SUNSET (1988 American movie)

 

r.: Blejk Edvards; ul.: Brus Vilis. Džejms Garner, Malkolm Mekdauel, Meriel (devojačko Mjuriel) Hemingvej, Patriša (devojačko Patricija) Hodž, mladi Dermot Malruni, negativci: M. Emet Uolš i Ričard Bradford, nema Grejema (devojačko Graham) Starka, nema Andrea Maranea, nema Herbetta Loma, nema montažera Ralfa Vintersa; scenario po neobjavljenom romanu Roda Amatoa

 

KINESKA ČETVRT SREĆE DARLING LILI

*  *  *

Ovo je jedan od skrivenih dragulja koji mi je neko preporučio pa sam pogledao uradak na jednom od tri ruska sajta.

Ja volim Blejka Edvardsa i nema šanse da ga sahranjujem, a nema ni potrebe.

Pun mi je kufer kritičara koji znaju bolje a sami nisu nikada ništa snimili, kritičara koji su uništili takve majstore scenarisanja i režiranja kao što su Ćimino, Esterhazi, ili Edvards koji je 1980-ih bio u punoj snazi i kad god mu producenti ne bi oduzeli final cut i išćerali ga pomoću ćacija – snimao je remek–delo.

Eto i ovom filmu su našli mali milion mana, Edvardsu su čak dali „Zlatnu malinu“ a Meriel su nominovali.

Vudi Alen je posle filma „Enterijeri“, u fazi dok je još bio zaluđem Dostojevskim na onaj nedokuvani, imbecilni  način, kao mlađi Henri Miler i mlađi Bukovski - lepo rekao: „Ne mogu da pobegnem od sebe, krenem kao Dostojevski, ali završim kao Mel Bruks!“ Edvards je sto posto mislio: „Krenem ja kao Polanski, ali završim kao Pink Panter“, ali to su za mene minorne zamerke.

On je depresivac, patio je od hroničnog umora celog života i više vremena je proveo sa svojim psihijatrom (koji mu je često pisao scenarije i čak se jednom pojavio kao kameo psihić u filmu o inspektoru Kluzou) nego sa suprugom Džuli Endrjus, što je valjda i razumljivo, jer, ako je suditit po autofikcionalnim filmovima „Desetka“ i „Takav je život!“, ona je bila pomalo frigidna i mnogo je zvocala, čistunica prava (a ipak ju je naterao da pokaže sise u „Pasjim sinovima“!). Pisao sam o tom reditelju na sada pokojnim sajtovima Petra Lukovića...

Ovo je film koji je autofikcionalan utoliko što potkazuje holivudske producentske smećare. Kako je Edvards preživeo toliko razbucavanja svojih omiljenih projekata, ja evo ne znam. Ali je ipak snimio 5 remek–uradaka u toj odvratnoj deceniji.

Početak je – pravi vestern. Ko ne zna o čemu se radi, zdravo će se iznenaditi kada se posle pucnjave u Filmskom gradu ispostavi da je to – „samo“ snimanje filma. I to štaviše nemog filma. Radnja se naime događa 1920-ih u Los Anđelesu, Brus Vilis igra Toma Miksa, pravu zvezdu iz tadašnjeg Holivuda, a Garner igra Erpa kao konsultanta. Erp je zaista to bio pri kraju života, a Garner je lika igrao još 1967. u biografskom filmu Hour of the Gun Džona Stardžiza i može se reći da je reprizirao sebe u dvostrukom smislu. Taj aspekt filma (buddy–buddy) je vrlo uspeo. Producent, nekadašnji slepstik komičar, Alfi Alperin dat je u tumačenju zlice Mekdauela. On je to odigrao tako da ga mrzite. Ime producenta je višestruko simbolično, Alfi je iz poznate filmske pesme Berta Bakaraka, a Alperin je aškenazijevsko prezime vrlo zloslutne simbolike (Turlakov bi prste oblizivao).

U filmu taj producent tera Toma Miksa da igra Erpa i nameće mu mentora u vidu pravog Erpa, ali u čendlerovskom obrtu se između njih dvojice događa „mejl bonding“ i oni udruženim snagama rešavaju zaveru koju su smislili i pokušali da sprovedu producent i korumpirani političar i korumpirani ljudi zakona. Kako to samo poznato zvuči, je l' da?

Korumpirane ljude igraju M. Emet Uolš kao truli odvjetnik i Ričard Bradford kao korumpirano uniformisano lice. Ovaj drugi je to posle reprizirao u de Palminim Nesalomivima i kladim se da je to bilo zbog ovog filma. Uolš je svojim licem radio čuda kao truli pravnik. Ona tetka Iber reče jednom: No movie featuring either Harry Dean Stanton or M. Emmet Walsh in a supporting role can be altogether bad.

