Out of the Fog (1941 American Movie)

 

"Out of the Fog" (1941) Anatola Litvaka po drami Irvina Šoa, u Kinoteci je prikazivano valjda pod naslovom "Zločin u magli" ili "Ubistvo u magli"; to sam gledao jiš na onim drvenim stolicama početkom 1980-ih. 

Film u stvari ima tipične hičkokovske elemente: drugarski odnos oca (oskarovac Tomas Mičel) i ćerke (Ida Lupino) i komičke oduške kroz očeve zanimacije. Tu bih dodao da je prijateljstvo dva matora ribara "jone Gudvina" i "Ulafa Junsona" ima hauradhoksovski šmek. "Ulof Junson" (igra ga Džon Kualen) i likom i prezimenom me podseća na ulogu koju je igrao mlađahni Uolter Brenan u, krajem pomalo unakaženom ali ipak decentnom, delu "Dođi i uzmi", koji igrom inata i slučaja potpisuju i Hoks i Uajler. 

 Ćerka želi da ode iz siromaštva i učmale sredine i taj odlazak joj nudi lokalni reketaš (Džon Garfild, inače levičar, Titov lični poznanik i jugofil). Otac se naravno protivi njenoj vezi, pa na kraju od muke ponudi reketašu svu svoju ušteđevinu (u ono vreme ispod 200 dolara, u današnjoj lovi oko 20 cigli) samo da bi tog probisveta nagovorio da ode, kada već ne može protiv ćerkinog srca. Otac oseća da ni pare neće biti dovoljne pa iz ljubavi prema ćerki odluči da preduzme i ozbiljnije korake. On s drugarom isplanira da reketaša namame u čamac pa da ga mlatnu. Kako, nemaju pojma. ta scena u čamcu je najbolja u filmu. U Kinoteci se čuo smeh kada dva matorca nemaju ni spretnosti ni kuraži da ubiju gangstera pa nekoliko puta ponove unapred dogovorenu šifru "I think the carburetor is gone!" Oni su, dakle, trapađoze i plan im ne uspeva, ali gangster se nesrećnim slučajem utapa jer - ne ume da pliva. 

Sledi (opet hičkokovsko) suđenje posle koga se ispostavlja da je utopljeni Garfild (Harold Gof) na nekolikim poternicama i traženi krimos, pa se dve čiče izvuku bez problema i čak im vrate onu siću od 192 dolara. 

Radnja je kamerna i više nego što je morala da bude. Jeste film snimljen po drami Irvina Šoa, ali sve je to studio, čak i scene "pored mora". Dok sam gledao film, imao sam utisak da su svi prestari za svoje uloge, Lidu Lupino su našminkali kao da je milfača, Tomas Mičel, doca iz "Poštanske kočije", i drugar mu Kualen su baš propali načisto, ali posle provere na Vikipediji, vidim da su taman pravo godište. 

Film ima začuđujuće jaku socijalnu notu, i takvo ostvarenje već 1948. ne bi moglo da bude snimljeno. Povremeno preovlađuje čehovljevski osećaj, gde se sve priča i iznosi na poslužavniku, što uopšte nije amerikanski manir. 

Garfild je bio jedan od nekoliko holivudskih starova koji je prijateljevao s J. B. Titom, a i inače je bio socijalista (što je u SAD jednako biti jugočetnik danas u Hrvatskoj). Ima dosta indicija da je za vreme desanta na Drvar Garfild bio s Titom u pećini zajedno sa sinom Uinstona Čerćila. Garfild je zvanično odbijen za vojsku "zbog srčanih problema", ali je putovao u Evropu za vreme rata "kao zabavljač" i glumac. Sterling Hajden je organizovao spasavanje američkih pilota uz pomoć Titovih partizana, a Kristofer Li, kasniji Drakula je kao padobranac stigao najpre u Mađarsku, da bi kopnenim putem na volšeban način stigao u Vrhovni štab i zapravo bio najvažniji "lijazon" između Britanije i partizana, važniji čak i od Randolfa. Posle rata i Hajden i Garfild su dospeli na crnu listu. Sve ovo pišem ne zato što ima direktne veze s ovim malim velikim filmom, i njegovom toplom ljudskom pričom, već da se vajkam kako već samo nekoliko godina kasnije nije bilo više moguće snimiti ovakav film. Henri Fonda je još 1943. mogao s velikim guštom da snimi onaj vestern u rećiji Uilijema Uelmana, o masovnoj histeriji linča, što je predvidelo "lov na crvene veštice", ali to je bio labuđi pjev liberalne Amerike.

