde. Mi se smesta poistovetimo sa situacijom i do kraja filma navijamo da Asger, pa makar i neregularnim sredstvima, spasi nesrećnu ženu iz ralja ludog kidnapera. U međuvremenu Asger sazna (a i mi s njim, scenarista doliva supu kao da pravi rižoto po savetima Džejmija Olivera) da je reč o bračnom paru, da to u stvari muž vozi svoju suprugu, na kompjuteru pronađe njihovu adresu i fiksni broj, pozove taj broj i porazgovara s ćerkicom Matildom (glas deteta: Katinka Evers-Jansen), umiri je i kaže joj da će uskoro da dođu čika milicajci da je zaštite i naredi joj da ode u sobu kod mlađeg brata ("jer je TV pokvaren", kaže Matilda njemu). Ovo se pokaže kao loša ideja... Jer, kada policajci dođu, zateknu ćerku krvavu (to sve saznajemo iz telefonskih i motorolskih razgovora), a kada uđu u dečiju sobu, ispostavi se da je mlađi brat, još takoreći beba - zaklan.
Mi tek tada zamrzimo otmičara...

U međuvremenu, Iben je prebačena u prtljažnik kombija i odatle zove dežurnu službu, a Asger Holm je podučava da "uzme najbliži tvrdi predmet u kombiju" (srećom vozilo je puno cigala!) i mlatne muža kada ovaj otvori vrata... Tada svi u sali verujemo da je muž opasan ludak koji je preklao rođenog jednogodišnjeg sina.

Onda saznajemo i to, da je svedočenje koje Asger sutra ima mnogo gadno: naime njegov (sada smo već sigurni: jedini) drugar Rašid spreman je da laže za njega jer je Asger izgleda - ucmekao osumnjičenog na pravdi boga. Stvar se dalje komplikuje (ako kažemo "usložnjava", ispašće da smo "konferencijaši"!): ispostavlja se, naime, da je navodno kidnapovana žena u stvari poremećena, da je bila u dilkarnici i da je ona preklala rođeno dete, dočim je muž hteo da je odvede nazad na zatvoreno odeljenje... Kakav preokret, ha? Ali, to nije sve. Ima tu još jedno razotkrivanje.

Asger Holm na kraju treba da spasava poremećenu ženu od skoka s mosta. On to čini tako što pred svima u dežurnoj službi priznaje da je ubio čoveka protivno propisima, "jer mu se tako moglo". Žena na kraju ipak ne skače s mosta, a naš junak, malaksao posle katarze, koja mu može doneti samo zatvor i gubitak voljene službe, odlazi iz kancelarije praćen zapanjenim pogledima kolega...

Pa zar to nije poboljšani Mamet: više kandiranog vođa i više lešnika i više vanile, dijalog je prirodniji...? Ako ostaje pomenuti utisak proračunatosti, onaj mametovski utisak, to je valjda zbog žanra, jer saspens i krimići i žive od takoreći template-a, od toga da se sve unapred proračuna, da se piše uz mnogo jabuka i kafe i s nogama u lavoru punom hladne vode i kocaka leda. Ipak, uopšte se ne ložim na iskaz autora da je nešto slično on čuo u njihovoj dežurnoj službi. Ono, jeste da efektno zvuči "fasciniralo me je što je svako imao svoju sliku događaja na osnovu istih reči koje su čuli", ali treba dobro odvagnuti šta ostaje za ponovljeno gledanje. Ostaje odlična i atletska (premda sedeća) monodramska gluma glavnog/jedinog lika i odlična radio gluma glasova s motorole i telefona (Iben i Matilda). Ostaje inovativna reciklaža poznatog preokreta da žrtva postaje poremećni krvnik, a najbolje od svega je inteligentno dodavanje podataka o glavnom liku, na prominclu i supenu kašiku, ali u pravo vreme, plus to da je sve što je o njemu rečeno na kraju i te kako opalilo, štaviše eksplodiralo, u skladu s poznatom Čehovljevom zapovešću. Šta čekaju naša pozorišta? I danska takođe. A Brodvej?

"The Betsy" & "Marathon Man" (double feature in Cinematheque)

- Imate li hranu u toj kesi, gospodine?! - upita me juče cepač karata pred projekciju "Maratonca", kao drugog filma u duplom programu u Kinoteci u Uzun Mirkovoj, ledenog i smogovitog 3. januara.
- Molim? - upitam, jer nisam dobro čuo i još nisam siguran da li je rekao "hranu" ali, posle nekoliko ponovljenih pitanja, priznadoh.
- Knedle sa šljivama... ali neću sada da ih jedem!?!
- Ovo je zgrada pod zaštitom države, nije dozvoljeno unošenje hrane...
- Mogu da ostavim kesu napolju - kažem ja...
- Ma uđite, samo da znate da je ovo zgrada pod zaštitom države...!