Ali to je izgleda zaboravila pri sahranjivanju ovog filma.

Znači, film počinje kao „Bioskop za groš“ Pitera Bogdanoviča, zabavna kvazinostalgična sfumato bajka o tome kako je film nekada bio strava, ali Edvards ima druge stvari na umu, on se sveti Holivudu i odmah na početku ubacuje ubistvo jedne od skupih prostitutki iz bordela pod kodnim imenom „Candy Store“ a optužen biva mlađahni Dermot Malroni, to jest lik njegov Majkl Alperin – inače pastorak zlog producenta.

Ima nekoliko obrta u stilu „Kineske četvrti“. Niko nije otac kome treba da bude, ima sestara rođenih u incestu, mržnja u familiji, korupcija na sve strane.

Ali, Edvards je iz vodviljske familije, on ne može a da u svaki film ne ubaci makar po jednu numeru. Tako ovde imamo meksikansku kafančinu i pevačicu Liz Tores, koja je pljunuta Majkl Robinson kao transvestit iz „Pink Panter opet udara“.

Ima takođe i nekoliko slepstik tučâ, karambola i replika koje pristaju filmovima „Viktor Viktorija“ i „Darling Lili“. U svojim ranijim tekstovima o reditelju na sajtovima Pere Lukovića rekao sam da je to verovatno autoterapija: slepstik i neuništivost glavnih likova kao lek protiv depresije i straha od smrti.

E sada, ta žanrovska mešavina – mračnjaštvo tipa „Kineska četvrt“ (nesavladivost lokalne korupcije) i razigranost slepstika nemog filma – razočarala je mnoge kritičare lenja duha, neostvarene reditelje. Mene nije. To je Edvards. Čak je i Henri Mencini komponovao muziku kao Džeri Filding za Pekinpoa i da mi je neko rekao da je Filding komponovao – poverao bih.

Koliko su kritičari zakerala, vidi se po tome što im kod Patriše Hodž smeta, zamislite – „što suviše podseća na Džuli Endrjus“?! Pa jebote bog. Smeta im i „metikulozna“ rekonstrukcija epohe. Smeta im Meriel Hemingvej. Ja sam se tako ložio na nju, čoveče, meni je ona uvek bila dobra. Ne vidim čemu nominacija za Zlatnu malinu. Ovo je jedan od srednjeligaških Edvardsovih filmova, i krah na blagajni objašnjavam duhom vremena: osamdesete su bila ružna decenija, sa frizurama tipa Vlado Čapljić, čak je i Stalone imao frizuru kao Era Ojdanić (s rukama kao Popaj) i narod je hrlio u bioskope da se zabavlja, pa je film „Umri muški“; koji je pušten istovremeno (!) em popravio Vilisov imidž em upropastio Edvardsov arty uradak.

 (Era Ojdanić posle teretane)

Film ima emotivan značaj – Vilis je još imao kosu, bio je u punoj snazi. On je takav – ne može ni bolje ni gore, „Slučajni partneri“, „Hadson Hok“, „Sanset“, „Umri muški I-XXXII“, isto je to, a kritičarima da podmetnete Rubinov vinjak u flaši s etiketom Balantajna, nahvalili bi napoj na pasja kola. Garneru, inače, Vilis nije legao pa ga je iskritikovao kao što je Bora Kostić sasekao mlade fuzbalere.

 Garner je pokazao autoritet:

Edvards je u „Zalasku sunca“ izrazio svoje gađenje prema Holivudu, svoju najcrnju depresiju, sudbina žena u ovom noaru je sudbina njegovih filmova, koji su oteti, unakaženi i prodati u belo roblje ili u javne kuće. Njegova vodviljska, komedijaška žica, međutim, takođe je došla do izražaja, ali to je samo žanrovska nečistoća, ništa više. Ovo je koktel „negroni“, sladak koktel za odrasle (sweet cocktail for grown-ups) uz dodatak apsinta, angostura i možda „Gran Marnijea“, a ne bućkuriš, ali kritičari navikli na jeftinu brlju, vinjak i unučiće ispred trafike nisu imali živaca za to. Biser je bio bačen pred svinje. Mislim da je film zadocnio deceniju što se tiče afiniteta publike, ali Edvards sedamdesetih još nije bio toliko ogorčen...

Priča se da Polanski obožava ovaj film...

