režija: Giljermo del Toro; ul.: Bredli Kuper, Kejt Blanšet, Runi Mara, Vilijam Defo, Ron Perlman, Toni Kolet, Dejvid Stratarn, Ričard Dženkins...
(Mislio sam da ću zadocniti da kupim kartu. Planirao sam dupli program, ovaj film u Kombank areni, a onda, za pola sata, da se prošetam do Takvuda da vidim "Vrisak". Dođoh pred blagajnu 10 minuta pre početka projekcije zdravo zadihan. Naime, otegao se, kao i uvek, onaj semafor na uglu Takovske i Ilije Garašanina, pa se odlučih da skrenem u Palmotićevu - kao bliže - iako i tamo ima zaguljeni semafor kod spomenika bratu Marks, a u holu Doma sindikata samo 1 kompjuter radi na blagajni, ne znam zašto. Ispred mene jedan tip u trenerci ne može da se odluči koja mesta da uzme. Treba da mu objasne gde je galerija. "Vaše levo ili meni levo?", pita on. Devojka se smejulji. Tip se duboko amisli, prekrsti noge kao Monahem Begin u Knesetu 1982, i baci se u studiranje rasporeda sedišta na ekranu nalik prastarom Komodoru. "Levo... Ne, desno... Ne, čekajte, ova četiri mesta..." Kakogod (verujem Matici da se sada piše zajedno), uspeo sam da pazarim ulaznicu za ovaj privlačni film Giljerma del Toroa, koji smo potom u prilično popunjenoj sali svi odgledali bez daha i bez meškoljenja.Valjda je upozorenje gledaocima u vidu parodičnog trejlera za film "Kingsman" delovalo.)
ALEJA NOĆNIH MORA
Ovo je, kažu kritičari i poznavaoci, jedini del Toroov film bez natprirodnih bića i fenomena, pa mi nije žao što ih nisam pogledao i znam da će mi ovo do daljeg biti njegov najbolji film (nešto kao s Tarantinovim filmovima i Ruždijevim knjigama).
Ima li noara i filma i romana o Velikoj depressiji sa srećnim krajem? Sad mi se čini da nema. Noar može biti i osunčan - na primer, "Hot Spot" Denisa Hopera i "Femme Fatale" Brajana de Palme - ali kraj je uvak tužan. Osim kod ovog poslednjeg filma (evo ga jedan), gde upravo sunce pomaže, odsjaj zaslepi dobrodušnog kamiondžiju i on, kao Božjiom rukom vođen, na viljuškar nabode ubice i spasi seksepilnu Rije Rasmusen.
Bredli Kuper je Sten Karlajl čija je prošlost manje misteriozna nego prošlost Dona Drejpera iz "Momaka iz Medisona" - naime odmah ga vidimo kako nekakav leš ubacuje u rupu na podu i podmeće požar. Scenom dominia žar njegove cigarete u polumraku. Duvanske kompanije su ulile mnogo para u filmač... Kasnije ćemo saznati da je umotani leš - njegov ostareli otac. Film ima gotovo skroz linearnu naraciju, onih nekoliko flešbekova, tačnije flešbekića, koji se često mešaju sa snovima, gotovo su neprimetni a lepo objasne traume glavnog lika...
Runi Mara liči na Danijelu Trbović, a Kejt Blanšet na Zoranu Mihajlović. (U stvari, Mara liči na jednu osobu s Fejsbuka, ali za potrebe ovog blog posta, neka bude Danijela.)
Film se može podeliti na 2 dela. I deo (90 minuta, ali deluje kao "pola", brže nam je prošao) opisuje tipičnu velikodepresivnu situaciju (premda je godina radnje 1941, okej, znam, bre) - odrpani čova na rubu egzistencije dobija neočekivanu šansu, koju vešto iskoristi, a onda poželi veće i sve izgubi iz vreće. II deo (60 minuta, ali iz nekog razloga deluje duže) počinje na vrhu, kada friško venčani par Kuper- Mara usred veličanstvenog i pozlaćenog Nevjorka uživa u razrađenom biznisu nameštenih spiritualističkih seansi i krši zlatno pravilo "zajebi to s duhovima", čime počinje da sadi tikve s vrlo opasnim ljudima. To jest, Kuper insistira na tome, Mara je zadovoljna i onim što već imaju...
