ЧЕМПИОН МИРА (2021 Russian film)

(Serž Ginsbur igra šah)

 

r.: Аleksej Sidorov; ul.: Ivan Jankovskij, Konstantin Habenskij, Vladimir Vdovičenkov, Fedor Dobronravov, Anatolij Kot, Viktor Suhorukov, Dinna Požaraskaja, Aleksandr Filipenko, David Brodskij

 

Neko mi je preporučio ovaj film, pa sam ga pogledao na nekolikim ruskim filmskim sajtovima i: neće se vala snimiti kršten filn o šahu dok šahista ne ubije taštu nečijeg producenta i ne dobije direktorsku stolicu na sklapanje.

 

SVE VAM JEBEM

Preliminarne napomene

* * *

Znate onaj osećaj kada se u društvu zapodene razgovor o temi koju odlično poznajete, a banku drži nametljivi salonski mudrac koji nema pojma ali uvek sve zna? Vama se stomak prevrće, hteli biste da korigujete budalu, ali... Ali, znanje vredi samo ako je traženo, a vi ste introvert i u datoj konstelaciji po pravilu nemate autoritet. Tako se ja osećam kada čitam napise o Fišeru, Nabokovu, Hičkoku, šahu, postmodernizmu, baroku, Bahu, Kirkegoru...

* * *

Kada ovako besramno lažu o događaju o kome istinu znaju toliki jošte živi svedoci, ko zna kako lažu o istoriji tamnog vilajeta? Bijela na kub. Bruka.

* * *

Rusi su jamačno pucali od zavisti posle gledanja filmskog sranja „Žrtva pešaka“ (kritika je ovde – ŽRTVA PEŠAKA kritika ) i naših košarkaških uradaka, pa su gepekovali Vladu Stankovića i Šimuneca i naredili im da goustnapišu scenario da se ne bi probudili pored odsečenih glava ruskih hrtova i danskih dogah. Rezultat – ovo sranje u stilu Zeke Peke, spota za prvenstvo Evrope u košarci u Beogradu 1975. 

 * * *

Pošljednje vrijeme je došlo kada se na Radio Sputnjiku prepričavaju vicevi o dobrim četnicima, jer je Kremlj ukapirao da čim ubaciš nekog vojvodu u našu politiku, to prelazi u dugogodišnje prijepore. „Ionako ne perete partizanske spomenike dok ne dođe ruski budža u posetu, čak ni 20. oktobar ne obeležavate, pa ko vas jebe“, tako da se u prvim minutima filma ničim neizazvano i bez ikakve potrebe nudi Beograd, s nekim posterom ciganskog KK, kao mah–mah svojim bratskim paravojnim huliganima pobratimima, s kojima narodu – sve je izvesnije – sleduje građanski rat. I svi informbirovci međ našim glumcima su sve nogama u dupence se šutkajući nagarili da proluftiraju znanje ruskoga jazika.

 * * *

Korčnoja igra jedina prava ruska filmska zvezda u novom mileniju, Konstantin Habenskij (gle, on je godinu dana kasnije osudio invaziju na Ukrajinu, haha) i njemu je naređeno da disidenta napravi na lujku koji pali cigaretu za cigaretom, samoljubivog klovna. Igora Zajceva, mozak sekundantskog tima, dali su mnogo starijem glumcu da igra, tako da je ovaj ličio na Jurija Averbaha. Dmitri Josifov je bio pljunuti Talj, ne vadi cigaretu iz ruke ili usta, nosi mantil inspektora Kolumba, kosa ikebana.

* * *

Ne zna se šta je glasnije: prljave laži, podvale i gnusna posuvraćivanja istine, ili gromoglasna prećutkivanja. Film ih je prepun kao guska govana. (Otud Putin od svih prethodnika hvali samo Staljina, a svi ostali su mu izdajnici, od Lenjina, Hruščova pa do Gorbačova.) Srbija i Jugoslavija u ovom filmu su Sovjetima kao još jebljive droce za mafijaše u garsonjerama: uvek pri ruci, još donekle jebozovne, u svako doba na izvol’te, a potrošne očas posla.

