Kako se Amsterdam podao luciferskom Halloweenu

Na našeg svetog Nikolu 2014, e-novine,com su mi objavili seriju putopisa, a među njima i ovaj nastavak koji je obuhvatao i susret s misterioznim doktorom Libigom, kraljem majoneza...

E-novine više ne postoje, samo su neki moji članci preneti na xxzmagazin.com, dočim se ovaj tekst o noći veštica sve donedavno nalazio na keširanoj zombi stranice e-novina, a sada više ni tamo. Ispražnjena skladišta...

Prenosim taj deo onako kako je bio objavljen ne e-novinama u tom nastavku od 19.XII. (Nastavak je inače u celini objavljen u mojim "beleškama" na FB, taj gonzo putopis je imao 5 ili 6 epizoda.)

Kako se Amsterdam podao luciferskom Halloweenu

Amsterdam, kao deo trulog Zapada koji je nepovratno potpao pod satanističku ikonografiju Holivuda i Pentagona, za čanak pasulja je prodao svoje autentične običaje i tradiciju i podao se luciferskom Halloween-u, potrošačkoj mamipari koja slavi smrt, kosture, užas, te kao čarobnom frulom zavodi pre svega mlade ljude da pod plaštom ismejavanja smrti (a za šta je barokni Danse Macabre bio primer još davno, zapravo poslednji evropski kosmopolitski krik) hrli u smrt, rečju, da obožava nihilizam. 

Nametnuta veselost pod užasnim krinkama (kao Beograđani s nacrtanim metama po mostovima tokom 1999!), druženje s navodno prijaznim kosturima i vampirima, ta kao fol žurka pod neizrečenim geslom „zabavljaj se da ne budeš drugačiji od ostalih!“, to nametanje čudovišnih krabuljâ kao pionirskih marama, to rukovanje s kostima bog da prosti kao s čika Dolancom, čika Klintonom, kao sa državnicima „koji vole decu“, to je jedan put u – Veliko Ništa. 

Ali nije bolje ni u Srbalja, kamo klanje crnog pevca na Svetog Mratu?! Nigde toga više nema, svuda Paja Patak i Noć Veštica. Bruka. Gledam te spodobe u amsterdamskom Poluksu (Cafe Pollux), kako se vesele po dužnosti i naručujem maredsous blond u flaši, što mi barmen, kao pravi profesionalac, donosi uz pripadajuću čašu od keramike, ali i on je, jadan, morao da obuče patetičnu crvenu uniformu ocvalog liftboja koji vozi goste u – Pakao. Cafe Pollux je ispunjen čudovičnim lutkama, u bašti se takođe nalaze kosturi u lalinskim i slavonskim belim hlačama, a jedna Korejanka je metnula plastične drakuline zube pa moli za slamku jer drugačije ne može da pijucka koktel. Kada sam poručio svoj drugi maredsous, Korejanka je zatražila pomoć od barmena – ne može da odlepi plastične zubeke. Dobila je neku tubu sa kremom, prišla je velikom ogledalu na malenom podijumu kafića i počela da maže desni i pravi pokrete rukom kao da se hladi. Svi su posetioci u tom kafiću tada imali neku masku, bio je dan kada mrtvi ne rade, bio je 1. novembar, rođendan mog tate.

(C

Ford protivu Ferarija (Ford v Ferrari 2019 film)

Aka Le Man '66: slavna 24 sata.

Mnoge stvari su radile protiv ovog filma u mom slučaju, u bioskop sam došao pun predrasuda i one ni u kom slučaju nisu raspršene. Film me je ostavio nadrkanim kakav sam i došao.

