Tereza37 (Croatian 2020 Movie)

 

 režija: Danilo Šerbedžija, scenario Lana Barić; ul.: Lana Barić, Ivana Roščić, Leon Lučev, Dragan Mićanović, Marija Škaričić, Goran Marković, Goran Bogdan.

*    *    *

(Ja sam seljak, ovde pišem o onome čega se sećam iz prošlosti, što nahvatam u domaćim bioskopima, ili, pak,  što ulovim na Jutjubu da ima džaba okačeno. Niks Netfliks i ostale platforme, telkač neimam.)

 

Juče (četvrtak) sam preveo 5000 reči jednog debelog romana i otišao da pogledam Terezu37 i drugi put, poslednje prikazivanje u DКC-u, a usput da natenane i pobliže pogledam turistički kraj okolo u koji praktično nisam zalazio otkako sam na istom mestu gledao jubilarnu projekciju Markovićevog filma „Majstori, majstori“. 

U međuvremenu sam ovog septembra čak bio u Grčkoj (da ne bih bio jedini Srbin koji fiskalne 2021. nije letovao tamo) i štaviše počeo da pohodim bioskope i pozorišta. Osećaj je, kao što sam već ovde objavio, kao u poslednjim sekvencama Viskontijeve „Smrti u Veneciji“, ali samozatvaranje više nije opcija. Testament sam napisao...

Došlo je vreme da spojim beleške s prvog gledanja u utornik i ovog drugog u četvrtak.

Neven Vrgoč odavno ne može da priušti butik za kravate, pa izdaje lokal i tu je menjačnica. 

Princes puff, slučajno otkriće u Laze Pačua, i dalje radi, kupio sam 3 krofnice i ugurao ih u ruksak pre filma. Ploče i kamenje se inače već klima, kao da je postavljeno u vreme Singidunuma. DКC srećom deluje isto, bezbedno, lakše se diše, oseća se vajb, takoreći priviđa mi se dašak festovske nostalgije iz Periklovog doba... 

Кod „Aurelija“, pored „Buhe“, kupim i dve mekike, da me mine želja (piroške su prepotopski mit), pa i njih uguram u ruksak. Kad sam već kod „Buhe“, vispreno su se dosetili kako da ekspresno zamene Nenada Nenadovića u 3 predstave, a da ne bude, jelte, neukusno. U „Krčmarici Mirandolini“ ga je zamenio Vlalukin, ali lepo je što su zadržali fotke s Nenadom. Vispreno kažem, – jer su brže-bolje napravili „festival posvećen Nenadu“ i prikazali te predstave sa zamenama... Uskakanje umesto preminulog glumca je inače normalna stvar, u "Mirandolini" je već nekoliko glumaca otišlo iz drugih razloga (živi su, fala bogu), napr. Ivan Jevtović koga je  zamenio Goran Jevtić, pa sada ne mogu ni da zamislim Jevtovića u toj ulozi, ali to kako su zaboravili Janoša Tota u "Generalnoj probi samoubistva" u Zvezdara teatru jeste sramota... Ponekad i živog renegata obrišu, da ne imentujem, kao napr. onomad Firgala Šarkija u povesti Andertounsa...

Ali ja kao u Čehovljevoj monodrami „O štetnosti pušenja“. Hteo sam da pišem o filmu Tereza37 Danila Šerbedžije i Lane Barić. Red je da se ovako napiše, jer Lana je napisala scenario i glumi „u gotovo svakom kadru“ (kako vele iskusni kritičari).

Ton u DКC-u je katastrofalan. Tek iz drugog gledanja sam razumeo neke replike. Izgleda da je to video projekcija?! U tom drugom gledanju zapazio sam da u  liftu jedne splitske „betonske fabrike spavanja“ piše 478 kg ili 6 osoba. Hrvatima ne treba stomak eliminator. Goran Bogdan ima ulogicu, ali ju je ozbiljno shvatio. Ono kad je došao kući s posla pa ošinuo pogledom Terezu je ukralo scenu a scena je inače jedan dugačak kadar, s dicon i svima njima, Bogdan tu u mizanscenu glumi kao kod Vajlera. Verujem da je snimljeno u jednom kadru iz najmanje 2 (dva) razloga: 1) tako "treba", kao kod Šabrola npr., da se prikaže nepodnošljivost domaće rutine, a drugi razlog 2) što bi bilo komplikovano izmontirati ton, jer u master kadru sve vreme ide crtać (hrv. crtić) na velikom telkaču. U studiju u Кošutnjaku bilo bi nemoguće to montirati (što su Dejvid Lin i Hičkok naučili u francuskoj kompaniji Gomon još početkom tridesetih, i što je za nas ostala tajna /“mislena imenica“, štono se kaže/ do dan-danas!). Hrvatska je Europa, imaju sada sve, ali jedan kadar je sve spasao.

Danilo Šerbedžija je posle gimnazije rekao ćaletu da hoće da bude režiser, a ovaj mu je navodno odvratio: "Hajde, diplomiraj ti nešto drugo, pa ako još budeš 'teo, javi se." Danilo je diplomirao nešto, ne znam šta, i "javio se". Кod nas roditelji mrze svoju dicu (jedan od uzroka propasti SFRJ je ta paranoična gerontokratija, uvedena otprilike 1972. g.), osim ako su mafijaši i folkeri. Danilo je ovde izabrao glumca koji liči na mlađanog Radu (srp. Radeta). Mićanović liči na Radu koga su posedeli i postarali kao u filmu „Una“ ili u seriji „Prosjaci i sinovi“... Kada je Rade Šerbedžija bio na vrhuncu popularnosti, igrao je i starog Teslu s 31 godinom, bio je mladi Mića u 29. godini u seriji „Pesma“, a osedelog đeda je igrao s 25 (!) leta u pomenutim „Prosjacima...“, tako da je jedan (takođe popularan ali malo stariji) glumac tada zlovoljno izjavio u nekom intervjuu, ne „imentujući“, ali da se Vlaji ipak avizaju: „Imamo mi starih glumaca, čemu šminkanje mladih samo zato što su zvezde?!“

E, Mićanović je taj Rade, ali on je istinski propao, skoro pa načisto, vidi se da ne vežba, da ima povišen holesterol, da je počeo da gubi muške hormone, setih se samosažaljivih reči Božidara Milidragovića iz „Marte od aprila“, „tipična mršavost muškog tela koje stari" u sceni u kojoj Mićan gologuz leži pored Tereze u toplesu: guza će mu uskoro postati koščata, primicači se suše, stomačić se prpoši, sisići će uskoro zakonkurisati smokvama Džulije Roberts. Ako ne želi da za godinu-dve dobija samo uloge Nikole Pašića i Кralja Petra u našim otužnim serijama – pod hitno na dijetu i gimnastiku. Plus vitamini i selenijum.

E da, imamo film Tereza37...