Wikipedia je nekim čudom prenela romantičarsku, nadahnutu i možda komunjarsku i uostalom post festum kritiku Alana Kona za Brajt Lajts Film Žurnal: 

"As Goff, Garfield - the progressive, the true common man whose miserable fate it was to be destroyed through the Hollywood Blacklist travesty - reveals the depravity and fantasy of Depression-era capitalist society as he condemns all fascist forces at play in a world at war." 

 (Garfilda je najverovatnije ubio FBI lekovima koji dobro imitiraju infarkt.)

Blejk Edvards (1922-2010)

 (15. decembra 2010. umro je Blejk Edvards /Blake Edward/. Niko se nije setio u ovom pandemijskom nevakatu. Ovaj tekst je objavljen krajem 2010. g. u "Knjigomatu", a ove godine će se pojaviti u Crnkovićevoj zbirci filmskih eseja i kritika kod Presinga u ediciji Nон-фикшн. Tekst će biti preveden na srpski.) 

                                                           (Džuli i Blejk na dodeli počasnog Oskara)

  Blake Edwards (1922-2010)

 

Voleo je žene, slapstick, crni humor. Uz pomoć svog psihoanalitičara napisao barem dva scenarija. Iza svake njegove komedije mogao se osjetiti veliki, crni strah – od ništavila. I djed mu je bio redatelj. U njegovim filmovima se piškilo i kakilo i bljuvalo, uvijek je bio neki striptease i glazbena numera, uvijek barem jedan pokop i gotovo uvijek neki simpatični gay. U Hollywoodu su oduvijek nalazili načina da probiju onaj „kod“ koji je svašta zabranjivao, ali Edwards je možda jedini mainstream gay redatelj. Oženio je Julie Andrews za koju je govorio da je tak fina da ima ljubičice namjesto pice, a onda ju je natjerao da pokaže cike u filmu „Pasji sinovi“. Njegov je slapstick dio shvaćanja filma kao pokretne trake i borbe protiv smrti, nije dječije naivan kao kod Pitera Bogdanovića.

U karijeri je imao više vrhunaca. Kada je oko svoje šezdesete godine završio crnohumornu trilogiju „Desetka“, „Pasji sinovi“ i „Victor/Victoria“, to ipak nije bio kraj.  Jest da je na valu ova tri remek-uratka snimio nekoliko slabih filmova, ali je onda postigao novi, zadnji vrhunac – komediju „Switch“ s Ellen Barkin, 1991.

Blake je znao da je trash–serijal (pleonazam; svaki je serijal trash) zapravo psihološka obrana od ništavila; otud je njegov trud da cijedi suhu drenovinu Pink Panthera motiviran egzistencijalističkom zebnjom, a ne manjkom nadahnuća ili željom da namlati lovu na franšizi. Ipak, posljednja tri pantherovska filma vonjala su po tamjanu.

Gotovo svaka Blakeova komedija ima elemente crtića; on je volio studio i kulise, umjetni snijeg i plastične borove i jelke, volio je praviti luna park od dvokatne scenografije i uživao je kako mu glumci lete niz stube kao niz tobogane.

Većina njegovih glavnih likova su ženskaroši kojima komadi izmiču pred nosom, ili su već propali zavodnici. I u pravilu (s malo iznimaka) rade u show-bizu, gladni kruha, čokolade i žena.

Edwards je počeo kao glumac, pa je zatim zanat pekao kao pisac detektivskih radio–serijala koje je sponzorirao Camel, a glavnu ulogu je igrao Dick Powell.

S prvim visokobudžetnim filmom (iz 1959. i usnimljenim uz pomoć ministarstva obrane),  u kojemu su glumili Cary Grant i Tony Curtis o američkoj ružičastoj podmornici napučenu i seksi curama i jednom kozom (!), zaradio je grdne novce svom studiju, što je u Hollywoodu bilo najvažnije. Tako dobija odriješene ruke u narednih deset godina.