Auto trke su mi oduvek bile nefotogenične, čak i reli trke a nekmoli formula 1, ono zuuu-zuuu-zuuu, pa neki čika komarac koji maše zastavom sa šahovnicom, pa neke tabele s milisekundama, zuuu-zuuu-zuuu, kada gledaš stazu izdaleka, ne znaš ko je ko i na kom mestu, moraš lupom da tragaš na tabeličici u gornjem levom uglu, krupni planovi su što se mene tiče mogli da budu snimljeni i u studiju, iza zelenog platna, zuuu-zuuu-zuuu, a na kraju prskanje balonom šampanjca od 5 litara, grehota onih odela od azbesta. Najbolje su slike ribâ, grupi pratiljâ, ove auto pratilje su, kao u boksu, uvek izgledale za nijansu droljastije od kelnerica u toples barovima ili igračica u Krejzi horsu, kao što su i Pirelijevi kalendari uvek razuzdaniji čak i od Stefana Lupina, koji od žene sugestivno očas posla napravi igračicu na šipci, dok su na kalendarima žene majke domaćice sekretarice od 30+ s pogledom laneta i bradavicama od 2 i po inča u prečniku (sramotne delove pokrivaju bakelitnim telefonima i registratorima Hermes iz fiskalne 1973. g.) pa su i ove oto-moto grupi cure onako, kao studentkinje ekonomije iz provincije koje se razbijaju od jebanja u studenskom gradu. E, ali pikarski film snimljen iznutra, u sporoj vožnji, dok likovi nešto traže, i obavezno u gradovima, e to je druga priča, otud je Alisa u gradovima najbolji Vendersov film. Otud mu valja i Lisabonska priča i otud je 95 postotaka pikarskih automobilskih filmova prva liga.

Dalje, podela uloga: Met Dejmon mi je oduvek išao na živce. U znaku Merkura, smrdljikavi štreber iz radničke familije, sa žicom za kvarnost, a ako tu žicu, pak, ne drnda, onda je predosadan. Kristijan Bejl, šuškavi psiho (pogled plaćenog ubojice), ovde igra Britanca koji ima sve osobine američkog junaka što uspeva sam protiv sistema i to isterujući svoje kaprice, doduše uz malu pomoć prijatelja (Dejmona).

Treće, u motivaciju se ne mogu uživeti. To jest, zabole me džordž da li će Ford da prestigne Ferarija na trci 24 časa Le Mana. Da je reč bila o nekom drugom quest-u, možda bih se saživeo, ali sada sam film posmatrao samo kao možebitnu poduku iz filmadžijstva, kako o poznatome napraviti film koji bi, Skorsezeovim rečima (ha-ha!), mogao doneti nešto „novo i uzbudljivo“. Unapred sam se pripremio za jedno pranje istorije, za plaćeni oglas u pohvalu amerikanskom duhu.

Godinama mi je bila bliska (i još je) misao da „u Americi ništa nije nemoguće“, da tamo „možete ostvariti sve to poželite“, dok je Evropa, jelte, „puna samonametnutih ograničenja“, Evropa kao da hoda po jajima. Govoraše to i sociolozi i glumci i preduzetnici razni, čak i (neki) naši našijenci, i zvučaše mi to kao neka vrsta istine. (Neću ulaziti u ono „došao sam u Ameriku s jednim centom u džepu, a vratio sam se kao milioner“.) U filmu Apolo 13 ima jedna scena zbog koje sam pomislio da gornje reči možda imaju smisla, scena zbog koje bi neko kivan na domaću ograničenost možda mogao da usklikne „ipak su Ameri največa nacija“, naime scena u kojoj se rešava pitanje opstanka Toma Henksa, Bila Pakstona i Kevina Bejkona: dovedu grupu stručnjaka u Svemirski centar Kenedi, naguraju ih u sobu, skuvaju im 100 litara kafe, daju im kartonsku kutiju s predmetima koje imaju i astronauti u Apolu 13, pokažu im te predmete: „Imate ovo: čarape, flomastere, kablove neke, plastiku, pakovanja suflea u želeu, svemirski ser-papir, rezervne gaće... itd.“, dodaju „Imate toliko i toliko sati da otkrijete kako nešto okruglo da se gurne u nešto četvrtasto a da dihtuje i prenese kiseonik (ili gorivo, šta ja znam)!“ i – zaključaju vrata.

