STRANGE DARLING (2023 American film)

r.: Džej Ti Molner; ul.: Vajla Ficdžerald, Kajl Galner, Ed Begli mlađi, Barbara Herši (kao par matorih hipika), 

Ponukan rašomonijadom u kritikama pronašao sam uradak na nekom ruskom sajtu i pogledao ga s azerbejdžanskim titlovima.

Kvaziistinita naracija na početku obaveštava da je ovo bazirano na istinitom serijskom ubici.

 

Uradak je primer neonoarisanja u postmodernističkom načitanom (nagledanom) ključu, Džon Bedem bi ovo mogao vezanih očiju (ili slep kao u onom Vudijevom filmu) da režira, ovo je samozadovoljavanje u tvistovima, nagledali smo tog neonoarisanja 1990-ih, počev od “Totalnog uništenja” Volfganga Petersena, na primer, pa nadalje. Autorova prepotentnost bije gledaoce kurcem u čelo,  što po pravilu očarava žirije i kritičare naklonjene artizmu, tako da najviša ocena na Trulim paradajzovima počinje ovako: “Znate onaj osećaj da se dok izlazite iz sale pitate šta ste to zapravo gledali? E tako je posle ovog filma, u jee, super...!” Znači nekima je strava. Nekima, pak, loš je film, ali iz pogrešnih razloga.

Reditelj Molner je postupio kao duduk pisac u Tribusonovoj seriji: ispale mu nenumerisane stranice, pa je korektor to posložio nasumice, a kritičari se oduševili nelinearnošću. E, tako je autor s velikim A rešio da sve umetnizuje komentarom “Priča u 6 slika”, i poređao te slike po ovom redu 3, 4, 1, 2, 5, 6 i Epilog. Po mom sudu, da je film editovao “normalno” i bez postmodernih komentara, bio bi to uradak možda na nivou osrednjeg kvazipsihološkog neonoara koji ne mami na ponovno gledanje...

 

Film počinje trećim delom: uspaničena riđa devojka (mešavina Širli Menson i Stefani Pauers) u crvenoj odeždi, za koju sam bio siguran da je zatvorska odora, beži u crvenom opasnom autu od antipatičnog tipa u “pikapu”. Nedođija. U prevodu = Srednji Zapad. On je očigledno tradicionalista sa tog Srednjeg zapada: karirana košulja-jakna, gojzerice, vinčesterka šatgan, čeka čika Sudnji dan, žena mu pere sudove i domaćiše se, na zidu ikona Svetog Georgija, u podrumu konzerve i bazuka, God bles Amerika i sve to. On zaustavi “pikap”, pripuca na nju, ona se slupa, pobegne kroz prozor auta u šumu. Scenarističkom srećom u šumi naiđe na flašu u kojoj još ima viskija, a tu je i kutija cigareta. Ona odlepi neki flaster sa levog uveta – tek tada primetim da je ranjena – otpije gutljaj žestine pa prospe ostatak na ranu, “da dezinfikuje”, što smo naučili iz tolikih vesterna. Pa pripali cigaretu. Ne boji se da će dim da privuče onog tradicionalnog čuvara porodičnih vrednosti i dvovekovnog američkog ognjišta. Tu treba već primetiti i skrenuti pažnju na fotografiju – nikog drugog do svestranog glumca (a ovde i producenta) Ribizija, poglejte onaj dim cigarete koji se prelama kroz svetlosne trake u šumi, pa boje jesenjeg lišća, to je zaista urađeno tako da gledalac više misli “ko je bre ovaj snimatelj?" nego što se, na primer, recimo, pita “treba li ovome svemu opravdanje više nego filmu Voltera Hila ‘Južnjačka uteha’?” Posle nekoliko dimova, ona ugasi cigaretu da ne bi napravila šumski požar i pohita dalje. Naiđe na kućicu u cveću, pokuca na vrata, vrata joj otvori par veselih matoraca, ona moli za pomoć i onesvesti se, lažno ili ne, saznaćemo kasnije. Kraj 3. dela. 

 

Elem, onda iz ostalih delova uviđamo da su se njih dvoje sreli tako što je ona autostopirala, i oni cirkaju i duvane, uz tenesivilijamsovski razgovor dve usamljene duše što prave intelektualni uvod pre nego što se kresnu.  Ona njega pita: “Da nisi ti taj serijski ubica?!” On daje časnu reč da nije. Onda uzmu sobu u motelu, ona ga zamoli da joj veže ruke za krevet pa da je malo davi. Pa ga zamoli da je odveže. On je odveže. Ali ona ne dâ pičke. On je ponovo veže. “Ako sam te jednom zamolila da to učiniš, ne znači da to smeš bez pitanja da učini opet!”, reži ona. On je odveže. Ona mu nudi da šmrču kokain. I podmetne mu neki gips i pacolin i ne znam šta, samo deni dodeli kokain i njemu krene pena na usta. Onda ona njega sveže i krene da ga secka na komade. Jer, ovaj, ona je ta serijska ubičica.

