Feljtonizam u književnosti ima svoj pandan u adaptacijama filmova za pozorište. U oba slučaja se autori oslanjaju na predznanje, koriste gotove module, usvojene i rasprostranjene zablude i/ili istine u formi izreka, omiljenih citata, poštapalica, legendi o događajima i filmovima koje su ostale da žive. Horizont očekivanja je vrlo lepo popunjen, nije dozvoljeno izneveriti ga, a majstorstvo je uneti nešto svoje, prilagoditi brz film staloženijem pozorištu, nadoknaditi manji broj glumaca njihovim bravurama, presvlačenjem i slično, a najvažnije od svega je uživati na bini, pa će i publika na sedištima da uživa. “Buha” već ima uspelu adaptaciju filma “39 stepenika” što sam gledao mnogo puta i opet sam u apriliju i opet ću u maju, a sada sam pogledao i ovu.
Ken Ludvig je reducirao broj likova, a nekima je promenio duh i funkciju. Misionarka Olsonova je tako i dvorkinja grofice Dragomirov (Katarina Gojković, kojoj su, jadnoj, opet dali da igra ženu mnoooogo stariju od nje; pa šta je to s rediteljima?!), Olsonovu igraju dve glumice, meni se zalomila Anja Pavićević. I čitav duh filma je Ludvig preoblikovao u komediju, kao i “39 stepenika” uostalom što je urađeno, u pitak i brz brodvejski vodvilj; drugačije ne bi imalo smisla (išli bismo u Kinoteku onda), ovo je plemenita zabava a ne filozofski dijalog o smislu svemira. (Takvih plemenitih vodvilja visoke (moždano)nutritivne vrednosti ima dosta i u “Slaviji” i u “Akademiji 28”, premda snobovi svisoka gledaju na te teatre.)
Predstava deluje raskošno, ali uveren sam da nije koštala papreno. Ipak je praznik za oči. Kad vidim funkcionalna vrata na sceni na koja može da se uđe i izađe, pa još kada ih ima više, kad vidim stepenice i kulise, kao u “Kulisama”, “Histeriji”, “Posetiocu”, “Simptomima” – ja se mnogo obradujem. Kao kada ubiju ajkulu na kraju Spilbergovog filma.
Elem, scenografija (Vesna Popović) pokazuje i restorane i hotele, kao i oku primamljiv i funkcionalan niz od tri kupea, dekorisanih kao 1930-ih, petero vrata ima, po jedna u svaki kupe plus dvoja bočnih, osvetljenje i prozori stvaraju ušuškani dojam voza koji piči kroz snežnu noć, čak su i stiroporne pahuljice padale prilično dugo. Pre početka, na teškim zavesama projektovan je naslov predstave, a sa zvučnika je frtalj sata i više pre podizanja zastora išla ona divna muzika Ričarda Rodnija Beneta iz Lumetovog filma iz 1974. I mene naravno preplavi nostalgija, jer s kevom sam gledao film u bioskopu “Šumadija” iste godine. I ta muzika je kombinovana s onom najavom sa zvučnika u Istanbulu (snimljeno je to naravno sada) i to je zaista lepa dosetka i mogu zamisliti da je ova predstava hit i za decu, sa školom. Naravno da smo gledali film i pred očima su nam Alber(t) Fini, Martin Balzam, Vanesa, Šon, Vidmark, Entoni, Lorin Bekol itd. Lik Arbatnota je ražalovan i igra ga Viktor Savić (on mi se zalomio, a alternacija je Vladan Dujović) koji mi je i zbog odela i glasa i svega drugo ličio na Ričarda Haneja koji je zalutao iz “39 stepenika”; dok mu je ljuba Debenhamova nekako stidljiva i plašljiva, a ne jebežljiva aždaha kao Vanesa Redgrejv. Pomenuo sam već izmenu u funkciji Olsenove (i smanjenje njenog udela), vlasnik kompanije Buk je stalni pratialc Andrije Miloševića, Igor Damnjanović, koji mu je, Miloševiću, u životu i karijeri izgleda postao garderober, paž, posilni, njegov Čiko i njegov Minja Subota (možda se i guze?). I on kao da je zalutao iz “Krčmarice Mirandoline”. Ali ja ne zanovetam, nemojte misliti, niti kritikujem ljude – tako je Ken Ludvig zamislio – i pošto (=nakon što) sam uporedio ovo izvođenje s mnogim anglosaksonskim u Americi i Engleskoj kao i u Danskoj (hvala Jutjubu), mogu da kažem kao i za “39 stepenika” —> “Buhina” je najbolja iz nekoliko razloga. Prvo, ne igraju je deca iz omladinskog pozorišta. Drugo, vernija je i filmu i Ludvigovoj adaptaciji. Treće, ipak tu ima i mesa a ne samo krompira, predstava nosi setnu čak moralističku poruku, a vi se smejte ako hoćete.
