Film u stvari ima tipične hičkokovske elemente: drugarski odnos oca (oskarovac Tomas Mičel) i ćerke (Ida Lupino) i komičke oduške kroz očeve zanimacije. Tu bih dodao da je prijateljstvo dva matora ribara "jone Gudvina" i "Ulafa Junsona" ima hauradhoksovski šmek. "Ulof Junson" (igra ga Džon Kualen) i likom i prezimenom me podseća na ulogu koju je igrao mlađahni Uolter Brenan u, krajem pomalo unakaženom ali ipak decentnom, delu "Dođi i uzmi", koji igrom inata i slučaja potpisuju i Hoks i Uajler.
Ćerka želi da ode iz siromaštva i učmale sredine i taj odlazak joj nudi lokalni reketaš (Džon Garfild, inače levičar, Titov lični poznanik i jugofil). Otac se naravno protivi njenoj vezi, pa na kraju od muke ponudi reketašu svu svoju ušteđevinu (u ono vreme ispod 200 dolara, u današnjoj lovi oko 20 cigli) samo da bi tog probisveta nagovorio da ode, kada već ne može protiv ćerkinog srca. Otac oseća da ni pare neće biti dovoljne pa iz ljubavi prema ćerki odluči da preduzme i ozbiljnije korake. On s drugarom isplanira da reketaša namame u čamac pa da ga mlatnu. Kako, nemaju pojma. ta scena u čamcu je najbolja u filmu. U Kinoteci se čuo smeh kada dva matorca nemaju ni spretnosti ni kuraži da ubiju gangstera pa nekoliko puta ponove unapred dogovorenu šifru "I think the carburetor is gone!" Oni su, dakle, trapađoze i plan im ne uspeva, ali gangster se nesrećnim slučajem utapa jer - ne ume da pliva.
Sledi (opet hičkokovsko) suđenje posle koga se ispostavlja da je utopljeni Garfild (Harold Gof) na nekolikim poternicama i traženi krimos, pa se dve čiče izvuku bez problema i čak im vrate onu siću od 192 dolara.
Radnja je kamerna i više nego što je morala da bude. Jeste film snimljen po drami Irvina Šoa, ali sve je to studio, čak i scene "pored mora". Dok sam gledao film, imao sam utisak da su svi prestari za svoje uloge, Lidu Lupino su našminkali kao da je milfača, Tomas Mičel, doca iz "Poštanske kočije", i drugar mu Kualen su baš propali načisto, ali posle provere na Vikipediji, vidim da su taman pravo godište.
Film ima začuđujuće jaku socijalnu notu, i takvo ostvarenje već 1948. ne bi moglo da bude snimljeno. Povremeno preovlađuje čehovljevski osećaj, gde se sve priča i iznosi na poslužavniku, što uopšte nije amerikanski manir.
Garfild je bio jedan od nekoliko holivudskih starova koji je prijateljevao s J. B. Titom, a i inače je bio socijalista (što je u SAD jednako biti jugočetnik danas u Hrvatskoj). Ima dosta indicija da je za vreme desanta na Drvar Garfild bio s Titom u pećini zajedno sa sinom Uinstona Čerćila. Garfild je zvanično odbijen za vojsku "zbog srčanih problema", ali je putovao u Evropu za vreme rata "kao zabavljač" i glumac. Sterling Hajden je organizovao spasavanje američkih pilota uz pomoć Titovih partizana, a Kristofer Li, kasniji Drakula je kao padobranac stigao najpre u Mađarsku, da bi kopnenim putem na volšeban način stigao u Vrhovni štab i zapravo bio najvažniji "lijazon" između Britanije i partizana, važniji čak i od Randolfa. Posle rata i Hajden i Garfild su dospeli na crnu listu. Sve ovo pišem ne zato što ima direktne veze s ovim malim velikim filmom, i njegovom toplom ljudskom pričom, već da se vajkam kako već samo nekoliko godina kasnije nije bilo više moguće snimiti ovakav film. Henri Fonda je još 1943. mogao s velikim guštom da snimi onaj vestern u rećiji Uilijema Uelmana, o masovnoj histeriji linča, što je predvidelo "lov na crvene veštice", ali to je bio labuđi pjev liberalne Amerike.
Wikipedia je nekim čudom prenela romantičarsku, nadahnutu i možda komunjarsku i uostalom post festum kritiku Alana Kona za Brajt Lajts Film Žurnal:
"As Goff, Garfield - the progressive, the true common man whose miserable fate it was to be destroyed through the Hollywood Blacklist travesty - reveals the depravity and fantasy of Depression-era capitalist society as he condemns all fascist forces at play in a world at war."
(Garfilda je najverovatnije ubio FBI lekovima koji dobro imitiraju infarkt.)
No comments:
Post a Comment