Slijedili su uspjesi: „Doručak kod Tiffanyja“, filmovi o inspektoru Clouseauu, kao i film „Zabava“, da bi onda deset godina poslije redateljskog uspjeha došlo do prve katastrofe u kinima – komedija o I svjetskom ratu „Darling Lili“, u kojoj je svoju frišku i lijepu ženu Julie Andrews bacio u naručaj Rocka Hudsona (za koga još nitko nije znao da je gay) tako je loše prošla, da je studio umalo bankrotirao.

Trebalo je da prođe 5 godina da se dogodi povratak, kako Pinka Panthera tako i Blakea Edwardsa...  Bio je to spas za obojicu, dakle i za Sellersa, koji se upropastio filmom „Casino Royal“ iz 1966. „Povratak Pink Panthera“ iz 1974 zaradio je mnogo novaca, a ni nastavak „Pink Panther uzvraća udarac“ iz 1976. nije propao u kinima. U tom filmu Edwards se razobručeno poigrao s predsjednikom Fordom i tajnikom Kissingerom (prišivši im gay odnos), i sa svim mogućim seksualnim i gerontofobijskim i rasnim predrasudama. Inspektor Clouseau je za Sellersa bio labuđi pijev, i zbog narušena zdravlja i zbog ćamilovskog ludila; a za Edwardsa je karijera potrajala još desetak godina .

Ali, tada nastupa sindrom kroničnoga umora i on par godina paralizira Edwardsa, i zagorčava mu život i onda kada se praktički umirovio.

Godine 1979. snima prvi remek–uradak iz genijalne trilogije :: „Desetku“. Sredovječna muška kriza, čežnja za ljepotom u vidu vrućeg komada, strah od raspadanja, bola i smrti, zar to ne zvuči poznato? Dudley Moore je neurotik u najgorim godinama, Bo Derek mu je nedostižni san, a Julie Andrews igra ženu. A tu je i psihijatar koga baš briga. Do kraja karijere svaki će mu film imati taj siže, mada neće svi biti podjednako uspješni. U „Pasjim sinovima“ iz 1981., pokopao je Hollywood kako nitko nije, te natjerao supružnicu da pokaže cike. Pokop iz tog filma, kao i iz filma „Čovjek koji je volio žene“, bili su za Edwardsa trening za ovo što mu dr dogodilo prije nekoliko dana. 1982. snimio je film „Victor Victoria“. Estetizirana i stilizirana crna komedija, s veličanstvenom tučnjavom u studiju, s mnogo umjetnog snijega i kadrova snimljenih u višekatnom studiju s kamerama na kranovima. Edwards je kao i Hitchcock volio da mu film bude lijep, nacrtan kao strip. Uostalom, do smrti se bavio slikanjem i to uspješno. „Victor/Victoria“ je inače remake njemačkog filma „Viktor und Viktoria“ iz 1933. s Renate Müller, koja za razliku od od Marlene Dietrich nije uspjela pobjeći u SAD, već su je nacisti ucmekali 1937.  

Blake sada već ima 60 godina; i njegova dob i urođena opsesija smrću i sindrom kroničnog umora oduzimaju mu i previše energije; dolazi vrijeme hipeprodukcije, ali – kao iz inata – fali nadahnuća. Ni šrink ne pomaže; od staračke depre nema spasa. On gubi i novce i samopouzdanje i povjerenje producenata. (Srećom, nije uspio sam samcat otjerati čitavu jednu filmsku kompaniju u propast kao što je to uspio Michael Cimino s „Kapijama raja“.)  Paradoksalno, ali kao da ga je spašavala fama da je lak i zabavan redatelj; takvima se lakše opraštaju katastrofe na blagajnama; a on je bio majstor da ezopovski usnimi taj „barokni razigrani ples smrti“...

Pa ipak je u šezdeset devetoj snimio još jedan remek uradak: „Switch“ (1991), koji na danskom ima naslov koji sve objašnjava: „Hjælp, jeg er en kvinde“, „Pomagajte, probudih se kao žensko“ Film o ženskarošu koga ucmekaju tri bijesne ljubavnice, a striček Bog u čistilištu mu daje šansu da se iskupi tako što će uvidjeti muke života:: vraća ga na ovaj svijet u vidu žene... Odlična Ellen Barkin.

