režija: Apičatpong Virasetakun
ul: Tilda Svinton, Elkin Dijaz, Džin Balibar, Huan Pablo Urego...
* * *
"Moj jutarnji smeh" na španskom + jedna skupa kompjuterska animacija.
Apičatpong Virasetakun je, što se mene tiče, počinio tri krivična dela. Prvo - ime, drugo - prezime (sad sam mu ih napisao, služeći se kopi/pejstom, i više nikad) i treće - ovaj filmski neuradak.
Čitam da je film u belom svetu fascinirao sve odreda a i da je reditelj pretplaćen na nagrade u Kanu i drugim festivalima. Tilda je Svinton založila svoj ugled u ovo. Pa eto, ja mislim da je reč o poruzi festivalskoj publici, da je to carevo novo odelo, testiranje gledaočeve inteligencije.
O čemu se radi?! Setting i plot su totalno proizvoljni u odnosu na ono glavno: čudan zvuk koji progoni lik koga igra Tilda Svinton. Ona je inače Škotlanđanka što živi u Kolumbiji i bavi se prodajom cveća, u toj zemlji se zatekla i njena sestra, koju muči neobjašnjena boljka. To je sve moglo da bude i u Italiji, Hrvatskoj, Makedoniji, Lihtenštajnu, na Novom Zelandu, u Keniji... Jedne noći "Džesika" (Tilda) čuje zvuk koji postaje njena opsesija. Zvuk se sve češće ponavlja i ona ubrzo ukapira da ga samo ona čuje a ne i ljudi oko nje. Džesika ode kod prijatelja stručnjaka za ton i on u svom studiju rekreira taj zvuk i snimi joj ga na CD. Štaviše, on komponuje muziku inspirisanu tim nepoznatim zvukom i pokloni joj demo snimak! Veoma nezanimljivo i totalno bez veze s radnjom filma.
Zatim Džesika odlazi u neku šumu i sreće zapuštenog domaćina kako sedi na hoklici i kamenom guli ribu pored potoka. U dugom kadru on pripoveda da je video Zemlju iz svemira. Isprva sam pomislio da je to ili metafora nekog paganskog narativa (ha ha) ili da je čika lud. Čika zatim u tom istom kadru odrema jedno 10-ak minuta na travi. Bube i paukovi su išli preko njega kao preko Gulivera. Baš dobra dremka. Pa onda ustane i odvede Tildu u svoj skromni dom, uređen kao u nekom našem crnotalasnom filmu, može i filmu Živojina Pavlovića. (Ili u "Jutarnjem smehu"?!) Onda on i Tilda sede za stolom, opet u dugom kadru. Čika pripoveda jednu uspomenu o bulingu, valjda iz mladosti, koja (uspomena) sadrži elemente nasilja a možda i ubistva. Sugeriše nam se da njegova memorija ulazi u Tildinu memoriju. Tilda je kanda uznemirena time. Ona u jednom trenutku sklanja ruku koju je čika stavio na njenu.
Zatim iz čista Boga mira kroz prozor tog istog skromnog doma u kolumbijskoj prašumi gledamo džinovski kamen koji se diže iz trave i odlazi u svemir. Možda ona priča "video sam Zemlju iz svemira" ipak nije bila metafora?! Taj svemirski brod (?!) prdi tako da proizvodi onaj zvuk koji je probudio Džesiku (Tildu, da ponovim) na početku filma.
Šta sam gledao - nemam pojma. Valjda Tildu, koju obožavam. Dirljiva je njena vera u "materijal" pretvoren u film.
Tarkovskijevi filmovi u poređenju s ovim deluju kao "48 Hours I i II" Voltera Hila.
A lepo rekoh ja blagajnici dok sam kupovao karte za dupli program 5. januara ("Benedeta" i "Memorija") -->: "I jednu za 22.00, taman da proverim da li je ovo velika umetnost ili sam ja seljak"; želeo sam da uhvatim poslednji dan prikazivanja ovog užasnog filmskog nedela, a bolje da nisam.
Seljak sam.
No comments:
Post a Comment