Film je sofijakopolovski, ona scena s karaokama govori „prekasno si  rekao prave reči", to je još jedan ljubavni nesporazum (ona ga je videla s riđokosom curom i naljutila se, a on joj tek na sledećem, iskukanom susretu, objasni da mu je to ćerka), ovaj film pokazuje kakve su Telma i Luiz kod nas moguće, to jest da su apsolutno nemoguće; Tereza je Telma koja ima nešto rešenosti i jedno mudo od Luiz, ali je savršeno nesvesna prava na (feminističku, čuj ti mene) pobunu. Sve žene u ovom filmu krotko rmbače (i u kujni i svuda) i za senilne i nemarne i nadrndane i siledžijske očeve, muževe, pa i sinove, nema ni natruhe svesti i neke vizije da može biti drukče. Ženski pogled na svet ne dopire ni do onog prvog vala feminizma, koji su predvodile žene širokih kukova i sa cigaršpicevima i kojima je vrh bilo to im muževi kuvaju ručak dok one leže na otomanu. Marta Nikanen, Orijana Filači, Suzana Broger, Bente Larsen, Erika Džong – taj rad. (U međuvremenu se feminizam fragmentirao u popriličan broj „pravaca“, od kojih je srećom nas zaobišao onaj najgori, antiseksualni, asketski i badermajnhofovski, izvezen iz DDR-a u Skandinaviju, tako da smo od zlih feminizama osetili samo zlovoljne hajdegerovke, zaokupljene rodnim terminima a slepe za femicid koji se decenijama odigrava pred našim očima.)

Tereza37 je, znači, u opisu „položaja žene“ realan poput dokumentarca, pošten i nekoketan, a uz dodatak nehumane arhitekture Novog Splita  uzbudljiviji je od tolikih contrived blokbastera.

Igrane filmove treba snimati kao dokumentarce a dokumentarce treba sniamti kao igrane filmove – reče neko, i Danilo ga je poslušao...

Ne volim da pričam i dugo govorenje me umara. U utorak, posle književne večeri na kojoj sam razgovarao s autorom romana čiji sam bio urednik, shvatim da, premda smo se raspričali  i iznenadili da je to trajalo sat i po,  ipak mogu da stignem na projekciju od 21.00 u Dvorani kulturnog centra. Nisam prihvatio ljubazav poziv za piće posle tribine a i inače sam nameračio da pogledam taj film Danila Šerbedžije,po scenariju Lane Barić, koja i glumi naslovnu ulogu. (Inače, ona krst-zebra na ukrštanju Dečanske i Makedonske idealna je za sudraranje Bitlsa i Rolingstounsa!) Na ulazu u bioskopsku salu u utornik su merili temperaturu, to jest ona žena koja uvek cepa karte, negde oko zapešća, pustila me je, video sam samo "7", da li je moguće da sam imao temperaturu 37, ali nije htela da paniči (kod kuće sam imao 35,9, možda je pisalo 35.7?) ili su to neki drugi stepeni?

Uglavnom, u sali su prazne stolice obeležene belim trakama (vidi gore!), gledaoci su svi bili s maskama. Uvek sam se lepo osećao u ovoj dvorani. Film me je oduševio toliko da sam se sebično razočarao kada sam otkrio da je trebalo da ima premijeru još aprila 2020. i da su svi već pisali o njemu. Pa gde se taj uradak krio od mene?! Prve impresije su mi bile „Sofija Кopola kao da je režirala“ pa već pomenuto „igrani film i treba da se snima kao dokumentarac“, uočio sam nenašminkani prikaz posttranzicionog Splita: košarkaška igrališta zarasla u korov što lomi beton, neodržavane zgradurine, rasklimatani liftovi, fabričke spavaonice, PVC-om zastakljene tarase, uverljiv nameštaj, jad i beda zdravstvenog sustava s mrvicom duše obiteljskog liječnika, uverljive porodične scene kao snimljene skrivenom kamerom, obavezna bevanda za ručak, splitski muževi namrgođeni, nervozni – bez obzira da li su radnici ili kancelarijska viša srednja klasa – ima da ih čeka pun pjat i pola litra crnjaka kada se vrate s posla, inače krš&lom, žene izmučene, ali posve pomirene sa svojom (patrijarhalnom) sudbinom, pokorno izvršavaju obiteljske zadaće a jedini ventil su im ulepšavanje, troškarenje (muževi, valjda, kada prime plaću, tresnu kovertu na sto!) i možda seks sa strane.

Sutradan me skolila neka nadrkanost, pa krenem da tražim mane. Tek onako. Čuj – Srbin usred Splita, jebo te bog. Igra ga pomenuti Dragan Mićanović kome treba đokovićevska ishrana a možda i lizanje piramida. Pa bolje da je bio Alfi vanzemaljac ili crnac migrant nego Srbin. Bilo bi uverljivije. Srbin da priča srbijanski i da mu ništa ne fali u Splitu? Ali, lako je naći mane odličnom filmu; zapitam se ja tako „koja je svrha one žene koja se stropoštala na početku filma?“, međutim, zar Kišlovski u "Tri boje" i "Dekalogu" i Haneke u filmovima Happy End i Amour a obaška Sofija Kopola u svim filmovima, ili Endrju Hej u filmu 45 godina nisu karijeru izgradili na takvim scenama, koje su prepustili gledaocima da tumače i tumače i tumače...? Šta ja zapravo hoću? Konačno jedan dobar balkanski film, a ja tu nešto zakeram...

Tereza je pogrbljena pod bremenom života, ona dvori muža mornara (Leon Lučev), koji deluje kao da će je svakog sekunda priklat, ali takve su Spliće, kao crnogorski konobari, stidni i mrka oka, ali u duši dobri. Već u drugom gledanju sam ukapirao da je Lučev dobrica jedna... Oni žele dete, ali ona redovno spontano pobacuje a to krije od muža i ordbine. Početak filma nam otkriva šta muči ovu bezdetnu obitelj – ona se budi u krvavoj postelji, a posle laže muža da se mačka popiškila. Zdravstveni sistem – hiper-realistički, ali s dušom. Lekarka (Arijana Čulina) joj ubacije bubu u uho: "Probaj s drugima! Evo ova droca ima troje dice s tri različita tipa!" (S tim u vezi: scenario je gotovo pa savršen. Pravi primer ekonomije koja bi trebalo da se uči na dramaturgiji. Sve ima svoje zato i svaka puška na zidu pre ili kasnije opali kako treba. Balkanski filmovi po pravilu pate od nekoherencije, ako i ima priče, ona je nategnuta. Takođe je često je nejasna svrha nekih scena.)

Кada Tereza izađe iz bolnice, mi kao da sve već znamo o njoj, mužu, Splitu... Film nas je već kupio. Terezin jad razumemo, to nije isforsirani splin studentskog filma koji pokušava da dostigne nselućene visine Kičme Vlatka Gilića, ovo nije ezopovska kritika neke vlasti (jal centralnokomitetske jal tranzicijske, svejedno), ni glupava pučka komedija, već isečak iz života, a koji se ne folira na „fragmentarnost, postmodernizam i dokumentarizam“. Tereza je naša. Ona sedne na ivičnjak travnjaka, do nje se dokotrlja neka narandžasta lopta i udari je o gležanj. Ona uzme tu loptu, ustane i pomislim sada će da psuje decu, kad ono: nije to lopta, već pomorandža – neka baka se stropoštala na trotoar nakon što je kupila špeceraj. Ta scena je crnotalasna: "život je kao staklo". Scena smrti Paje Vuisića u jednom filmu Živojina Pavlovića mi se odmah odmotala. Veoma brza hitna pomoć odvozi ženu (mrtvu? „Samo“ bez znakova života? Nećemo nikada saznati i Rožer Iber/Rodžer Ebert bi možda na ovom mestu napisao: „Značaj ove babe je možda manji nego što nam se sugeriše...“)

Tereza donese kući pomorandžu koja nekoliko dana stoji na kuhinjskom stolu i metafizički gleda u Terezu kao ova u nju, kao samoubica i nameštena omča na lusteru. Posle njen muž baci tu pomorandžu a ona ga grdi preko telefona. Muž je tada već na brodu, to je priča gluvim telefonom i fantastičan je nesporazum dok oni razgovaraju. Taj manjak komunikacije je inače jedan od tri-četiri lajtmotiva filma. Drugi je gledanje tabele plodnih dana (što je mnoge podsetilo na tiket za loto), treći je potrošačka potraga za srećom, četvrti je patrijarhalnost hrvatske obitelji, koja se drži pod plaštom malomistovske retorike.