I onda slijedi borba s umorom i nakanjivanje da se snimi „još nešto“, ali ako je bilo novaca,  snage više nije bilo. Zadnja režija bila je televizijski remake Viktora i Viktorije sa supružnicom Julie.

Kada je 2004. iz ruku Jima Carreyja primio Oscara za životno djelo, još je vjerovao da će režirati slijedeći film. Na toj je dodjeli inscenirao slapstick show. Na pozornici se pojavio kobajagi s nogom u gipsu, i u kolicima; tada je kliknuo na gumb i kolica su luđački projurila pored „iznenađenoga“ Carreyja i probila zid od papira. Sve je bilo namješteno. Edwards se pojavio „pobrašnjen“, živ i zdrav. Ipak, njegov govor kojim se zahvalio na priznanju pokazivao je rasijanost umorna i stara čovjeka. Nije se uspio sjetiti cijelog teksta, a oči su mu bile mutne.

Iz publike, Julie ga je s ljubavlju gledala. I njoj su oči bile mutne, od suza. 

                                                  (Džuli i Blejk, dok im još nije bilo ništa.)

Sara Omar: "Kupačica mrtvih", jedan oslobodilački roman

 „Samo Alahu poveravaš svoja najdublja osećanja, uvek je govorio njen muž, i bio je u pravu. Ali ne ovog puta. Ne danas. Alah je bio daleko. Alah je nestao iz nje i ostavio ju je šuplju iza tanke ljušture nemoći.

Gahar je zatvorila oči. Sada su se ponovo sakupljale duše i mogla je da oseti da su to bile žene, koje je ranije kupala da čiste odu u večiti zaborav smrti, tačno onako kao i Čru i njeno dete. Skupile su se tik oko njih kao svilena spona istkana od sunčevog daha. Pred očima su joj se ukazale te mnoge žene kako iz svog onostranog carstva pružaju ruke prema Čri i primaju je zajedno s malom nerođenom devojčicom, isto kao što su i same bile dočekane od svojih prethodnica. Njihove reči bile su poput lahora: kao jezik nastao od svetlosti. Unutrašnjim pogledom videla je njihove bele haljine i duge crne kose. Bile su raspletene i slobodne.“

 *

 Sara Omar: roman Kupačica mrtvih  u izdanju Presinga (2019), 

u ediciji Severno svetlo. S danskog preveo Predrag Crnković.

 

O pounutrenju verskog totalitarizma ili – jedan oslobodilački roman.

 

1) „Nijedan pojedinac nije važniji od kolektiva“, pisalo je u titlu jednog filma na RTB-u negde oko 1980. godine.

2) „Pazolini je ovim filmom pokazao da su golo telo i vođenje ljubavi najprirodnija stvar na svetu“, napisao je Jug Grizelj u kolumni „Iz mog ugla“ u Večernjim novostima, otprilike u isto vreme.

3) „I seks je politika!“, rekao je Pazolini pred smrt.

 

Za disidentstvo je potrebna fizička hrabrost, umetnik tada mora se malčice ispiše sa spiska živih, on se odriče dela (građanskog) mira i udobnosti, obuzima ga žar polemike i dokazivanja, negde u zabačenom kutku svesti treperi upozorenje – pljuješ u tanjir opasnim igračima. Disident se tada često i zapusti, kao što obično rade rasni novinari, policijski inspektori u američkim filmovima, ratni reporteri,  pisci privremeno (misle oni, a zapravo je to večno) uhlebljeni u crnoj hronici. Vratiću se na to.

 