 * * *

Da se razumemo: od svih šampiona sveta i „onih najboljih koji nisu dočekali da postanu šampioni“ – najtalentovaniji su Kapablanka i njegova inkarnacija Karpov. Oni su od svih njih najmanje morali da rade i da se pripremaju. (Jesu se pripremali, ali manje.) Odlika talentovanog čoveka je da stvari radi s lakoćom i brzo i kao da je „već imao naučeno“. Otud talentovani izazivaju zavist kod prosečnih i priglupih i otud talentovani ljudi često moraju da glume da se „trude“ i da stvari obavljaju sporije... U normalnih narodah brzina je sinonim za bistar um, a sporost za debilizam. Kod nas, međutim, vlada izreka „sve što je brzo, to je i kuso“ i „prekom preče, naokolo bliže“, da se glupanderi ne bi vređali. Fišer je No. 3: on je mešavina dara i prilježnog rada. Ostali su samo fanatici sa žuljevima na dupetu: i Aljehin i Karlsen i Kasparov i svi...

 * * *

Ali niko nije voleo Anatolija jer se podao režimu, naravno. Cela Jugoslavija je, normalno, bila za „strašnog Viktora“. Onda kada nije bilo interneta ni kompjutera, vesti o mečevima kandidata su stizale i s dan–dva zakašnjenja, a najranije u ponoć u „Šahovskom komentaru“ ili u jutarnjim izdanjima novina. Šahovski klubovi su bili puni, zamalo kao 1972. godine, „Čukarički“, „Slavija“, „BSK“, „Zvezdara“, „Crvena Zvezda“ (tada u Uzun Mirkovoj), zadimljeni i prepuni, igrali su se cuger turniri na „Garde“ časovnicima i čekale vesti iz Bagija. Ferdinand Mrša i Branko Stanić, nepušači, gazdovali su su u „Slaviji“ i „Čukaričkom“. Dan posle 32. partije u Bagiju uđem uveče u zadimljeni „Čukarički“: „Šta je uradio Korčnoj?!“ bilo je svima na usnama. Kada su javili u večernjem dnevniku Radio Beograda da je predao bez nastavka, uzdah razočaranja. Naša verzija antikomunizma. Teodosić, I-kategornik je potpisivao pristupnicu za „Čukarički“ s proleća 1980. dok je Tile bio bolestan. Teodosić je ličio je na prezimenjaka, onog cigosa košarkaša s bradom. U upitniku za „ŠK Čukarički“ stajalo je – „jeste li član SKJ?“ A taj šahista reče: „Nisam . Mnogo seru tamo!“ Branko Stanić je hladnokrvno klimao glavom i rukom davao do znanja „lakše malo...!“ a meni je bilo žao naše zemlje.

 