I ljudi reše problem. Ponekad mi se javlja ta scena i uvek pomislim „a mi bismo samo sastančili i tražili krivca!“. Ali tako nešto ne možete da kažete svom pradedi ili dedi prvoborcu, koji vas meće na koleno i priča „e sine da vidiš kakvi su Rusi vojnici, a u Ameriku ima da te zgaze kolima ako laješ protiv države!“

Naravno da sam sve ovo napisao da bih istakao kako takve motivacije u filmu Ford protivu Ferarija neima ič. Reč je o ćefu Henrija Forda II da sjebe Ferari na reliju (ili kako se već zove to drndanje automobila)  u Le Manu iz osvete jer, zamislite, Ferari se nije dao prodati, stari Italijan nije hteo da ustupi Amerikancima za pare franšizu (ili kako se to već zove). Treba li da podsećam da je Henri Ford senior imao na polici „Majn kampf“, da je bio antisemita i ludak? Znači lična pizma amerikanskog biznismena protiv našeg komšije Italijana, protiv čoveka s dušom, s ljubavnicom, čoveka koji odrema posle ručka, protiv obožavaoca špageta i espresa. 

Rekoh li da su auto trke nefotogenične? Zuuu-zuuu-zuuu. Razgovor o automobilima mi je oduvek bio jednako interesentan kao i priča o skraćenju vojnog roka kod JNA mučenika u nekom vozu ili ćaskanje dva Bosanca koji se prisećaju doživljaja sa služenja vojnog roka. Ili kao razgovor dve žene s Dedinja o firmiranim torbicama. Kada čujem našeg buzdovana kako „stručno komentariše“ prednosti mercedesa u odnosu na audi ili mazdu: „ide kao san“, „ne čuješ motor“, „prenos je majka“ i slično, mašao bih se za bacač plamena da imam dozvolu za nošenje istog. Učtivo pokušavam da stavim do znanja takvim pojedincima da se u automobile ne razumem i da mi džabe pripovedaju te suptilne razlike između različitih modela.

Znači, boli me džordž za Forda protivu Ferarija. 

Čitav formulaični asortiman amerikanskog sna o uspehu ovde je uposlen. Najpre se donese odluka na najvišem mestu. Onda se posao preda u ruke sposobnom menadžeru, jer diša ima preča posla. Menadžer izabere neposrednog izvršioca – ovo malo liči na hijerarhijski algoritam kod naručivanja smaknuća, je l' da? – i, naravno, diša i upravni odbor isprva ne žele tog neposrednog izvršioca, zato što je svojeglav a i sâm se nećka, jer ne voli disciplinu. Menadžera igra antipatiko Dejmon, a izvršioca na terenu šuškavi Bejl. Već su i njihove uloge samo derivativi dostignutih klišeâ, a o epizodnim („sporednim“ ili „podupirućim“) da i ne govorim. A ipak je tu Trejsi Lets odradio dobar posao kao Henri Ford II. Trejsija znamo kao ubedljivo ljigavog šefa CIA iz jedne od sezona „Houmlenda“, tačnije iz one sezone u kojoj je intrigama istisnuo Soula. Ovde je Henri Ford upravo takva vrsta ljige, salastog direktora s viškom holesterola, ali s moralnom vertikalom umesto kičme u sebi. U trejler su metnuli tu klišeiziranu scenu u kojoj ga provozaju kolima da se usere u gaće e da bi ga ubedili da ipak dâ šansu Kenu Majlsu (šuškavom Bejlu). Da bi dobio šansu, opet jedan formulaični momenat: mora da položi test, to jest da najpre pobedi na „24 časa Dejtone“, i on to čini.  Na kraju on pobeđuje i u Le Manu. E da, pre toga ima jedan – opet formulaični antiklimaks – on ne uspeva iz prvog pokušaja, jer kakva bi to onda bila bajka? Naš deda ili pradeda prvoborac bi voleo takvu poruku o istrajnosti i marljivosti, ali bi to ipak radije pripisao ruskom pilotu ili bilo kom drugom Rusu.

Kao što rekoh, oto-moto filmači su dobri iznutra, kao pikarska traganja za ko zna čim, može i za mekgafinom, a obavezno po gradovima, ali trke – jok, ama ič. Zuuu-zuuu-zuuu.

Uostalom, živeli Italijani! Ovo je jedan isprazan, nepotrebno patriotski film, kao da ga je Huver (Džej Edgar) finansirao, ovaj film mogu da vole američke dede i pradede iz Koreje i ljubitelji video igrica – Zuuu-zuuu-zuuu. Ni vintidž scenografija ni re-kreacija duha vremena ne pomaže, naprosto mi deluje kompjuterski (premda nije), jer bih najradije prilepio CGI Stiva Makvina i Berta Rejnoldsa.

I da ne zaboravim: Dole Nikson!