Unutra već počeo "Maratonac", crno-beli snimci Abebe Bikile i Pavla Nurmija se kao "tok svesti" mešaju s neuspešnim treningom Bejba Livija, to jest Dastina Hofmana, a ja sam u mislima s mojim knedlama sa šljivama, koje sam kao seljak uneo u zaštićeni spomenik kulture, i pitam se: da nisam zaista isprljao taj hram kulture?! Naime, tokom prethodnog filma, "Betsi", metnuo sam kesu na sedište do mene zajedno s vetrovkom. Na tom susednom sedištu uočio sam nekakvu oker mrljicu, ali ona je tu stajala (sedela, da budemo precizni, reč je o stolici) pre nego što sam ja ušao u dvoranu (i to prvi put od otvaranja zgrade, ostao sam veran podrumu u Kososvkoj...). Da li je cepač karata to povezao sa mnom kada je obavio rutinsku inspekciju pre sledećeg filma? Hofman vadi štopericu i razočarava se u vreme, dok ga u paranoično urađenoj sekvenci nekakav konkurent, džogerski sabrat, podjebava i izaziva na takmičenje. A možda su uparene knedle procurile kroz donji deo kese?! Smesta spustim kesu na pod kinoteke i opipam rukom ovo drugo sedište pored mene (nisam naime seo u isti red, sala je sada punija). Ništa masno ili vlažno ne napipavam. Sagnem se da opipam kesu na podu. Ma ne, ništa nije procurilo. Kako je cepač karata samo mene uzeo na zub, toliki ljudi su ušli s ruksacima i kesama, boga mu poljubim...?!

A knedle su inače iz, prošle godine otvorene, knedlaonice Ferdinand u Cara Lazara 19, i sa zadovoljstvom ih besplatno reklamiram i želim im da požive, a budući da sada imaju već tri (3) filijale, to će se možda i ostvariti. Naime, rešio sam da pre duplog programa u Kinoteci kupim knedličke i madlene u pekari odnosno patiseriji u Kosovskoj, ali one se sve ispostaviše zatvorene prve nedelje januara, a tada se setim "Ferdinanda", koji mi obično nije usput, ali sada jeste bio, na putu do Uzun Mirkove. I gle, oni su otvoreni, moje knedle sa šljivama nisu imali odmah, ali sam bio srećan što sam mogao da se ogrejem kod njih dok nije stigla sledeća tura...

I tako, s vrućim knedlama (ljubazna devojka je čak metnula salvete preko njih pre nego što je zatvorila kutije: "da se ne upare, jer su vruće!") opet na studeno smogovsko veče, pravac Kinoteka.

Pod zaštitom države... Majku mu... Dobro je da se ne izuvam...

A sada, napokon, o filmovima.

THE BETSY

(1978, r: Denijel Petri)
"Sumrak bogova" sreće "Velikog Getsbija" a u mekoj pornićarskoj verziji sa šmekom Silvije Kristel.
Ako se kaže da je film rađen po romanu Harolda Robinsa, koji je učestvovao i kao šef producentske ekipe, sve je jasno. Robins je muška Džeki Kolins, ili tenesivilijamsovska i tetkinska verzija Lorensa Darela. Uzalud je ovde tražiti paralele sa Stendalovim romanom "Crveno i crno" ili s "Kovačima lažnog novca" Andrea Žida: za Robinsa se, naime, a mnogo pre Fukujame, dogodio kraj istorije, karte su u socijalnom pogledu podeljene onda kada su prvi očevi-magnati velikih bogataških familija zgrnuli početni kapital, a posle toga su na delu samo dekadencija, krunjenje, starenje i smrt. A na tom putu u propast treba što više uživati. Političari, državni službenici, jednako kao i sirotinja raja u vidu posluge i najamnih radnika (makar oni bili i "stručnjaci", štaviše naučnici), samo su epizodisti, manje ili više plaćeni (češće manje nego više) i jedva da su dostojni toga da im se zapamti ime. Familija, to je ono što je važno. A otac porodice uvek hoće i jare i pare, i naslednici mu nikada nisu dovoljno dobri.