Da onu prvu rečenicu sada izgovorim na nekoj promociji ove knjige, verovatno se ama baš niko ne bi štrecnuo. Mislim da čak ne bi pomislio ni da je to ironija. A onda, oko 1980, velika se buka napravila, jer – ispostavilo se da je to bilo krivotvorenje replike iz filma. Kog filma? Godinama sam bio uveren da je reč o „1984.-oj“ Majkla Radforda (po romanu Džordža Orvela, razume se), sada više nisam siguran, izgleda da je ispravan citat ćušnut u Guglov mračni budžak. Tako da uzmite ovo sa zrnom soli. U to vreme su se Orvel i Veliki brat mnogo pominjali u jošte mrdajućim liberalnim krugovima balkanskog Nevjorka, to jest Beograda jelte, u emisiji Petkom u 22 malo-malo pa su prikazivani skečevi iz 1984.-te i romanâ Markesa i Vargasa Ljose. Neki prilježni staljinista na radnom mestu titladžije drznuo se da „ispravi“ grešku. (Nešto slično se dogodilo s ošljarenim prevodom biografije nekog reditelja koja je pročitana pred emitovanje njegovog filma u decentnoj filmskoj emisiji. Film je proglašen dosadnim i pretencioznim i pljusak osuda i kritika se sručio na nekog portira koji je ispao odgvooran za to, da bi se onda vrhunski kolumnisti bacili u odbranu „nepatvorenog radnog čoveka“, nešto u stilu onog Kino-Oka o „novokomponovanoj narodnoj muzici", kada su na polovini emisije svi odjednom krenuli uglas da brane te jadne žene koje nisu krive jer one samo udovolajavaju narodu koji to traži, pa i one moraju decu da hrane, a zašto mi ne puštamo Šopena i Betovena, pa da vidite kako će narod da poludi za njima!)

 

Nijedan kolektiv nije važniji od bilo kog pojedinca, to je trebalo da stoji u titlu, a do daljeg ja verujem da je to „1984“. Tada se u to još moglo verovati bez zadrške, bilo je to doba „odumiranja države“, popularne „deetatizacije“. Danas se ta teza i ne sme izgovoriti a da vam se neko ne podsmehne i ne optuži da ste slugeranjski plaćenik globalističkih Šoroševih organizacija koji zamlaćuju ugrožene identitete malih naroda trulim liberalizmom, uostalom danas se liberalizam više uopšte ne razume kao otvoren stav prema novim idejama, tolerancija prema drugačijem mišljenju i preferiranju svakojakih slobodâ naspram zabranâ, već se brka s libertarijanstvom, filozofijom Ajn Rand, ekonomskim neoliberalizmom mišabrkićevskog i libekovskog tipa. Danas je taj stav „nijedan kolektiv nije važniji od pojedinca“ – ideološka javka, što bi rekao Antonić, javka preživelih liberala (i anarho-liberala /smeh sa trake/), jer, taj stav je – fikcija. Pravna fikcija, kako je Vojin Dimitrijević objašnjavao ekstra-teritorijalnost neke ambasade. To je fikcija iz mnogo razloga. Između i ostalog i onog koji je deda pub staljinista iz kućnog saveta savladao na nekoj višoj političkoj: „sine, država ti je organizovani sistem nasilja kojim zajednica kontroliše ponašanje pojedinaca, radnih ljudi, građana i nepoštene inteligencije i čuva poredak!“ Osim toga, deetatizacija je odumrla, a država se uzdiže u nebesa, civil servants su maltene serafimi sa završenom gimnazijom, i pokazalo se da je Radomir Lukić krajem 1970-ih bio u pravu sa svojim aforizmom „država nije večna, ali je trajna“. Ali liberal mora da izgovara tu tezu, pa i onda kada očekuje od države da spreči demonstracije nacista. Liberal mora da veruje u tu tezu i onda kada je sve propalo, jer značajan je gest, kao kada je Miteran stavio komuniste u vladu, iako su svi znali da će oni ubrzo izaći. Danas je i „socijalista“ teža uvreda, samo je izgovorite u nekom društvancetu kojim dominiraju libekovci naši, i oni će vas obavestiti da „nikada socijalista u Americi neće biti izabran, da je Berni Sanders neizaberiv, da Nevjork nije Amerika (a to valjda znaju jer su živeli u Teksasu gde su se zbratimili s teksaškim tutunoberačite i omirisali pravi barberkju)... Zaista, Ruzvelt i Ajk Ajzenhauer sa svojim politikama izgledaju više kao realizatori Programa SKJ nego politike intervencionističke Amerike, ali to je daleka, daleka prošlost.

 

„Nijedan kolektiv nije važniji od bilo kog pojedinca!“ Da li je moguće da mi se ta rečenica pričinila?!

