Vesterni (uvod u teoriju)

 

PROLEGOMENA ZA JEDNU TEORIJU VESTERNA

Vesterni se dele na klasične, revizionističke i postrevizionističke. U klasičnim vesternima Indijanci su glavni neprijatelji i njima iz glave raste perje. Takođe, revolveri imaju kapacitet za između 120 i 1400 metaka. (Otud postoji i manje priznata balistička podela, na vesterne u kojima se meci broje i one u kojima se ne broje /pobornik koje podele je Rožer Iber/.) Likovi su čisti, ispeglani i nose šešire velike kao tende i noge su im po pravilu u obliku slova "O". U revizionističkim, pak, vesternima - a termin zapravo znači suprotno od uobičajenog, naime revidira se nešto što je već revizionizam (otud je revizionistički vestern zapravo ortodoksan) - Indijanaca u njima, dakle, po pravilu neima, a likovi su prljavi, smrdljivi i musavi, i kupaju se samo jednom tokom 90 minuta. Scene ubijanja su date na usporenom filmu, a krv lipti ili u vidu gejzira ili u vidu fontane. Postrevizionistički vestern je Beket/Jonesko u kaubojskim kostimima. Po pravilu kiša pada tokom celog filma, a stolica za ljuljanje ima veliku ulogu. Često uopšte nema pucanja.

Vesterni se mogu podeliti i na one s tužnim i one sa srećnim krajem. To je naivna podela, koja se još uvek rabi na postsovjetskim filmskim akademijama.

Vestern promoviše sliku žene koja jamačno ne može biti draga oku današnjeg kritičara. Čak i u klasičnim uratcima, a obaška u one druge dve vrste, žena je marginalizovana i svedena na jednu od dve nelepe uloge: 1)  žrtva silovanja i kidnapovanja (u prvim decenijama od Indijanaca, kasnije od belih negativaca), ili da: 2) radi u bordelu s punim radnim vremenom. Ljubav u bilo kom obliku, naročito romantičnom, ne postoji u vesternu. Natali Vud i Klaudija Kardinale ovaploćuju ovakav pogled na ženu ("položaj žene na Divljem zapadu", kako se uči na katedri ua istoriju na Lomonosovu i na filmskoj akademiji u Sankt Peterburgu) u filmovima koje verovatno zna svaki ljubitelj sedme umetnosti. 

Vestern afirmiše luteranski pogled na svet, što se najviše poklapa s američkim mentalitetom i shvatanjem prava čoveka i demokratije. Pojedinac je prepušten sam sebi i - u okviru škrto postavljenih pravila igre (u, kao i uvek  u amerikanskom ustavnom stilu, samo ovlaš naznačenim pravnim okvirima) - on može da se izbori čak i sa korumpiranim delovima sistema, koji je "uprkos subjektivnim slabostima" neupitno prikazan kao okean vaskolike slobode i neiscrpni majdan mogućnosti za samoostvarenje sposobnog i nemlitavog pojedinca. 

Kao što je rečeno, klasični je vestern samim sobom jedna mitologizacija, postkosovski ciklus takoreći, revizija istorije, koja u istinitom obliku nikako ne bi bila primamljiva roba u vidu šećerne vune i lažnih elkisra pod šatorskim krilima kinematografa. Klasični je vestern mađioničarski trik, kao naučno-fantastični film koji prenebregava problem defekacije i tuširanja i efekata kriogenizacije na dugim putovanjima. Klasični vestern je bajka za odrasle.

Revizionistički vestern pokušava da ispriča pravu priču, što se može učiniti samo do izvesne mere a da se ne pređe u rijaliti šou odnosno otužnu igranu ilustraciju u stilu Vrdoljaka kada zlobno snima persiflaže u budoaru para Broz-Budisavljević. (Jedan je takav pokušaj stajao karijere odličnog reditelja...) Revizionistički vestern je stoga ubrzo upao u kliše, iscrpljujući se u dostojevskijevskijem opisima bede, krezubih i musavih žena, stočara i kvazinaturalističkih scena ranjavanja i ubijanja, koje nisu imale (tada prezrenu) koreografisanu lepotu kao kod Pekinpa, niti su, pak, nudile neku forenzičko-filozofsku dubinu kao u seriji "Opstanak". 

Post-postrevizionisitčki vestern je mutljaga, koja likovima koji pate od kvazisartrovske mučnine dodeljuje kaubojske kostime iz fundusa filmskog studija i tera ih da okreću koltove oko kažiprsta i glume egzistencijalistički splin u očima. Ponekad se ubaci i SF momenat u vidu "putovanja kroz vreme". Zamislite Direnmatovu "Posetu stare dame" u kostimima iz "Ratova zvezda" u izvedbi nevjorškog pozorišnog reditelja koji je uveren da su Beket i Jonesko najveće face nasvijet, i to je to.