VALA JESTE OVO ODRON

* * *

Nema dakle dobrog šahovskog filma... Ni „Lužinova odbrana“, ni „Lovčev gambit“, ni „Žrtva pešaka“, čak ni kvazidokumentarac o turniru šahovskih kompjutera, Computer Chess, reditelja Endrjua Budžalskija, koji sam pogledao na Kopenhagen DOX-u 2013. i video autora posle projekcije u jednoj od sala njihove Kinoteke, ni to nije maklo dalje od prikazivanja šahista kao ludih matematičara koji pertle ne umeju da vežu. Ni „Iz Rusije s ljubavlju“ niti ona epizoda „Kolumba“ nisu pokazali makar zrnce razumevanja šahovske partije i igre. ("Aferu Tomasa Krauna" zaboravite.) Jedino što se može priznati jeste da su u Computer Chess-u i ovde šahovske pozicije – tačne. A ne ono da je krajnje levo polje bele boje ili da je prvi potez konj na h3. (Doduše, to igra Karlsen na onlajn cugerima „Titled Tuesdays“, i to igra zato što mu je dosadno da igra s pučanstvom pa mu takvi šašavi počeci dođu kao davanje fore pešaka i konja ili topa u Morfijevo i Andersenovo vreme...) Tako, na primer, na početku dok Karpova prekidaju u davanju lekcija pionirima (koji, pak, netačno nose modre pionirske kape i crvene marame, što nije bio slučaj čak ni u Brežnjevljevo doba), vidimo poziciju iz „Odbrane 2 skakača“ –  1. e4 e5 2. Sf3 Sc6 3. Lc4 Sf6 i pretnju napada zvanog „Pržena džigerica“ posle 4. Sg5 d5 5. exd5 Nxd5?! 6. Nxf7! Pionirka je igrala dakle 5. ...Nxd5, a Karpov (Ivan Jankovskij) pokazuje tu žrtvu i ukazuje na gambit 5. ...Sa5 6. Lb5+ c6 7. dxc6 bxc6. Ovde mi se javljaju uspomene na jedan turnir na Malti gde sam kao crni pobedio tada drugog igrača tog ostrva upravo u „Prženoj džigerici“, na korčnojevski način sam tražio od belog da opravda tu žrtvu koja je deo „teorije“, elem, igrao sam 5. ...Nxd5 i posle 6. Nxf7 uspeo da pobedim, jer jedno je teorijski znati da beli ima jak napad, a drugo je to realizovati u partiji over–the–board. I pritom sam u toj partiji primenio psihologiju: posle 1. e4 sam mislio 15 minuta, kaobajgi dvoumio sam se šta da igram, i tek onda odigrao 1. ...e5. To je stari trik, primenio ga je, na primer, i Džon Nan (John Nunn) protiv Georgijua kada mu je spremio novost u 20.–i–nekom potezu, pa je zato morao da „razmišlja“ dotle. (Izvor: Džon Grifits: „Tajne velemajstorske igre“)

Okej su znači potezi, ali je samo igranje prikazano klovnovski, s lupanjem po satu, čak igranje stojećki, bez ikakvog dodira sa normalnim partijama.

 

* * *

Karpov je tek posle raspada SSSR-a pustio buvu da je on vazda bio pravoslavac, što je bilo smešno, iz iste one kujne koja je zapadnjacima za Andropova prodala štos da je on obožavalac bi–bapa i anglosaksonskih romana i filmova. Ovde su mu dodali maltene meku disidentsku rolu (koja bi pristajala Spaskom, a koga Karpov čak potkačinje, u jednoj prljavoj zavisnoj rečenici na početku filma: uradak puca od takvih gnusnih podvala, tipa Bijelinih „Cune se razume u pičku kao Mara u krivi kurac!“) 

 

Dalje, šahovske pripreme se uvek apstrahuju u šahovskim filmačima. Tu fali Džarmuš: „Koliko ste puta videli na filmu da zvoni telefon, lik se javi i kaže ’dolazim!’ i onda rez i u sledećem kadru on zvoni na vratima! Mene je uvek zanimalo ono između – kako je stigao!“ Da, treninzi nisu fotogeničnni. U filmu „Stranci u vozu/Nepoznati iz Nord–ekspresa“ nikaa nismo videli tenisera da trenira. I bokseri retko treniraju, najviše se od treninga vidi kod fuzbalera...  Tu se traži Terens Malik! On bi uneo sekvencu od 2 sata sedenja na stolici bez reči, nepokretna kamera. Najbliže što se došlo do priprema bio je efektan ulazak Dmitrija Josifova, Taljeve imitacije, koji s nogu kreće da analizira mnogo pominjanu žrtvu Sxf7 u ranoj fazi Aljehinke, što je moglo biti aktuelno za Fišera koji je dvaput igrao to otvaranje protiv Spaskog...

