r.: braća Koen; ul.: Džoržd Kluni, Džon Malkovič, Tilda Svinton, Frensis MekDormand, Bred Pit, Ričard Dženkins, Dejvid Raši, Džej Kej Simons
TRIVIJALNO
Ovaj bi se film po beznačajnosti i malignoj benignosti u odnosu na svet koji ga okružava, mogao uporediti sa predstavama koje se godinama postavljaju u našim pozorištima – isprazni klasici igrani na devetnaestovekovni način ili u vrh glave na način TV drame iz devetsto sedamdesetih, ili nešto savremeno s pijenjem čaja iz miljea kanadske, britanske ili amerikanske srednje klase. Ako se već ne igraju bulevarske komedije. (Umesto da igraju moje komade što čame u fiokama, jelte.) Sve u ovom filmu bi moglo da prođe kao skeč za „Subotom uveče uživo“, dušu dalo za Čevija Čejsa i kompaniju. A tzv. dubinu, to jest lažnu dubinu videli su samo oni mali Amerikanci koji tako zamišljaju Vedekinda, Direnmata, Čehova i Brehta. Ne znam zašto sam se setio Bili Uajtlou, dramske glumice koja je bila oduševljena Beketom kada je jednom svratio u Nevjork na njenu probu. Ni reč nije progovorio, sedeo je samo i gledao probu, a Uajtlouova veli: „Kako je pametan. Veliki umetnik. Ništa ga nisam razumela, uosstalom ništa nije ni rekao, ali koji genije!“ Posle je namlatila paričke u Predskazanju i platila pločice u kupatilu.
Film je ukrao Dejvid Raši (Sledžhamer, bato), a koliko je pritupasta tzv. recepcija filma bila, govori i podatak da samo on, Raši, nije bio star u kastingu (čak se film ne pominje ni u glumčevoj biografiji, kao da je prećutno skrajnut iz ko zna kog razloga). Za kritičare je Džej Kej Simons zvezdovao s dve rečenice. Nije mi jasna prehvaljenost njegova u prvom Spajdermenu, nije mi jasna ni prehcaljenost DŽKS-a ovde, on je samo jedan sitkom zevzek za gostovanje po sajnfeldima i sličnim prazninama. Raši je odigrao ulogu života, na nesreću u bezvrednoj splačini. Ali, to su braća Koen --> valja hvaliti.
I Tilda Svinton je igrala, pazi ti to, glumila je kao da je Magbet u pitanju. Falim te bože, pa je nisu terali da pokaže pičku kao u nekim drugim bezvrednim filmovima. Ova pomama za kvaziumetnošću ima tako neku potrebu da svoje folirancije začini toplesima radišnih glumicâ, Runi Mara tako glumi neke orgazme u filmu o detetu-jagnjetu, setih sada i toga, ta umetničarska festivalska klika foliranata primenjuje caku koju su naše nikad nedoučene filmadžije saznale od Italijana: metni, sine, sise u film u prvih petnaest minuta i da te bog vidi.
Eh, da, i MekDormandova se naglumila za sve pare, samo što njena uloga nema nikakvog smisla. Ostali su samo odradili svoje fahove. Okej, Dženkins je dobar. ali, koja vajda?! Jednom sam već napisao ali ponoviću: spisku od Harija Dina Stentona i Em Emeta Uolša, „kao glumaca koji svaki film čine dobrim“, treba dodati i Dženkinsa. Ali, ovde ni on nije pomogao. Ne može to uvek.
Kao što nije svaka proza automatski i prozaida, tako ni svaki apsurd i dirigovani komedijant slučaj – nije beketijada i joneskijada.
Ne znam da li sam negde već rekô da su braća Koen snimili samo jedan i po dobar film (Krvavo prosto i Fargo)? Ako nisam, evo sad kažem.
No comments:
Post a Comment