Vestern, kao propaganda amerikanskih vrednosti i stila života (infantilno shvaćene slobode u vidu šenlučenja i kabadahisanja po salunima (po čemu je svaki Srbenda koji puca iz topa na svadbi ili pose rođenja unuka -> kauboj Džimi na svinji) --->, naravno da je pružio priliku i džabalebarošima u vidu filmologa, filmskih kritičara i teoretičara, kao i u vidu sociologa opšte prakse da lopatama istovare svoja mnenija o žanru kao takvom i o "porukama" pojedinih "signaturnih" filmova. Tako da se ustalila podela na levičarske i desničarske vesterne.

Jedan od uistinu liberalnih vesterna jeste "Incident kod Oks Boua" Vilijema Velmana, s Henrijem Fondom  i Dejnom Endrjus. Fonda, kao liberal u krvi, s guštom je odigrao ovu ulogu (kao što je uostalom i u Lumetovom filmu "Dvanaest gnevnih ljudi" sve pevajući bio liberal protiv zadribande Li Džija Koba), koja zbori protiv zakona linča, iliti zakona palanke. U našoj kinematografiji to je najbolje opisao Aleksandar Petrović u filmu "Tri" u ovoj antologijskoj sceni:

Vesternu ideologija nije "imanentnija" nego drugim žanrovima (ima je i u melodrami), ali su pokušaji da se ideologija tabiri na sitna crevca posebno iritantni na primerima filmova "Rio Bravo" i "Tačno u podne". Tirnanić je ukazao da se filmovi u Holivudu snimaju "pre svega zato da bi nešto kazali /poručili, i to ne brzojavom/", a ne (samo) da se namlate pare ("jer, ima toliko lakših načina da se namlate pare")... 

Hauard Hoks, koji inače deli Godarovo gledište "svaka montaža je laž", pa montažere smatra levim smetalima i dužim kadrovima "nastoji da izbegne rezove" [sic!], beskrajno je iritantan u intervjuu koji je dao Piteru Bogdanoviću (jedna od retkih knjiga koje sam mogao da priuštim iz nekadašnje knjižare u podrumu Kinoteke u Kosovskoj /dok sam s čežnjom gledao biografiju Kerija Granta.../ Bilo je to u jeku sankcija.)  Hoks je ostavio dojam nadrndanog starkelje, čiče koji snima filmove iz inata, ili ih snima ko zna zašto, na primer "pojma nije imao" o starom Egiptu, a ipak je snimio "Zemlju faraona". A "Rio Bravo" je snimio jer ga je iznervirao "Tačno u podne". Pa nabijem ga na kurac. A onda badavadžije, ljubimci Milijusa i Krakova uz pelinkovec i vekiju u dorćolskim visokoplafonskim stančugama krenu da razvijaju tezu da je "Rio Bravo" republikanski desničarski četnički ljotićevski film, a da je "Tačno u podne" komunjarski filmač po scenariju Radomira Konstantinovića & Koče Popovića. 

Nastranu to što je snimanje filmova "iz inata" jedna palanačka rabota, ali šta je to komunističko u ponašanju Vila Kejna (Garija Kupera), ako bi neko izvoleo da mi objasni? Neamerički su se ponšalie građani sela Hedlivila, podlegli su ultimatumu NATO pakta. Čak i Helen Ramirez, tipična kaubojska profuknjača, daje dobar savet namirisanoj Grejs Keli: "da ga voliš, čepo jedna, ostala bi uz svoga čo'eka!" Maršal Kejn neće da ode iz grada, jer bi na otvorenom bio laka meta. (U jednom je filmu Klint Istvud tako napustio utočište u senkama uskih ulica i uzjahao motocikl i pustio da ga banda juri helikopterima na radost montažera ali na golemu tugu logičara!!) Osim toga, luteranski je pomoći usamljenom čoveku kada mu preti banda negativaca. Žitelji palanke Hedlivila se ponašaju kao provincijalni Srbi 1940. koji "u osvit rata" rezonuju "ne može šut s rogatim", pa biraju kolaboraciju bilo s kim ko promaršira njihovim ulicama, "samo da su nam smočnice pune". Izgleda da je je Aleksandar Popović u "Beloj kafi" ulovio tu kvaku naše šumarske istorije, premda je bio pakostan -->: "samo je gologuza sirotinja otišla u šumu (plus, dodajem ja zlurado: Ribnikar, Nazor, Ribar, Koča...)". Scena u kojoj Kejn baca maršalsku značku je tipično amerikanska osuda korumpiranog sistema.

