SCREAM (2022 American Horror Movie)

 

 režija: Met Betineli-Olpin i Tajler Gilet; ul: Niv Kempbel, Kortni Koks, Dejvid Arket, Majki Medison, Melisa Barer, Džena Ortega, Kajl Geliner, Mejson Guding, Džek Kvejd...

 * * *

[SPOILER - vrlo brzo ću reći ko je jedan od ubica! Ako niste gledali a želite da se iznenadite i/ili sámi otkrijete, čitajte posle.] 

(Mislio sam da će mi gledanje filma načisto propasti. Našao sam se sam u sali, što se sve češće događa i tim mi je tužnije posle zazvučala ljubazna blagajnica, "Uživajte", rekla je, a ja sam se sa setnim uživanjem razbaškario, zauzevši centralno mesto u "Riti Hejvort", s maskom dakako. Pre filma, dok sam čekao i luftirao se ispred vrata bioskopa u Kneza Miloša, video sam grupu klinki koja je s velikim žarom komentarisala film koji su upravo pogledale. Zapazio sam jednu ćubu od crvene kose što viri iz vunene trake oko čela. Prođem ja pored njih (a one uzbuđene, okupljene oko nečijeg mobilnog, utrkuju se koja će pre da dobaci onom na drugom kraju elektromagnetnih talasa), i uđem u bioskop i gledam ja tako "Vrisak", kad - neko otvori vrata i uđe neka devojka i ode gore kod projektora. Pomislio sam da je zakasnela gledateljka, ali vrata ostadoše otvorena. Svetlo ulazi, ja čekam da neko zatvori vrata. Uskoro na platnu primetim senku koja mi zaklanja film - prepoznam metla frizuru koju sam video ispred ulaza. Devojka je nešto izgubila u sali. Ona je napokon izašla samo da bi se ubrzo zatim vratila, sada sa cepačicom karata. Okrenuo sam glavu, ćubasta me je ošinula pogledom, koji je govorio: "E, druže, takoreći čiča, useravam ti se u film, ali zabole me klića!" Dugo su tražile s baterijskim lampama i njihove glave, osobito ta ćuba, zaklanjale su mi film na platnu. Unervozio sam se i pomislio da neću moći da pogledam uradak na miru. Ipak, ali posle najmanje 5 minuta pretrage, ostavljen sam na miru.)

*  *  *

 

Uspelo oživljavanje mrtvaca u prvoj polovini filma, a druga polovina, uprkos prevelikom mudrovanju s  revalorizovanjem istorije filma od "Izlaska rabotnika iz fabričkog dvorišta" pa do "Psiha", nije uspela da upropasti povoljan utisak. U toj prvoj polovini, uprkos velikoj količini autoreferencijanih doskočica i pretvaranja "Vriska" u Portnojevu boljku, to jest "Ubod", zadržana je znatna količina plašnje (one, verovatno, koju je osećao Milan Milutinović dok se mimoilazio s nadrkanim Slobom u Hagu) i ima nekoliko kvalitetnih ubistava. Takođe: u toj prvoj polovini dakle, nekoliko puta je upotrebljena ona poznata caka sa secanjem: mi vidimo kako lik prilazi frižideru ili plakaru i pokaže nam se zloslutan nefokusiran prostor iza lika, lik otvara vrata frižidera (samo da dodam da me sadržaj amerikanskih frižidera uvek fascinira do granica imbecilnosti i da je to vredno jedne deridovske knjige od 500 stranica o gladnim očima istočnog Evropljanina) ili plakara i zakloni taj nefokusirani prostor iza, i lik nešto dugo traži i napokon uzima, pa zatvara ta vrata i sada se mi secnemo - očekujemo maskiranog trboseka koji se tu u međuvremenu volšebno i nečujno stvorio, ali jok, brale. Nema nikog. Tako se kanda osećao Milutinović kada je išao u menzu haškog tribunala, ili u salu za igranje ping-ponga i šaha. 

 

S tim klanjima u sekvelima često ima problema, na primer u poslednjoj "Noći veštica", jer ona, klanja, izgledaju tako kemp, sva napetost i strava odoše u reference i autoparodiranje. Ovde, naprotiv, ne, dobro iskasapiše onu jadnicu u telefonskoj centrali na početku, ubiše jednog poštenog belca, pa, takođe belce, šerificu i sina joj, a oko polovine filma preklaše i Dejvida Arketa, tog simpa šerifa u penziji, koji, istraumiran i slomljenog srca, živi kao u kamp prikolici, hrana mu se ubuđosala u frižideru, a on sipa brendi u hladnu filter kafu i gleda svoju večitu ljubav, Gejl Veders, kako vodi neko sranje od programa u dalekoj metropoli... Grehota Arketa. 