Odmah s najavne špice zapljusne nas očaravajuća simfonijska muzika Džona Berija. On je sam matori prdonja, veliki jebač i nikad nedojebani natapirani keša, kome se kita nije spuštala od swinging sixties (video golu Džejn Birkin, što bi rekao Vučela), umočio je taj čika u mnoge glumice i starlete (koje nije pitao za krštenicu, jer se tada to nije ni pitalo) i mora da je bio naročito nadahnut da sklada glazbu za ovaj film. Zaplet je začuđujuće smislen, razrađen i - nenamerno - proročanski ekološki i politički tačan da bi ga i Greta podržala a Tramp napao. Olivije je u tom trenutku imao dve vrste raka i već je bio obogaljen degenerativnim artritisom, pa je snimao sve i svašta da bi naslednicima obezbedio kakvo-takvo nasledstvo (sve suprotno od likova iz ovakvih filmova), tako da je ovde pristao da igra jebežljivog dedu sa smešnim južnjačkim akcentom. (Gle, terapije su bile efikasne, pa je poživeo još petnaestak godina zaradivši usput dosta para i odglumivši desetak najgorih uloga u karijeri. Telo mu se deformisalo: noge, kao Đurđevi stupovi naših penzionerki, prsti, kao reumatični pipci veštice koja bi da ispeče Ivicu i Maricu u rerni, donja vilica oklembešena kao kod izlapelog Bila Klintona, ali - te oči, to lice, taj glas, attitude, energija. I takav je imao najveći honorar i bio prvi na najavnim špicama filmova, pa makar izgovorio samo jednu rečenicu.) Film počinje kao u nekoj mini-seriji Džeki Kolins, s trkama ludih bolida i s nesrećom favorita Anđela Perina, to sve u direktnom TV prenosu prati Hardeman senior (Olivije), koji iz invalidskih kolica urgira komičnim južnjačkim akcentom: "Pronađite gde mu je bolnica i dovedite mi ga!"

Zaplet onda ide ovako: deda hoće da napravi narodna kola, ali ekološka, na gasnu turbinu, jer on zna da će nafta da presuši. "Samo su dva čoveka napravila narodna kola, Ford je stvorio 'Model T', a onaj ludi nesrećnik Hitler je napravio folksvagen. Ja ću da napravim treći! Ali moram da krijem od moga unuka, Hardemana III, pa ćemo bajagi da pravimo trkaća kola kao paravan a ti si bajagi vozač tih trkaćih kola, a u potaji ima da mi dizajniraš gasna kola za narod, povezaću te s mojim inženjerom...! Hoćeš?!" - to on za doručkom pita Anđela Perina kome je obezbedio najbolju negu posle one nesreće.

A Anđelo Perino je mladi Tomi Li Džons, tada s mnogo, mnogo kose i manje brazdi po licu.

I možda on ne bi ni 'teo, ali u ranu zoru video je golu unuku Betsi, po kojoj će ta kola da se nazovu kada budu gotova. Ketlin Beler se za tu priliku cela skinula gola i pokazala žbun i lepe sise pre nego što je ušla u bazen, a Tomi Li Džons u off-u na balkonu gleda i smeška se, s friškim zavojima oko rebara...

Pomoću nekolikih flešbekova u 1931.-vu i još nekoliko predratnih godina (sadašnjost filma je u 1975.-oj), mi saznajemo da je sin Hardemana seniora (bio) homoseksualac i šonja. On je oženjen prelepom ženom (Ketrin Ros), na koju se pali i ćale i koju čak i smuva, između ostalog i zato što je žena nezadovoljna muževljevim prečestim odsustvima. Sin slabić izvršava samoubistvo a tom činu svedoči njegov tek probuđeni petogodišnji sin, koji zatim otrči u sobu kod majke i zatekne je kako spava u zagrljaju - dede!

Ova scena je sablaznila Džina Siskela, jednog od dve tada dežurne babuskere (druga je Rodžer Ebert), koje su ubrzo zatim mahale svojim suknjetinama i siktale na serijal "Petak 13.-ti" i uopšte "loš položaj ženskinja" u savremenom a napose stravoužasnom filmu, otprilike onako kako danas kritičarka Nađa Bobičić negoduje zbog lošeg položaja ženskih likova u balkanskoj prozi.   

Ali nije bila bezrazložna, ta scena, opalila je pri kraju filma, jer se pokazalo da unuk - Robert Dival kao agilni, sposobni izvršni direktor i de fakto šef čitave imperije - to nije zaboravio i čekao je priliku da se osveti.