Tereza je načeta još jednim spontanim pobačajem. Potrebna su ipak još dva potresa da ona dopusti onom jednom Luiznom mudu da proradi i da se baci u promet. U nekom diskaću dan-dva posle (ili istog dana, vremenski tok nije baš precizno dat, a zbog trudnoće pretpostavljam da je protok vremena obuhvatio barem nekoliko tjedana) Tereza odlazi u diskać na devojačko veče, to jest na oproštajno druženje s najboljom drugaricom, koja joj ničim nenajavljeno kaže da ide u Berlin da traži sreću s momkom koji „nije seljak“. Tereza plače, ali ne od radosti, koliko mi se čini. To Terezu zapravo podseća kako je njen život u čabru. Nije u stanju da se raduje s njom, njen odlazak doživljava kao da joj izvlači ćilimče ispod nogu, ali to nije iz zlobe. Radovaće se ona kasnije.

Tereza se upoznaje sa Srbinom, koga je slučajno srela još u bolnici kada se zvukla u muški WC da popuši cigaretu, pa ga je opet srela kada se vraćala iz onog diskaća – kakvi izanđali i prljavi autobusi, ja mislio to samo u Beorgadu imade – i on ide za njom, ona se okrene pred ulazom svoje zgrade i kaže „Vi mene pratite?!“ „Ne, idem kući“, kaže on. „Je l' mogu?!“ A ona njemu „Puši kurac!“, dakle upozna se s njim pošto mu se jednog od narednih dana izvinila u samiški kod trećeg susreta. On je posle ponudi pljugom a boje puše. Muž joj odlazi na more.

Ali treći potres se dešava kada ona, pošto je ispratila muža, slučajno vidi onu „drocu“, seksi damu koja prati ćerkicu iz jednog od brakova a posle ulazi u luda kola, koja vozi očigledno mlađi i „situiran“ momak. Na Terezinom licu se vidi da je u njoj nešto puklo. Ona odlučuje da se potuca s nekoliko stranaca, pa šta bude.

I kreše se ona redom "sa svima", sa Srbinom, s barmenom na nekoj poslovnoj žurci, zatim odbije kolegu s posla (ona je inače šaptačica u kazalištu, moguće je dečiju predstavu "Pinokio" sagledavati kao seriju u filmu o Štefici Cvek, ali to ovde nije baš toliko jasno), pa odbije i prvu ljubav a sada uspešnog psihijatra, kome razbije čašu vina u kući, i usput (gledaocima) objasni svoju radničko-klasnu poziciju, pa se pojebe s redovnim posetiocem diskaća (koga je odbila na početku filmača), i tu ih slučajno uoči onaj odbijeni kolega s posla. Кanda je ljubomoran. Posle nekog vremena on nju odveze na sahranu svog oca (za koga smo iznimno ekonomično saznali da je bolovao od raka), ali pre toga je siluje u kolima. Tereza –  naravno! – ne prijavi, jer ovo je Split, tu žene i ne pomišljaju na MeToo pokret i te bakrače, njihova je pobuna u stilu japanskih gejši i mafijaških žena, one kupuju skupe stvarčice da se časte i uteše.

Tereza zatrudni. I sada je trudnoća u redu... Tako barem veli doktor. Ili, ipak nije? Jer, kraj je uspešno fenomenalan, jer taman kada sam se zapitao da li će one reči koje je neka žena dobacila Terezi dok se vraćala s aerodroma – ostati tajna kao u Кopolinim "Izgubljenima u prevodu", rešenje nam se pokazalo. Naime – crvena mrlja na haljini je u pitanju! Zar opet?! U paralelnoj montaži na kraju, dok se Terezin muž u tazbini hvali trudnoćom, ona ulazi u more i tada sam pomislio „jaoooo, utopiće se kao Mušet!“, ali ne, ona „samo“ očajnički pere haljinu, more se crveni oko nje, ona će nastaviti sa životom, jer život je da se živi, Bridžit Džons i Elin Broković nisu za Hrvatsku, a nije ni Mušet. Čemu Srbin, čemu stropoštala baba? – ta pitanja posle ovog kraja padaju u vodu.

Sve vreme mi je u glavi bio jedan francuski film, zapravo dva, ona sirota devojka, koja je očajnički tražila lovu, u kinoteci pogledala „Jovanku Orelanku“ Danca Teodora Drajera, ne mogu da se setim koji je to film, i – počela da se prostituiše, da bi došla do para samo dan kasnije. I Bresonova Mouschette mi se javila, da, ali Tereza je odrasla Mušet, nije se ubila, nekako je preživela i stoički ide kroz život, bez roptanja prihvata ono na šta bi neke rediteljke kastrirale muške likove sekirom, pa da se to prikaže na Festu a Nebojša Popović i Krajačić da hvale.

U povratku oko 23.00 vidim grupicu antivakserskih demonstranata ispred Skupštine, pevaju nešto.

Halloween Kills (American 2021 Slasher Movie)

 

 

režija: Dejvid Gordon Grin; ul.: Džejmi Li Kertis, Džudi Grir, Endi Matičak, Vil Paton, Tomas Man.

Elem, pogledao sam film u nedelju, kao poslednji uradak u triple feature-u kao jedini gledalac u sali. 

(Znači, idealno poštovanje razmaka: Ipak, kao prava picajzla, nosio sam duplu masku. Sinepleksovi posluju na ivici rentabilnosti, glavna zarada je od kokica i koka-kole.)

Mislio sam da će glavna zvezda filma biti nikotinski babac Li Kertisova, ali ne ("lezi vraže", jelte): reditelj Grin je u stilu Marka Frosta (Hil Strit Bluz) napučio filmač gomilom likova da pogejiše, pohispanoamerikaniše i poejdžiše ranije "epizode" - čak je onog depjutia iz prva dva filma izveo iz staračkog doma i krkobabićevski ga zaposlio kao penzionisanog mupovca na portirnici bolnice (zgodno!) i - dao da ga prikolju bez veze, kao, uostalom, i one pomenute živopisne epizodiste. 

Grin navodno ima odrešene ruke da snimi trilogiju, ovo je film broj 2 i iz kritika vidim da se radnja posle prvog filma nastavlja doslovno: Lori Stroud (Li Kertisova) je primila nož u stomak na kraju prvog dela i sada na početku vidimo da je hitno operisana i ušivena. Nisam gledao taj film, kažu da je bolji.

Grin je u drugom delu kanda pošandrcao i vaskrsao je sve živo, Čak je na početku našao dvojnika Donalda Plezensa da igra dr Lumisa i to je delovalo kao parodija u nekim britanskim TV humorističkim serijama iz sedamdesetih. "Tomi" je ovde dat kao neki nezalečeni logoreični alkoholičar, ko zna možda i MAGA frik, željan osvete ("Džo, i to je Amerika" pada na pamet), on bi svakome ko hoće da sluša pričao o svojim traumama i ne može da se nadiže panike upozoravajući na apokalipsu, što je smešno u ovo vreme gde ima apokolapasa (plural!) za izvoz, pa jedan ludi retro koljač pored svih terorista, virusa, nedemokratije i skupoće nikome ne može da bude zanimljiv, osim gosin Stolaru i njegovim  pajtašima u franšizi. 