Treba reći da je scenario nastao po neobjavljenom romanu Edvardsovog bliskog prijatelja Rodnija Roda Ametoa. Taj je čika samo godinu dana pre „Zalaska sunca“ napisao & snimio jedan film koji je ušao među „deset najgorih u istoriji“...

WEAPONS (2025 American movie)

r.: Zak Kreger; ul.: Džoš Brolin, Džulija Garner, Ajden Erenrajh, Ostin Ejbrams, dete Keri Kristofer, Benedikt Vong, Ejmi Madigan, Tobi Has

 U našim bioskopima dali su mu naslov "Trenutak nestajanja". Nisam imao love za kinematografe, pa sam pogledao film na ruskim sajtovimna; namerno kažem u množini, jer puče link na Rutjubu (skinuto tokom gledanja), puče i link na drugom sajtu (zabranili verziju s tajlandskim titlovima) i dovrših nekako film na trećem linku, postavljenom samo dvadesetak minuta ranije (i dosad jamačno takođe ukinutom.)

* * * 

Ovaj film me je podsetio na Antlers Skota Kupera. I ovde je reč o čamotinji osiromašene američke palanke u kojoj dolazi do strave i užasa. (Skot Kuper je inače pre dve nedelje imao premijeru svog filma o Brusu Springstinu Springsteen: Deliver me from Nowhere na 52. Telurajd festivalu. I to nije dokumentarac, već igrani film o nastanku prelomnog albuma „Nebraska“ 1982. Džeremi Alen Uajt igra Springstina.) Uveren sam da je taj horor inspirisao Zaka Kregera. U „Rogovima“ su strava i užas povezani s indijanskim nasleđem (jedna od poslednjih uloga Grejema Grina), a ovde je, pak, veštičarenje čisto bela rabota. I nekako mi je više to leglo od one nejtiv žvake.

Uveren sam takođe i da Stiven King posle gledanja ovog filma misli: „Zašto sam ja sredinom 1980-ih zaboravio da pišem ovako...?!“

Kreger je priliku za ovaj film stekao uspehom Varvarina, pa je za kasting bila prilična navala. Zbog drugih obaveza u rokovniku otpala su poznatija imena od čega je, mislim, profitirao reditelj, jer sva zasluga ide njemu. Viki Krips je bila viđena za ulogu učiteljice Žastin, Pedro Paskal za trapavog policajca Pola, Džeki Čen za ulogu upravnika Markusa, Linda Bler i Toni Kolet za ulogu baba–tetke Gledis, Ričard Dženkins za šefa policije, a ni Džoš Brolin nije bio prvi izbor već has been Kevin Bejkon. Ali nikoga od njih ne biste sada mogli da zamislite u ovom filmu, je l’ tako?!

Znači, ovo je plemeniti horor, što u prevodu znači da autor nije morao toliko da se trudi ali publika nema pravo da se žali da ne bi ispali seljaci. Palanka, studija karaktera, misterija + natprirodni horor. U „Rogovima“ sam postavio zanovetalačko pitanje: „A šta da su se držali socijalne kritike?“ i ovde se moglo onoj ludoj tetki dati da je kidnapovala decu jer je pobegla iz ludnice gde je čitala Grimove bajke...

Premisa: jedne noći iz gradića nestadoše sva deca jednog odeljenja osim jednog jedinog dečaka (Aleks, dete Keri Kristofer) vuče na Čarobnog frulaša i tokom gledanja sam zamerao scenaristi na tome, u stilu „to je klin u klin čorbi, zašto nije nešto drugo smislio, jer sve vreme mislino na onu gotsku bajku...?“ Ali rešenje se ipak pokazalo na kraju, ujedno i ubedljivo i dovoljno otvoreno da i kraj bude otvoren, poluoptimističan.  

Kritičarima koji se panično plaše da ne ispadnu seljaci sviđa se upravo to – što „autor nije povezao sve tačke“.

I tako, nestanu deca, a istraga tapka u mestu, nezadovoljstvo se skuplja, a učiteljica postaje predmet pretnji i šikaniranja. „Kako je moguće da ona ništa ne zna?!“, pita kivna palanka.

Kompozicija filma je nelinearna, polifona. Događaji se do raspleta prikazuju iz ugla učiteljice Džastin (Džulija Garner), policajca Pola (Ajdan Erenrajh), upravnika Markusa (Benedikt Vong), očajnog oca Arčera (Džoš Brolin), preostalog dečaka Aleksa kao i klošara provalnika Džejmsa (urnebesni Ostin Ejbrams). Tu postoji zabavna rašomonijada i svaki lik dodaje nešto u priči, tako da kada krene rasplet, mi osećamo da je to prirodan tok, kao kada se u trci štafete 4x400 metara u poslednjoj deonici sve reprezentacije poravnaju.