Za to vreme...

U Holandiji se jede sira bez obzira:
tvrdi, meki, plavi ili stari,
obavezno i butera.
Ko u koje diple svira
Hlew ič ne mari,
već svoju priču tera.

Najava

18-dnevni put::::::
Belgrado - Milano - Berlin - Kopenhagen - Utreht - Den Hag a bez drugog star trek sokoćala osim krnjavog ajfona, koji svaki čas nešto zajebava i na kome ili nisam ulogovan tamo gde treba ili mi "divajs nije prepoznat".

Ali, poneo sam blokče na kocke, jednu BIC hemijsku olovku i dva kul flomastera, pa sam pravio beleške za priloge koji će uskoro uslediti, kritike i prikaze koncerata, filmova, pozorišnih predstava, šahovskih susreta, gastronomskih degustacija i odnosa aerodromskog i koncertnog osoblja prema ljudima i stoci.

Putem sam za sreću nosio isprintanu biletu za Ljubavno pismo u subotu.

A već od nedelje kreće gledanje 5-6 filmova koji me čekaju u našim sinepleksima, a neki prete da brzo nestanu iz jedina dva centralna sinepleksa iz kojih ne moram da se vraćam čamcima i skelama.

Uskoro, znači, sleduje cunami postova.

* * *

Takođe vidim, s velikim veseljem, da se Dara Džokić vraća na pozornicu u decembru u tri predstave koje su pauzirale dva meseca.

* * *

Beleške stalnog posetioca (1)

Sezona je gotova, sezona u kojoj sam odlazio u kinematografe kao da su osamdesete.

U konkurenciji su četiri (4) velika igrača i jedan rekonvalescent, plus horor opijum za narod.

"Irac", "Bilo jednom u Holivudu", "Džoker", "Ad Astra" + ,Almodovar koji se spustio s Čarobnog brega + gomiletina horora te američko-evropski produciranih poumetničenih horora i pohororenih umetničarenja, ono, kao, Skandinavac na privremenom radu u američkom velikom studiju (da i on provoza poršea i brčne se u bazenu),  ili, pak, Amerikanac snima po Jevropi (jer bi kod kuće fatao lisje po parkovima), i čije su producentske ekipe izmešane ("ispremiješane", kako je rekao Božo Sušec u Sportskom pregledu) u protivprirodnom bludu kao ekipe FK Napredak iz Kruševca i NK Hajduka iz Splita u prvoj saveznoj ligi SFRJ osamdesetih, pre Osme sednice.

Džoker namlatio milijardu. Da li je Netfliksu krivo što je zaobišao bioskope, ili zna bolje? Skorseze je o istom trošku ispao snob (negirajući stripovskim filmovima svaku životnost) i izdajica bioskopskog hrama tim pristankom da film metne pravo na elektriku. Ali, ko ne bi poželeo da pogleda Džoa Pesija, De Nira i Paćina zajedno, makar da proveri u kom su stepenu umrli?

Džokeru, znači, upala sekira u med. Mislim da su se pred početak prikazivanja usrali da će im zlokobni napadi oštetiti zaradu, naročito kreštanje onog udruženja porodica nestalih i kidnapovanih Amerikanaca sa scena masovnih pucnjava, jer tu je bila reč o UVREDI, kao najzloćudnijem oružju Političke Korektnosti, pa je krenulo unjkavo pravdanje, ali sada - kada se ispostavilo da je to najisplativiji film u istoriji filma, e, sada naknadno prihvataju "subverzivnost", kao "to smo mi i mislili, samo neka bude na gledaočevu odgovornost".

Ne mogu da  ne zamislim ovu situaciju: Uorner Braderz odlazi na noge onom udruženju i anonimno uplaćuje lovu u zamenu za podnošljiv atak u medijima, kao najbolju reklamu...

Bilo jednom u Holividu, s druge strane, razočarao je Tarantinove fanove i ljubitelje brzine i akcije (ali kojima, opet, smeta "neopravdano" nasilje na kraju!) i oni sada zlobno tvrde da su samo tri zvezde u glavnim ulogama privukle publiku u bioskope.