Grin je znači uveo belo-crni par matoraca epikurejaca i jedan gej par matoraca, i oni su tako stručno i detaljno istranžirani, da bi Gaga prste oblizivao, a reditelja su brže-bolje već optužili za homofobiju. Rene Žervais bi se sigurno slatko nasmejao, jer je Halloween Kills ponovio njegovu rasnu šalu povodom rubrike Oskara "Napustili su nas između dva Oskara", ono "fali crnaca među preminulima, bele supremacija, ali više sreće dogodine!"...  To je sada odlika filma - slešer momenat, naime - a koji je do ovog "instalmenta" (haha) bio dosledno izostavljan a naglasak je bio na umetnosti, estetici, saspensu i agitovanju za mir u svetu. 

Druga jedna linija filma ispostavila se kao smehotresna olimpijada, a možda je trebalo da bude njegova neslućena dubina. Naime, u jednom trenutku svi ranjenici i posetioci u urgentom centru pomisle da su našli Majkla Mejersa, ali reč je o zabuni, to je samo lokalni ludak, pobegao iz ludare. (On ostade nedorečen, što bi rekli iskusni kritičari.) Ta scena, zmači, ono kad rulja hoće da linčuje pogrešnog Majkla Mejersa - imalo bi to, kako rekoh, neke šanse kao levo-liberalna kritika (hahaha) zakona gomile i trampizma u boljem filmu, a ovako deluje kao treš rukavac u Š-filmu. 

Uloga bapca Li Kertisove je promašena i neiskorišćena, kako god hoćete: ona stalno kuka jer je ubodena nožem u prethodmom filmu, neprestano se drogira analgeticima, pored nje leži Vil Paton koji se ispoveda kao u sapunici neki lik na aparatima, naime taj Paton igra dopisanu ulogu što se, kao, "događa u I nastavku" i što smo videli u onoj sceni s prejadnim i lažnim dr Lumisom, on to ispoveda Li Kertisovoj, koja ič ne kapira (a i kako bi, pod svim tim sedativima i onoj frci), i onda babac ustane da krene u pomoć, ali joj pre nego što izađe iz bolnice puknu šavovi, pa je vrate u krevet. Lezi, bre, ženo i leči se,  ali ne, ona mudruje: "Samo ja mogu da ga zaustavim!"

Svi likovi hrle da ih zakolju umesto da begaju i sam-samcijat u sali sam vikao: "Begaj, begaj, bre, ne idi tamo!".

Znači, za treći deo trilogije Grinu je ostala Li Kertisova, a olako je dao da se prikolju oni retki živi glumci iz I dela, kao i oni glumci koje sada prvi put ubacio u vatru. Možda će taj treći deo dati nekog smisla ovom kršu od filma, ne znam, ali sada je već jasno da je Majkla Mejersa nemoguće ubiti, on je simbol, on je Satana, možda s neke druge planete.

The Last Duel (2021 American Movie)

 

 

režija: Ridli Skot; ul.: Met Dejmon, Adam Drajver, Džodi Kamer, Ben Aflek.

*    *    *

Drugi film u tripl fičeru u nedelju u drugom sinepleksu bio je srednjovekovni spektakl Ridlija Skota. 

Burmenov "Mač kralja Artura" sreće Raselove "Demone". Ali sanitizovane i prilagođene politički korektnoj i oktroisanoj slici polova i rodnih odnosa, dočim je rečena slika polova ("položaja žene") te rodnih odnosa data tačno i u ovim "starim" filmovima, čak tačnija i nemilosrdnija slika, ali strinama valjda smeta golotinja. Filmu se prigovara zbog "preduge i mučne scene silovanja", tako da je sasvim jasno zašto su Pekinpovi "Psi od slame" i dan-danas nevoljeni, oklevetani i uostalom makazama osakaćeni u bioskopima svuda osim u Titovoj Jugoslaviji... 

Skotu je upanula sekira u med. Rođen sa srebrnom kašičicom u ustima, namlatio paričke u marketingu (reklame za Eplovu jabuku su njegov rad), svingovao po Londonu kad je to bilo redovno stanje, živeo kod keve, a onda mu je proradio nerv filmoljupca. I tako, on pravi filmove, ali uvek fali "ono malo duše", ne vidi se da ga je briga za likove. Bio je i ostao crtač stori bordova i autor video spotova, vizuelni šok preovlađuje nad psihologijom. 

Met Dejmon je maskiran, ima uverljiv ožiljak, podgojen je a frizura mu je kao u Mitra Mirića ("mullet"), ali glumi opasno, on nosi film. U sceni u kojoj mu Kamerova, verna ljuba, pere noge u lavoru, vidi se džinovski palac kao u crtanom filmu, čukalj veličine Gibraltara itd. Nadam se da mu je i dupe od jastuka (kao kod one "trudnice" na vašaru na početku filma), a da se nije stvarno ugojio kao prasac. Ben Aflek ("Pjer"), ofarban u plavo, govori kao nevjorški mafijaš, a ponekad kao da imitira Maljkoviča iz "Opasnih veza", dok je Adam Drajver, kao ambiciozni vitez, oportunista i Dejmonov oponent, pravi dizelaš iz našeg rijalitija. Odlične epizode francuskog balavog kralja i đavoljeg advokata (Željko Ivanek), što naravno vuče na MeToo pokret. 

Međutim, ni feministkinje nisu zadovoljne. Nešto fali. Rašomonijada nije dovoljno rašomonska, što možda i treba tako - reč je o istinitom događaju /poslednji dozvoljeni dvoboj povodom optužbe za silovanje/ i predložak je non-fikšn knjiga. Ipak je tu moglo da se zabiberi malo više, kamo umetnička sloboda? Scene borbe se previše vade na krupne planove i faličnost gledaočevog oka. Skot nije izgubio modžo, jer ga nije ni imao, ali sad, izgleda, rezonuje kao matori Istvud:: "Samo teraj dalje, da snimim što više filmova!". Ponekad je dijalog "previše moderan", takav je utisak iako ja to ne mogu znati, Aflek baš zvuči presavremeno. 

Sudski proces na kraju imao je "demonski" potencijal, ali je ispao kao prosečna sudska (samo kostimirana) drama + Histori Čenel, ič ne deluje upečatljivo, više kao ilustracija i uz to s premodernim dijalozima. Kao da nešto fali ovde, moram da ponovim, i to nije bio novac. Pa ipak pojedini kadrovi deluju kao u TV drami. 