Od Andrije Miloševića sam očekivao zevzečenje, ali on je začudo uneo primetnu dramsku notu uprkos manirističkom scenskom govoru. Kostim (Marina Medenica) obezbedio mu je zamašnu stomačinu, odelo po propisu sa sve onim gamašnama, na brcima se nije insistiralo, jer, kao što rekoše Mustafa Nadarević i Miki Manojlović, “Sirano se ne glumi nosem, no dušom!”, već na žovijalnosti i simpatičnoj uobraženosti. Ovaj Poaro nije aseksualna tetka, već bucmasti pičkolovac koji pazi da ga ne u’vate. Kada sam dakle gledao filmač u “Šumadiji” fiskalne 1974. bio sam faciniran fotografijom Džefrija Ansvorta, čeličnoplavkastom svetlošću u noćnim satima, i sledećim scenama: 1) kada Račet svoga sekretara sadistički tera od stola a ovaj taman seo gladan da jede i lepo pobiberio supu; 2) kada Poaro (Alber/t/ Fini) trepće kada ga ubace u sekretarov kupe, pa kako srče zeleni liker i kada kaže “Thank God we are not young!” 3) kada u svom kupeu Poaro čita novine i maže ruke pomadom i stavlja mrežicu preko brkova; 4) kada na mrežicama za šešire pred svedocima čita deo poruke na nagorelom parčetu papira. (U adaptaciji se Poaro ipak napalio na groficu Mađaricu, a njen ljubavnik ili muž je elegantno šutnut u dupe.) I otad je za mene Fini ostao Poaro. Od ovih scena s velikog platna iz “Šumadije” u adaptaciji je ostala je samo ona scena sa nagorelom ceduljom, koju smo mogli lepo da vidimo na video bimu. Naime, predstava je vrlo verno i efektno opremljena video instalacijama, najpre kao u samom filmu onom uvodnom scenom kidnapovanja, pa snegom itd, a evo i tu poruku smo mogli lepo da pročitamo na ekranu.
Adaptacija je rešenje zagonetke postavila malčice prerano, da bi više dala prostora moralnoj dilemi, što je paradoksalno, budući da je reč o ozabavljivanju jednog kriminalnog filma, ali eto, može se biti i suptancijalan u vodvilju, govorim ja to stalno. Tako da je poslednjih 40% predstave jedan samostalan vodvilj u kome prevladavaju romansa i bravure Miloševića, Damnjanovića, ali i Jelene Trkulje kao karakondžule Habardove i – ne na kraju – Branislava Platiše koji je dosta pažnje ukrao u dve uloge, kao kondukter i glavni kelner. Miloševićev Poaro ubedljivo morališe na kraju, jer odbija da tek tako prihvati zaključak koji, mislim, baba Agata natura, da se ne treba zakona držati kao pijan plota. Mislim, ono, Rečet je zaslužio da ga ubiju 100 puta. Samo to ne treba govoriti baš svakome.
Da li su i ostali glumci mogli dobiti više prostora da se razmahnu, to je pitanje za FDU. Meni je predstava bila praznik za oči, uši i dušu. Prostor ustanove kulture “Vuk” ima neku energiju, s onim starim plišanim stolicama u kojima su čestice prašine još iz 1980. Zadimljeni kafić, džin&tonik i votka, tu je Ejdus dovodio svoje diplomce da igraju predatvu “Brod ludaka”, a profa drmne duplu votku pre šoua, pa “Akademija 28”, zadimljeni restoran s pristupačnim jelovnikom kao nekada u nepostojećoj “Kasini”, tvrdo kuvano jaja mltene badava, pijanista svira kao sa trake “Čamac na Tisi” na ripit, nešto se gricne i inhalira dim za rak pluća pa da se ode na predstavu ili film, sedišta opet plišana i stara, tako stara... Kultura, bato.