Film su finansijski poduprli Britiš Ameriken Tobako i firme za one usrane vejpove od kojih poštenim ljudima u nosu danima stoji ljutina crnog bibera i bapskogaćinska aroma malina.

I dalje neću više o sadržaju, samo ću malo onaj doručak matoraca da ilustrujem.

 

Elem, kritičarske pohvale su sve na isti kalup, kao "neviđeno izneveravanje očekivanja i noar da se ukakiš na noši", a još je zamumuljeno, ljudi, mrak! A kritike iz multikulti tetkinskog kruga Milojke može zajednički da imenuje Kati Rajf s Eber(t)ovog sajta: jeste ona tačno primetila masturbativnost samoudovoljavanja jednog postmoderniste, ali njojzi najviše smeta: “Nije uzeo u obzir koliko će nauditi #MeToo pokretu!??” Jer film kanda povlađuje mačističkom i seljačističkom uverenju da su sve žene Jerine i samo žele da naude. Jebote, manje će verovati ženama posle ovog filma?! 

 

E, pa sad, ako treba da biram između panegirika podmazanih bejbi sosiddžma, volovanima i belim vinom s festivalskih koktela i ovakvih kritika, izabraću manje zlo.

 

U filmu sve se citira, on može da bude master na filmologiji kod Pajkića.

 

Znači, pametan kritičar može da kaže, na primer, ovo: “Baca se novo svetlo na večito pitanje ko je krvnik a ko žrtva, izneverena očekivanja frcaju na sve strane...”

 

Par hipika je zapravo opisan onako kako mali Đole zamišlja matore hipike. Barbara Herši neprepoznatljiva posle fejs liftinga, Ed Begli može da se učlani u POPS. 

Ali, rekoh doručak: 100 kila butera za palačinke, tu su kobaje, jaja na oko, tegla džema od borovnica, plus javorov sirup,  nekoliko litara kafe, kanta soka od pomorandže. Idila. Za ručak jamačno kusaju sporo dinstanu junetinu s krompirima iz rerne, večera su pečene pole s mnogo maslaca i friškog špeka.

 

 

 

Grešio sam

 

o

Према некима сам био неправедан. Дурио сам се, љутио због несавршенства. Превиђао сам 85% добрих ствари јер није све било како сам хтео. Нисам неговао пријатељства. Кад ме оно мало људи што се брину за мене позову --> требало се јавити. Био сам добродошао у неким кућама, на ручку

у свако доба такорећи, а мене мрзело и било "срамота". Аутистично живео сам као човек у високом дворцу Филипа К. Дика, а после кукам што ме се не сете. Како да се сете, кад ме мрзи. Љутећи се и избегавајући a few good men, сам сам себи секао ђоку. Треба се јавити, треба узвратити

доброту, није то тек тако, то је благослов. Кад неко с ћерком у првом месецу трудноће дође с усисивачем Горење да ми помаже, када неко каже "хајде да се напијемо", када неко ничим неизазван пита како сам, то су ретке драгоцености, а узимао сам их здраво-за-готово. Гурање проблема

под тепих, чекање да они нестану сами од себе, то је такође лош занат био. Никад не одлажи за сутра он што можеш да урадиш данас. Никада не бих имао 65 преведених књига да се оног дана пре 30 година појавио код Вере Хагеман, а хтео сам да одложим "за неки други пут". Кад год сам

се натерао да нешто што сам хтео да оставим за сутра ипак урадим када му је време било, сам сам себи после честитао. Али дисциплина није трајна, она се учи сваког дана испочетка. Треба се јавити, срећа на врата куца највише трипут у животу, а можда и некоме другоме ја могу помоћи

Predrag Crnkovic

@PredragCrnkovic

Transkripcija----->

Prema nekima sam bio nepravedan. Durio sam se, ljutio zbog nesavršenstva. Previđao sam 85% dobrih stvari jer nije sve bilo kako sam hteo. Nisam negovao prijateljstva. Кad me ono malo ljudi što se brinu za mene pozovu --> trebalo se javiti. Bio sam dobrodošao u nekim kućama, na ručku

u svako doba takoreći, a mene mrzelo i bilo "sramota". Autistično živeo sam kao čovek u visokom dvorcu Filipa К. Dika, a posle kukam što me se ne sete. Кako da se sete, kad me mrzi. Ljuteći se i izbegavajući a few good men, sam sam sebi sekao đoku. Treba se javiti, treba uzvratiti

dobrotu, nije to tek tako, to je blagoslov. Кad neko s ćerkom u prvom mesecu trudnoće dođe s usisivačem Gorenje da mi pomaže, kada neko kaže "hajde da se napijemo", kada neko ničim neizazvan pita kako sam, to su retke dragocenosti, a uzimao sam ih zdravo-za-gotovo. Guranje problema

pod tepih, čekanje da oni nestanu sami od sebe, to je takođe loš zanat bio. Nikad ne odlaži za sutra on što možeš da uradiš danas. Nikada ne bih imao 65 prevedenih knjiga da se onog dana pre 30 godina pojavio kod Vere Hageman, a hteo sam da odložim "za neki drugi put".  Кad god sam

se naterao da nešto što sam hteo da ostavim za sutra ipak uradim kada mu je vreme bilo, sam sam sebi posle čestitao. Ali disciplina nije trajna, ona se uči svakog dana ispočetka. Treba se javiti, sreća na vrata kuca najviše triput u životu, a možda i nekome drugome ja mogu pomoći