Nikada Skotu nije falilo para, pred snimanje "Osmog putnika", na primer, 'ladno je uzeo četvoronedeljno odsustvo i bacio se na crtanje. Nacrtao je milion crteža velikog formata: pastel, ugljen, drvene bojice, i pokazao to producentima, koji su odlučili da - povećaju budžet! Kada mu je Oliver Rid riknuo od srčke na snimanju "Gladijatora", ne samo da nije požalio što je pijanduri Ridu dao milionče kao honorar, već nije hteo da izbaci snimljene scene s njim i stucao je nove milione da dovrši Ridove kadrove pomoću kompjutera. Nedavno je oportunistički i bez premišljanja izbacio obeščašćenog Kevina Spejsija iz filma "Sav novac ovog sveta", zamenio ga Kristoferom Plamerom i snimio sve te scene ispočetka. Znači, pare nisu bile problem, Ali nešto fali. Da je neki drugi reditelj u pitanju, pa da se pomisli da je po sredi prpa i vuna kićo od Me Too pokreta, ali, kako rekoh, Skotu je oduvek falilo žara da se uživi u svoje likove. To je za njega kompjuterska ili strateška igrica. Možda je bio dodatno na oprezu zbog teme, da en naljuti wokovce, ali ne bi on i ovako uradio drugačije. Čak ni pomenuta sanitizovana sudska scena, koja je, kako rekoh, bila potencijalni dragulj u pogledu možebitne feminističke kritike (bez ironije), ostaje bez duše, ošljarena, nedoigrana, ćorak u topu koji je pretio gadnim đuletom. Skot ostaje upadljivo nezainteresovan i može se reći da je to glavna karakteristika njegovih filmova, njemu imponuje da bude reditelj, ali je bio i ostao autor reklamnih filmova.

Døden i Venedig

Znači, uvideo sam: počeo sam da živim kao u poslednjim kadrovima Viskontijevog filma (i poslednjim stranicama Manovog romana) - Smrt u Veneciji (iliti Døden i Venedig).

 

Cry Macho (American 2021 film)

 

režija Clint Eastwood; ul.:  Clint Eastwood, Dwight Yoakam, Eduardo Minett, Fernanda Urrejola.

*  *  *

Istvud je ostarela zvezda rodea za koju ’leba nema ni kod konjovlasnika za koga je decenijama radio. Ovaj ga izbaci kao kesu đubreta. To je početak filma i dijalog služi da saznamo sve što treba i o jednom i o drugom.

Onda sledi telop „toliko i toliko kasnije“ (ne mnogo kasnije, da znate, smešno je da postoji telop za tako kratko vreme) i evo opet konjovlasnika, pokunjeno dolazi kod usamljenog i još propalijeg Istvuda za uslugu: da mu iz Meksika dovede sina od 13 leta. Ispostavlja se da Istvud duguje nešto šefu i on uprkos tome što je neslavno dobio nogu u dupe prihvata zadatak, iako on deluje blesavo i na prvi i na drugi pogled. Zašto ne policija? Zašto ne neko mlađi i u boljoj formi? Zašto ga sam ne dovede? Zato što je majka harpija, zato što oca traži policija u Meksiku, zato što će sin samo Istvudu da veruje, zato što je šefu pod stare dane samo sinak nada i spas i svetlo na kraju tunela. Pa, nije loša argumentacija.

Međutim, zaista je teško poverovati da Istvud postizava ono što bi najverovatnije uz mnogo krvi i znoja jedva uspeo da ostvari Džo Don Bejker u punoj snazi sedamdesetih.

Ćimino, Pekinpo i Makvin, ili bulumenta mlađih cinika ne bi nikad mogli da ponude ovako detinjastu postavku života u kojoj prelako pobeđuje dobrota. Ima nečeg naivnog u tome da je zlicu moguće preobratiti kao da lavu izvadiš trn iz šape...

Istvud dolazi u Meksiko i tu fali koji minut roud muvija, jer ispada da je Mehika odmah iza ćoška i gle, čim je ušao na hacijendu (otac dao adresu, okej!), primete ga (a kako i ne bi), dovedu do majke, istresu iz gaća i posade u trosed. Majka je neka „Penelopa Kruz“ u ’aljini za takmičenja u tangu, droca bez pardona, i vazda u društvu tabadžija, koji bi jednom rukom mogli da igraju klik-klak sa čičom. I tu već počinje ona tanušnost, slabost teksta, jer ta žena umesto da naredi tabadžijama da Istvuda pošalju u fabriku tutkala, da ga više nikad ne nađu, odjednom pada u emociju i kuka da je mališan postao zver, da se drogira i voli borbe petlova, oteo se od sise, ama ni ona ne zna gde je. Istvuda puštaju da živ izađe iz zmajevog gnezda.

Sada bi u pravoj filmskoj bajci sledila jedna omanja peripetija do nalaženja klinca, ali – gle čuda: izgleda da se klinja nalazi u prvoj areni na kojoj se bore petlovi. Gledalac ima utisak da je i ta arena odmah iza ćoška. U času u kom Istvud prepozna klinca, uđe racija. E sad, racija pokupi sve, samo ne Istvuda, koji nekud volšebno nestane, pa se isto tako volšebno vrati i odmah primeti da se klinja sakrio. Tu je i pevac. Da, on se zove Mačo. Istvud pripreti da će da zavrne šiju pevcu ako se klinja ne pojavi.

I sad, ovako gladak susret u Ćiminovim, Pekinpovim i ciničnim filmovima takozvanih antropoloških pesimista ne bi mogao da se desi. Klinja bi trebalo da je seksualno zlostavljan, da puši i da se drogira i da je pun nepoverenja prema svima, ali on – kao i majka mu minut ranije – nemotivisano zapada u plačno raspoloženje i ponaša se kao šestogodišnjak kome fali korn flejks i omiljeno ćebence, a ne kao prevejani, istraumirani i zlostavljani maloletnički krimos. I odmah pristaje da se vrati ocu.

Da bi film bio zaista filmski, bilo bi potrebno valjda još najmanje 45 minuta peripetija i surovosti, ovako je čitav ugođaj televizičan, više za Fox-ove porodične filmiće „iz ruralne Amerike“, ili, možda, za jednu epizodu Metloka. (Lako je zamisliti tog advokata kako na pravi pout izvodi delinkventno-ali-u-duši-dobro Meksikanče i, pre kraja epizode, postaje mu ujka. Omladinac bi možda kasnije mogao postati i recurring lik i obavljati određene posliće...)

Ali ovde imamo Istvuda. Da je u pitanju (mlađi) Bo Bridžis, Redford (svejedno kog uzrasta) ili Kostner, to bi bio redovni film za matine, „u produkciji Volta Diznija“, u kome nijedna životinja nije povređena i nema seksa (a ni pomena o istom), nema nasilja i svi na kraju žive dugo i srećno. Ovako, s Istvudom, jedna ušećerena priča, kojoj fali i logike, šepa za nonagenarijusom i švercuje se uz njegov ugled. Jer, kao što je rečeno u mnogim drugim slučajevima, mi ovde ne gledamo starca od devedest leta kako spasava klinca od 13 leta, već gledamo Istvuda od devedeset leta koji glumi starca od devedeset leta.

Prelako čiča Istvud izvlači klinca (inače očajnog glumca, nikada ne bi prošao na audiciji u „Buhi“) iz ralja zle matere (koja se u narednoj sceni baca na krevet i nudi se Istvudu, a ovaj umesto da kaže da nije poneo kamion vijagre, tupi nešto da „ima posla“, moš misliti!, i umesto da ga tu tabadžije sjebu do granica neprepoznatljivosti, on ponovo dobija priliku da ode) i sada dolazi najlepši deo filma – roud muvi, koji bi mogao biti dobar reklamni film na polzu posustalog mehikanskog seoskog turizma (ljubazni domaćini, zdrava hrana, priroda, relaksacija). Najlepši je vizuelno i u njemu ima manje sranja, ali svejedno davi kičastim odnosom udovice krčmarice, koja – opet kao u bajci, ničim neizazvano – pomaže čiči i detetu, hrani ih i daje im konak (kao naši svesni građani za vreme okupacije, kada su dobrovoljno pomagali partizanima i to Nemcima pred nosom). Čak je i lokalni depjuti, iako zlica i korumpiran, kupljen tako što je Istvud posavetovao njegovu ženu da njihovog ostarelog psa poleče „dijetom, vodom i spavanjem“ (!). (Istvud je tokom filma izvadio milion trnova iz različitih šapâ...) 