ROLERKOSTER (Drama Jelene Kajgo u režiji Milice Kralj, mart 2022)
Pošto (=nakon što) sam drugi put pogledao ovu predstavu (i začudio se kako su scena i glumci zapravo veoma blizu publici /prvo gledanje je bilo iz II reda galerije/), pisao sam u glavi kritiku dok sam hodao kući po jakoj kiši (a nisam bio poneo onu vindjaknu švedske mornarice, kupljenu u Ćebenhaunu, made in Nepal) i potrefio me kvrc: Pomešao sam autore teksta, to jest autorke: Tenu Štivičić i Jelenu Kajgo. A u glavi mi je bio i tekst rahmetli Pančića s njegovog poslednjeg Pozorja, 2002.: “Kako je počeo rat na mom Pozorju”, u kome je ponovio konsterniranost “Godinama vrana” Siniše Kovačevića i ovom predstavom. (Kažem ponovio, jer posle gledanja premijere “Vrana” u Narodnom pozorištu nisu mu dali da napusti predstavu već je obezbeđenje zamandalilo vrata!! Držim da nije ni gledao drugi put.)
Meni došlo da zapolemišem u stilu, ej Tena Štivičić je to, sama je prevela tekst na srpski a ona multimedijalna vajna umetnica što je ostala Hrvatica (Milica Mihajlović) – pa ako, bila je Hrvatica i u tzv. originalu. I tako sam ja išao sve više u šreh i dok sam stigao do zebre na uglu Kosovske i Takovske (s leva blokada RTS-a i muzika, s desna prazna ulica), uneo sam i prisećanja na “Svice”, popularne krijesnice, i čak “uočio” lajt–motive, obrasce, pa i neka (možda nesvesna) uvlačenja u dupe Zapadu, hinjeno selfdeprecating vajkanje o savremenim umetnicima koji su jelte prosjaci od fondacija i državnih struktura i sve tako u tom pravcu.
Dara Džokić je opet ubola veliku ulogu koja će trajati doživotno. Posle “Trsta” i “Egzibicioniste”, koje su umrle prirodnom smrću, zatim posle kratkoživućih “Ljubav, ljubav!” i “Getsimanskog vrta”, kao i posle privremenog nestanka “Avgusta i okrugu Osejdž” – nastala je (meni se činilo zlokobna) pauza, ali evo Dare kako dva sata omađijava publiku u “Rolerkosteru” plus ima dragulj u “Simptomima” gde je ukrala predstavu. (Ne zato što su ostalo troje glumaca bili loši ili bledi, ne, bože sačuvaj, već su napisani kao ideje i ilustracije, i – premda su se Ana Mandić i njeni partneri naglumili – kao da je to bila stilska vežba.)
I sad – da li je ova predstava nazadnjačka?! Jer, jeste samo jedan jedini lik simpatičan i s njim se publika bezrezervno saglašava, aklamacionim uzdasima odobravanja, komentarima “tako je” i kao da gledaoci znaju šta će Darin lik da kaže i pre nego što ona to izgovori, evo takav mi je utisak, kao da zna publika tekst i već na pola njene rečenice počne dobrohotan smeh i paraaplauščići vise u vazduhu sve vreme. A ostali likovi – pa, za njih je gledaoce uglavnom baš briga. Znači – Jelena Kajgo je autorka teksta i dramaturg ove predstave i sada kada sam utvrdio to znanje, mogu da konstatujem da u ženskom dramskom pismu postoje određene konstante: biološki sat, umerena feminsitička kritika muškog “svinjstva i sebičnjaštva”, večiti rat s roditeljima, ne zna se ko je gori, svekrva ili mater, položaj umetnice u svetu, prekarni položaj današnjeg pisca, performera, slikara itd., koji zavisi od mena ponude, potražnje i situacije u raznim fondovima, dilema “ostvariti” se kao majka ili ostati singl nerotkinja, nomadski duh savremenog čoveka koji dosta vremena provodi po aerodromima itd. (Kreativna dosada savremenog putnika koji to leči neodoljivom aerodromskom kaficom, jer nigde kafa nije tako ukusna i tako ne miriše kao na aerodromima!™ Predrag Crnković) Tu je i obavezna doza poigravanja sa stereotipima i političkom korektnošću. Nekad nesnađeni Hercegovac na železničkoj stanici u Mjuniku (pošao na gastarbajt), danas purger/Vračarac/baba–koja–ide–na–sahranu–u–Meriku pred automatima koji prodaju karte za metro. Nekad se štedelo da se metne u pojas oko pasa, da se donese kući, danas se štedi da se ima za letovanje na Maldivima i plate citostatici ili eutanazija.