SMILE 2 (2024 American movie)

r.: Parker Fin; ul.: Naomi Skot, Rozmeri DeVit, Lukas Gejdž, Dilan Gelula, Piter Džejkobson,

 

Parker Fin mora da se nešto zamerio kritičarima, jer ne vole ga, ne umeju čak ni da obrazlože tačno šta im smeta, već samo “previše je hteo”, “repetitivan je, nije nadgradio onaj kratki film”... Prvom filmu su zamerali da samo vrti jednu te istu premisu, a sada, kada je čova usložnio priču s dve podvrste horora – pilulomanska i psihijatrijska – i dodao dekonstrukciju usamljenosti pop zvezde i okrutnost njenog “enturaža” to jest svite, e onda je, pak, "preambiciozan".

 

Za razliku od Damijena Leonija, koji je koljač za Žarkovo i Babušnicu, Parker Fin je dete velegrada i priču smešta u vrevu gotamskih diskotekâ, koncertnih halâ i skupih hotela. Plus jedna koliko-toliko intelektualistička potka, koja svemu može dati čak i nekakav realističan konac.

 

Zamumuljivši onaj patern medijskom scenom i narkoticima i možda naslednim ludilom, dao je sebi pas da posle sam sebi centriše u šesnaesterac za zicer ---> otvorenim krajem u kojem se Skaj Rajli, polurehabilitovana zvezda tinejdžera, s bine smeška užasnutoj publici.

 

Film inače počinje telopom: 6 dana kasnije. Uvodna scena, u nekoj hladnoj, zimskoj vukojebini, pokazuje policajca koji zna za jadac i pre sedmog dana planira da bane u kolibu u kojoj su dva krimosa dilera, da jednog ukoka pa da onda “osmeh” uniđe u drugog. E, jebaj ga, on u razmeni vatre ubije obojicu. Već je pomislio da će “osmeh” da jebe njega, kad eno Luisa Fregolija (Lukas Gejdž), dilera na dnu lanca ishrane, zatekao se slučajno u kolibi i on je nadrljao.

To je izgleda moda u holivuđanskim filmovima da imaju takav jedan prolog koji je, kao kod Braninog Poaroa, često bolji od ostatka filma...

 

Onda sledi rez i evo nas u Nevjorku gde se rehabilitovana Skaj Rajli (Naomi Skot) priprema za novu turneju posle fizičkog i psihičkog oporavka. Ona trenira za ples, pije samo vodu iz flaše i jede braon pirinač s prokeljom. Ali bole stare rane, i ona ode kod starog drugara dilera po “vikodin” na crno (jer bivšoj narkomanki niko neće ni aspirin više da dâ na recept). A taj drugar je onaj jadnik s početka: Luis Fregoli...

 

I dalje se zna radnja. Naomi Skot se zaista naglumila u filmu, ona pati i duševno i fizički, na kraju sa srčom od razbijene flaše na bosom stopalu beži u džip. Niko joj nije oslonac osim stare drugarice Geme (Dilan Gelula), a svi ostali, od menadžera, preko stiliste pa do šefice kampanje, rođene majke (Rozmeri DeVit) --> samo žele da je izmuzu i neprestano joj komanduju i sumnjiče da se opet pronarkomanisala.

 

Dobro, ima još jedna duša koja bi mogla biti uz nju, neki bivši medicinski brat, koga ironijom kastinga igra doca iz “Dr Hausa” – onaj Piter Džejkobson u fah ulozi.

 

Gledamo seriju mučnih, ponižavajućih i užasavajućih situacija za Skaj Rajli, od brukanja na dobrotvornoj priredbi pa nadalje, preko osmehivanja i majke rođene i najbolje drugarice (ko bi rekao?!), sve do završnog obračuna u nekoj hladnjači “Pica hata”, a mora tako jer medicinski brat Moris (pomenuti Džejkobson) ima genijalan plan, pozajmljen iz filma “The Rock”, sa Nikolasom Kejdžom, u režiji Majkla Beja: naime, medicinski brat će joj dati injekciju ne znam čega i srce će joj stati na 2 minuta, koliko treba da se umlati “osmeh” koji ugiba bez živog primaoca, zato i mora to u hladnjači, da joj se mozak ne ohladi...!? Eto, to je to.

 

Svakako će biti nastavka, verovatno sa Naomi Skot, a očekujem i Pitera Džejkobsona, koji se neznano kuda izgubio na kraju filma. Možda dotle diplomira medicinu u večernjoj školi.