Teško je na ovom mestu doći do reči od liberalnih filmologa koji uvek ubace "tužnu sudbu" Karla Formana, scenariste filma "Tačno u podne", kao "teške" žrtve Lova na crvene veštice. Ako bi svaka žrtva tog Lova jednako prošla kao Forman, to bi bila banja od paranoje. Forman je prvo, plaćen, a drugo, za života je dobio i satisfakciju da ga priznaju kao scenaristu. Kao gej čova dobio je priliku da se iseli u Veliku Britaniju gde je uspešno stvarao i nije bio naivan kao Alan Tjuring. Lov na crvene veštice je bila amerikanska Sablja, koja je uspešno pohvatala mnoge prave sovjetske špijune i spavače što su želeli da upropaste američki ostvareni san, bazene, korn flejks, hamburgere, kajganu na masti, Holivud, automobile... Čak je i Ebert ubô da --> "...nije tačno da je baš svaki privedeni na informativni razgovor nevinašce i žrtva paranoje". Bilo je korisnih idiota, kao na primer Edvard Džej Robinson, bilo je pravih špijuna, bilo je simpatizera kao pomenuti Forman, a bilo je, dakako, i nevinih žrtava i nepravedno optuženih, ali daleko manje nego u Staljinovim montiranim procesima. (Jedna posebna priča bi se mogla razviti o tome zašto su čelni ljudi u ovakvim kampanjama uvek dubiozni i nenamerno komični karakteri tipa Mekarti i Roj Kon, ali komedijaše su imenovali i da vode istragu o samoubistvu Hitlera ili da ispituju nemačke fizičare posle II svetskog rata, očigledno sa ciljem da se rezultati friziraju kako oni gore ocene...)

/:  :  :/

 

 

Najave

 

(Ispred aerodromske zgrade na Malpensi, pred let Vizerom za Krakov iz Milana.)

* * *

Uskoro sledi izveštaj u 7 nastavaka s 19-dnevnog putovanja. Najava:::::

 

Resolving host u lošoj beskonačnosti (1/7)

 

 

Kukaju hoteli, kukaju aviokompanije, kukaju aerodromi, pandemija ih osakatila i kada će ta normalnost, a ja rezonujem takozvano logično: sada, kada su ukinute sve zabrane, restrikcije i uslovljavanja, ove tri pomenute svetske branše će raširenih rukah (a možda i nogah, popusti, stimulacije, šta ja znam) dočekati buljuke turista, isto tako željnih putovanja, one pozitivne treme i slatkog titraja u stomaku ispred gejta (falim te bože, prođe bezbednosna kontrola), uz miris kafe latea, espresa i kapučina, kada čovek bezraložno ogladni pred vitrinama s precenjenim sendvičima, gle Izraelac matorac s onim zelenim koferom BEZ točkića, a uz njega verna ljuba otečenih nogah, gle verni ljubimac klempavim ušima riba aerodromski pod, klinja se umusavio tobleroneom, gle biznismen kljuna zabidenog u eplov lapićtopić, gle Kinezi, poslušno postrojeni kao pripadnici kgb-a isped Kipa slobode, gle službenice u hulahopkama po ovoj vrućinčini, lažno užurbane, gle plač derladi i žgepčadi, jedva potisnuta radost, slušalice i blututi tamo, salo preko kaiša onamo, hoteli razmotavaju crvene tepihe za goste, a aviokompanije nude sosove i metalni escajg pride, kad ono ---> jes' kurac.

 

Kao da si došao na portirnicu socijalističkog preduzeća u npr. Gruziji ili Azerbejdžanu u Brežnjevljevo doba pa u nedoba, neobrijani, gojazni čiča s gomilom ljuski od semenki bundeve po zamazanoj kariranoj košulji zinuo dok ga prekidaš u slušanju radio prenosa utakmice I gruzijske ili turkmenijske lige preko očukanog "tranzistora". "Š'a o'š ti?!", što reče Ivo Serdar u jednoj komediji.

 

Rekoh da me moj hotel otkantao na italijanskom, pa sam bukirao hotel u blizini. Ovo što hoteli sve više izbegavaju da rade na svojim sajtovima i nude najpovoljnije cene u direktnom bukiranju, već sve predaju u šape Hotels.com booking.com itd - uz proviziju koju drsko i lažljivo poriču - loša je stvar za putnika. Ovaj je hotel nekoć komunicirao s potencijalnimn gostima. Sećam se, 2013. u taj obližnji hotel sam dolazio na doručak jer se trpezarija onog što me sada otkantao renovirala. Bilo je to one godine kada sam išao u Kopenhagen da primim nagradu Kunstfonda, u Milanu sam video Nika Kejva i dovršio komad koji sam poslednjeg dana roka poslao za konkurs Sterijinog pozorja, potpisavši se na poleđini koverta kao Paolo Magielli. 