Dok se ne dođe do kraja (u kome se sve vrti oko deonica i glasanja na upravnom odboru, što je omiljena neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i spasava stvar kod Džeki Kolins i tolikih drugih sapunskih pisaca i scenarista), ima mnogo seksa i meke erotike (pa čak i jedna odlična car chase scena), s čestim preletavanjima (da upotrebim aktuelan politički termin) iz kreveta u krevet u stilu sapunske opere i s jednako tako mehurastom ljubomorom, koja, znači, ne dovodi do ubistava kao u "Skupljačima perja" ili današnjim crnim hronikama u našoj štampi. Lesli-En Daun, Ketlin Beler, Ketrin Ros, Džejn Aleksander su polečile rane tolikih erotomanskih prdonja u ovom filmu a i gledalaca u bioskopima tog doba. Setio sam se i poslednjeg filma Elije Kazana "Aranžman" (po sopstvenom romanu), ali ovde je zahvat malo manje ambiciozan, manje parče epohe se zagrabilo i flešbekovi su ograničeniji, pa je "Betsi" zato pregledniji.

Anđelo Peri je inače unuk Hardemanovog starog saradnika i pajtosa iz 1930-ih. Otud, kao što rekoh na početku, ič nema socijalne "poruke", a kamoli nekog "uspona merdevinama društvenog i ekonomskog statusa": sve ima da ostane u familiji. Autsajderima sleduje u vrh glave velikodušan (jednokratan) bakšiš, ali pristup u kap i seme - e, to jok. (Telohranitelji su devetsto sedamdesetih, posle otmice Pola Getija, bili pronašli jedan način: da napumpaju cenjene klijentkinje, ali i tome se našao lek /kako je otkrio Salman Ruždi u "Klovnu Šalimaru"/). Film je seksistički do jaja. Žene nemaju apsolutno nikakvu drugu ulogu osim da budu lepe, okupane, namirisane, negovane, odevene u svilu i kadifu, štikle, krzno i baršun, a zatim da budu po muškarčevoj zapovesti hitro razodevene i potom opet odevene. One su hrana i pogonsko gorivo muškom egu, one su doping za njihov poslovni uspeh, to jest - profit. Ovo je B-film u svakom pogledu, ali ga vade ozbiljna, proročanska tema (iako najverovatnije bez dobre/zle namere) i sočna muzika Džona Berija.

MARATONAC

(1976, r. Džon Šlezinger)

U zlatno vreme FEST-a film je bio povezan s književnošću utoliko što su naši porodični časopisi sve velike filmske hitove zasnovane na bestselerima pratili objavljujuću te romane u nastavcima. Poslednji roman Agate Kristi je bio objavljivan u nastavcima, "Koma" Majkla Krajtona (koji se tada valjda zvao Kričton),  "Maratonac", "Isijavanje", pa onda romani Marija Puza i friških dobitnika Nobelove nagrade (Belou, Singer...). Koji porodični časopisi? Neću da kažem. Jedan od njih je imao tradicionalnu novogodišnju nagradnu igru za čitaoce: objavljivali su ukusno odabran krimić iz "Misteri magazina Elerija Kvina" a čitaoci su dopisnicama (!!) glasali da pogode ko je počinilac. E, u toj atmosferi je i sam roman Vilijama Goldmana u nastavcima bio horor, onaj opis bušenja zubne pulpe bio je strava, i čak je delovao strašnije na stranicama časopisa nego na velikom platnu (što inače ne bi trebalo, jer je reč uvek slabija od slike). I danas pamtim neke rečenice iz tog romana, premda sada zvuče tipično palp: "znao je da je polomio šaku" (kada Dok Livi /Roj Šajder/ udari ubicu Čena u sobi pariskog hotela), ili, opet, "znao je da mu nema spasa" (kada Kristijan Zel /Lorens Olivije/ ubode Doka Livija u stomak nožem montiranm na ručni zglob). Ima mnogo toga što likovi "odmah znaju", bezmalo kao u romanu Svetlane Velmar-Janković o Karađorđu. I tada i sada mi je bilo krivo što je najsimpatičniji lik, Dok Livi, tako rano ubijen. A tokom gledanja me je, pak, impresionirala montaža u onim delovima kada je pomenuti Dok, ideal starijeg zaštitničkog brata (zar ne bismo svi želeli jednog takvog?), još bio živ. Ona scena s podmetnutom bombom u dečijim kolicima na pariskom buvljaku - u duhu evropskog pop art filma 1960-ih - bila je praznik za oči, sa sve simpatično gadljivom - skoro pa kameo - pojavom večnog francuskog epizodiste kvarnih zuba, Žaka Marina, francuskog M. Emeta Uolša, u ulozi Leklerka. (Marin je mnogo snimao za Amerikance 1960-ih, a svi ga verovatno pamte po filmovima "Šarada" Stenlija Donena i potcenjenom Vajlerovom samooslobodilačkom uratku "Kako ukrasti milion dolara".) Pa zatim paranoična scena s fudbalskom loptom i nedefinisanom (nagovorenom da mu smesti?) koleginicom Nikol po izlasku s opere - kako sam to voleo. Film me je očarao, a majka se u to vreme brinula da li će on i "Isijavanje" možda biti "preteški" za mene.