Ima nečeg betmenovskog u ovom filmu, zlokobne su i hladne sve one zgrade čiji su stubovi pobodeni u crne vode Nevjorka, odbojni su oni debeli zidovi od betona i čelika i mramora, a s ogromnim panoramskim prozorima kroz koje se vide kamini koji nikoga ne greju i - prazni a čisti - mramorni podovi, bezdušni nameštaj, bez ijedne knjige, beležnice ili tepiha, samo džinovski plazma televizori, e taj noćni, hladni eksterijer s prozorima koji ne pozivaju poštenu i sirotu dušu da uđe i ogreje se, to je jedna postapokaliptična vizija sveta, možda dušu dala za Ruždija da piše o njoj (ima on već jedan takav roman) ili za Kopolu da snima film (ima i on jedan takav film), to je mrtvo carstvo nastalo na crnom pepelu fosilnih goriva, koje se održava na agregatima i litijumskim baterijama, okruženo pretorijancima i dostupno samo superbogatašima. Te zgrade su izgradili moderni egipatski robovi, istočnoevropski dunđeri, zanatlije, imigranti, srednjezapadni majstori svojih zanatâ koji odavno već više ne žive u svojim kućicama u cveću, te zgrade održavaju turobni domari, kvarove popravljaju hendimeni koji jedva da znaju angleški, pored kontejnera na rubu bogatih kvartova spavaju klošari i smrzavaju se, to je jedna carevina za promil najbogatijih, a svi mi ostali se ne možemo nadati ni mrvicama čak, a ako nismo više mladi, pa nismo ni za argatovanje podobni, ni lepi da pušimo kurčeve i plešemo na šipci, onda nam ostaje da se ogrnemo nađenim ćebetom i letargično dremamo pored bureta u kojem je zapaljena vatra na nevjorškoj ciči zimi, ovaj svet je otišao u kurac, živećemo naizmenično po pripeci i u polarnoj studeni, starićemo još brže, a ipak s neusahlom žudnjom ćemo gledati u te velike osvetljene prozorčine na mramornim zgradama, a nećemo imati kranove s kamerama da zumiramo bogate koji takođe plaču, nacrvcani od šardonea, u joga položaju pored vatrice s mobilnim telefonima ili laptopovima u krilu. Ovaj je svet iščašen iz zgloba, sve je manje slobodnih građana, sve je manje najamnih radnika koji mogu da se oporave posle radnog dana, sve je više dužničkih robova, nekorisnih nezaposlenih i neupotrebljivih ljudi, kojih se treba rešiti ili ih barem držati na bezbednom odstojanju od zidova bogataških domova. Nemam pristupa u kap i seme, ni u “pica hat” čak, uskoro ću odrtaveti toliko da ni baštovan neću moći biti. Tako gledano, muka Skaj Rajli me nije mogla manje zanimati. “Plašitelj” je klanica za sirotilju, “Osmeh” za Bila Gejtsa i vakciniste.

 

SVEMU DOĐE KRAJ (2024 Croatian film)

r.: Rajko Grlić; ul.: Živko Anočić, Jelena Đokić, Boris Isaković, Janko Popović Volarić, Emir Hadžihafizbegović,

 

VATROSLAV MIMICA UŠAO U TIJELO I UM RAJKA GRLIĆA

 

Ili Bruno Gamulin, njegov duh, s filmom “Živi bili pa vidjeli”, šezdestosmaškom kritikom pozne socijalističke korumpiranosti, s onom scenom u kojoj se Mladen Vasari, s još nekom preostalom kosicom na glavi, u krevetu na točkove vozi zagrebačkim bulevarom, iz protesta jer je kao mladi stručnjak i arhitekta sa sve desetkama nepotreban “ovom sustavu”. (Boris Buzančić je fenomenalan negativac u tom filmu.) “Živi bili pa vidjeli” su bok uz bok Radivojevićevim filmačima “Živeti kao sav normalan svet” i “Dečko koji obećava”.

 

Na špici piše da je scenario “inspirisan Krležinim romanom ‘Na rubu pameti’”, ali mislim da je to metnuto samo da ih Horvatinčić ne tuži...

 

Bio je to dabl fičer tog petka i vidim da su poskupele ulaznice. Sve je poskupelo. Čak i baget kod Kirćanskog je 85 a ne više 80. Valjda opet povećana renta za kontejnere u Kantonu i poskupeo benzin za transport koji zaobilazi Ukrajinu i baltičke luke, jebiga.

 

I ovaj film deluje nekako šezdesetosmaški, a moram da kažem i naivno, ponekad i deklarativno, u izjavama Dinka Horvata na primer. Da li je Grlić takav bio i ranije? Sada mi na pamet pada izjava “Ivana” na suđenju (Vanja Dra/c/h) u filmu “Za sreću je potrebno troje”, nekakva žurba da se izdeklamuje socijalna kritika nauštrb logike (među)ljudskih odnosa. Ili “Karaula”: prve tri četvrtine remek-uradak, a onda sumanuti kraj u kojem su se svi poubijali.