 

/.../

THE BLACK PHONE (2021 AMERICAN MOVIE)

r.: Skot Derikson; ul.: Itan Hok, Madlen Mekgrou, Mejson Temz, Džeremi Dejvis, E. Rodžer Mičel, Džejms Renson

 

“Moj takozvani život” u Moldaviji i Rumuniji 1978

”Doson Krik” ili ”Moj takozvani život”? ”Gimnazija na Beverli Hilsu” je ionako za kulove, o tome ne raspravljamo, ali ove dve serije su dovele do snažne zbunjenosti među Dorćolcima i drugim drugosrbijancima, dok ja još pamtim reči jedne od popularnih voditeljki s tada živog radija Be-92 “...gledanje reprize 'Mog takozvanog života' je naravno dozvoljeno...” (Ili je to bio Bilbija?) U smislu, ”samo seljaci gledaju TV u ovaj vakat...”

Napisaću knjigu o suštinskoj razlici između ove dve serije, izgleda da je samo ja uviđam. Moj takozvani život je, naravno, jedna od najboljih teen i razvojnih i porodičnih serija na svetu i u istoriji, vredna repriziranja na svakih 5 godina, pa i posle nuklearne kataklizme (na starim aparatima EI Niš i na struju iz biciklističkih agregata).

E, ovaj film je jedna odeblja epizoda te serije, smeštena na istok Evrope s kraja sedamdesetih (premda nominalno patrijarhalna amerikanska pripizdina, gde bi pripravnika rođaka Vinija u’apsili zbog nakaradne odeće). Čemu sedamdesete? Pa, nagađam da je to zato što su autori filma bili tako u mnogućnosti, a možda i da bi napravili omaž Kingu, možda i zato što vole zulufe, zvoncare itd. Mnogo ondašnje muzike, pak, ne čuh. Onaj tatko iz filma je preferirao radio drame II programa Radio Beograda, kao i da se s mitskom vatrom u kaminu vizantijski pogovara, šta li...

Važno je osvrnuti se na fakat da je film nastao po kratkoj priči (to bi trebalo da znači do 4 stranice, do 7200 znakova s proredima), jer – za razliku od mnogih dugometražnih krševa tako ubogo inspirisanih – ovaj film je kršten i vidi se da su autori scenarija nabudžili knjigu snimanja tako da se ne oseti sažetost inspiracije. Nagađam šta je to što ih je u kratkoj priči nadahnulo: sto posto preokret da je devojčica IPAK nasledila proročke sposobnosti od svoje nesrećno preminule matere... 

U amerikanskoj pripizdini ima jedna škola, u njoj braca i seka Zvečevo uredno pohađaju nastavu. U školi vlada zakon jačega, nema skupih patika i vokmena i rok muzike, ima bandi i siležija žarkovačkog izgleda i koji biju slabije od sebe jer su tako u mogućnosti. Nema školskog inspektora, a roditeljima se ne vredi žaliti, pogotovo ako je roditelj jadan, kukavan udovac, slabić, koji samo cepa pivčuge posle posla a od dece traži da budu mirna kao bubice. I – mlati ih kaišem kao u istočnoj Evropi i kod Nušića, niks versko ludilo u podrumu, niks oni zalasci sunca sa ćilibarskom spilbergovskom fotografijom, niks maturalci i fensi kabrioleti, deca su odrpana kao naši sirotani koji se raduju letovanju sa školom u Makarskoj u prvoj dekadi juna, ili, pak, u Prčanju u drugoj dekadi. Deca su obučena kao naša sirotinja iz sećanja Mome Kapora. Samo fale vuci da progone đake pešake.

Elem, braca Fini (Mejson Temz) i seka Gven (Madlen Mekgrou) vole se i paze. Seka je otresitija, od pokojne majke je nasledila vidovitost, ima i komplet alatki: pentagram, krst, minioltar, biblija, kristali, kerefeke razne... Braca uvek nosi isti džemper i nastoji da bude što nevidljivji, jer ne ume da se bije. Školske tuče u dvorištu i u ve-ceima su naturalistički napravljene kao na početku filma ”Spasavanje redova Rajana”. Ipak, i ta amerikanska pripizdinska sirotinja ima velike frižidere, ono, ovaj, jeste da nema pretrpanih špajzova s milion vrsta korn flejksa i konzervi prebranca i tegli kečapa kao kod stivenkingovskih uradaka, ali ima kikiriki butera i tosta kol’ko ti duša ište, a tost se čuva kao kod nas 1970-ih, u onoj kutiji za hleb jebote, kao u filmu Aleksandra Mandića ”Lične stvari, sećate se, ono kada Maja Sablić otkine parče belog bajatog hleba i posle ga zalije česmovačom... Koja je to poruka bila, čoveče... 