 

Kada sam čitao onu kolumnu Juga Grizelja, nisam mogao da ukapiram šta je time mislio, time o prirodnosti golog tela i vođenja ljubavi u Pazolinijevom filmu (tada nisam ni bio rođen uostalom), ali naknadno, posle Ferarinog biografskog o reditelju s Danijelom Defoom, mislim da mogu da pogodim smisao. Totalitarizmi traže skrušenost, samozaborav pojedinca, telo njegovo ima se staviti u službu države, pogotovo ako je situacija vanredna, pa ni pitanje teritorije nije rešeno. Naš deda pub staljinista iz kućnog saveta uvek ima sprenu repliku: „pušti sine ti te višepartijske sisteme i kerefeke s paradom ponosa, daj prvo da rešimo ono što je osnova, pitanje države!“. Uvek su pojedinačni planovi, seks i ljubav i radost i lična sreće u drugom planu kada ima nešto važnije – borba za domovinu. A u slučaju Kurdistanke Sare Omar, njen se narod borio za slobodu u okviru režima Sadama Huseina, kurdskom narodu si bili potrebni sinovi koji bi obukli uniformu i pošli u rat, ženska deca su u takvim VANREDNIM OKOLNOSTIMA – to jest okolnostima Zalivskog rata početkom 1990. – bila dvostruko nepoželjnija nego inače. Verski totalitarizam koji žene degradira „po difoltu“ u poslušne aparate za rađanje muških potomaka i sluškinje koje imaju da zadovolje muža kad god mu dođe, u ovakvim ratrnim okolnostima naravno da postaje samo još rigorozniji (ako je to ikako moguće) i otud se pravila zabrađivanja žena, priprema njihova za domaćički i služinčadski život posle što ranije udaje, nameću kao svéta i neposredna, nema nikakve šanse da se tu čine ustupci, devojka bez čadora je kurva, ili ako ima posao i ako se ne uda čim prije, ili ako ne sledi zakone vere, ona je tada dakle kurva i ako se što pre ne vrati veri, onda je treba – ubiti.

 

                                                                               (Sara Omar)

Službenici svakog totalitarnog poretka (i kada nije verski obojen) osećaju da su ljubav i putenost kvarioci borbene gotovosti, oni umanjuju želju da se žrtvuješ za obećanje tipa "stotinak devica u dženetu", službenici totalitarizma osećaju da smeh, ljubav i sloboda krune skrušenost, poslušnost i samomučenje podanika, otud je osobina svakog totalitarizma da zabrade sve živo i potpuno zabrane svaku radost, ljubav, pojavu ljudskog tela. Da premreže nadanja i maštanja i zadovoljstva kao takva, da pastvu učine krivom i uplašenom, apostaza je u islamu smrtni greh, ali to se kao i kamenovanje nevernica i poligamija u tunjavom multikulturalnom zapadnom svetu dugo tolerisalo kao stvar kulture. Sve je to počelo s onom Margaret Mid, nedojebanom babom koja se napalila na kurate divljake, pa je smislila sitagmu „posmatrač-učesnik“, i posle je to, uz pomoć kanadske škola antropologije, zarazilo mlade pravnike koji su pisali "pozitivnu regulativu" posle osnivanja UN-a, i o tome su detaljno pisali mudri Danci, Jens-Martin Eriksen & Frederik Stjernfeld (da, treba „d“, to je druga i ne posebno duga priča) u knjizi „Demokratske kontradikcije multikulturalizma“, koja je u srpskom prevodu izašla kod Helsinškog odbora pre desetak godina. Danas Evropa pokušava da vrati duh u bocu zabranom nošenja burki, uskraćivanjem državljanstva azilantima koji odbijaju da se rukuju, ali teško je vratiti duha u bocu (u međuvremenu se pojavila pandemijska pošast u vidu vuhanskog virusa, pa je rukovanje ionako "pase"), multikulturalni ostaci socijaldemokratije na severu Evrope upetljali su se u političku korektnost do te mere, da se toleriše da imami po Danskoj, Švedskoj itd., u džamijama slobodno propovedaju mladim muslimanima da treba da preziru svoje nove domovine, nikad dovoljno jasno nisu osuđeni zločini protiv karikaturista i novinara lista Šarli Ebdo, odrubljivanje glave profesoru Semjuelu Patiju je mlako osuđeno, daleko blaže od bilo kog slučaja policijskog nasilja nad crnim građanima Amerike, na primer, zabranjuju se fotografije poginulih Francuza u teatru „Bataklan“, dok se „ikonična“ fotka utopljenog deteta imigranta na plaži koristi za usađivanje krivice u mozgove „bezdušnih zapadnjaka“. Leve liberale ćete prepoznati po „jesam ja za slobodu govora, ALI...“ Pojam „uvređenosti i iznenađenosti“ nečijom karikaturom/nečijim tvitom/člankom/predatvom/filmom postao je odličan izvor prihoda uz pomoć veštih advokata a uz prećutnu saglasnot kilave politički koretkne javnosti umornog Zapada. Ako je već i samo otkrivena kosa žene - uvreda koja traži fizičku kaznu, ako je brutalno ubistvo ćerke ili žene zbog kaljanja porodične časti normalna stvar (stvar kulture, ne budimo evropocentrični!), ako se mensturacija smatra nečistoćom, ako je sakaćenje ženskih genitaija normalna stvar kao kod naših seljaka „preventivna operacija krajnika“ – onda je jasno zašto je Pazolonijeva izjava „i seks je politika“ zapravo precizna strelica pravo u metu a ne zen-aforizam. A još nismo ni došli do prava LGBT mučenika u ovakvom okruženju. Dok deca visokih funkcionera u Teheranu idu na pank koncerte, gej čobanima ostaje da snimaju filmove mobilnim telefonima, koji (filmovi) će brati lovorike na festivalima širom sveta, uz panegirike kritičara iz „multikulturalnog levog miljea“ oboružanih političkom korektnošću i ljubavlju za sve što je kulturno egzotično, čak i gej reditelj iz Turske brzo gubi simpatije ako mu nekako uspe da klisne u Pariz. Ponekad se takvim rediteljima desi da žena u Provansi nosi šal na +30 °C, ponekad u celom filmu nema ni jednog jedinog muško-ženskog dodira, ali to politički korektni kritičari ne vide, pa šta sad, neima golotinje ni u Tarantina, i nikom ništa.