 (Mostovi okruga La Kukarača)

Film ipak zadobija još jednu šansu da se poboljša kada se sazna da  otac ima skrivenu agendu. Naime, on je s majkom ludajom započeo neki ilegalni biznis, koji je vodio na njeno ime, pa sada hoće pola para i sin mu je potreban da bi je ucenio! Od ovog tvista – na koji bi se oblizivao, na primer, Uejn Krejmer! – moglo se svašta napraviti, jer odjednom keva nije samo plakatska lujka. I to je bila prilika da se ona vrati u film. Istvud doduše kaže dobru rečenicu: „Najbolje bi ti bilo bez ijednog roditelja!“, ali umesto da se radnja razvija u tom pravcu – kako sačuvati dušu i srce klincu – Istvud samo tera dalje i na kraju, bez vidljivog razloga, kaže: „Tvoj otac je dobar čovek!“. Kako, bre, dobar čovek?!

Smešna je scena u kojoj jedan od kevinih tabadžija doprati  Istvuda i klinca do neke kafane i hoće da ga otme na parkingu. Pevac Mačo (za koga nikada nije objašnjeno gde kenja i čime se hrani) uspeva da pomogne, Istvud se pojavljuje i direktom, poput Mate Parlova, ošamuti 50 godina mlađeg siledžiju. Ovaj počne da viče: „Deda pedofil mi oteo sina, pomagajte ljudi, čiča manijak!“, i okolna publika pođe da pomogne, a klinac tada kaže: „Nije istina, deda je ujak, a ovaj me tukao!“, pa zadigne duksericu i pokaže rane. Koje bi se kod Pekinpoa, Ćimina i Krejmera i te kako dokumentovale... I onda se okolni građani usmere prema tabadžiji! Koja dobrota, bog te video! A Istvud, klinja i pevac u kola, pa nagari!

Pevac u jednoj kasnijoj sceni čak uspeva da tabadžiji izbije revolver iz ruke!

Šteta tog neiskorišćenog potencijala kada se ispostavilo da je i otac kvaran kao mućak.

I tako, Istvud je pod stare dane postao diznijevac. „Salaš u malom ritu“ prema ovom filmu deluje kao „Divlja horda“.

A ipak je to Istvud. On je odlučio, kao i u „Američkom snajperisti“ i u „Mazgi“, da ne zauzima stav. Kad bolje razmislim, ni u „Neoproštenom“ nije baš sve po JUS-u, Klint je reditelj sudbine i akcije, ne moralisanja. U njegovim filmovima je reč o tome da ne bežiš od sudbinskog poziva, a ne da ispravljaš krivu Drinu (ili razne drine). Ne pitaj Istvuda „ko je u pravu“, zamoli ga da ti pomogne da automobil izguraš iz kaljuge, a on te neće pitati šta kriješ u gepeku.

 

No Time to Die (Bond 2021 movie)

režija Cary Joji Fukunaga; ul.: Daniel Craig, Léa Seydoux, Rami Salek, Ana de Armas, Lashana Lynch, Ralph Fiennes 

 *   *   *

Tarantinovski, oproštajni Bond.

 

Posle ću da objasnim, ali na početku: ključna scena je zapravo realan opis ovog našeg stanja, kada M. (Ralph Fiennes) usred Lambetha, tako da se vidi turistička zamka „Londonsko oko“, objašnjava, zapravo se pravda Bondu. zašto mu je pala na pamet ideja da napravi pametni virus koji ubija samo ljude s određenim DNK: „Čitav život sam posvetio odbrani demokrat...“, pa se osvrne oko sebe i pokaže rukom: „ovoga!“ A ovo je – sloboda da budeš šašav i ofarban u zeleno, da se zezaš, da tulumariš, da blejiš, da živiš kako ti se hoće, swinging or living as a celibate, gay or straight, all the same, taj M.-ov iskaz je tačan opis današnje situacije in a nutshell. 

("Bonde. slušaj, da ti kažem...!")

Nikad nisam bio tarantinovac, a obožavam „Bilo jednom...“, ovo je jedini bondovski film Daniela Craiga koji sam pogledao u celini, pa još u bioskopu, a sada sam fan Daniela Craiga. (Prvi bioskop posle izbijanja pandemije, double feature, najpre Eastwoodov Cry Macho, pa deset minuta kasnije u istoj (naravno nedezinfikovanoj) dvorani ovaj Bond, većina gledalaca bez maski, odstojanje niko ne jebe, ispred mene trojica ugojenih disneyvskih buldoga sevaju svojim guznim dekolteima, grokću dok žderu kokice i gledaju sve zamaskirane kao da su poslednji krelci. Ja promenih dva para maski, pešačih po 45 min. do i od sinepleksa, da bih izbegao nemaskirane putnike i bacile u gradskom prometalu, u povratku kupim „pohano pileće belo za ponijeti“ u non-stop žderaoni(ci) i sednem da pišem „prikaz“...) I, kao i kod Tarantina, kao kod svake torte, poslednje parče je najukusnije.

Kada su izabrali Craiga za novog Bonda, bio sam moderator filmskog podforuma na nekom hrvatskom portalu. I ja sam se žestio: „Kakav je to plavušan Engleščić, on može biti samo Bondov Passepartout, katastrofa!“ A tek visina... Kažu nizak, a nije. (Na IMDB-u i dark Hollywood sajtovima se mogu naći čak i dugo skrivane i falsifikovane visine Jean–Paul Sartrea i Señor Hitlera!)

I evo, vrtim labudovu pesmu na ripit. Da, oduševio me je ovaj dvadeset peti Bond. Želim da ga gledam ponovo i verovatno hoću, u nekom sinepleksu koji se doslednije pridržava razmaka među gledaocima i drugih mera predostrožnosti.

Zašto tarantinovski? Pa, mislim da je Cary Joji Fukunaga u Kusturicinom stilu napravio album referenci na svaki od prethodnih filmova o Bondu + mnogih horror filmova, te kvalitetno pobio sve živo, e da bi napravio mesta za valjda unuku Queen Latifahe kao sledeću agenticu 007. Ako se to desi, onda Otelo mora biti neki belac s trampovskom frizurom, a detektiva Shafta mora da igra Timothy Oliphant. Serijal o Bondu se dugo opirao američkim etno- i džender politički korektnim kastinzima, koji liče na ono kako je Miljanić sastavljao nogometnu reprezentaciju ili na famozni „ključ“ (SFRJ je izmislila pozitivnu diskriminaciju), te je dosad samo Monneypenny postala crnkinja, M. je jedno vreme bila žena (doduše bela i nadrkana), a onda je u  Craigovoj eri i Felix Leiter postao crnac. Tu kraja više nema, u sledećim epizodama moraće se naći mesta i za nekog Hasana, nekog sa sisama&pimpekom, i sve po redu.