Znači, imamo Crni telefon. Tu pripizdinu sa školom povremeno zapljusne talas kidnapovanja dece i omladine. Sumnja se na ”Hvatača”, koji navodno nosi odoru klovna i mami decu svežnjem crnih balona. U jednom trenutku na plakatima (koji liče na čitulje) nađe se i lik dečaka koji je upravo izbavio iz nevolje našeg glavnog lika Finija u zamenu za časove matiša. Uskoro i njega otmu. Otimač je u tumačenju Itana Hoka ambivalentan lik, mami na stokholmski sindrom. On otete klince trpa u podrum na čijem zidu visi crni telefon. Usudio bih se da kažem da je taj telefon kao klin u Andersenovoj čorbi. On zvoni iako nije ukopčan i služi kao sto sa svećama u spiritualističkim seansama – otetom Finiju se javljaju prethodno ubijeni oteti i daju mu savete. To je caka koja umešno nadomešta isfurani Kingov štos s ”dobrim crncem koji se iznenada pojavljuje i rešava stvar”, ili s bilo kojom drugom ubogom nakazom koja iznebuha pomaže lepom i zdravom glavnom liku u nevolji (i posle zgodno ugiba, da ne poružnjuje veliko platno). 

Film umešno rabi nekolike klišee, tipa: 1) neverica detektiva u vidovitost; 2) krutost školskog birokratskog aparata; 3) deca pametnija od roditelja: 4) sestrinska ljubav sve pobeđuje; 5) američki je potući se a ne cviliti za čika milicajcem. 

Otimač ima brata, što gledalac saznaje malo prekasno (ako ćemo da se igramo po pravilima whodunnit žanra), i dve scene s njim su dragulji filma, to su istinski komički odušci, i da ima još jedna takva samo, rekao bih da je ovo ingeniozna parodija, jedno terigiljemovsko recikliranje stivenkingovskog žanra ”istraumirani tinejdžeri u raljama palanke”. Ali ovako je to ostalo kao neobično uspeo nov začin u poznatom jelu.

Ima još jedan podatak koji se gledaocima servira prekasno, naime onaj lik strastvenog igrača flipera. Broj koji je on nožem urezao na ruci premlaćenog dečaka jeste broj kuće u kojoj stanuje ”Hvatač”. Čim Gven to ukapira, ona pozove detektiva Rajta, koji je slika i prilika pouzdanog čike iz Linčovog ”Plavog somota”. Ali, američki je da se junak sam spasi i ucmeka dušmanima, a policija posle dođe samo da ušije rane i pokupi leševe i ubaci ih u smiling bags... Umirujuće je gledati parkirana policijska kola (s nepotrebno rotirajućim svetlima) i one žuto-crne lepljive trake oko mesta zločina POSLE svega (tu se štrihuje sva ona papirologija koja neizbežno sledi)... Otac, jedan šezdesetosmaš okoštao u sredovečnom telu (Džeremi Dejvis), slabić i alkos, moli decu za oproštaj. Srećan kraj. S naknadnom pameću zapažam da u filmu ima jedan i po sec-momenat, čitav momenat kada sam poskočio zahvaljujući tonu koji je najavio levitirajuće telo s koga kaplje krvca, i pola momenta, kada mi je, zahvaljujući dolbi tehnici u bioskopu, u gotovo praznoj sali telefon zazvonio odmah pored levog uveta. Ovo je zapravo kidnaperska i socijalna drama, a stravoužasni i nadnaravni elementi su ubačeni da namame blazirane ljubitelje sedme umetnosti (haha). Lik oca je mogao da bude dragulj, kao što je to bio lik Maksa (Džejms Renson) ”Hvatačevog" brata.

U stvari, voleo bih da je film potrajao barem još sat i da se sve to nabudžilo u jednu soc-realističnu parodiju ”Kad jaganjci utihnu”... Ali ja sam alav, konobar u ”Prezentu” u Nevesinjskoj se začudio kada je uvideo da jednom jedinom gostu donosi dve torte i jedne šne-nokle. ”E bravo, svaka čast. Uživajte!” 

 

ELVIS (2022 AUSTRALIAN-AMERICAN MOVIE)

 

 r.: Baz Lurman; ul.: Ostin Batler, Tom Henks, Olivija DeJong, Luk Brejsi, Kodi Smit-Mekfi

 *  *  *

Posle devetnaestodnevnog (19-dnevnog) puta, ”Roling atounsa” na San Siru i ”Bed relidžina” u Alkatrazu i "Bič bojsa" u Tempodromu, kao i posle košmarnih nevolja s izgubljenim koferom i mučenjem u ravnodušnim dejvidlinčovskim horor hotelima bez interneta, juče sam se častio dvostrukim programom u Takvudu. Pošto sam platio račune, prošetao sam se do ”Prezenta” u Nevesinjskoj, gde sam konzumirao dva parčeta ”Grilijaša” i jedne šne-nokle. 