 

Ali, kako u SFRJ zapravo nije bilo krštenog disidenta, kako je istočnoevropsko disidentsvo iza Gvozdene zavese bilo previše često potkupljeno privilegijama, stanovima, dačama, kulturnim počastima, kako je jedan istočni Evropljanin večiti adolescent koji živi s  roditeljima i podle 30-te, kako tu nema hrabrosti. Jer, Pazolini ih, na primer, svojim životom koji je delo i delom koje je život, postiđuje i stavlja na pravo mesto. Sedamdesete u Italiji nisu bile nešto mnogo lepe, obeležene su bile smenama vlade na gotovo mesečnoj bazi, neuspešnom borbom protiv mafije, ogromnom inflacijom, istočnoevropske su službe bezbednosti likovale nad tom nestabilnošću, samo su nam farmerke i kafa iz Trsta valjale, i zaista, kasnije sam preferirao Borovčikove filmove i ciklus o Emanueli sa Džastom Džekinom u odnosu na Pazolinija, mislim kao i svi iz istog razloga: estetika, bre, lepše su bile gole glumice kod ove dvojice, Bogi Tirnanić je definisao Emanuelu kao ideal lepote „da ti cela ženska guza stane u šaku“, u odnosu na brkate i seljačke Pazolinijeve naturščike i naturščikice. Nije se krila Pazolinijeva homoseksualnost, ali se nije ni nešto naročito naglašavala. Ali – ta hrabrost, ta istrajnost, to hrljenje u opasnost, nemanje dlake na jeziku – to je totalno netipično za 99 postotaka istočnoevrpskih „disidenata“, kojima uvek priđe neki čika iz službe i ponudi im „položaj“ (čitaj: sinekuru). I rizikovao je samo onaj ko je baš hteo, na tom Istoku, jelte, a Pazolini je pokazao šta je pravo disidentsvo.

 

Eto, mislim da sam uspeo da ušniram one tri niti koje sam pomenuo na početku.