Kreger je imao kefalo da se seti i osveži izanđalu postavku: trapavi policajac, klošar, opsednuto (prividno) dete, slobodoumni upravnik, savesni šef policije, požrtvovani roditelj, učiteljica alkoholičarka.

Ima skočiplaša (skočisecâ; ™ ja za obe reči, da ponovim), ima urnebesnih komičkih odušaka između krvavih i kasapinskih stravoužasnih ubistava, ima one tlake u čamotinji amerikanske palanke...

Na primer, policajac Pol baš nema sreće s iglama, a upravnik koji živi u srećnom nevenčanom gej braku sa smotanim furundžijom  je izvanredan.

Ipak je kajmak pokupila Ejmi Madigan kao baba–tetka Gledis. Ona bi dušu dala za neki iz filmova o Benoi Blanu! Scena njene posete upravniku i jadnom furundžiji i kako im je razjebala ljubavno gnezdašce je zaista urnebesna iako se završava namerno gadnim ubistvom kao na početku filma „Nepovratno“ Gaspara Noee.

Veštice nikada ne mogu da dosade pa makar njihova pojava nema neki konkretan povod. Neke kritike pominju „traumu“ i „iskupljenje“, ali ja to ne vidim. Naprosto je u familiju preostalog deteta Aleksa došla tetka veštica i sjebala mu roditelje i rešila da kidnapuje decu „jer je mnogo bolesna i samo to može da je spase“. Tako rade veštice, šta ćete... Ako je ovo kritika američke onkologije i manjka zdravstvene zaštite, onda okej. Amerika bez health care-a džabe ima onaj Kip slobode, Berni, šta čekaš?

S nestrpljenjem čekam sledeći Kregerov uradak: on zna znanje, ali Skot Kuper će mu biti konkurent za Oskara s filmom o Springstinu...

  

HIGHEST 2 LOWEST (2025 American movie)

 

 r.: Spajk Li; ul.: Denzel Vošington, (devojačko Vašington), Džefri Rajt, Ilfeneš Hadera, EJSEP („Čim prije“) Roki, Džon Daglas Tompson, Rik Foks (kameo), Majkl Pots,

Remek–delo Spajka Lija!

Ne znam ko mi je sad preporučio ovaj film, za Чемпиона мира bilo je to po šahovskoj liniji („zamlaćuješ se šahom, imaš rejting itd.), a za ovaj kanda po lurmanovskoj („gle, anahronizam!; gle, kao Kopola što je poludeo!“). I pogledao sam ga na ruskom Jutjubu u odličnoj rezoluciji.

 Preliminarne napomene

Nisam stručnjak za Spajka Lija, to odmah da kažem. (Jednom sam se već očitovao da – kao (n)i Desanka – nemam više vremena...za crnce, Indijance, iranske i turske reditelje koji snimaju iz zatvora, Kurde, afroFrancuze, romske džeparoše po Skandinaviji i slično. Ne mogu ja sve to da postignem. Beogradski duh, Jugoslavija, Hladni rat, Leka, Tito, Suecka kriza – malo li je?) Meni je Spajk oduvek bio kao čiča Toma ili ona bakuta što nije ustala u busu i to je to. Državni crnac, a Indijanaca je ionako nula u filmu, ona šačica preživelih se bave kockarskim biznisom i čekaju Miru Adanju Polak da ih intervjuiše za Nedeljno popodne. Ono malo što sam ždraknuo u njegovo stvaralaštvo reklo mi je da mu je estetika (kako) vazda bilo jednako bitna kao i poruka (šta) i da je bez obzira što je terao rasnu agendu – još u špilhoznama se zadojio šesetosmaštvom, i kao što reče Pavić za svoju generaciju; „bio sam premlad da demonstriram i palim se na Otisa Redinga, a prestar za Čaka Berija“ – dakle on je bio pre svega školovan reditelj, ni traga od žilnikovštine i naše crnotalasovštine ponikle u Kino klubu (posle čijih filmova poželite da ih pošaljete na doškolovavavavanje u studio „Gomon“ da nauče sinhronizaciju, continuity i da ih naterate da prepišu knjigu Film Technique and Film Acting od Pudovkina).