 

Film podseća na francuske i italijanske krimiće s tužnim krajem, ono: hobotnica je svoje pipke uvukla visoko u vlast, i tu nema pomoći... Tranzicija s otpuštanjem radnika i bahaćenjem trulih novobogataša, koji su kupili i sudstvo i policiju i medije. Gledalac se verovatno sada i ne štreca zbog toga, društvena imovina je odavno razgrabljena, niko više ne veruje u tlapnje o tržištu i poštenoj konkurenciji i sindikalnim ugovorima, država je podeljena na nekoliko desetina mogula s jedne strane i gomilu pauperizovanih građana s druge, tako da su čak i oni u salonskim stančugama potencijalno ugroženi, osiromašeno plemstvo. Pojedinac koji je dobio iznenadni napad griže savesti nema šanse. Da je film hteo biti realan, završio bi se kao “Silkvud” Majka Nikolsa. Ipak se on završio silovanjem stvarnosti, wishful koncem, “Budilica” (Hadžihafizbegović u sada već fahovskoj ulozi) je čakijom razbucao lobanju dozlaboga antipatičnom Dinku Horvatu (Boris Isaković). Inače bi bilo neizdrživo.

 

U vreme kada dramske ilustracije u TV Kalendaru deluju kao Tales of Unexpected Roalda Dala, ovaj film se oseća kao izvađen iz bunkera pre 1985. Kao statement, namenjen ipak samo unapred već istomišljenicima, kao možda ublažavanje grizodušja svima onima/njima/nama koji gledamo dugi rijaliti šou u kome nas kuvaju kao žabe. Ne može šut s rogatim, poručuje ovaj film, u životu naime, ali barem na platnu neka bude osvete.

 

Živko Anočić kao advokat Pinter koji fizički se razboli od gađenja i postane takoreći zviždač – mnogo liči na Milana Štrljića. On je zbilja odglumio muku, fizičko dejstvo krivice i kajanja na telo, pepeljast u licu i žut, fizički je glumio. Fizički je glumila i Jasna Đokić kao Nina Štefančić, ponosno pokazujući sredovečni džindžer seksepil. Replike Horvata i bivšeg Pinterovog partnera u advokaturi su često melodramatične i plakatske. Ljubavna priča Nine i Maksa Pintera bi sama po sebi bila dobra melodrama, ali nekako deluje nakalemljeno na ovu socijalnu optužnicu. Eh kada bi se neko istočno od Beča razumeo u žanr...

TERRIFIER 3 (2024 American film)

r.: Damijen Leoni; ul.: Lorin LaVera, Eliot Fulem, Samanta Skafidi, Brajs Džonson, Antonela Rouz, Margaret En Florens,

 

BAD SANTA MEETS TEXAS CHAIN SAW MASSACRE

 

Art d’Klovn sada ima odrasliju drugaricu, Bejbi Džejn na federima, odvratni dotur Fajbs bi prste oblizivao. Jedva stighoh na film posle dabl fičera u Džejmsu Dinu i piškiriškija: vrata Lorin Bekol su već bila zatvorena, sâm sam ih otvorio i smerno seo na mesto 2 u I redu. Na platnu je išla neka horor scena i za tren sam se pokolebao, pa sam uključio telefon i proverio šta piše na nepocepanoj ulaznici: da, Lorin Bekol. Uskoro se pokazalo da je ono ipak bio trejler i odahnuo sam. 

Ovo sam čekao – da vidim kršteni slešer koji ni pet para ne dava za političku korektnos’ i tankoćutnost kolmovanih prosvetarki koje znaju da u Švedskoj ako zateknu detence u 23.00 na ulici – odmah ga obese o prvu banderu. Evo čitam dan kasnije da je u Novom Pazaru, tom bastionu demokracije i religijske čistote, filmač zabranjen za maloletnike. Moraš, bato, da pokažeš ličnu kar(t)u. Ko o čemu, kurve o poštenju, regruti o skraćenju, a pušači i vehabije i fanatici o moralu, demokratiji i porodičnim vrednostima.

 

Šta rekoše ono, tokom prvih 11 (a što jedanaest, je l' mu to dođe kao magična brojka 617?) minuta filma u Londonu i Njukaslu gledaoci povraćali i zabeleženo 13 napuštanja projekcija u Liverpulu i Doveru, 15 u Birmingemu i Mančesteru, 14 napuštanja u Njukaslu. Škoti i Velšani, kao poznate ispičuture i mlatitelji supružnica, ostadoše srca junačkoga i, kao Mali Radojica do poslednje strofe, ne napustiše svoja sjedala.

 

Pretpostavljam da je to puštena buva, da se namame ljubitelji horora, ali verujem da svaka buva u sebi nosi zrnce nepotrebne istine.

 

I zbilja, klalo se žestoko, jednom zarđalom sekiricom, nađenom u kontejneru sto posto, 200 hiljada dolara je bio budžet, nije bilo za solingen nožekanje i sekirice nemačke proizvodnje iz reklama za drvoseče. Mljackale su razbucane lobanje, krckale su kosti, liptala je krv, udovi su odsecani kao novinarki Dei i u samurajskim dvobojima, ali ne tako ukusno kao kod Kurosave, krv je bila lepljiva kao voda u zrenjaninskom vodovodu, lepo je Art pobio familiju za Božić, samo jedna curica preživela, sakrivena u donjem ormanu kuhinje Marles. Ni Damijen nije imao srca da je ucmeka. (Možda ju je sačuvao za IV deo? Vidim da me ugledniji strani kritičari kopiraju i usvajaju moje ingeniozno zapažanje iz "Plašitelja 2" --> naime da Torntonova telesna gluma kao da je došla iz doba nemog filma.)