Ljiga i teška prljavština je paralelno korišćenje izveštaja konzilijuma o stanju zdravlja oca našeg Tolje. (A nisu pomenuli krhko zdravlje i lošu fizičku konstituciju Karpova...) Kao, te vesti i očeva smrt su krivci za pad u Karpovljevoj igri od 5:2 do 5:5. Ajde! A to što su disdentu Korčnoju uhapsili sina na pravdi boga i nisu mu dali da izađe iz zemlje – to ništa! Druga kolosalna gnusna prepravka istorije jeste da su Korčnoju pripisali nekog parapsihologa, kome Rusi „samo kontriraju“ neimenovanim parapsihologom za koga svi znamo da je bio Zuhar, podlac i saradnik u torturama. „Amanda Margo“ – ekipa jogina koju je Viktor pozvao kao pomoć ovde je prikazana kao da je reč o filmu Luja De Finesa. Čak je i proverbijalno mrtav ’ladan Dražen Marović u Šahovskom glasniku prezrivo komentarisao dovođenje Zuhara samo zato da bi nervirali huljigana Korčnoja. To da Korčnoj dolazi na partiju sa Gajgerovim brojačem je prvorazredna bljuvotina. Korčnojevu ljubavnicu i medenu zamku Petru Leverik nisu smeli više da pomenu od one mnogima nerazumljive uloge bez teksta, jerbo bi tada valjda morali da objasne kamo Korčnojeva žena u kućnom pritvoru a sin u radnom logoru...  

Kada je reč o Bagiju, osim brutalističke socijalističke arhitekture hotela i kišurine, autori se nisu mnogo potrudili. Bagio je bio pun jugoslovenskih kulturnih i novinarskih kvazidisidenata na čelu s Branom Crnčevićem, koji se rugao izveštajima Politikinog izveštača (inače nacionalnog majstora) Mire Radojčića o kiši. „Nama je rominjalo a njemu je lilo...!“, govorio je Brana, a u knjizi „Raport iz Bagija“ kagebeovca Dimitrija Bjelice, koji je saplitao Korčnoja još 1974.g., ima jedna fotka na kojoj je Miro pokisao kao miš, unezveren i valjda zabrinut za svoju skupu, fensi antilopsku jaknu... Prijepor oko rukovanja između Karpova i Korčnoja je opet dat klovnovski. Kada je reč o parapsihologiji, najpribližniji opis te ruske mutljavine dat je u knjizi Breda Daraka „Bobi Fišer protiv ostatka sveta“ (povodom meča u Rejkjaviku 1972.g.), inače punoj kleveta na račun Amerikanca, ali je tačno dat amaterski opis rada tadašnjih sovjetskih parapsihologa u publici s nekakvim magnetnim kapsulama u ustima...

Meč sa Spaskim u Beogradu je pružao priliku za najmanje dve fotogenične epizode: verovatni pokušaj atentata na Korčnoja (vojnim vozilom, umalo isto kao ono na Vuka 1999.), a zatim skandal zbog ponašanja Spaskog: on je vreme kada je bio na potezu provodio u kabini za odmor! Korčnoj se pobunio, ali to je bila rupa u pravilima. Da bi se revanširao, u nekoliko partija je nosio – sombrero!! Spaski je bio na zalasku, već je zvanično (s dozvolom vlasti) emigrirao u Pariz gde je živeo kao filmska zvezda sa belogardejskom ćerkom i francuskom državljankom Marinom Ščerbakovom, krasivicom. Slika friškog bračnog para u francuskom krevetu na kome je i džinovska šahovska tabla bila je objavljena i u Ilustrovanoj politici. U našim seljačkim kuloarima se govorkalo da je Fišer u Rejkjaviku zaveo drugu Spaskijevu ženu, pomešali su se lončići s onim Kapablankinim telegramom Aljehinu „Prenesite moje pozdrave Vašoj supruzi...!“ Svaki pijanac u „Čuburskoj kasini“ je znao da je Spaskog žena ostavila zbog poraza u tom meču. 

Korčnoj je napravljen na 80% Serža Ginsbura i 20% Adrijana Ćelentana. 