Radnja: ćerka se udaje za Jevrejina i seli se s njim u London, što majku, bivšu komunsitkinju ali sada bajagi vernicu i Veliku Srpkinju dovodi do očaja. Predstava i počinje na svadbi gde se upoznajemo sa svim likovima. Tu je i najbolja mladina drugarica (malčice ružnija, jer u paru drugarica uvek ima jedna koja mažnjava sve kurce i druga, pratilja, koja čuva stražu) i bivši mladin dečko, tipičan muški cinik koji misli da će dovijeka živeti u patikicama, tesnom džinsu i “Harli Dejvidson” jakni, samo ako kusa kristale, koenzim Q 10, konjske doze vitamina E i C, razne novootkrivene antioksidanse tipa berberin i inulin, izbegava vezivanje i jednostavno ignoriše krštenicu. Život mu se odvija oko letovanja u Grčkoj, odlaska na koncerte bendova koje je voleo dok je bio mlad, a Bog ga je pogledao time što mu je posao lukrativan posao (marketing, kompjuteri). Gajba mu je svetinja, ne dao bog da tu neko petlja i poremeti raspored prljavih čarapa, vitaminskih bočica, masti protiv hemoroida i suvenira s velikih fudbalskih utakmica i koncerata legendarnih bendova. On smatra da su deca kao i prdež – samo tvoja su ti simpatična i rezonuje kao niža klasa mužjaka u komadu “Bog masakra” Jasmine Reze (Mišel Ulije, u predstavi Ateljea 212 – Tihomir Stanić): “Još jedno dete? Pa zar ovo malo godina pre nego što me strefi rak prostate ili šlog da potrošim na menjanje pelene i slušanje drekavca 24 sata dnevno?!”. Onda sledi vremenski skok i majka po ko zna koji put dolazi u London. Tamo sa ćerkom, zetom i ćerkom živi i robot Šila. Ona scena pred automatom za karte tako vuče na “Svice”. Zatim se upoznajemo sa činjenicom da su se najbolja drugarica i bivši dečko smuvali i da čekaju dete. Ha–ha, čekaju? Čeka ona, a on je uradio lakši deo posla i sada se zeza s drugarima. Okej, drugarice feministkinje, odložite mačete, laserske dezintegratore i kanistere sa sonom kiselinom. Majka se ispostavlja kao dete više socijalističke klase, jer – otkuda onda njoj kuća na moru? Mislim, to je okej u dramaturškom smislu, ali ili je rodom iz Dalmacije, ćerka generala JNA, ili je jeftino kupila nešto u Rovinju (u doba kada si mogao na klupi da spavaš i džabe bilo lečenje studiranje letovanje...), ali – kako joj to ne otetoše Slovenci, Hrvati, zelenaši? Ali dobro, ona pozove sve njih đuture na izlet u tu njenu kuću, sa sve robotom Šilom (Šiletom) i uceni zeta da unuka ima da se krsti u crkvi, “inače nema kuće na moru!” Ali zetonja (Petar Mihailović) ima jaču ucenu. “Moja majka je Jevrejka, i ako unuka nije Jevrejka, onda ništa stan u Londonu i ništa kuća u Monte Karlu” Najbolji drug i bivši dečko, u tumačenju Vladislava Mihailovića, kaže: “Ja bih za kuću u Monte Karlu prešao u Jehovine svedoke!” Publika mu ne odobrava, ali se kiselo smeje.
