r: Milica Tomović; scenario: rediteljka i Tanja Šljivar; ul: Dubravka Kovjanić, Stefan Trifunović, Jelena Đokić, Nikola Rakočević, Slaven Došlo, Jovan Belobrković, Katarina Dimić, Nada Šargin, Olga Odanović (kao gosti: Jovana Gavrilović i Ivan Jevtović kao posvađani par)
Propustio sam da u DKC-u vidim ovaj uradak sredinom decembra: posle živog šahovskog turnira i nekoliko promocija danskog prevoda morao sam da prebolim kijavicu, ali u prvoj ovogodišnjoj reviji moje omiljene dvorane, eto nove prilike. (Ton je, međutim, opet katastrofa; srećom, imadosmo titlove, što bi rekao čika Zečević, i zbilja, šta je s tonom? Da li je ovo video projekcija? Ipak, toliko volim ovu dvoranu da i mono ton tipa 1970-te mogu da podnesem.)
Nekolike moje pretpostavke (nagađanja, takoreći) o ovom filmu pokazaše se ili netačne ili ostadođe da vise u vazduhu. Na primer, Kelti kao naslov. Ja sam autošovinistički pomislio da je to parodija na one teorije s početka 1990-ih (film se događa najgore godine mog života, fiskalne 1993), teorije o najstarijem narodu, pa da da je reč o Keltima koji isteraše Skordiske i tako to. No, po rečima rediteljke, to se odnosi na nešto drugo. Dalje, Tanja Šljivar kao koatuorka scenarija: pretpostavio sam da je ovo neki spinof ili restl od «Ajvara», ali reče rediteljka da je Šljivarova bila samo doktorka za ovaj scenario. Dobro, ali šmek iz Ajvara ostaje, iako je ovo Ajvar za predgrađe, Ajvar za one nižeklasne Beograđane… I ostaje utisak da je radnja filma nabudžena lezbejkama i gejevima očijukajući sa stranim festivalima i da bi sve te afere, i da su bile strejt, bile jednako «autentične» i jednako doprinele perpetuirajućoj, kontingentnoj stvarnosti iz te gadne 1993. na fonu onoga što se i te kako dogodilo, naime hiperinflacija, zle vesti, kič na televiziji, nestašica najosnovnijih proizvoda, pretvaranje normalnih građana u krijumčare, švercere i propalice na rubu egzistencije.
Ali, to se dâ oprostiti, i kada sam se otarasio najmanje još dve stvari, naime 1) da pokušam da pohvatam ko je kome rod odnosno ljubavnik/ca u brojnom ljudstvu na dečijem rođendanu i 2) kada sam brzo ukapirao da «Tanja dramaturg», nije s ključem podjebavanje Todorovićeve ili čak Olge Dimitrijević (one s metla frizurom, šalom oko vrata i koja piše tekstove u kojima su svi ženski likovi lezbe, pa bile one Jovanka Broz i Pepca Kardelj i Lola Novaković ili narodne herojke partizanke), a od toga sam odustao jer sam se setio da su dramaturškinje vrlo solidarne i povezane kao crnogorska bratstva ili taksisti unutar pojedinog udruženja — e onda sam se natenane posvetio mazohističkom rekreiranju te najgadnije godine mog života u inače odličnom filmu, koji opet dokazuje da --- kada autori ne žele po svaku cenu da se uvlače u dupe stranoj festivalskoj publici (osim, rekoh, možda malčice glede prenaglašavanja LGBT biračkog tela, jelte) i kada igrani film snimaju kao dokumentarac --- onda po pravilu nastane pošten film koji tačno govori i o psihološkoj situaciji likova i o našem vremenu i bliskoj prošlosti.