Ima energiju Džejmsa Brauna i nadrndanost Vilsona Piketa, ali ga estetika u montažnoj sobi uvek odvede na Otisa Redinga. Rođen u Atlanti u familiji sekularnih i obrazovanih crnaca, tamo je i studirao, da bi magistrirao na Tišovoj filmskoj školi u Nevjorku, koji mu je postao dom onako kao Vudiju Alenu. On je izdanak one loze američkih intelektualaca, odraslih na varenici i popari, antičkoj kulturi i književnosti, kao što Ugrešićeva lepo opisa Amera u Forsiranju romana reke: „Nas je oduvek bio glas da smo nekulturni i netradicionalni, pa sam završio 3 faksa i 11 kurseva...!“ – kaže Amerikanac Pipu Finku na hrvatskom književnom festivalu. Takvi amerikanski intelektualci imaju radnu sobu s više knjiga od neke naše opštinske biblioteke, i slikaju se u fotelji ispred kamina, na čijoj nahtkasni caruju poprsja Aristotela, Betovena i Džordža Uošingtona (devojačko Vošington, a u Turkije se klicao Vašington).

Ovaj film je nominalno rimejk Kurosavinog High and Low iz 1963. Na jednom ruskom sajtu pogledah i taj uradak s engleskim titlovima. Prvih sat i 13 minuta to i liči na rimejk, transponovan u američki mentalitet sa sve mobilnim telefonima, internetom, itd. Ali, Spajka Lija estetika uvek vuče na parodiju, na satiru, na pokazivanje svoje načitanosti. Ovo nije kurosavinski film, nije ni šabrolovski film iz one serije iz 1970-ih s genijalnim Mišelom Bukeom pa da gledamo čoveka koga muči krivica i njegovo veličanstvo Angst s velikim „a“ ili Šmerc (s velikim „š“). Ne, Spajk se ovde raspištoljio kao Odijar u Emiliji Perez, kao Vudi u svom jedinom mjuziklu, kao Kopola u „Megalopolisu“. Kao Lurman u „Mulen Ružu“. Ovaj film je napravio kao starac koji se i dalje menja.

Aleksandar Gatalica je u jednom eseju iz čiste dosade popljuvao stare autore. „Pisci posle osamdesete više nisu u stanju da ostvare celovito delo, možda im pojedini pasaži uspeju. U starom telu ni kancerozne ćelije ne mogu da rastu...“ (Ovo poslednje je jedna od najvećih nenaučnih gluposti na‿svijet: matorci mogu i te kako da nagrabuse od rakova i u devedeset petoj.)

Spajk Li je napravio film kao Salman Ruždi što je napisao „Kišota“ i „Tle pod njenim nogama“, za koja dela se – kao što Pančić napisa – može reći da imaju mnogo mana ali su genijalna. Za razliku od savršenih filmova koji ne valjaju ništa. To važi i za Odijarovu „Emiliju Perez“ i Kopolin „Megalopolis“ i pozne Skorsezeove filmove. (Jedino ne važi za Almodovarove uratke: oni jeste da imaju mnogo mana, ali i ne valjaju ništa. On sada snima po scenarijima Kristijane Amampur i pravi skečeve za priloge CNN-a. I dosadan je sa spiskom svojih nefatalnih boleština: nesanica, anksioznost, lumbago, išijas, migrena,) autorska blokada, tinitus, hemoroidi, kočenje kažiprsta kojim piše itd.)

(Nepopularno mišljenje: kod Kurosave i Lija imam utisak da primećujem Nejpolov sindrom – žal što nisu belci. Kod Ruždija toga neima, kao ni kod južnokorejskih reditelja koji sladostrasno prave svoje skupljače perja... )

 I, kakav je film, šta ja ono rekoh?

Spajk Li je želeo da se pod stare dane lepo provede (sto posto uticaj Odijara) pa je, kako rekoh, pustio buvu da je ovo rimejk Kurosavnog „antikoruptivnog anksioznog ciklusa“ i zadužbina velikog reditelja je kapnula dobru paru. Li se ipak – u Ruždijevom stilu – poigrao i glavni lik je legendarni muzički producent, nekadašnji muzičar, gospodar Nevjorka i sveta i kingmejker.

Film je u mega-sinemaskopu i on uvodnom numerom ilustruje idilu glavnog lika (koji ništa ne sluti): ta muzika je anahronistička s namerom. Penthaus Dejvida Kinga ima pogled kao da čika radi u našoj vladi, ta stančuga ima trista miliona kvadrata, baja Vošington (koji je odavno postao novi Sidni Poatje) daje ulogu svog života, ne više kao Poatje koji niti sere niti piša, već kao bogatun koji je zaboravio na smernost, ohol u svojoj površnoj spoljašnjoj dobroti, kao neko ko baca bombone sirotinji dok ga nose na nosiljci. 

On završi razgovor, a niz stepenice trospratnog penthausa silazi mu žena, verna ljubav u haljini do poda, kao iz eskapističkih antidepresivninih filmova 1930-ih, kosa kao Veronila Lejk, hoda ona na štiklama od pola metra, štikle ne skida ni u kadi, i oni vode otužno presladak razgovor na sofi veličine bejzbol igrališta...

...(a sve vreme panorama s panoramskih prozora jebe nas sirotilju) i kao šlag na torti, silazi sin, mlad, zdrav, jedar kao ruža, da ga tatko vodi na trening to jest da ga upiše u elitnu školu za koju će pre svega da igra košarku (Amerika!), vozi ga džipom nekim, a šofer i batler je verni Dezmond u liku Džefrija Rajta s belom kapicom kao Šipac bože me oprosti, kuća nakrcana dizajnerskim draguljima, tu se skrcalo na set design para: Ikea Bauhaus Secesija Ampir a ima i danskih Pe–Ha lampi i to na kamare! 

A batler Pol Kristofer (simbolika imena i promene boje kapice u kasnijem delu filma je namerna!) živi u devojačkoj sobici, tamo gde je šifonjer sa koferima na vrhu, ima stočić za kompjuter i krevet i tranzistor da sluša 202-jku ali on je srećan, i odvezu se oni tamo, a trener Rik Foks kao kameo igra trenera koji ni po babu ni po stričevima muštra sina bogatog tatka, tera ih na kaznene krugove trčanja jer ne paze na času, a tatko King šapne sinu: „Ima da slušaš čika trenera, je l’ ti jasno?!“ a treneru šapne: „Slobodno ga mlatite, neka je moj sin, ima da se nauči redu!“ A Rik Foks kao Vukašin Višnjevac i ostali seljaci iz škole Miljana Miljanića – gradi autoritet tako što bez ikakvog razloga ponižava najbolje igrače. King uživa do granice oholosti koliko je „na ti“ sa svojim batlerom, on je pun sebe i tu se setih jedne skaske koju je napisao Milenko Maričić (posle je to objavio sin Gordan Maričić u knjizi šarolike strukture „Poduke i oduke“, koju sam, kao prvu u ediciji Mišmaš (baš za takve knjige) uredio za mladenovački „Presing“:

* * *

Ah, šta! Nije baš inteligentno, pada mi na pamet, pridavati sebi neki značaj, nekakvu važnost. Nije ta misao nova. Počelo je to davno, ja sam se, odrana, s nekim razlozima naduo. A prasnuo sam kao balon, neće mi se verovati, s radošću koju, potom, ceo život nosim u sebi.
Bio sam profesor fakulteta u Beogradu i vodio u Novom Sadu prvu generaciju glume – grupa srpska, grupa mađarska. Režirao sam u punoj formi u beogradskim pozorištima, na televiziji i svoje adaptacije, bio član svih mogućih žirija (Sterijina, Sedmojulska, Oktobarska, dve sam i dobio). Dočekivali su me gde god bih došao, u to doba u Novom Sadu naročito, kao čoveka koji je na granici genijalnosti. Govorili su tako nešto, a i pisali su mi, u štampi su izjavljivali nešto u tom smislu.

Prijalo je to, pa sam se i zaboravljao...

A onda, jednog lepog jutra, poručim taksi iz apartmana novosadskog hotela Park. Za čas doleti. Ulazim u kola i zalupim vratima. Kad će jedan divan Lala, taksista: „Polako, bato!“ Probušio me je čovek, rasuo sam se i dok smo stigli do cilja nekako sam se pribrao. Pamtim lice tog, meni uistinu dragog, čoveka – konačno, gledao sam mu u potiljak – ali za reči i intonaciju „Polako, bato!“ uistinu sam mu zahvalan.

 

I – ima li ovoj prezašećerenoj idili kraja? Još malo, prvo da džiponja pređe most uz ovaj predivni disko.

 * * *

I onda opet scena na terasi penthausa. Spajk Li je većinu scena tu snimio u studiju ispred zelenog platna. To se uprkos napretku tehnologije vidi i daje cheesy feeling... King i žena mu Pem se siti ispričaju, ona ode u kuću kad evo opet zazvoni telefon, identifikacija kaže nepoznat pozivalac. King drži telefon a na prstima prstenje koje vredi kao grčki dug. Vošington se sledio. Onda kurosavinski kadar iznutra. 

Tako rade majstori. Drž’ ne daj, „Gde si, Pole?“, viče Dejvid, a batler u devojačkoj sobici nešto surfuje za stočićem, i on dođe i njih troje malo paniče. Zovu policiju. Ona dođe i namontira gomilu lapotopova za trpezarijskim stolom pod suncima danskih Pe–Ha lampi kao što se vidi iz priloženog. 

(Zanimljivo je da se povodom filma Rona Hauarda Ransom (kod nas preveden kao „Otmica“) s Melom Gibsonom ič ne pominju ni roman Ivana Hantera iz 1959. ni Kurosavin film, a da se povodom ovog filma ne pominje Hauardov uradak.) Li je zacrneo svoj film, jedini belac je jedan član detektivskog filma koji likom podseća na Dejvida Morsa...

Svaka sličnost (a već je dosta izmenjeno) s Kurosavinim filmom se završava time što je kidnaper greškom oslobodio Kingovog sina Treja, a zadržao batlerovog sina Kajla. Tu sada dolazi antička dilema: da li će King da plati za sina svoga vernoga ađutanta?! On se, pazite sad, nećka. Premišlja se. Nagovaraju ga žena i sin, batler se duri. King ode u svoju radnu sobu – joj, koja scenografija, nameštajem da se opremi čitav grad a knjigama da se napune 3 opštinske biblioteke – da se mitski pogovara s pokojnim rok umetnicima tipa Hendriks i Džoplinova, da se isplače kao Arkanov brabonjak kada je saznao da ima leukemiju, i na vrata mu pokucaju žena i sin i batler, i on se najpre usekne... 

...pa tek onda kaže: „Come in!“ i preseče: – „Evo platiću!“ Novčanice u švajcarskim francima u zapoveđenim apoenima, pa u ruksaku i u pratnji policije pod tehničkim nadzorom da se isporuče na javnom mestu na stanici metroa. Taj deo je odlično montiran i vrlo realističan. Metroom putuju košarkaški navijači, sve crnci, atmosfera je na granici incidenta, zlatni lanci landaraju, prstenovi se čukaju, navijači pod gasom a King i inspektori imaju svoje brige, King po naređenju izađe na platformicu između dva vagona, kad neko povuče sigurnosnu kočnicu, svi popadaju, Kingu ruksak ispadne i kroz konstrukciju mosta padne tačno tamo gde treba. Kurir krene u bežaniju na motoru, pa kao štafetu preda ruksak drugom kuriru i oba kurira nastave svoj put... Kada uhvate jednog, naravno da je to varka: u njegovom ruksaku para nema... Ali barem je batlerov sin pušten, King je heroj... Ovde treba napomenuti da je Li smišljeno za bekgraund muziku tokom ove scene jurnjave izabrao džez kao u liftovima i time je želeo nešto da kaže!

(Obratiti pažnju na pijanistu Boru Rokovića tokom ovog kubanskog festivala.)

I to je 1 sat i 13 minuta filma. Ko bi rekao da ima još sat da se gleda. Sada ima neplauzibilni jedan zaokret. Jer ljudi koji su pozajmili pare traže ih natrag. Jerbo nisu dali za otkup već za merdžing. Kako je sada King u problemu, ja ne znam. Samo da proda prstenje i penthaus i autorska prava i firmu i preseli se u Floridu, mogao bi da plati dug i da ima za ’leba i jogurt do kraja života a sinu da obezbedi karijeru u KK „FNP Železnik“ kod bata Ćoke. Od AV-a da kupi državljanstvo i eno ga Trej u Srbiji da rastura. Ne razumem kako to da je u problemu. (Majkl Pots koji igra dugogodišnjeg poslovnog partnera bolje da je igrao dobrodržećeg Kingovog tatka... Eto još jedne popravke za scenario Alana Foksa.)

Spajk Li je izgleda shvatio da posle šezdeset pete čovek treba da ima krov and glavom, terasu, sobu za rad i sobu za spavanje i ukusno nameštenu kujnu. Dosta asketizma i zvocanja, iskoristi sistem, bato. Ovo je film na liniji onog crnog libekovca Souvela koji u odelu kenja kao Bafet i doktor Proktor, u stvari kao Tačerica: „Ko s metroom vozi posle dvadeset pete, taj je luzer!“ (Otud naši libekovci ne žale građane koji čekaju tramvaje 2, 13 i 5 kod Zoološkog vrta na Dorćolu; njih nojevi, magarci, lame, alpake i zebre zasipaju govancima, ali ko ih jebe.) Zato je ovo film o samoodržanju pojedinca, koji hoće da obezbedi  starost i pogura potomke. Ni traga od rasnog pitanja ovde nema. Ima malo kritike vladavine interneta – o tome kasnije – i lament zbog nepoštovanja reda, rada i discipline kod mladih. Kada na početku filma u košarkaškoj dvorani Rik Foks kaže Kingovom sinu da skine nekoliko kila zlata u vidu lančića i prstenja, otac odobrava ali ne želi da to ispoklanja javnim kujnama... Da pomenem ovde odličnu Lijevu caku: detektivi dođu u tu dvoranu da ispitaju trenera jer on je bio među poslednjima koji je video Treja pre kidnapovanja, „Da li ste primetili nešto neobično?“ i slično, Rik Foks u komičkom odušku kenja o moralu i nepopuštanju bogatim sinovima i opisuje kako ih je izmuštrao kaznenim trčanjem. I posle je toliko samozadovoljan da maltene svršava koliko je nepotkupljiv trener! Šta Ken Louč misli o ovom filmu, međutim, bolje je ne pominjati.

I kako je protekao poslednji sat filma? Ima tu svašta da se vidi. Kinga muči ona audio poruka pa je preslušava milion puta. I – naravno! – otkrije nešto na tonskom zapisu: rep pesmicu koju prepozna pa ode do majke mladoga repera. (Ona izgleda premlado, kao da ga je rodila s 14 godina, ali takvo je okruženje, Ana Bekuta iz Bronksa.) King slaže kevu da će da potpiše ugovor sa njenim sinom i ona mu dâ adresu. Neki studio u lošem kraju. Ne ide on sam, ide s batlerom. Imaju utoke. Uđe King sam u krš od zgrade, brutalizam, bato, i tamo ga isprepada neki ker. Ker je hund koji se zove Rotvajler. I tu ima jedna skroz blesava scena: Kingu ne pada na pamet da izvadi pucu. Nego na sugestiju se provuče pored kera i onda nekim avetinjskim hodnicima kao u filmu Gaspara Noee dođe do studija a tamo samo naduvani „producent“ i reper počinilac Čim Prije Roki. „Bio si mi kao otac a nisi ’teo ugovor sa mnom da potpišeš!“ „Pa kad ti je muzika zakurac!“ Jurnjava, pucnjava, batler popije metak u oko, ipak uhvate kidnapera i osude ga na robiju.

Ali on u zatvoru napravi video spot s guzatim plesačicama koje tverkuju i zahvaljući strimingu postane mega–popularan. 

On zove Kinga  na razgovor. U stvari, samo zato se i nagodio i priznao – ako King dođe u zatvor na razgovor. Iako je onaj spot najgledanija atrakcija na strimingu, on odbija da potpiše ugovor s reperom kidnaperom. Ovaj popičkavi.

Ovde moram da kažem dve stvari: dobro je što je onaj video spot samo video spot, Odijar bi se tu još više zajebavao i naterao i Vošingtona da repuje i to bi sve upropastilo. Drugo – da se vratim na početak: ono bogataštvo crnog muzičkog mogula... Tako je krenuo talas postkolonijalističke književne kritike, s jednom guzatom nadrndanom crnkinjom koja je čitala „Parove“ Džona Apdajka i pomislila: „Jao što zavidim, vidi ti, belkinja u lepoj spavaćoj sobi, kuća 300 kvadrata, ima krzneni šlafrok a u plakaru stotinu ’aljinčina, a jedini crni lik u romanu je kućna pomoćnica, kao u crtaću ’Tom & Džeri’! Kada će crnkinja da bude tako bogata u amerikanskoj književnosti?!“ I tada su pretile čepe počele da blate čak Apdajka i čika Beloua i čika Rota. Šta reći, Liju sada ostaje samo još da snimi crnog Hamleta pa da počne na miru da krcka svoju lovu...

Kraj filma je u stilu mnogih Vudijevih filmova. King prodaje mega–firmu, odlazi na selo u Kojin komšiluk, kupuje kravu i njivu i traktor, posvećuje se zdravom životu i osniva manju „etiketu“ za talentovane ljude. I baš jedna takva talentovama im došla u penthaus – koji su ipak zadržali za taštu i sina i snajku – i ona peva kao anđelak... Kraj.

Li ipak nije pao ispod Daglasa Sirka u drugom delu filma.

Da dodam i ovo: Ilšehar Hadera iako potencijalno mišelobamalika figure žene "koja stoji iz muža" data je skroz belački, kao trofej-supruga, sa zadatkom da nosi štikle i nokte.

Kurosavina zadužbina koproducirala.