 

U Pionirskom parku sam tankim flomasterom napisao ovaj horizont očekivanja koji sledi i danuo dušom. Inače mi umakoše neki filmovi, evo, na primer, ”Zajedno do kraja života” propustih, pa onaj ”Mamac” s ajkulama, a ne znam kad mi pre pobeže ”Vojvoda” u aprilu, o onoj pljački u muzeju. Da li je Takvud još tamo gde sam ga ostavio?

 Horizont očekivanja

Sklopio sam taj horizont više kao somotsko nebo s prikačenim zvezdicama za školsku priredbu i pod uticajem nadrndanih kritika, koje po pravilu nisu umele da objasne zašto im film ”nije najbolji”. Od Lurmana se očekuje karnevalsko, anahrono korišćenje muzike i scenografije i jedna frenetična barokizacija u živim bojama i raskošnom zvuku. Došao sam u bioskop sa željom da mi reditelj ponudi svoju verziju ružinog pupoljka, da bude morbidno radoznao u svakom pogledu – seksualna orijentacija, droga, prežderavanje Elvisovim sendvičima, Prisilina afera s učiteljem karatea, susret sa Sinatrom – a nisam nepripremljen došao, jer sam pre nekoliko godina pročitao debelu dvotomnu biografiju Pitera Gurelnika, premda prilično sanitizovanu i usredsređenu na beznačajnosti. U toj knjizi ”Pukovnik” ostao  je neokrznut, nema sendviča, ima samo nekih nagoveštaja ”zloupotrebe” novokaina zbog bolova u zubima i glaukoma...  Očekivao sam transgresivan pristup Elvisovim roditeljima. Meni je uvek izgledalo nemoguće da su ga oni napravili. Na snimcima amerikanskih ”Filmskih novosti” oni deluju kao deda i baba. Otac kao da je prvi put u životu video Elvisa, izgleda kao neautovani gej, bogme i malo poremećeno, a majka kao baba, koja nikada nije imala divlji seks. Ama ni običan seks. Kao u bajci kada baba i deda dobiju dete u korpi u bašči, pa im neki čarobnjak dođe da ga uzme za kalfu... Elvis u toj porodici deluje više kao ona deluzija iz Ruždijevog romana Kišot... (Oh, wait, Elvisa i jeste uzeo čarobnjak na dalju obradu.) Očekivao sam da vidim prvo farbanje plavokosog Elvisa u crno. Uostalom više bih voleo da vidim biografiju Otisa Redinga. Kada se govori o soulu, ritmu i bluzu (jedan od ta dva izraza je izmišljotina Karla Maja), Evropljanin lako smetne s uma politički značaj te muzike, jeste to bio zarazan ritam i frontmeni su imali magiju, ali to je bilo kao šah za Sovjete – sredstvo političke borbe. Taj zadah smrti iz dokumentaraca o 1960-im, premlaćeni, upišani i usmrćeni crnci na "rasnim nemirima", agenti FBi u besprekorno belim košuljama i s fedora šeširima, Otis Reding koji ulazi u avion na svoj poslednji let, Vilson Piket koji se kurči a publika sva crna a i policajci crni i sa strahom u očima, Džejms Braun, koji je pun progutanog besa i koji potmulo trijumfuje i čeka da se razulari u starosti, a sve to protkano futidžima s atentata na jednog Kenedija pa na drugog, pa na Martina Lutera Kinga, dok bledunjavi Lindon Džonson ubira kajmak... Očekivao sam to u Lurmanovom filmu, jednog Irca u odori raskalašnog mjuzikla, očekivao sam konačni recept za Elvisov sendvič, koji inače napravih u ponedeljak, pa zamalo da se ugušim. Kuhinja mi je u raspadu, uzeo sam tiganj s terase, neopran, i u njemu zarešavio ”Pik”-ovu pancetu (PIK, jer za nju još nije dokazano da nemaju stoku na farmama), pa posle propržio suvo grožđe i crni luk. Onda sam dodao malo butera u onu ćađ i tostirao zemičke kupljene za tu priliku. Dimilo se, ali nisam odustajao. 35 stepeni, klimu neimam. Onda sam rešio da ispečem i ljute papričice, kupio sam venac u subotu. Kad ono – bojni otrov kao u I svetskom ratu, otrovna ljutina. Od dima ne vidim šporet. Bol u grudima, kašalj, ne mogu da dišem. Izađem na terasu, uzmem daha, vratim se da otvorim prozor u radnoj sobi pa da napravim promaju, ne mogu da dišem, dah kratak, kolena klecaju, vratim se na terasu, strovalim se na pod i ostanem tamo da dahćem na 35 stepeni koji mi deluju kao ’ladovina. Zatim se vratim, napravim sendviče – kikiriki buter, banane, slanina. luk, papričice i med - umotam ih u masni papir, stavim u kesu i okačim o kvaku na ulaznim vratima. Pa zatvorim prozor (jer - cug, što reče Vuk!) i prilegnem da umrem. U grudima šištanje.