Katarina Marković igra ćerku koja je još čila i orna i spremna da se pomeri s mesta i gradi tu prokletu budućnost. (“Koja je, FK Budućnsot, izgubila od Crvene Zvezde sa 3:0!”) Ona se udaje za dobrog “Ješu” – kako ga majka zove i to baš mnogo dobronamerno, ali na oduševljenje publike – laže tamo u Londonu. čak mužu iza leđa, da joj je majka Nemica iz Vojvodine i katolkinja sve samo da bi 5 godina unapred obezbedila ćerki mesto u vrtiću. Urnebesan je komički odušak kada gledaoci vide zapanjenu majku Daru koja to saznaje iz usta Hrvatice umjetnice (Milica Mihajlović). Niko ne aplaudira na snalažljivosti i niko da uoči dirljivost tog ćerkinog herojstva u bici da se opstane, da se prilagodi opštoj prevlasti tehnike, automatizacije i političke korektnosti. Bakina tvrdoglavost jeste simpatična, ali ona se može iživljavati samo na tuđ račun, na osnovu popuštanja prosvećene dece, koja to ni u snu ne bi trpela od tuđih baba i deda.
Spisak stvari kojih se baka tašta Lilja (Dara Džokić) užasava: Ješa i crnčuga ne sme da se kaže, muslići sa haremima a samoubilački bombaši prete na svakom koraku, sve je automatizovano nigde blagajnika i tople ljudske reči, niko ne mesi grancle, ljudi ne odgovaraju na ulici kad ih nešto pitaš već beže kao opareni, ljudi dolaze s posla u 10 a decu iz vrtića kupe u 9 uveče, ne jede se s kašikom već plastika, unuka zna tri jezika, brak između dvije tate ...
Setio sam se ovim povodom Borislava Pekića: on kada se preselio u London, da stvara na miru, zdravo se pokondirio. Čitao sam njegovu prepisku objavljenu u “Sabranim delima”. Vladeta Janković mu nalazi gomilu propusta, npr. “ad hock” a treba “ad hoc”, a Vladeta: “Dajte, ispravite to, pomisliće ljudi da ne znate!” ali da se vratim na pokondirenost: objašnjava Pekić kako je uspeo da nađe kuću u finom kraju “gde nema mnogo crnaca i kriminala” i upozorava kolege u Srbiji da obavezno navedu kopirajt za sliku njegovu. 1980-ih je Pekić pisao za NIN da su ljudi ovde besni i razmaženi jer kukaju što nema kafe i ve-ce papira i podsetio ih “da i novine mogu da posluže u tu svrhu”, na šta mu je Tirnanić u kolumni odgovorio da bi i njegove knjige mogle u tu svrhu da posluže.
Predstava traje 2 sata, nema pauze i to je dobro što nema, jer naš narod je izgubio kulturu pauze u pozorištu (dok u bioskopima nikada nije ni uspeo da se navikne na to). Scenografija Milice Bajić Đurov je veoma uspela, ekonomična je i vrši posao. Na početku na sceni vidimo zidove, dveri i klupu. Kroz dveri vidimo lajt–šou i čujemo nejasan žamor i muziku, prepoznajemo jevrejski standard. Na dveri izlazi Katarina Marković u venčanici sa čašom belog vina u ruci (sok od dunja “Džervin”, provereno) i mi znamo: to je svadba! I ubrzo dolaze i najbolja drugarica i najbolji drug (bivši) i majka. Kasnije načas izađe i zetonja. E tako se počinje predstava. Sve figure su dobro postavljene u šahovskom problemu. Zatim se dižu “zidovi” (deluju kao kamene kocke ali to je laganica, video sam s mesta 1 u III redu majstora scene kako povlači užad) i onda vidimo neke panoe koji ilustruju srpski stan majke Ljilje, zatim se scena opet transformiše u nešto što će ostati do kraja predstave – u londonski stan ćerke i zeta. Tu je i jedna komoda–kompjuter, sto sa 6 stolica, ima i trosed i jedna hoklica na kojoj je robot Šila. Pre nego što ta scena postane stan, nekoliko minuta uz pomoć velikog displjea prostor glumi i aerodrom. Zaista efikasno i uspelo rešenje.