Radnja filma se događa tokom jednog dana (ako sam dobro shvatio) 1993, kada mlađa ćerka bračnog para u kući na periferiji priređuje rođendan za drugove iz razreda, uprkos opštoj krizi, kada kilo nečega na tezgi košta 80 miliona. Nasmejao sam se toj ceni, ali ne zato što mi je zvučala kao vic, ja sam 1993. kupovao «Politiku» na kiosku na čekove i ona je koštala sto i nešto milijardi… Buter nisi mogao da kupiš u samoposluzi već na ćebetu na pijaci, pored cokula i konzervi UNPROFOR-a, i piramidalne štednje (da, množina, bilo ih najmanje 3 državno poduprte) zaluđivale su narod.
Film je ekonomično predstatvio likove u scenama na početku bez reči, kao kod Sofije Kopole, naime supruga (Dubravka Kovjanić, opet ću je videti sredinom januara u "Generalnoj probi samoubistva", posle dužeg vremena) masturbira u krevetu (vlažni, masni prsti njeni, na kraju), muž je Stefan Trifunović, koji se iskrada iz spavaće sobe u nelagodi zbog impotencije, mlađu ćerku drugovi pomalo maltretiraju u razredu i ona trpi, starija ćerka sluša death metal i teško podnosi bolne mensturacije (krupni plan na krvave gaćice njene), baka (Olga Odanović) s tugom i ćutke trpi ekonomsku krizu i to što joj je jedan sin (ili šta već, mnogo je likova) gej, pa se povukla u svoju sobu i gleda glupe programe, ali ipak čini sve što može da pomogne snajki i deci da koliko-toliko pripreme rođendan, preko štapa i kanapa. Umesto Fruktalovih sokova, nešto iz kesica se sipa u prazne flaše od koka-kole i dolije se voda iz česme… Ali, deca sve to lako podnose, čak ni bedu i siromaštvo ne mogu sasvim da uoče, izvesno bogatunsko kurčenje svojih drugova, nasleđeno u porodici, intuitivno prerađuju (kako bi rekli psiholozi) «samo» kao nedrugarstvo i takmičenje, i deca će očigledno najlakše preboleti tu ružnu deceniju… Stefan Trifunović izgleda malčice premlad (kao i ostali muški glumci uostalom) za svoju ulogu (mislim da bi bio otac starijoj ćerki). Pored pomenutog «bračnog kvara» u vidu impotencije, prikazano nam je i da je ćale Stefan dobar kao ‘leba, jer sve čini da ugodi ćerki (ali nabavka psa s tri noge nije opalila), a ni Dubravka ne zaostaje. Kada u jednom momentu Stefan, inače taksista (po obrazovanju možda čisti filozof ili politikolog), preveze mušteriju (odlična epizoda Jelice Sretenović) samo za kutiju cigareta, pa joj na kraju vožnje vrati cigarete i zadrži kutiju, pomsilio sam: «preteraše ga, bre», ali onda se ispostavilo da ćerka skuplja te kutije. Odlična dosetka.
Ono što mi je nedostajalo u ovom filmu je — još devededestih! Malo je ono s početka, na pijaci, hoću još milijardi ziliona triliona dinara, hoću još zlih vesti s ratišta i budalesanja naših političara tada, još neimaštine, hoću redove ispred svega, ispred banaka za kamate i ispred prodavnica za ulje i šećer… Nekako mislim da bih i zaboravio kada se film odigrava da se nisam iscrpno obavestio pre…
Film je odličan, razgovori su uverljivi, tražio sam razlog da ih nazovem prestilizovanim, previše pozorišnim, kao da je naznaka o 1993.-oj samo izgovor za jednu veštu, ali praznjikavu i previše zapadnjačku (pinterovsku, harvudovsku) rođendansku proslavu, samo smeštenu na Istok, kao što je Nikolas Roug uradio u filmu «Dve smrti». Ali, nisam ga našao, dobro su izvedene sve one komplikovane trouglaste i gej i bračne zavrzlame, to bi se i u Nevjorku ukapiralo, a još bi dobilo dodatni šmek s ovom našom odrpanom scenografijom i kostimima, koji bi se u nekom holivudskom studiju snimili bez plafona i s kranovima i sve to, a ovde, mora da se izvrsni direktor fotografije namučio u nekoj pravoj kući, otprilike kao što se kamerman u "Ubistvu u Orijent ekspresu" namučio kod Sidnija Lumeta. Kamera je ovde almodovarska, ko zna, možda je ta karnevalska lgbt raspojasanost nekadašnjeg ljubimca FEST-ove publike uticala, elem, boje su vrlo žive, kamera ukusno slika izlizani parket i izgaženi tepih i često u visini gležnjeva prati likove, zaista prava prljavština i prašina krase ovo kupatilo iz filma, vrata su očukana da i «Skupljači perja" deluju kao da su snimani u Selznikovom studiju, a koliko sam uspeo da načujem iz očajnih zvučnika, i miks tona & montaža istog su urađeni fenomenalno (mislim na znakovite glasove s televizora (proročica Kleopatra) i na dijaloge iz off-a).