Slešer je žanr za uživanje, jer kako jednom reče Entoni Burdejn: “zasitiš se romantičarske ljubavi, ponekad ti dođe da opališ neku jeftinjaču popucalih peta, da je izbambusaš, jer seks je animalna rabota...”, i tako publika dolazi na ovakve filmače da vidi jedno klanje za drugim, da je mine želja, a ne da tumači dubokoumne postmoderne natuknice ka mitologiji, filozofiji, psihoanalizi i slično. Nije da Leoni nije pokušao da malčice filozofira, već i time što je Artiju dao da dobrim delom filma nosi kostim deda Mraza, ali nije davio s time. Ima nekoliko urnebesnih momenata, u uvodnoj sekvenci, kada krvavi Arti pojede kolačiće, popije mleko i opere sudove, kada sa svojom “Boni” u metrou sretne kolegu klovna koji ih pita “Je l’ mogu da vas slikam; svaka čast na kostimu, i ja sam probao sa krvlju ali teško se, brate, pere...”, pa onaj dijalog s pravim (a zapravo lažnim: “e, sine, nekada sam bio Elvis...!”) deda Mrazom, pa zatim ona scena kada Arti zauzme mesto “pravog” Mraza u šoping molu i deli poklone neznavenoj dečurliji. U tome ima ne samo komičkog oduška, nego, velim ja, i neke poruke. Znam, znam, reče nešto čika Ford o tome, ali to je popularna zabluda. Svaki film ima neku poruku, nemojte.

 

Leoni ne uzima zarobljenike, kako se to kaže na engleskom, i ne samo da ubiva mnoooogo okrutno, već i ne bira, nema ono da po ključu neki ima da prežive zato što su pioniri maleni, invalidi, nosioci Spomenice 41, ili su – kao u ostalim filmovima užasa i katastrofe – zaslužili da prežive, u smislu poruke mlađoj generaciji, ne, Leoni poručuje svojim likovima: “neki ćete da izginete, a neki ćemo da ostanemo da iza kamere snimamo nastavak, a vi tražite druge uloge”.

 

Priznajem da mi je na kraju bilo teško da razlikujem Sijenu od Džes: slične su likom i osim toga toliko pokrivene krvlju da je i bodi dubler mogao da ih igra. Uostalom i ona Viktorija, Artije partnerka, “krvava Boni” da je tako nazovem, u poslednjoj deonici filma je imala, hm, muške i maljave ručerde, jebotebog, što me podsetilo na onu scenu kada Čkalja otkrije da hanuma pod čadorom ima ručerde Bate Živojinovića. Zbilja popajevske ručerde i nadlaktice je imala ta Viktorija (a navodno Samnta Skafidi; da nije promenila pol?!) u poslednjoj deonici, zar niste primetili?

 

Da li Art može biti ubiven? Za vampire znamo, za osme putnike znamo, za osmeh znamo, ali šta može da doaka Artiju d’Klaunu? Mač u srce, odrubljivanje glave, neka bajalica? Možda je to i rečeno, ali nisam ulovio recept. Uživao sam u ručno rađenim ćuftama i pravom kečapu. U sledećem nastavku očeujem da vidim onu klinku iz uvodne scene iz kuhinjskog elementa, a možda i Sijenu. Gabi, sestra od tetke (ili ujne, nikada da po’vatam te rodbinske odnose) pala je u ambis zajedno sa čudotvornim mačem, možda je preživela do nastavka... Arti je pobegao kroz prozor. Aha, dekapitacija je rešenje, otud je Viktorija sa popajevskim rukama regulisana zauvek.

 

Živeo Leoni!

 

  

BAUK (2024 Serbian film)

r.: Goran Radovanović; ul.: Jakša Prpić (dete), Sara Klimoska, Vojin Ćetković, Miloš Biković (kameo), Davor Janjić (u poslednjoj ulozi)

 

Početak filma kada Sava kotrlja neku kuglu a onda mu prilazi oskudno odevena mlada žena podsetio me je na film Piccolo Fuochi, u kome su igrali mali Dino Jakšić i gola Valerija Đolino. Ali ne, ta oskudno odevena žena je dečakova majka. Sara Klimoska i Jakša Prpić. Bikovićev glas iz glasovnih poruka ličio je na glas Nikole Koja.

 

U istoj sali u kojoj sam gledao onu italijanski dizajniranu izdrkotinu, pogledao sam i ovaj uradak, stigao sam da se ispiškim pa  da se vratim na mesto zločina. Simpatična cepačica karata mi je ljubazno čak otvorila vrata do izlaza, a ja pokažem i drugu ulaznicu: 

“Gledam i drugi film!” 

“E svaka vam čast”, reče devojka.