Kad pomenuh robota Šilu, njega je igrao Teodor Vinčić. Publici je on bio simpatija broj 2, a za ostale ljude nije se mnogo vezala. Samo Dara Džokić i Šila. Zanimljivo je to sa Šiletom: te godine je Pančić, na onom Pozorju s koga je napisao pomenuti tekst, bio u žiriju jedne producentske kompanije koja dodeljivala nagradu za epizodu. I nagrada je otišla Vinčiću. Uprkos tome što je kritičar predstavu svrstao u četnike.
Ponižavanje današnjih umetnika, koji ne mogu da žive “od svog rada” uprkos nagradama i doktoratima, nezaposlenost, politička korektnost koja prati čoveka od vrtića pa i pre (“moraš na vrtić da misliš pre nego što zatrudniš!”), sve to je žvakano i u kod Tene Štivičić u predstavama “64” (koja je još u repertoaru) i “Svici”, ali očigledno nikad kraja.
Muzika Janje Lončar izaziva setno, fatalističko raspoloženje, i meni je to vuklo na film “Filadelfija”. Kao i svaki savremeni komad koji pretenduje da je nešto više od vodvilja, mnoge replike su u stvari teze, mini eseji. Najbolja drugarica (Jelena Petrović) i najbolji drug (Vladislav Mihailović) tu imaju zadatak da objasne muke biološkog sata žene koja se bliži četrdesetoj, vladajući narativ o tome da žena “treba da se ostvari”, odnosno“ muke fitnesa i prioritete kod muškarca “Dorijana Greja”. S druge strane, Darin zadatak je da ultrasimpatično gunđa na ama baš sve što je napravljeno posle fiskalne 1980. godine. A kada kaže: “Eh, da, plate 1 evro po satu neku sirotinju da rade kao robovi da bismo imali 17 pari cipela 14 odela, 3 automobila”, u publici uzdah odobravanja i šapat: “Tako je, bravo!”. Ipak to zvuči malo previše sociološki, da tako kažem, kao neki profa u emisiji “Kino Oko” iz 1970–i–neke.
I, kao u svakoj od ovih predstava (dodao bih pomenutima i “Trst” “Skakavce” i “Nije smrt biciklo...” ima po jedan “Mekgafin”, odnosno neka uspomena u vidu priče koja se možda desila a možda i nije i koja treba da simboliše težnje i stremljenja i muke glavne junakinje; ovde je to prisećanje Dare Džokić o avanturi s letovanja kada su ukrali dedi čamac. Pa ih voda odnela na pučinu, jedva su se izvukli, a posle su samo maštali o tome da opet ukradu čamac. Eto, ja ne mogu a da to ne protumačim na dva načina, sto posto pogrešna, ali šta ću. 1) To je simbol i Darine želje da ode u nepoznato i 2) ko je bre taj deda, da nije Hrvat božemeprosti, neki nosilac Spomenice možda, čisto sumnjam da je Crnogorac. I to drugo tumačenje je dakle kriptopohvala boljoj prošlosti.
Ne odgovorih na svoje pitanje: da li je predstava nazadnjačka? Ne znam. S njom će se identifikovati svi oni koji imaju muke da instaliraju aplikaciju na mobilni, da koriste viber ili vajber, da se snalaze s bankama u kojima više ne rade ljudi već sve ide preko bankomata ili elektronski. Mene muka hvata kada vidim da službenice u mojoj banci muka hvata kada me vide – one očekuju da ja sve sam sredim na bankomatu ili elektronski. A ja to ne umem. Ja ne mogu 500 dinara da dobijem keš, moram preko virmana i onda moram da dam ime majke i broj cipela i JMBG a bilo ko može da mi zapleni stan zbog 1000 dinara duga. Ja ne znam ime majke moje bankarske službenice ali ona o meni zna sve. Ne sećam se više kako sam ubacio sim karticu u stari ajfon 4! Ne znam da instališem Makrosoft Ofis. Poljubim zamandaljena vrata hotela jer ne znam šifru. Polako i neprimetno sam stigao u fazu baka Dare.