Da se vratim filmu... Očekivao sam Bazov impresionistički (štono kažu intuitivni) uvid u Elvisov um dok je sâm sa svojim mislima, bez menadžera i obožavateljki... Kako je naučio gitaru, kako je vežbao. (Liberači nikada nije vežbao. Bora Ivkov nikada nije trenirao.) Elvis je kao, i Britni, bio nespreman za velike pare. Hteo je samo da usreći kevu. Hteo sam da vidim ko će da glumi Sibil Šepard, koju su mu kao maloletnu mis Teksasa priveli na pladnju. ”Pamtim njegov miris u mraku”, sećala se kasnije ona, srećna što je mogla dobro da se proda. Očekivao sam duh vremena, ne džu-boks, Večernju reviju želja, a nisam očekivao  ni ”Tomu”, već Raselov ”Tomi”, ili Velsovog ”Građanina Kejna” s post-pank muzikom, oranje po mentalitetu Amerikanaca kao što je Nabokov uradio u ”Loliti”. Priznajem da sam film pogledao pre svega zbog Henksa, da vidim njegovu masturbaciju s maskom i tom bajagi transformacijom, koja mi je u trejleru ličila na Orsona Velsa u Dodiru zla. Valjda je tu dovršio ono što je započeo s "Ratom Čarlija Vilsona" a nije imao muda da završi (jer - patriotzam). Opet mi je palo na pamet kolika je šteta što je Henks a ne Gandolfini glumio inspektora u Spilbergovom Uhvati me ako možeš, ah, taj prokleti ugovor za porodicu Soprano... Očekivao sam protok vremena, kao u romanu, očekivao sam sladostrasne opise propadanja jedne karijere, kako se od vrhunca prelazi u dekandenciju pa u truljenje, a Lurman je i inače izmislio anahronizam i karnevalizaciju za te stvari, s australijskom putovnicom mogao je šta mu se hoće, mislio sam ja, očekivao sam da ”Ramons” nešto ilustruju, da Enriko Karuzo nešto ilustruje, da se državne Filmske ”Pate” novosti razigraju u ludoj montaži sa sve mobilnim telefonima usred pedesetih, očekivao sam Elvisov susret sa starošću, s novim pravcima, s tehnologijoma, s pankom, očekivao sam da bude kao Liberači ekshumiran i da se njegovimn koskama scenaristi poigraju kao majmunčići na početku Kjubrikove ”Odiseje...”.

 Ružin pupoljak

 

Posle projekcije u hodniku sam čekao da počne drugi film tog dana (”Crni telefon”), a pored mene su prolazili gledaoci i preglasno komentarisali. ”Očekivala sam da vidim kako je umro na klozetskoj šolji”, reče jedna bedevija, a njen pratilac ”...ma da, će da snimaju film o tome, pa porodica bi se pobunila”.

Jeste Lurman pokazao ružin pupoljak, na početku filma kada ostareli Parker (Henks Tom, koji liči na Elmera Fada aka Ćosavog Ćosu s glasom Vladimira Bakarića) padne u svojoj kancelariji, zaista nam se se pokaže kugla, ona poslovična kugla, ali u njoj nema snega, zapravo nema ničega, Lurman nam tu pokazuje – kurac, kao što su uradile pederčine u filmovima s Paz Vegom (a mi došli zbog nje). Posle je postalo jasno i zašto – previše je uža i dalja rodbina stegla jajca režiseru. 

I kada Parker vaskrsava s onom pokretnom infuzijom i u bolničkoj haljini, to deluje kao karikatura Roja Kona (Džejms Vuds), to je onaj neizbežni flešbek u biografskim filmovima. Moj goreopisani horizont očekivanja nije ispunjen, Lurman je napravio dokumentarac koji se sastoji od previše igranih ilustracija kao u TV kalendaru, dokumentarac o lošem producentu i dobrom muzičaru, nešto kao ”Sirota mala bogatašica”, koju je je prevario finansijski savetnik a ona je jedino želela da je neko voli, kao što je i Elvis želeo neprestanu ljubav. Elvis je bio naivan kao Novak s piramidama.