Irac ne znam kako će da prođe, moraću da pitam nekog od tehnički naprednijih frendova da mi ga prepriča, jer u svojoj kolebi s jednosmernom strujom, česmom u dvorištu i lapot-topom, koji je bučniji od ukrajinskog kombajna, ne znam kako ću taj film ikada pogledati. (Šta je to Netfliks?!)

Posle žanrovske rehabilitacije filmova o Bondu (barem preko dodeljivanja Oskara za pesmu), Holivud je u fazi žanrovske rehabilitacije horora, koji nije više samo sredstvo za prodaju ulaznica (i kokica, koka-kole, čipsa i sosova nepoznatog porekla), već i niša za reditelje-umetnike svih rasa. Ako se psihologizovanju i bergmanovskim snovima i demonima pridoda aroma Petka 13.-og, eto recepta koji uspeva. Ta aroma je, doduše, veštačka, kao aroma slanine ili sira u krekeru, ali za sirote duhom pruža privid velike umetnosti za male pare. (Eh, da su Kasavestis, Goran Marković, Džejms Tobak i Vlatko Gilić u svom "prajmu" imali Juroimaž i prilike za te koprodukcije!)

***

Beogradsko dramsko pozorište je s novim upravnikom uvelo neke novine. Dodali su Oliverino ime Velikoj sceni, a Malu scenu su nazvali Pepi Laković, umesto vitrina s izmešanim plaketama, svakojakim diplomama i nagradama, i umesto postera s predstava, sada je sve počišćeno, izlepljeno crvenim tapetama na kojima  preovladava (novi?) logo pozorišta, a najvažnije izmena je (eksperimentalno?) uvođenje tromesečnog repertoara s igranjem predstava u blokovima, onako brodvejski, dan za danom.

Tako sam u tri dana pogledao 198.-mo, 199.-to i 200.-to izvođenje "Igre parova" a zatim i dva izvođenja u dva dana "Sviraj to ponovo, Sem". Potrefilo mi se nešto istovetno na izvođenjima Alenove predstave: oba puta su do mene sedele majka i ćerka, oba puta su ćerke kasnile 10-ak minuta, oba puta su ćerke proveravale poštu na mobilnom telefonu bezbroj puta, i obe ćerke su istovetno reagovale na - inače sarkastično mišljene - reči Alana Feliksa posle neuspešnog startovanja devojke u muzeju:::: "Intelektualke su lude, majke mi; knjiga upropasti čoveka!", obe ćerke su su, naim, reagovale sa:::: "slažem se", odnosno "ima tu istine".

Posle jubilarnog izvođenja "Igre parova", publici su se poklonili i maher za karađoze koji se vide u završnoj sceni i rediteljka. Pored mene su u I redu prvih dvadesetak minuta sedeli neki fotoreporteri, od kojih je jedan imao teleobjektiv kao da snima orlovska gnezda na planinama i bučno je klikao pri svakom snimku. Kasnije sam sam saznao da su to ljudi iz jednog magazina i jednog njuz portala, kao i da su  uslikavali selebritije na predstavi i neke scene za reportažu o jubileju.

O "Džokeru" i drugim demonima

Sezona je gotova, sezona u kojoj sam odlazio u kinematografe kao da su osamdesete, čak sam se navikao i na krckanje kokica i mljackanje i podrigivanje čipsa i sosova - to je najveći izvor zarade za ove današnje filmaonice - ostalo je ritanje u naslon kao glavno smetalo, udruženo s maloumnim stvorenjima koji svakih pet minuta proveravaju stanje na mobilnom telefonu, znači gotova je sezona i ne pravim se da sam čitavu ("relevantnu" ha ha) produkciju odgledao, taman posla, već kao neki slušalac Radio Anđelije, koji misli da je Britni Spirs grupa - sumiram: tri velika igrača "Irac", "Bilo jednom u Holivudu" i "Džoker", Almodovar se spustio s Čarobnog brega plus gomiletina horora te američko-evropski produciranih poumetničenih horora i pohororenih umetničarenja, ono, kao, Skandinavac na privremenom radu u američkom velikom studiju (da i on provoza poršea i brčne se u bazenu),  ili, pak, Amerikanac snima po Jevropi (jer bi kod kuće fatao lisje po parkovima), producentske ekipe izmešane u protivpridonom bludu kao ekipe FK Napredak iz Kruševca i NK Hajduka iz Splita u prvoj saveznoj ligi SFRJ osamdesetih, pre Osme sednice.