Pre nego što zaključim, pomenuću lik Fiće (dete Konstantin Ilin). Nisam ukapirao čiji je on rod, ali došao je na rođendan da prespava. Ćerka slavljenica mu dirljivo drži govoranciju «Ne diraj mi poster, ne diraj mi ovu figuru i nemoj da mi sediš na krevetu", a onda ode kod starije sestre, jer joj je naređeno da tamo spava, i -- doživi to isto od sestre. Mislim da je lik mlađe ćerke mogao da bude zastupljeniji posle obećavaćujeg početka, a i starija ćerka je imala potencijala da možda uradi i nešto nedozvoljeno, možda bi dirljiv odnos oca i mlađe ćerke mogao da postane jedan samostalni dragulj filma, ali previše je bilo odraslih, raspričanih likova s milion ljubavnih problema i željnih da festivalskim gledaocima što ciničnije razjasne političku situaciju, pa su deca pala u zapećak. Ali, ovaj Fića — e, on me je držao kao na iglama. Od njega su napravili running gag, Pitera Selersa, štetočinu i šta sve ne. On umaže tortom i košulju i pantalone, pa krene da se pere i čisti. Upropasti ljudima kupatilo. Skine pantalone i čarape pa uđe u kadu i pusti tuš. Pa uzme fen za kosu i pomislio sam tada da će da se elektropogubi. Ali samo je sjebao osigurač. Onda je metnuo pantalone na kalorifer i mislio sam napraviće požar. On je hodajuća katastrofa. I još ima kose oči, valjda kao simbol Vuhana i virusa. Lik gej lekara cinika dopao je šaka Nikoli Rakočeviću i on liči na Šerbedžiju iz «Une» ili «Štefice», ali njegov glas priliči naratoru neke obrazovne emisije. Jovan Belobrković, pak, kao panker koji fiskalne 1993. otkriva sestričini Pankrte (malo zakasnelo, ali ok), i koji je friški anarhista s pank frizurom, doneo je neobično dirljivu i toplu emociju, s jedne strane u verbalnom sukobu s ciničnim rođakom, a s druge u pokušaju da se svojoj sestričini, s kojom deli muzički ukus, predstavi boljim nego što jeste. Njegov razvojni put --- jer se iz dijaloga vidi da često menja modu i gledišta --- isto tako bi bio zanimljiv, ali previše je, rekoh sto puta, previše je likova natrpano u ovaj film, pa su svi ostali plošni, jelte.
Film na kraju daje šansu nezadovoljenoj supruzi da uradi ono što takve supruge na filmu često čine na kraju žurke pod uticajem alkohola: prevare muža iz osvete i neke očajničke dosade. Ovde je to izvedeno bombastično, ali pomalo neuverljivo. Teško je poverovati da bi lik, koga igra Ivan Jevtović, pustio Dubravku neozleđenu… Ali filmski je sve motivisano. Na kraju sam pomislio da će dete Vuhan da ljosne s drveta, ali nije, to je samo otvoreni kraj.
Ovim putem treba da ide naša kinematografija, Jutarnji smeh, Ajvar, Kelti...