Kada danas čitam ondašnje kritike (koje u to vreme nisam ni mogao da pratim a nisu me ni interesovale), čudi me gotovo jednoglasna tupost i ujedinjenje gomile u potrazi za "nelogičnostima" i neobjašnjenim rukavcima priče. Koji su to debili od kritičara bili, jebote!

A Šlezinger, genije. Posle početne briljantne montaže pa sve do ubistva Doka Livija i scene mučnog ispitivanja neposredno posle, koja scena je završena fenomenalnim stavljanjem pokojnika u forenzičarsku vreću - ZIIIIP, ZIP.ZIIIIIIIIIP...

...ton iz off-a preko lica Dastina Hofmana, posle tog grandioznog početka, dakle, sledi otplaćivanje duga scenariju, koji mora da "ispoštuje" Goldmanovu preopširnost plus maskiranje palpa jevrejskom i antimaakrtijevskom notom, a onda opet sledi dragulj na kraju: u 47.-oj ulici, u ulici draguljara, ne kvazidokumentaristički već doslovno dokumentaristički, Šlezinger snima zbunjena lica prolaznika koji očigledno nemaju pojma da se snima film dok Lota Andor-Palfi, ta čudesna starica, prepoznaje "belog anđela" i viče: "ZEL, ZEL, ZEEEEL, zaustavite ga pre nego što ode!", pa kada Fred Statman, koji (iako daleko mlađi od uloge) igra jednog od draguljara, bivšeg logoraša, sustigne Zela - a tu treba pomenuti i Olivijea koji igra uplašenog, uzdrmanog Zela, ali ipak proračunatog i hladnokrvnog - to je tako neodoljivo užasno lepo da gledalac poželi da i sam potrči da hvata ratnog zločinca. To je ona šlezingerovska montaža, koja može da podseti na pekinpovsku alkoholisanu i "prljavu" montažu iz "Pasa od slame" i "Divlje Horde", ali je ipak uglađenija, palatabilnija i više popartovska. Kada sam već kod toga, valja spomenuti i početak "Maratonca", onu svađu Lua Gilberta i Bena Dove (Rozenbaum odnosno Klaus Zel) pre nego što udare u cisternu s gorivom. I tu, kao i u sceni s podmetnutom bombom na pariskom buvljaku, možemo videti cheat cut: automobili koji gore svuda su - prazni, ali ko to primećuje osim frikova. Onaj dokumentaristički pristup, ljudi koji posmatraju pločnike s prozora, žena s viklerima koja zagrize jabuku na primer, starac u kolicima na terasi koji svedoči napadu na Doka Livija ali mu niko ne veruje, vreva nevjorških ulica na kojima niko ni na koga ne obraća pažnju, pa to je divno, kao kada Klod Leluš beleži puls Istanbula...

Budući da mi metodski glumci sve više idu na živce, pomenuću onu anegdotu, bez obzira što je svi znaju i bez obzira što ju je lično Hofman demantovao (premda je sačekao da Olivije umre): dođe Hofman na snimanje mučenja na zubarskoj stolici, a Olivije ga pita: "Je li sine, što si tako prop'o?" Hofman odgovara: "To je za ulogu, čiča, namerno nisam spavao da bih izgledao izmučeno!" A Olivije pita: "Pa što ne probaš da glumiš, lakše je?!" E, posle mnogaja ljeta Hofman rešio da to demantuje (ili izdemantuje, kako bi rekli na nekim drugim blogovima) pa objašnjava: "ma jok, nisam namerno bdeo, već me mučila nesanica zbog razvoda, imao sam emocionalne probleme". Neka mu bude.

edit: "Is it safe?!" Nekada je publika reagovala u sceni na koledžu kada Hofman kao student prećuti da zna odgovor na pitanje ko je autor onog citata o hiperprodukciji doktora istoričara, njegovo likovanje je bilo praćeno smehom, a isto tako i njegovi odgovori na pomenuto pitanje. "Da, savršeno je bezbedno, ič ne morate da brinete!" a kada Olivije opet, ali sada živnuo i s trunkom nade, pita "Is it safe (really)?!", Hofman proba: "Ne, uopšte nije bezbedno, ako ne budete oprezni može da nastane pačaris!", na šta se Olivije opet smrkne,  e nekada se publika smejala, a sada je ništa ne može dirnuti i zasmejati, osim valjda Džokera...