Džoker namlatio milijardu, barem Uorner Braderz tako zaokružuje brojku, i da li to možda ubacuje crv sumnje glavešinama Netfliksa u pogledu odluke da film ne provrte po kinematografima pre... ne znam ni ja čega? Nisam još ni otkrio šta je to Netfliks, a za Spotifaj sam samo dobio udarni (moj ćirilični prevod za pop-up) prozor Nema to u vašoj zemlji! Ili oni znaju bolje. Ma znaju bolje, sto posto. Skorseze je o istom trošku ispao snob (negirajući stripovskim filmovima svaku životnost) i izdajica bioskopskog hrama tim pristankom da film metne pravo na elektriku. Ali, ko ne bi poželeo da pogleda Džoa Pesija, De Nira i Paćina zajedno, makar da proveri u kom su stepenu umrli?

Džokeru upala sekira u med. Mislim da su se pred početak prikazivanja usrali da će im zlokobni napadi oštetiti zaradu, naročito kreštanje onog udruženja porodica nestalih i kidnapovanih Amerikanaca sa scena masovnih pucnjava, jer tu je bila reč o UVREDI, kao najzloćudnijem oružju Političke Korektnosti, pa je krenulo unjkavo pravdanje, ali sada - kada se isposatvilo da je to najisplativiji film u istoriji filma (ili "ikada", kako bi rekli seljaci), e, sada naknadno prihvataju "subverzivnost", kao "to smo mi i mislili, ali neka bude na gledaočevu odgovornost". A zaista nisu ni o čemu mislili, osim da zanatski sklope prikvel, koji bi usput Hoakinu Finiksu doneo Oskara. Pa i sam je Finiks, dok je još bio iskren, priznao da nije ni razmišljao o tome. A sudeći po hladnim analizama onih koji su uradak pogledali više puta, ispada da se sve odigravalo u glavi Artura Fleka, i frka na ulicama i ubistvo Rajlija, čime se čitava navodna "poruka" filma stavlja pod navodnike, jer, sve je to u stilu "Tajanstvenog prozora" i "Žmurki" i "Fajt klaba", znači prežvakavanje, koje ne dostiže Ota Premingera i "Bani Lejk je nestala". Psihološka igra, koja je sama sebi cilj, loše prerušena u socijalnu kritiku što aludira na pokret Anonimusa. Ne mogu da  ne zamislim ovu situaciju: Uorner Braderz odlazi na noge onom udruženju i anonimno uplaćuje lovu u zamenu za podnošljiv atak u medijima, kao najbolju reklamu...

Pogrešno shvaćen blef i konfekcija popališe zbunjene ljude, sa sve onima što vole metodsku glumu i priključne "dokumentarce" o patnjama glavnog glumca da bi ušao u lik. Rekao bih da "Džokera" vole mase, a "Bilo jednom u Holivudu" elita. (Ha!)

Bilo jednom u Holividu, s druge strane, razočarao je Tarantinove fanove i ljubitelje brzine i akcije (ali kojima, opet, smeta "neopravdano" nasilje na kraju!) i oni sada zlobno tvrde da su samo tri zvezde u glavnim ulogama privukle publiku u bioskope.

Irac ne znam kako će da prođe, moraću da pitam nekog od tehnički naprednijih frendova da mi ga prepriča, jer u svojoj kolebi s jednosmernom strujom, česmom u dvorištu i lapot-topom, koji je bučniji od ukrajinskog kombajna, ne znam kako ću taj film ikada pogledati.

Posle žanrovske rehabilitacije filmova o Bondu (barem preko dodeljivanja Oskara za pesmu), Holivud je u fazi žanrovske rehabilitacije horora, koji nije više samo sredstvo za prodaju ulaznica (i kokica, koka-kole, čipsa i sosova nepoznatog porekla), već i niša za reditelje-umetnike svih rasa. Ako se psihologizovanju i bergmanovskim snovima i demonima pridoda aroma Petka 13.-og, eto recepta koji uspeva. Ta aroma je, doduše, veštačka, kao aroma slanine ili sira u krekeru, ali za sirote duhom pruža privid velike umetnosti za male pare. (Eh, da su Kasavestis, Goran Marković, Džejms Tobak i Vlatko Gilić u svom "prajmu" imali Juroimaž i prilike za te koprodukcije!)