E, od tog momenta, mislim da su se ubistva proredila ili su postala isuviše pametno objašnjavana i ironizovana, likovi su se previše raspričali, kao da im je Tarantino pisao doskočice o žanru. Ovaj, toga je bilo od samog početka, da se razumemo, kada je Arket došao među klince i kada je postavljena pozornica za film, ali to je delovalo lepo uklopljeno i sasvim kul - naročito ono objašnjenje da je sada reč o rikvelu, a ne ni o sikvelu ni o prikvelu - dok je raspričanost u ovoj mračnoj dugoj polovini bila, kako da kažem, preterano postmodernistička, ali ipak podnošljiva. 

Kao što rekoh, ili možda i ne rekoh, ja sam bio srećan što sam pogodio jednog od dve ubice. Da, toliko sam upamtio da u "Vriskovima" ima par ubica. Baš par, dakle dvoje. Jedan je onaj dobrica na samom početku. Čestitao sam sam sebi naglas u sebi. Inače muški likovi su uglavnom metroseksualci, samo je jedan 100% mačo (pogađate: belac i pošteno zaklan), a ženski su svi kao potomci likova iz serije "Kozbi šou", sve odreda Hispanoamerikanke, osim dvije, od kojih je jedna ubojica. I to ona glumica, Majki Medison se kliče, što je spaljena bacačem plamena u Tarantinovom "Bilo jednom u Holivudu..." I toj njenoj ulozi je dat hommage, jer ona je zapravo skroz ponovila ulogu, sa sve obrazloženjem zašto se prozlila i opet su je spalili do pola, samo sada pomoću gasnog šporeta a ne bacača plamena. 

Film sadrži nebrojene duhovite reference na imena - "Karpenter", "Lumis" itd. i upućuje ne samo na prethodne Vriskove, već i na druge filmove iz istorije žanra, "Psiho" na primer, pa i na filmove iz drugih žanrova. 

Za razliku od "Noći veštica", gde se otišlo totalno u šreh, i prećeralo se, brate, s postmodernizmom, ovde se ti prepametni dijalozi nekako drže, jesu pametni i duhoviti ali ne isisavaju potpuno plašnju i napetost, ne osećamo da je scenarista važniji od naše želje da rekreiramo onu prpu i vunu Kićo iz prvih osamsto hiljada uradaka "Petak 13.-ti" i "Noć veštica". 

Naravno da sam film pogledao i zbog Niv Kempbel. Trojka matoraca, Dejvid Arket (već sam ga opisao), Niv Kempbel (redovno ide na pilates i aerobik, srećno udata) i Gejl Veders (u fazi Verica Rakočević toboganom se spušta prema fazi Ruška Jakić), opet su me bacili u sevdah tipa svićedumremo & ode nam mlados'. Ta tri lika nosioca Spomenice 1941. su upotrebljena, pazite ovu reč - skrupulozno, bre, ali ne znam kako bez nekoliko dana žalosti ne oplakati klanje Dejvida Arketa, tog dobrice velikog srca, kome se svi smeju i svi se rugaju i svi ga zezaju, ali kad dođe stani-pani, njemu se obraćaju za pomoć, tog amerikanskog šerifa s mentalitetom bugarskog portira iz špijunskih romana nekadašnjih britanskih pedera iz MI 6, tog karakternog glumca i čoveka s karakterom, kako neko reče za onog epizodistu iz "Čoveka koji je ubio Liberti(ja) Valansa", Endija Divajna.

 

Zanimljivo je da je film, osim belokafaste hispanizacije, osavremenjen još jedino time da je prikazan 1 (slovima jedan) lezbejski par (i druga lezbača nije imala tekst, samo se jebozovno smeškala).

Glas na telefonu (naravno promenjen onom mašinicom) mnogo me je podsećao na glas Terensa Stampa. 

Svi uslovi postoje za sikvel ovog rikvela, u kojem će se nositi venci na Arketov grob, biće ustanovljena nagrada za šerifa godine, Gejl Veders će pola filma da nosi crninu, ali, nemojte, molim vas, da prikoljete Niv Kempbel! (Inače je čudno kako su preživele, jer je jedna od njih primila i metak, a obe su doživele masivno abdominalno ubadanje, kao da je neko hteo da im uradi uslužni harakiri, ličile su na Goldi Houn u filmu "Smrt joj pristaje". Možda je reditelj tek u poslednjem trenutku odlučio da ih poštedi?)