Taj Korčnojev trijumfalni pohod na titulu kroz tri pobede u mečevima kandidata 1977. prikazan je tanko i površno. Kao smena matorih generalnih sekretara u hagiografiji o Reganu sa Kvejdom (gde je samo još falilo da je mali Ronald grejao šape u kravljoj balezi). U polufinalnom meču protiv Polugajevskog Korčnoj je poveo sa 3:0. U „Šahovskom glasniku“ je Rejmond Kin komentar jedne partije završio rečima: „Eto tako se igra šah kada se pojede 100 grama kavijara pre partije!“ Ali u ovom isprtku od agitpropovskog filma pokazuje se Korčnoji koji usred partije slasno krka „hot–dog“ na tiho negodovanje Tigrana Petrosjana. Prodao veru za američku hrenovku, poruka je scenariste i reditelja.

E, ali šta bi bilo da su objektivno prikazani ti Korčnojevi sekundanti Majkl Stin, samozatajni knjigovođa, i žovijalni plagijator i svinjaver Rejmond Kin, za koje se osnovano misli da su za masne pare šapnuli Sovjetima šta će Korčnoj da igra u 32. partiji... Karpov je uz pomoć Vladimirova posle i Kasparovu krao neke pripremljene varijante...

Elem, Karpov je prikazan kao meki disident kome sportska čast ne dâ da prihvati predlog državnog vrha da uopšte ne ide u Bagio. Brežnjev je prikazan kao teško bolesni glavonja. Sve što treba reći o Brežnjevu i odnosu njegovom prema šahu vidi se u jednoj kariksturi pred meč u Rejkjaviku: Brežnjev zabrinuto pita Spaskog: „Ali, Borise, šta ako Bobi NE igra 1. e4?!“ Viktor Baturinski. Kagebeovac u civilu, trebalo je da spreči tajni susret Karpova i Fišera (koji se susret odigrao na Filipinima, ne na Svetom Stefanu; zanimljivo je da je Fišer prikazan kao šarmantni džentlmen, šahovski Faust, koji zove mladog kolegu da mu se pridruži na putu bez povratka... Ali opet je to jedan izanđali trop da šahovsko majstorstvo uvek vodi u – ludilo...). Nije uspeo, ali je tužio velemajstora tamo gde treba. Kada je Karpov saznao da ga je Baturinski ocinkario, iskoristio je ugled koji je stekao posle pobede u Bagiju i udesio da smene tog Baturinskog, koji je inače ionako bio mračna figura, siva eminencija prisustva Ka–Ge–Bea u sovjetskom šahu, odgovoran za zabranu putovanja čitavoj brigadi sovjetskih velemajstora koji nisu bili dovoljno poslušni. Baturinski je stoga kasnije podržavao Kasparova iz razloga lične osvete... Što je dokaz da u njemu nije bilo ni grama idealizma i istinske vere u komunističku ideologiju, već je to bio mali debeli sadista, gladan moći kao takve. Talj je Karpovu asistirao iz dva razloga: ucenjen je bio i možda je Korčnoju zamerao što ga je teško, gotovo nikad, pobeđivao. To je izdušio veče pred poslednju partiju meča Karpov vs. Kasparov, telefoniravši Kasparovu: "Sutra postaješ novi svetski prvak, znaš?!"

Karpov je sa svoje strane godinama mirno prihvatao da čitav državni aparat kvarno ucenjuje talentovane igrače i mažnjava im ideje i varijante za bitku pritv Fišera i Korčnoja. Boris Guljko je jedan od takvih, ucenjenih a ponosnih, koji je skupo platio što nije hteo da bude kotačić u stroju za junošu koga su izabrali da brani komunizam. „Dobar dan, druže Guljko, Karpov mnogo voli vaše varijante...“, rekli su čoveku kada je došao po pozivu tamo gde treba. „Hvala na komplimentu, volim ih i ja!“, odgovorio je Guljko i ostao imun na ponude da putuje i igra „kao Oleg Romanišin!“, i tako su mu propale najproduktivnije godine i, kada je emigrirao u SAD, već je bilo kasno, zenit mu je prošao... Jer, velemajstor je posle četrdesete kao balerina: zreo za penziju.  

Ali ta nečasna rabota u korist Karpova je eto u ovom propagandnom smeću prećutana.