Roditelji su prikazani kao ljudi od mesa, ne kao utvare u amerikanskim filmskim novostima, čista klasika s posesivnom i pasivno-agresivnom majkom, koja je u principu bazda bila protiv toga da joj sin vodi ljubav s devojkama, otac je šonja i u drugom planu, i takvo okruženje uvek rađa ili latentne homoseksualce ili manijake. Nije se dublje u to ulazilo.

Socijalni kontekst je dat kao u Bjelinom ”Tomi”, na prominclu i preko TV vesti s pomenutih atentata. Rasna segregacija je praktično preskočena, B.B. King i Litl Ričard se pojavljuju kao maskirani belci u rukavicama. Crnačka inspiracija je data putem magijskog realizma, nešto kao početak Bjelinog "Tome". Elvis nema ništa protiv... Inače, kola glasina da se Lurman mnogo svađao s brojnim koscenaristima i da nisu znali kako da započnu film, falio im je "katalizator", naime hteli su da izbegnu oveštali flešbek, ali nikako nije išlo bez toga, a onda je Lurman slučajno pogledao ”Tomu” i rekao: ”E, ovako ćemo, ima da maznemo od Bjele, a njega ko jebe, to je Balkan, niko neće da primeti, ako nas tuže, to su samo Srbi, niko ih ne voli, vidi šta rade Novaku!”" I tako je Lurman ipak uzeo flešbek s kraja karijere, pa onda telop ”pre xxx godina” i dosetio se jadu pa je od dobrog doce Petra Benčine napravio lošeg docu, dr Nika, koji ima amfetamine i valijume u koferčetu.

Fali puniji lik Prisile. Ona je doslovno pala s neba. Uostalom, kao što je Elvisa jamačno donela roda onim aseksualnim roditeljima. 

Pa ipak, film je veličanstven. Lurman je od onih reditelja na čije filmove bi Piter Hant, montažer i reditelj U službi njenog veličanstva prste oblizivao. Dva su montažera bila potrebna da izrežu i sašiju ovu baroknu montažu, gde ima i mnogo subliminalnih sličica (na primer: crvena četkica za zube koja pada na grimizni peškir s izvezenim pevačevim inicijalima, pa onaj ugovor na salveti koji ispada "pukovniku" Parkeru iz ruke i vidi se na pola nanosekunde, kao u Skorsezeovom ”Avijatičaru”), gde se svaka scena začara umereno građaninkejnovskim uglom i brojnim rezovima, ”tek zato što reditelj voli dinamiku”, ta montaža daje frenetičan (mnogo, bre, koristim ovu reč, moraću uskoro da prestanem) ritam i el-es-deovski ugođaj, zapravo montaža vadi film kome fali transgresivnosti i intuicije kao i oranja po duhu vremena, po bolnim ožiljcima Amerike, jer – prisutna je pevačeva familija u crnini na parastosu, jebiga. Pa ipak, Lurman je i u tako skučenim scenarističkim okvirima, napravio vašarsku predstavu koja mami, sada bih rekao da je ovo nastavak ”Aleje...” Giljerma del Tora, jedan mjuzikalski nastavak... 

Znači, roditelji - čuvajte decu od menadžera i recite ne drozi! 

Eh, da je Elvis uspeo da se otrgne od debelog prevaranta posle onih 6 nedelja svakodnevnih gaža u friško otvorenom lasvegaskom hotelu, pa da je s mlađim i modernijim menadžerima krenuo na tu toliko sanjanu i željenu turneju po Japanu, Evropi... Eh, da je...

Sad se setih da je jedna od recurring primedbi to što je tačka gledišta filma – Parkerova a ne Preslijeva. Tako se prigovaralo i Formanovom ”Mocartu”, naime kako to da Salijeri pripoveda, kao "ne priliči takvom zlotvoru da na kraju sve prizna". Kod Lurmana bi prigovor mogao da bude dvostruk: iako je Parker navodno pripovedač, film ipak pripoveda sveznajući pripovedač i on raskriva Parkera kao lažova. Time se on dezavuiše kao tačka gledišta i ispostavlja samo kao bleda imitacija Džejmsa Vudsa u ulozi Roja Kona. Osim toga, već sam pomenuo zašto je priželjkivani ulazak u um samog Preslija bio nemoguć – familija ne bi dozvolila. A ko zna, možda sâm Lurman niti je tamo nešto otkrio niti je želeo u to da se upušta. Uzeo je siguricu, storiju o zlom kingmejkeru koji svoga kralja nikada nije ni voleo već ga je muzao i muzao dok ga nije iscedio do kraja.