 

Ne znam šta da kažem o ovom prežvakavanju bombardovanja. Mislim da sam ja to bolje opisao u “Beogradu za pokojnike” i da ću isto tako to bolje opisati u romanu koji uskoro treba da se pojavi. Ovako kako je ovde to dato, kao još jedno, ko zna koje po redu, samosažaljivo durenje i s pokazivanjem onih idiotskih “targeta”, mislim da nije moglo da dirne ni domaću publiku.

 

Možda da je to jedna epizoda od 27 minuta serije Tales of Unexpected  ili Tales from the Crypt, s poentom da je mali Sava neki vizionar, jer su mu crteži bauka zapravo predvideli kratere i oblake dima posle bombardovanja. (To me je zapravo podsetilo da sam malo pre propasti Anta Markovića sanjao jedan san: mi smo na nekom tegljaču nasred mutne reke, na velikom bim ekranu gledamo prenos govora agilnog Anta, a onda vidim neke muslimanske teroriste kako aktiviraju bombu i mi potonemo i udavimo se.  Opisao sam taj san u “Beogradu za pokojnike”. A u to vreme sam intenzivno crtao sledeću bombu, evo je, po sećanju::::

Pa vi sad vidite.)

 

Elem, film je mogao da bude šezdesetak minuta kraći i da onda poenta onih Savinih crteža dođe do izražaja. Inače – praznina. Sva mistika, horor, bajagi saspens, ono kada Savu juri neki vučjak, on ima nemirne snove i odjednom ogluvi i onemi, to je sve limunada. Majka i sin su toliko neobavešteni da dođu u školu iako je javljeno da nema nastave (u školske klupe sedaju vojnici). 

Ljubav malog Save je ćerka sveštenika i to je odjek srpske realističke pripovetke. Popa igra Vojin Ćetković. Tipa koji se silno ispoveda igra Davor Janjić u izdanju u kome ga niko ne bi prepoznao. Na jedvite jade se pokušavala sakriti siromaška scenografija, neki prljavi bus gradskog saobraćaja je uslikavan u superkrupnim planovima, a panorame u nekim razrovanim njivama u okolini Zemuna i Bežanijskog groblja, valjda.

 

Mene je začarala Sara Klimoska, trebalo mi je neko vreme da se setim da sam je negde već video, naime u “Kajmaku”. Makedonska Sonja Savić. Lepota možda neće spasiti svet, ali poneki film hoće. 

 

ENEA (2024 Italian film)

r.: Pjetro Kastelito; ul.: Pjetro Kastelito, Serđo Kastelito, Benedeta Porkaroli, Đorđo Montanini, Kjara Nosćeze

 

Bio je tripl fičer juče, jeftinije ulaznice u Takvudu, a kada sam izlazio iz solitera (da, da, Aćin mi je objasnio da je soliter usamljena višespratnica od mnogo spratova, okej), mimoišao sam se onom N.N. nerotkinjom sa I sprata, što nije rađala obiliće za KiM, već samo piskutavim glasom zvoca svakom oko sebe. Lećela je kao na metli.

 

Evo ovo piše na našim sajtovima kao opis filma:

 

Mladi Eneja sledi mit koji se vezuje uz njegovo ime. Radi to da bi  preživeo u godinama smrti i dekadencije. I radi to u društvu Valentina,  novopečenog avijatičara. Kao i dilovanje droge i žurke, dvojica mladića  dele svoju mladost. Prijatelji od malih nogu, žrtve i izvršitelji  korumpiranog sveta, ali vođeni nepotkupljivom vitalnošću. Van pravila,  sa druge strane moralnosti postoji okean čovečnosti i simbola koji se  tek treba otkriti. Kako režiser ovog filma kaže, Eneja je gangsterski  film bez gangstera, žanr bez žanra. Kriminalni elementi se pojavljuju  polako, na skrivenoj trci i iznenada se uvlače u pukotine svakodnevnih  odnosa preplavljujući likove koji ih nisu očekivali. Oni su pokrenuti  misterijom mladosti. Ne rade to ni zbognovca ni zbog moći, možda pre  zbog samog života – da bi sta vili  svoja srca na probu i videli do  kojih granica se danas mogu osećati živima u svitanje ovog novog  milenijuma zasićenog ratovima o kojima se samo priča i napadima koji se  samo vide. 

 

Retka kakica. Pjetro, tatin sinak – od oca Đorđa, glumca i reditelja, koga je preko veze pozvao da mu igra i filmskog oca – “propituje” kuda ide ovaj svet iz ugla bogataša, supersituirane familije kojoj je najveći problem što ih je sobarica s Filipina napustila i vratila se u Manilu. (Predmnijevam da bi njena sudbina bila zanimljivija od ovog eklektičnog čobanca od džepne filozofije, papirnate ljubavi, gangsterske parodije, karismakijevsko-džarmuševskih viceva u stilu kuvara koji jebe, nadrealističnih kamikaza ubistava sporstkim avionom, uz brdo prodakt plejsmenta u vidu štapnih miksera, vinskih čaša i – cigareta, kako smotuljaka tako i vejpova, koji se štaviše izravno reklamiraju kao “super užitak, kao stvarni duvan!” {kao u prepotopskim reklamama za “marlboro” na amerikanskoj televiziji}.)