 

Junakinja ove knjige je kriva što se rodila. Njen otac je očekivao i želeo sina, koga bi poslao u rat za oslobođenje Kurda od Sadama Huseina. Osim toga, mala Frmesk ima čudnu belegu u vidu belog pramena kose. Svekrva odlučuje da dete treba udaviti a muž, inače slabić i povodljiv, iako nasilnik kao muž, saglašava se s tim. Život neželjenoj devojčici spasava njena baka, inače po zanimanju „kupačica mrtvih“ (ona koja dobrovoljno kupa žene ubijene zbog časti i koje se stoga ne smeju službeno sahraniti – otud naslov romana) i udata za Darveša, rezervnog pukovnika iračke armije ali sekularnog zoroastrijanca, da tako kažemo, učenog, duhovitog i slobodumnog čoveka, čija je biblioteka najveća u tom gradiću pored Halabje. Pod izgovorom da je devojčica bolešljiva, baka i deka je uzimaju kod sebe, čuvaju je od sakaćenja genitalija a Frmesk rođenu majku godinama zove tetkom... Teško je biti žena u tom patrijarhalnom svetu, a što je najgore, tako treba, što se potkrepljuje surama iz Kurana, koje propisuju kako se žena ima vladati.

 

Sara Omar je s porodicom izbegla u Dansku gde je dovršila srednju školu i diplomirala političke nauke. Od 2004. godine je pisala pesme i eseje o sakaćenju žena kao delu islamske kulture, ubijanju žena zbog „prljanja porodične časti“, o zabrani slobodnog života za devojke „spremne za udaju“, ali ne samo to – ona hoće sve i to odmah, zastupala je i zastupa i prava LGBT ljudi u islamskom miljeu. Dugo je o tome pisala pod muškim pseudonimom i bliskoistočnim medijima. U međuvremenu je danski savladala toliko da je objavila i nekoliko pesama na tom jeziku. Zatim su usledila dva romana „Kupačica mrtvih“ (Dødevaskeren) i, posle dve godine, „Skygegdanceren“ (Plesačica iz senke), koji su postigli nezamislivo velike tiraže, doneli autorki i značajne književne nagrade ali i pretnje od islamista (jer „vređa islam“) i prilično zbunjene reakcije od multikulturnog establišmenta. Zbog pretnji islamista Sara Omar je verovatno i dalje pod zaštitom danske službe bezbednosti.

 

Ovo je oslobodilački roman s hepiendom utoliko što je autorka preživela, osvojila novi jezik i uspela da ispriča svoju priču. Ovo je i primer kako je to biti angažovan i posle, kako je to kada nastaviš da se boriš i za prava drugih i kako je to dirati u tabu teme, u nešto što će versko ludilo i samouverena dogma da proglase direktnom izdajom i razlogom za smaknuće.

 

Knjiga nije mogla da izbegne politizaciju, to je sada jasno iz svega dosad izrečenog. Književni kvaliteti su potcenjeni, pogano se naglašavao „polemički potencijal“, valjda se računalo s dobrom toljagom u divljoj borbi između takozvane levice i krajnje desnica, što je dovelo do toga da se Sara Omar distancira gotovo od svih.

 

Ali naravno da je Kupačica mrtvih – umetnički zaokruženo književno delo. (Inače bi autorka, novinarka informativnog programa danske televizije, napisala non-fikšn, majku mu.) Pitanje je koliko je umetničke zaokruženosti potrebno/moguće u govoru o tako dubokim traumama kao što je seksualno nasilje u porodici i preteća likvidacija od zle svekrve. Nasilje u porodici dato je kao školski psihološki primer zloupotrebe koja dolazi sa strane od koje se to najmanje očekuje, štaviše od imama koji bi trebalo da je „dobar ujak“, izuzetno precizno je dat položaj deteta u tom seksualnom nasilju, koliko je njemu nemoguće da to izrazi, kako je čak i najbližima u porodici to teško da uoče, a kamoli da u to poveruju. Preovlađuju dijalozi, koji se – taman kad didaktičnost zapreti da podseti na naše partizanske pripovetke iz NOB-a – prekidaju zaokretom u vidu zanatski uspelih opisa nevesele pustinjske klime ili orkanski uzbunjenog unutrašnjeg života kupačice mrtvih, koja se bori da svoju iskrenu islamsku veru pomiri sa zlom koje je svuda oko nje. U tim scenama unutrašnjeg monologa bake Gahar, u urnebesno duhovitim dijalozima između nje i njenog muža Darviša, i stravično naturalističkim opisima kupanja osakaćenih žena – nalazi se najveća snaga ovog romana.