Auuu, zaboravio sam Ad Astru kao četvrtog velikog igrača...

* * *    

Beogradsko dramsko pozorište je s novim upravnikom uvelo neke novine. Dodali su Oliverino ime Velikoj sceni, a Malu scenu su nazvali Pepi Laković, umesto vitrina s izmešanim plaketama, svakojakim diplomama i nagradama, i umesto postera s predstava, sada je sve počišćeno, izlepljeno crvenim tapetama na kojima  preovladava (novi?) logo pozorišta, a najvažnije izmena je (eksperimentalno?) uvođenje tromesečnog repertoara s igranjem predstava u blokovima, onako brodvejski, dan za danom.

Tako sam u tri dana pogledao 198.-mo, 199.-to i 200.-to izvođenje "Igre parova" a zatim i dva izvođenja u dva dana "Sviraj to ponovo, Sem". Potrefilo mi se nešto istovetno na izvođenjima Alenove predstave: oba puta su do mene sedele majka i ćerka, oba puta su ćerke kasnile 10-ak minuta, oba puta su ćerke proveravale poštu na mobilnom telefonu bezbroj puta, i obe ćerke su istovetno reagovale na - inače sarkastično mišljene - reči Alana Feliksa posle neuspešnog startovanja devojke u muzeju:::: "Intelektualke su lude, majke mi; knjiga upropasti čoveka!", obe ćerke su su, naim, reagovale sa:::: "slažem se", odnosno "ima tu istine".

***

Posle jubilarnog izvođenja "Igre parova", publici su se poklonili i maher za karađoze koji se vide u završnoj sceni i rediteljka. Pored mene su u I redu prvih dvadesetak minuta sedeli neki fotoreporteri, od kojih je jedan imao teleobjektiv kao da snima orlovska gnezda na planinama i bučno je klikao pri svakom snimku. Kasnije sam sam saznao da su to ljudi iz jednog magazina i jednog njuz portala, kao i da su  uslikavali selebritije na predstavi i neke scene za reportažu o jubileju. Ja sam bio anonimus, bez tendencije da se udžokerišem. 

Pain and Glory (Dolor y gloria, Almodovar's 2019 film)

Očekivao sam mnogo, posetu opijumskom klubu i đuskanje u gej baru od ove autofikcije. Nje je bilo  i u ranijim Almodovarovim filmovima, raspoređene u homeopatskim dozama i umotane u posmodernističko šarenilo. Ti filmovi su izgledali srećniji od autora, te žive boje, razobručeni humor i erotski ples likova koji bi pristajali stripu Tarana, e, to je, znači, bila autorerapija, muka živa (kaže on da je godinama pisao scenarije za pojedine filmove), ali meni je to izgledalo kao karneval ponosa, žovijalni izlazak iz ormana. Ovaj film, međutim, nije to. Ovo je nešto što se govori uz suze i za rastanak.  

Kasno sam se upoznao s tim gradivom. 1990-ih, kada je Almodovar bio ovde hit među dorČolskom i inom filmskom populacijom, kada je valjda i dolazio na FEST, ne znam, jedni kontakt s njegovim filmovima bili su raznobojni prikazi Nebojše Popovića u Metropolisu i nekog pripravnika u ponekoj Hronici Festa, ali to sam ja gledao kao iz bunkera, tada sam imao druge probleme i drugim stvarima sam se bavio. Čak i kada sam svraćao u Kinoteku na molitvu, ni plakat Kike (Piter Kojoti s prekrštenim rukama) nije me dozvao da je pogledam u tom podrumu. Pamtim komentar tada stalne, živopisne posetiteljke Kinoteke sa štakama „kakav nemoral...!“, i napisao sam jednu TV dramu zamislivši da će tu ženu da igra Mira Banjac. (Sada bi to bila uloga za Ljiljanu Stjepanović!) Darko Rundek bi bio kameo, a pored nje – Aleksandra Nikolić, još jedna zaboravljena naša glumica, s kojom sam se mimoišao otoič, ispred pozorišta Dupko Radović.

Apsolvirao sam Almodovara, znači, tek pre nekoliko godina, kada sam u nesanici blejao u televizor (tada sam još imao aparat) i neki kanal je zapeo da emituje celokupan opus, po dva filma noćno, sa reprizama.