 

Da, zaboga, apokaliptični doživljaj sveta najbolje je sagledati iz stančuge prebogate familije kojoj odjednom nema ko da servira obrok što može pola Etiopije da nahrani, a terasa na kojoj supruga meditira i zamišlja da je luftičasti list koji lebdi – veličine je našeg nacionalnog stadiona. Tatika – čuveni psihoterapeut, na ‘leba da ga mažeš (Serđo Kastelito), mamika – književna kritičarka koja svake večeri kao Ofra Vinfri ugosti nekog pisca (Kjara Nosćeze), sinak (reditelj i autor napisotine) Enej (koja simbolika, haha; Pjetro Kasteloti), njegov drugar, gej koji je zaljubljen u njega, Đordano (Adam Dionizi, brada mu nema rupicu već liči na guzičetinu neke boginje plodnosti) i devojka Marina (Bernadeta Porkareli), koja je samo lepa i ništa više i tek tako pristane da se uda za nosonju iz bogate kuće. Kao Stefani Pauers bez personalitija.

 

Bogatim drugarima poznanik “s vezama u kriminogenoj sredini” ponudi da prodaju sto kila kokaina. Tek tako. Veza im je na prvi pogled simpatični mafiozo Đordano (dušu dao da bude gost kod Vanje Bulića), pun džepnih filozofskih i zen mudrosti kao guska govana. On kao da je pozajmljen iz “Amarkorda” ili “Dvadesetog veka”. Niko ti porodicu neće toliko nafaliti kao Krajišnici i mafijaši koji ćerke vode na balet, a za klinke ljubavnice imaju štek garsonjere. Tatika ima anonimni fetiš – jednom u dve nedelje iznajmi sobu u specijalnom hotelu gde sve porazbija priloženom bejzbol palicom. Tako se izdušuje za sav onaj mir i toleranciju koju pokazuje tokom javnog života. Mamika je saznala da su sve popularne književnice koje joj gostuju – putana, iliti kurvice. Eneja je kul i to je jedina njegova osobina. Voli mlađeg brata, bubuljičavog drkoša koji purnja 3 kutije “marlbora” dnevno “i ne zna šta će sa sobom”. Pjetra Kastelita je neko ubedio da je novi Endi Garsija. Bolje bi mu bilo da operiše bobrokovsku kljuku. Plavi pogled s poluspuštenim kapcima kao pijani Dragan Nikitović i večita nadrndanost kao kod mafijaša u mariopuzovskom maniru. Njegov razgovor s novim donatorom njihovog rimskog rotari kluba, Orestom Dićembrijem (Đorđo Montanini) upravo je replika svih dijaloga iz “Kumova”: mladi Korleone pita i nudi, stari baja neće, i na kraju mladi&ješni Korleone ukoka starog baju. U ovom filmu to ipak čini zaljubljeni gej ortak Đordano (zaljubljen u Eneja, samo ovaj ne vidi), sportskom letelicom, što je dakako još jedna lepa mitološka paralela, jelte. 

Komički odušak – kuvar koji se drogira hobotnicama i prca džinovske tune. Dećembrijev sin je u školi oplavio Enejovog brata. To nema ama nikakvu ulogu u scenariju, osim da pokaže bahatost Eneja, njegovu omnipotenciju koja potiče iz bogataškog bekgraunda, dakle privremenu jednu omnipotenciju koju sam oduvek mrzeo i bio njena žrtva. Isprdci uticajnih roditelja, koji imaju i jare i pare, i da budu cveće intelektualnog i preduzetničkog života i da se omrse na zabranjenim žurkama “u kriminogenoj sredini”, pa kada nalete na vršnjake oz običnih familija, unakaze ih ili ubiju, a onda ih vade dežurni advokati dok odgovarajuće agencije brišu snimke nadzornih kamera. Ona scena na prijemu kada je Eneja zezao Dićembrija laserskom olovkom me je zbila iznervirala.

 

NEMA ZEMLJE ZA STARCE sreće DŽARMUŠA I KARISMAKIJA

Eto, to bi bio dobar naslov za ovaj prikaz. Praznina, šupljina, void, privid neke duhovnosti i traženja smisla u jednom gotovo aristokratskom bogatstvu. Ključni momenti su kako se nosonja Enej dvaput superprijateljski pesnicama kucne i pozdravi s nekim grmaljem s vehabija bradom iz oBeZBeđeNJa...

 

Sinak s dobrom podrškom bogatih i uglednih roditelja u džipu, vazda pod uticajem alkohola i marihuane, cure mu padaju u krilo kao šljive džanarike Milordu, jadna generacija, zar ih vam nije žao?! Čemu film iz vizure pauperizovanih Evropljana? Koga to zanima?

 

Dva sata praznine i razgledanja Rima i italijanskog dizajna i visokoplafonskih stančuga. Zaplet proizvoljan, “karverovski” jelte, može sve kako se reditelju ćefne. Uslikao je sebe kao Endija Garsiju, nekog polumafijaša meka srca, koga muči nejasan splin i mi treba da poverujemo da tu ima neke dubine.

 

Ocena: kesa za povraćanje.