Poseta košarkaškom meču SSSR–Jugoslavija na svetskom prvenstvu u Manili je skroz izmišljena. Pamtim te prenose na crno–belom portabl televizoru EI Niš, komentar Dragana Nikitovića bio je zbog prekida veza nedostupan, pa smo jednu utakmicu gledali s međunarodnim tonom (divotalno!), a drugu s radio–komentarom Marka Markovića. Nepobediva reprezentacija: Kića, Praja, Moka... Praja proglašen za igrača prvenstva, Kića bio malo tužan. I ona poseta borbi petlova je takođe kvaziholivudska seljana.

Glumac koji je igrao Karpova nije imao mnogo posla, fizički je ličio i to je bilo to. Habenski je moralno trulo isflekao Korčnoja kao barabu i neurotičnog hohštaplera. Ostali likovi su prikazani kao u radovima iz štanc–radionice Stanković–Šimunec, a režija je poverena ruskom Dejanu Zečeviću – Alekseju Sidorovu.

DAKLE, KRŠ

Preznojavanje.

Epoha je prikazana besprekorno, od čipke na trosedima i heklarijama preko televizora, do izgleda sovjetske kuhinje u stanovima za višu klasu, telefoni od bakelita, frizure, smešne naočare i velike kragne na košuljama, čak ni sovjetske bolnice nisu ulepšane kao  u čehoslovačkim TV serijama kojima smo se smejali, uhvaćen je taj filing kasnih sedamdesetih. Šah je zaista bio suviše važna stvar da bi se prepustio šahistima. Standard, u značenju kvaliteta svakodnevnog života sa sve ergonomijom i ugađanju telu, to je ono što je vazda mamilo ljude s onu stranu Gvozdene zavese. Kad se samo setim detinje radosti matoraca – Botvinika, Bronštajna, Vasjukova, Smislova, Boleslavskog – dok su opisivali kvalitete portabl štednjaka „Elektroluks“, stereo linije „Filips“, dizajn i kvalitet engleskog tvida, portabl televizora „Grundig“, kućnih gadžeta Quelle: „Ljudi, pa to traje i ne kvari se i ne cepa se i posle 20 godina...!!“ Otud je na Istoku glavno bilo imati i kako se ponašaš i da li je dupetu ugodno, a za mišljenje se nije niko sekriao, jer ako misliš i procvrkućeš, samo ti dođe tajna policija u kožnjacima s motkama, dok je na Zapadu imanje i uživancija i ponašanje ostavljeno ljudima na slobodu, ali ideje su progonjene, crvene ideje dakako, da se ne ugrozi kapitalizam, bazeni i prilika da zaradiš milion. (Plus proizvodnja konsenzusa, što reče Čomski.) Ali zašto „Lov na crvene veštice“ za jednu legitibnu operaciju „Sablja“ uperenu protiv spavača i napadača na demokratiju (i u kojoj je pogrešnih osuda bilo toliko da se mogu izbrojati na prstima rukah...boginje Šive), a „Moskovski procesi“ za hiljade i hiljade i milione nevino pogubljenih u Staljinovim čistkama?

Film ne počinje flešbekom, gle čuda, već se ide pravolinijski, od verovatno izmišljene simultanke malog Karpova, a onda „13 godina kasnije“. 

Posle tog izgubljenog finala mečeva kandidata 1974. Korčnoj je dao izjave i našim novinarima o Karpovu što je kritikovano kao maltene izdaja i smanjena mu je sportska plata... 

Korčnoj nije znao da je pustio zmiju u nedra kada je pustio Bjelicu da mu se mota po kući. Ovaj je, tako, primetio Bronštajna kao sekundanta i to dojavio tamo gde treba. Bronštajn je otad bio na crnoj listi i izgubio šahovsku kolumnu. Korčnojev tim je bio sastavljen od ispodprosečnih tipova, šarlatana na polju moždanih stimulanasa i nekakve joge. Svake večeri rađen je test: „Koliko ste zadovoljni našom saradnjon?“ Korčnoj je davao sve nižu ocenu i bio sve depresivniji i to pred Bjeličinim cinkaroškim očima.

 Preznojavanje je bio ovaj film.

Edit:::::::::