Ali, ovo je bila komemoracija jednom vremenu koje je praktično nestalo 11. septembra 2000. Otad život u onom delu hemisfere „gde imate tekuću toplu vodu i možete struju uključiti prekidačem i gde postoje politički izbori (i gde vas zaslepljuju reklame striptiz klubova)“ – počinje sve više da liči na neki distopijski spot Pink Floyda. Slom berze, terorizam, najezde izbeglica i konačno pandemija dovele su stvar do toga da je većina ljudi u nekoj vrsti apokaliptične jeze i živi makar u mentalnom ako ne i fizičkom kućnom pritvoru. (Šta je s drugom hemisferom?, zapitaće neko. Pa, tu hemisferu sa sve letećim ćilimima, prelepim kulturnim spomenicima, čarobnim lampama i kamenovanjem nevernica, prepustiću ljubiteljima bezobalnih antropoloških i kulturoloških tlapnji nedojebanog bapca što se kliče Margaret Mead.)

Komemoracija je obavljena lakonski, onim već pomenutim M.-ovim rečima o ovome. To je i dalje tabu u onim finim, uštirkanim raspravama između Žižeka i Pinkertona, na Fejsbuku, u parlamentima, i u žestokim sukobima između krajnje desnice i woke multikulturalista. To – koja je cena napuštanja liberalne demokratije, ko će da plati prihvat miliona ekonomskih migranata, među kojima je nemoguće prepoznati prave političke azilante, a koji, migranti to jest, nakon što popapaju akumulaciju sirote Europe, nameravaju da traže uvođenje šerijatskog prava. To je tabu zbog koga čovek može dobiti šut-kartu iz PEN-a, može biti stigmatizovan kao nacista i rasista i bezdušni sebičnjak, drugim rečima – kanselovan. Sve to se, kao u kapi vode, ogleda u tim M.-ovim rečima. To je „pamćenje vode“, (pun intended), koje će se jamačno očitovati u narednim filmovima, čijeg narednog glavnog aktera poslednji film (ovo bi lepše zvučalo na engleskom s tim lepim i funkcionalnim saksonskim genitivom!) verovatno neću živ dočekati. (A neće me ni biti briga.)

Početak filma navodi na „Fargo“ (šok na prozoru), na „Halloween“ (oživljavanje upucanog ubice Safina), na „Omen 2“ (mala Madeleine  Swann beži po zaleđenom jezeru, led puca, ona je zarobljena kao Mark). Taj početak treba da objasni događanja iz prethodnog filmu o Bondu, koji (film), eto, nisam gledao, ali sam uprkos blaženom neznanju zaključio da Bond nije u vezi sa svojom ćerkom.

Uopšte nisam imao utisak da je ovo bondovski film. Toliko emocija, sete, opraštanja. Fukunaga je kao centralnu tačku uzeo (meni najomiljeniji, sa sve Lazenbyjem) „U službi njenog veličanstva“, to jest zbrzanu ljubavnu aferu s tužnim krajem i jedinim Bondovim brakom. Tereze Bond (Diana Rigg) se podsećamo na početku filma „Samo za tvoje oči“, kada R. Moore polaže cveće na njen grob. Hommage toj sceni je eksplozija koja se događa odmah posle onih uvodnih scena (van)bračne idile. Ali Fukunaga gradi film ne na samoj činjenici da Bond može da se oženi, već na zatelebanosti do ušiju, na vernosti i poverenju. Ovo je jedini Bond koji može da stari, da oseća i da zaplače. (U romanima je takav bio oduvek, jer takav je bio Ian Fleming.)

I dok je konstrukcija filma u tom smislu veštačka i proračunata, da se „pomoću lepka i makaza“ referira na sve bondovsko od preistorijskih vremena (i usput, u stilu „Moonaraker“-a, parodira štošta od recentnih blokbastera) – u isto vreme je ovo najlogičniji i najosećajniji Bond „ikada“. Paradoks dostojan postmodernizma.

Znači, ovo je ljubavni špijunski film u britanskom stilu, moglo bi se hladno raditi o nekom penzionisanom agentu MI6 (minus ono malo gadžeta, naravno), jer tu ima onog uzdisanja, moralisanja, lecarreovskog žrtvovanja i očajne nesrećne zaljubljenosti, onog gorkog osećaja moralne obaveze koja se može ispuniti samo po najveću cenu. Kao da je besmrtnik u bajci odlučio da otpije s izvora smrtnosti i počne da stari.

Moja jedina nada je da sâm naslov daje priliku Craigu da preživi, premda ono „James Bond Will Return“ bez naslova tog sledećeg filma deluje zloslutno – da će se u dvadeset šestom uratku pojaviti neka Miljanićeva trandža sa sisama i guzičetinom, prava opajdara s internešenel ingliš naglaskom i jamajčanskog podrijetla. Ali, izgleda da su producenti odlučili da je starosna granica za gl. ulogu – 50(+2) godine. Moore je imao 58 u svom poslednjem bondisanju, staračke mrlje, posledice hemoterapije i akrobacije njegovog frizera stiliste da mu namesti kosu kao da je Saša Zalepugin privlačile su pažnju gledalaca. (Tada, 1982. ispred bioskopa su bili dugački redovi da se kupe ulaznice za double feature For Your Eyes Only i Moonaraker, sva mesta rasprodata, publika je urnebesno komentarisala svaku scenu, a danas za pretpremijeru u omanjoj sali sinepleksa sedam minuta pre početka projekcije bez problema kupim kartu, i ne mogu da se setim kada se publika od srca nasmejala... Pa se posle čude otkud Netfliks.) Bondovi su kao balerine, rano se penzionišu i to po pravilu kao  invalidi. Ti prokleti jednogodišnji mandati!  

No Time to Die ima od svakog prethodnog „Bonda“ po malo i ima sve značajke franšize, a opet je to nešto drugo, ljudskije, s manje komedijaških ludiranja, gedžeti su džepni i ne odskaču, premda  nekim kritičarskim čepama i ovde smeta preposterousness tih sokoćalâ, pazi ovo, u celoj nemogućoj premisi Jamesa Bonda, to im je nelogično, i zanimljivo je da se još može naići na jadnike koji bogorade zbog onog daljinskog upravljanja automobilom u jednom filmu s Brosnanom.

Kako rekoh, centralno uporište je u Lazenbyjevom filmu, što se potcrtava (hrv. podcrtava) muzikom (John Barry) iz tog filma u emotivnijim momentima, najpre uvodnim instrumentalom za „On Her Majesty’s Secret Service“, a onda i instrumentalom one pesme koju je interpetirao Louis Armstrong (preporučam fenomenalni cover benda My Bloddy Valentine) We Have All the Time in the World, i taj se naslov na početku citira a na kraju parafrazira i to je naprosto divno rešenje.

I ovaj je Bond non-smoking, u smislu da se ne puši, ali smoking se obuče, jednom samo doduše. Pušenje je antireklamirano, kao u filmu „Deep Blue Sea“ u kojem Stellanu Skarsgårdu („Jim Whitlock“) ajkula odgrize ruku u kojoj drži cigaretu, naime majka psihoterapeutkinje i Bondove nesuđene ljúbe, čjubeženeme Madeleine Swann, drogira se, pije i puši. I gine. Smoking kao odelo, pak, obuče se jedared. Bond dođe na neku zabavu i upozna se sa zgodnom operativkom Palomom koja se hvali: „Završila sam tronedeljnu obuku, jeee, čast mi je da radim s vama na terenu!“. Ona odmah počne da mu otkopčava košulju. On kaže: „Ovaj, zar ne bi trebalo da se najpre malo upoznamo...?“, a ona odmah ispovrti smoking u plastičnoj ambalaži. Mali komični odušak, hommage onom mooreovskom i conneryjevskom bećarskom bondu, nezamijećen, doduše, u sali „James Dean“. Ima i dalje, Craig se presvlači, ali mu „smeta“ što ga Paloma papa okicama, pa kaže: „Budi ljubazna, okreni se!“ Kada se okrene, ajme, njoj leđa još obnaženija („golija“, kako bi se reklo u Imotskom i Motovunu), inače je odevena u ’aljinu za tango, sise se vide bočno, prorezi kao kod Angeline Jolie na dodeli Oscara, pa se u sceni tuče (hrv. tučnjave), kada cura udara mawashi gerijem, vidi i da su joj tange „na konac“, i to je valjda sprdanje s tom odvratnom političkom korektnošću, jako se nadam.

 (Zemlja smokinga.)

Ali ako se već ne purnja, onda se pije, štaviše loče. Uglavnom skoč, a jednom i votka-martini (protresen, ne promešan!). Naiskap. To je i izvor jedne pošalice, naime Nomi i Bond treba da prime vakcinu pre nego što se zapute na ostrvo na kome se pravi ubitačni virus, Bond ne kapira odmah šta je to „shot“, pa kaže: „Uh, hvala, već 4-5 sati nisam uzeo nijednu žestinu [shot]!“, a onda bez pitanja i umoljavanja i Nomi i Bond dobiju bolni ubod vakcinalnom pištolom u vrat, kao „Zmija“ Plissken u filmu Johna Carpentera. No time for anti-vaxxers here...

Tokom čitavog filma samo jednom se dogodilo smejuljenje u publici, onda kada je Madeleine rekla zbunjemon i devojčicom očaranom Bondu: „To nije tvoja ćerka!“ „Ali, te plave oke!“, kaže on. Onda ona želi da mu pokaže još nešto i on pođe za njom niz stepenice i pita: „Još jedno dete?!“ Inače – mûk, šok i neverica. Nema ciničnih pošalica osim u jednom slučaju, kada Bond gadžetom dovede veštačko oko u glavi hitmena da eksplodira pa javi Q.-u kako mu je sokoćalo supač, jer: „it blew his [hitman’s] mind off!“ I to je mali podsetnik na sličan štos u filmu „U službi njenog veličanstva“, kada jedan od henčmana završi u drobilici za sneg i iz koje drobilice izleće nekakav belivukovski krvavi gulaš, a Lazenby kaže: „He had a lot of guts!“ Ovde nema takvih okrutnosti.

Ali meni je najsmešnije bilo posle scene u kojoj je Bond u besu zgrabio Blofelda (Cristoph Waltz, posle Savalasa jedini elokventni Blofeld, plus što ima i kosu, premda od nje nema nikakve koristi u pogledu lepote), naime tada Bondu priđe M.-ov gnevni šef kabineta (u tumačenju Roryja Kinneara), oličenje prilježnog birokrate iz srca „duboke države“ i prosikće: „Prekršio si jedno od osnovnih pravila [službe]!?“ Pa to je zbilja smiješno. Osnovno pravilo službe je kanda – kontra Amerikancima – da se ne primenjuje sila nad uhapšenima?! Ma daj, i le Carre je u romanu „The Mission Song“ opisao kako britanska tajna služba meće muda na elektriku.

Bond je zgrabio Blofelda za gušu, jer mu je ovaj otkrio da ga Madeleine nije izdala kako je Bond od početka verovao, već da je bomba odavno postavljena bila u onom kolumbarijumu i samo čekala. Bond shvata da je iz čiste paranoje i tvrdoglavosti sebe lišio šest godina porodične sreće...

Rekoh li da tako počinje film? Posle onog edukativnog ubijanja nikotinske ovisnice, maskirani ubojica – Safin – poklanja život devojčici koja je zarobljena pod ledom (a ne kao Demian što je ubio Marka u „Predskazanju 2“) i onda u narednoj sceni odrasla žena u tumačenju Lée Seydoux (zdrava, seljačka lepota, koja će se uskoro morati boriti s gravitacijom) izranja iz ubavog tamnoplavog mora jednog sunčanog popodneva. Idila, ljudi. „Idem na grob a onda ćemo da zajutrkujemo!“, veli Bond nakon što je (hrv. ju) poljubi. Hoćete kurac da zajutrkujete. To je film, čoveče. I ode Bond do groba-kapelice, kad ono: Buuuum! I on misli da ga je ona navukla. Tek posle dva sata filma mu Blofeld kaže da nije. Znači, ljubavni nesporazum. Poverenje, porodica, žrtvovanje.

Safin je neka nova vrsta negativca, nova za serijal, a inače poznat tip lošeg momka a inače genijalca, koji, ili odbija da umre, ili ponekad ume da pomogne zakonu kao Hannibal Lecter. Ovaj film je i konačan razlaz s idejom da su Rusi (Sovjeti jelte) neutralni momci s kojima se samo ne treba kačiti, Tirnanić je odavno ukazivao da Rusi nikada nisu bili glavni dušmani Britancima,  nisu ni ovde, doduše, ali je odbegli ruski naučnik Obručev – najveće govno u filmu. On (možda budućem ženskom Bondu) agentu Nomi, crnkinji s oznakama 007 posle Bondovog penzionisanja, kaže: „Čuj ti, meni ne treba laboratorija da izbrišem celu tvoju sortu!“ Loš je momenat izabrao da to lane, jer se njih dvoje nalaze na nekim skelama upravo iznad bazena u kome se krčka nekakav ujušak od virusa, kiselina, šta li, i ona ga lepo bači u Moraču, kanseluje ga kao kevin Costner Billyja Dragoa u „Nedodirljivima“, bači ga u juhu da od njega nastane sarma. Eto ti rasnog pristupa u filmaču.

Bond je raznežen kada sazna da je postao otac. Tada on spasava planetu s još više žara, on tada zna da na svetu postoji nešto što voli više od sebe, više od majke tog deteta, on je tek tada postao smrtan. Tek tada kada je postao najranjiviji, jer ima najviše da izgubi, postao je najhrabriji, najspremniji da se bez oklevanja žrtvuje. A nije moralo tako, on je u čamac upakovao ženu i ćerku i – da je neki običan čova bio u pitanju – pošao bi s njima, ali ne: on, kao pravi protestant*, kao čovek koji mora da izvrši svoju sudbinu, mora da se vrati da pomogne drugima, da dovrši posao i spase svet. Zbogom, beli protestantski* svete, zbogom slobodo govora, zbogom slobodo kretanja, zbogom karanju na sve četiri strane sveta, zbogom dizelu i autačima, zbogom rock’n’rollu (pa i punku), zbogom vetre u kosi. Dobar dan čipovi, maske, security controls sviju fela, dobar dan čekancijo u redovima, dobar dan paranojo, dobar dan kućni pritvore. Zbogom trula liberalna demokratijo, pravićemo te od blata.

 

* --- Da, da, neki vele da je Bond katolik (recusant), ronin među anglikancima i tako to (i onaj pop u "Samo za tvoje oči" je katoliko, olrajt), ali ovde je reč o suštini. Insistiranje na ovom detalju jeste trolovanje.