Da, radnja ovog filma se nominalno događa 1941. ali sve odiše Velikom depresijom, nemojte za ovo da se hvatate. Lik Kejt Blanšet je Kuperov lik na kraju opisala ovako: "Ti si seljober s lepim zubima!" On je idealan glumac za lik, jer nosi tu neku porciju zla, spremnost da uradi i nešto loše zbog ambicije. Lijam Nison, na primer, teško da bi nas ubedio da može da bude toliko zao. Navikao nas je da uvek pomaže slabijima. (Otud je nekako izglobljen u filmu Stiva Makvina "Udovice")
I deo uopšte ne žuri. On počinje slučajnim dolaskom Stena Karlajla negde, ko zna gde, na siromašnom Srednjem zapadu, i tu primeti vašar. Nešto ga privuče da pogleda prikazivanje "čudovišta" za 25 centi. Pola zver pola čovek u nekoj rupi, koja liči na zid smrti za motocikle, pije krv kokoške. (Nisam video da li na odjavnoj špici piše "Nijednoj koki nije zavrnuta šija tokom snimanja ovog filma".) Sten ne plati 25 centi koliko košta da vidite kako divljak pije kokoškinu krv, ali to što nije platio na mostu, platiće na ćupriji. Kada treba da primi dolar za fizikalisanje iste noći, daju mu samo 75 centi. Uglavnom, on se lepo snađe u ekipi vašara, kao mlad i zdrav uspešno opsluži vračaru (Toni Kolet) u najboljim godinama, koja živi s ostarelim pijancem i partnerom, koji, pak, sve slabije izvršava svoje zadatke i sklon je alkoholu. Taj partner - Dejvid Stratarn - maher je za mentalizam i "hladno" i "toplo čitanje". On svemu nauči Stena Karlajla a ovaj ga u znak zahvalnosti - otruje metanolom. Slučajno ili namerno - ne zna se, to je njegovo veličanstvo ambigvitet. U vašarskoj ekipi je i cvetak, koji samo čeka da bude ubran. Runi Mara. Sten i Mara se zaljube u na kraju I dela odu kamionom u veliki grad da potraže pravu sreću, jer ovaj vašar nije njihov nivo. Kraj I dela. U siromašnijim kinematografijama to bi bio ceo film, pa posle vi zamišljajte "voleli su se do kraja života..."
Koliko dobrih glumaca, koji daju sve od sebe u ovom filmu i koji glume svojim borama, iskustvom, godinama, svojim sredovečnim i staračkim zakašnjenjima! Vilijam Defo, Toni Kolet, Ron Perlman, Ričard Dženkins (koga pod bradom nisam ni prepoznao), Dejvid Straharn, patuljak koji izgleda kao Andrija Kuzmanović što se skupio na iskuvavanju u mašini za veš pa je posle držan u kaci s kiselim kupusom, i tu bih, eto, uvrstio i Kejt Blatšet, iliti Zoranu Mihajlović, koja igra fatalnu plavojku, nekakvu Lorin Bekol, sredovečnu Veroniku Lejk, i sada mi njeni jastučići na jagodicama deliju ama veoma sumnjivo... Runi Mara, namerno nenašminkana, kao mlada partizanka, najmlađa je u ovom filmu gde nema mesta za tinejdžere, rokere, pankere i kalfe, već samo za sredovečne i matore muškarce, anonimne pastuve i žene koje se udešavaju.
Pisac je roman snabdeo nekolikim tvistovima, od kojih je najluđi ona ispovest Ezre Grindla (Dženkins), koji (tvist) donekle iskupljuje Stenovo ponašanje (koje je gledaocima jamačno dotle išlo na živce), a najnoarskiji je onaj tvist kada psihijatrica kaže Stenu: "I do love you, Sten, you know!" Taj tvist drži gledaoce u šoku sve do poslednje rečenice filma, koja (rečenica) ih, pak, otrežnjuje i mora baciti u depru - jer, ko voli filmove bez hepienda?! Niko. Ali, mora da ima neki (kolektivno nesvesni?) razlog zašto u anglosaksonskoj prozi i holivudskim filmovima nema ama NIJEDNOG srećnog kraja u noaru i filmovima o Velikoj depresiji (da, da, ovaj film se događa fiskalne 1941, znam!). Makar kao uteha, kao u mjuziklima iz iste epohe?
U svakom slučaju, ako budem pogledao još neki film Giljerma del Toroa, upoređivaću ga s ovim, to će možda biti naredni film, jer ne ljubim natprirodne pojave i magijski realizam. Ovo je jedan od onih savršeno napisanih trilera koji vas ne mame da ih ponovo pogledate. Jer, mizantropski kraj, duhovna i fizička ružnoća likova, njihovi suludi postupci "u skladu sa žanrom a ne s logikom", kao i nelepost epohe naprosto odbijaju. "Drž'te lopova" i "Prozor u dvorište" sam gledao po 200+ puta. Ovom filmu priznajem da je veličanstven, ali život je kratak da bi se trošio na cinizam, ružnoću i zlobu.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment