Orošavanje pičke

 

Juče Ljubica Janković zvoni na vrata. Još iz hodnika, spolja, čujem je kako priča: “Ma onaj slepac [to jest ja] nije kući ili neće da otvori”.

Ona zvoni kao nenormalna i lupa na vratai ne skida prst sa zvonceta i drka kvaku. A to ne sme da radi.

Ja otvorim. Ja sam ustaška sisa, a tako rade ustaške sise.

“Opet curi?!”, pitam ja.

“Mokar plafon, mora da je od tebe.”

Kod mene je sve suvo, kod mene je pustinja. Ona gluva kao top i gleda me kao ludaka. Da zovem njenog majstora, kaže. Čoveka znam, simpatičan tip, za sitkom i radio u mup-u i sve.

Pozovem gafi on se seti, jer dolazio je i 2013., srećom je još živ, i kaže doći će, ja kažem: “Pogledajte prvo dole pa dođite gore, da vidite da li je od mene”.

Popijem dva brufena zbog bolnog ramena (koje ne prolazi još od Smedereva i pesničke jeseni), namažem rame voltarenom i sinedolom i – čekam. Prolaze sati. Pozovem ga i ispostavi se da on radi na drugim mestima, pa će tek da krene. Vezan sam kao sanska koza.

Okej, dođe on, pogleda dole, pa se popne kod mene.

“Kvar je kod tebe, tebi je pukla cev, a radiće se dole, a ti ćeš da platiš, jer cev koja ide iz tvoje kade je tvoja cev, tvoja odgovornost, evo ona cev gore na tvom plafonu je cev od tvog kompije iznad...”

“Hoćete sad da radite?”

“Sutra.”

“A kod mene ništa?”

“Ništa.”

“Koliko će to da košta?”

“Šest-sedam hiljada.”

Izvesno je uračunao u dolazaka koj ije kod njega 2000, a Ljubica Janković me lukavo nameval da ja zovem. Ona N.N. pička po od curenja napravila sigurno potop, ali ako je moglo da čeka jedan dan, jamačno nije toliko strašno.

"A ko je tu kriv?", pitam majstora kada je vić bio na vratima,

"Ma stara zgrada, stare instalacije...", kaže on.

Ja se bacim u neka raspitivanja, kako ja kriv i dužan, a kod mene suvo, a evo plafona moga, podstanarka iznad mene je 5 godin 2002-04.  koristila veš mašinu dvaput dnevno (karala se na studijama kao nenormalna, prala posteljinu kao u bordelu), curilo mi iz one cevi (peškir stoji od tog doba) na plafonu mogu da gajim pečurke. Tadađnji upravnik je pozvao vlasnika i on je pogledao i "obećao" da će platiti štetu, ali se nikada nije pojavio više. On i nije vlasnik, znam ja to, on je hendimen, vlasnica je neka babuskera koja mi je polivala terasu vodom jer sam zviždao i lupao šerpama1996/97. CIA mi plaćala, sve sam spiskao na torte i kolače.

Meni niko nikada nije nadoknadio štetu, a curiilo mi je od njih 1995, pa 2008 je voda lila kao u albanskoj poslastiačrnici u onim izlozima, pokvasili su mi knjige u spavaćoj sobi (istorije srpske književnsoti Milorada Pavića, ona tvrdo uvezana izdanja Nolita), još se vide na plafonima tragovi od toga.

I dođe majstor Marko dnas i za 30-ak minuta popravi.

Ja kvar dole nisam video, treba da verujem na reč. Kada je polazio do mene, da pokupi lovu, ona N.N. pička što liči na Virdžiniju Vulf – iz epizode poplava avgust 2023. g. – reče Marku instalateru “Pazite šta sam vam rekla, on je lud!” Čuje se sve, akustična zgrada. 

Marko je inače, rekoh, simpatičan, počne da mi hvali figurice na policama, valjda se tako razgovara s ludacima.

“Vi ste rekli sumu juče...”; kažem ja,

“Šest – sedam hiljada, da zaokružimo na osam!”

“Ali ja spremio samo sedam...”

“Dobro, sedam.”

“Imate račun i pečat...?”

“A nemam ja to...!”

I ja mu dam seven tauznd. Kao jedan bubreg da sam mu dao.

“Šta vam je ono rekla komšinica...?!”

“Ma ona je malo nervozna...”, kaže on diplomatski i obara pogled.

Kad razmislim kao što nisam razmislio, uvidim da ja uopšte nisam video da ima neki kvar, verujem pričama.

Pare su možda otišle ko zna kome i ko zna u koju svrhu.

Možda na orošavanje pičke N.N. pički, babojebačkoj fantaziji, a ja još nisam podneo krivičnu prijavu i protiv Ljubice Janković i protiv te N.N. pičke zbog nezakonito načinjenih i upotrebljenih fotografija i marifetluka s prijavom Centru za socijalni radi.

U zdravlje orosila i gore i dole.

A kod mene ovako:

Hhh