Tako da sam na Bol i slavu otišao s izvesnim očekivanjima, iako sam naravno prelistao prikaze posle kanske premijere.

I, dobio sam kurac. (Almodovar ima običaj da uslika po jedan.) Ovo je sada zlovoljni Almodovar koji to ne skriva živim bojama – to se vidi već na kraju animirane špice, jer pretapanje „u sadašnjost“, postaje pečena sijena. Ovo je sada džangrizavi čiča koji se oblači kao mladić, ali hoda kao starkelja i živi kao samotnjak i nikoga ne trpi duže od sat-dva u kući, već mu pokaže vrata (svog komfornog i ukusno dizajniranog stana).

Reditelj ima milion boleština, boli ga glava, ne može da diše, teško guta, muči ga nesanica, spopadaju ga napadi straha i gušenja, ima gorušicu, vraća mu se hrana iz želuca, boli ga kičma na nervnoj bazi. Kao Dušana Počeka u signature ulozi. Idealan pacijent za neše bioenergetičare, samo šteta što nema rak, tek bi to radosno izlečili, a ovako bi mu pomogli pomadama i preparatima sa Stare planine. Pacijenti koji svakodnevno obilaze Onkološki institut rado bi menjali svoju muku za njegov spisak tegoba, koji spisak je reditelj dao animirati u crtać kao reklamu za voltaren u telešopu.

Ovaj film bih mogao uporediti s poslednjim knjižicama Sola Beloua, kada više nije imao snage za romančuge tipa Dekanov decembar i Više se mre od slomljena srca, kada je ostario, prestao da bude jebežljivi intelektualac u društvu mlađe pratilje i napokon postao dedica koga jure jevrejske uspomene... Tako je i Almodovar odlučio da opiše nekoliko neizrečenih stvari iz detinjstva i odnosa s majkom. Ovo bi mogao biti i dokumentarac o nekom filmu „30 godina kasnije“.

Penelope Kruz igra mladu Almodovarovu majku, energičnu i jaku, otac je slab i nevidljiv, a mladi reditelj se zagleda u mišićavog molera koji im kreči dok njega zauzvrat "senzibilni" dečak uči da čita i piše. (Pažnja: kurac.) Sledeći sentimentalni trenutak je razgovor starijeg Almodovara s majkom na samrti: ona mu kaže „moje komšinice su se ljutile što si im se rugao u filmovima!“ pa onda „nemoj da me mećeš u te svoje autofikcije!“ To je bila trostruka autofikcija. (Ima tu jedna scena, u kojoj Penelope Kruz gleda sina kako blene u molera i vrti glavom: da li je to ona naslućivala da joj je sin gej?)  

Između toga pratimo bilten fensi tegoba i spisak bolova koje muče ostarelog reditelja, u tolikoj meri ga muče da bez oklevanja pređe na – heroin. I bez problema se i skine s njega. Teško da neki gledalac može da se identifikuje i pati s glavnim likom zbog toga. (Reakcija publike na onaj bradati muški poljubac sa zavlačenjem jezika pri kraju filma bila je, međutim, neprocenjiva.)

Još nešto se događa između ovih reminiscencija na majku, detinjstvo i prvo zatelebevanje u muškarca – pokušaj Salvadora/Almodovara da se izmiri s glumcem s kojim nije progovorio reč 30 godina. Taj glumac je inače narkos, otud matorcu belo. Ta „linija radnje“ se isprepliće s pomenutim flešbekovima iz detinjstva, dok je dramatika je dodata na kraju nagoveštenom mogućnošću da reditelj ima rak. Naravno, nema ga, to je nešto drugo i on pred operaciju tog nečeg drugog počinje da piše scenario pod naslovom „Moja prva želja“, čime se pohvali hirurgu pre nego što ga ovaj uspava (!) i čime onaj molerov kurac zadobija puno umetničko opravdanje. Da li je to najava novog prvoligaškog Almodovarovog uratka?

Ovo je, znači, pozni Almodovar, što je eufemizam za „prestali su da mu daju Supstral“, kako je rekao Tirnanić opisujući urušenog Hičkoka na dodeli Oskara za životmo delo. Neloše.