r.: Žak Dere; ul.: Alan Delon, Dalila Di Lazaro, Pjer Dus, Žan–Pjer Daras, Kristijan Barbije
I DELON UMIRE
Ili: PAKJULA NA FRANCUSKI
Paranoična trilogija Alana Džeja Pakjule (devojačko Pakula) – koja je odrazila šmirantsko liberalno drmusanje čamca posle Uotergejta – doplivala je Atlantikom i do Francije, i to najpre u književnosti preko romana Žan–Patrika Manšeta „Le Petit Bleu de la Côte Ouest“ a onda je majstor akcije i trilera Žak Dere to dofatio i snimio film poznatiji po pitkijem amerikanizovanom naslovu „Three Men To Kill“. Vojno–industrijski kompleks je i ovde kriv za sve. Film traje 95 minuta, ali u prvoj trećini nikad ne bih pogodio da je to Dere usnimio već neki festivaldžija koji drži Kafkinu ili Beketovu knjigu pod jastukom, jer je se u tih prvih pola sata vidi samo ta paranoja, a ostalo ništa. (Lažem, vide se i sisići i ostatak Dalile Di Lazaro, italijanske manekenke i glumice i sve čestitke na tome.) Kao onaj vic Uoltera Mataua ubačen u scenario „Šarade“: „Ove hemijske čistionice su sve gore: prošli put su mi vratili samo fleku!“ E tako je ovde sve bila antonionijevska paranoja ama ič bez konteksta i neke tzv. priče, ali to se vrlo popravilo i film je u drugoj trećini likove – dotle kao u dečjim bojankama date samo u krokijima – lepo obojadisao i popunio, a Dere nam je podario i jednu odličnu jurnjavu kolima i zdravo ubedljivu pucačinu, s nekoliko uništenih prometala i čak eksplozijom na benzinskoj pumpi (premda snimljenoj na kvarnjaka, da se ne vidi da nema tu nikakve benzinske stanice, tu se ipak vidi da Francuzi nemaju baš toliko para...).
Svaki film u kome se pojavi mlad i lep Delon (a on je bio lep sve dok nije propao načisto) – praznik je za gledaoce i on je vazda imao dobar ukus za žene pa tako nema nikakvih tata–bradâ, silikonskih čepâ i ostalih hipopotama, no sve zdravo izgladnele hipi čupavice, koje je Tirke povodom Kana precizno opisao jednom rečju: „sisići“.
Naravno da pravi francuski krimić – za razliku od našeg amaterizma – ne oseća nikakav kompleks pred amerikanskim i ovde čak ima i socrealizma, o čemu sam pisao na nekadašnjem Lukovićem sajtu i u časopisu Knjigomat – o razlikama između italijanskog, francuskog, američkog, britabnskog i istočnoevropskog krimića. Ovde se, tako, vidi sledeće: onaj francuski bakelitni telefon s pomoćnom slušalicom, doručak je kakao spremljen u lončetu, koji se pije iz lavoara (u kojem bi Crnjanskijevi likovi pirkali noge) i u koji (lavoar) se umače kifletina namazana s pola kile butera i 200 grama džema, puši se sve u šesnaest za trpezarijskim stolom (em Francuzi, em 1980.!), špijunke i interfoni, francuske bolnice izgledaju grđe i birokratskije nego u našem filmu „Nije lako s muškarcima“ i u čehoslovačkoj seriji „Bolnica na kraju grada“, dok su asasini simpatični hilipci odeveni u odela i naučeni manirima (kao ona dva ugursuza u filmu „Dijamanti su večni“), salonske stančuge, upadljivo buržoaskije od novogradnji i sve tako po redu.
Zaplet je sledeći: Žerfo (Delon) je bonvivan koga bi izdržavala dobrodržeća majka hotelijerka da on nije lep i pametan pa živi od profesionalnog igranja pokera noćom. I jedne večeri, on naleti na – on misli – automobilsku nesreću i odveze povređenog čiču u bolnicu. U preambuli filma mi vidimo nekakav poluzvanični sastanak budžâ iz spomenutog vojno–industrijskgo kompleksa s nekim tipovima iz anglosaksonskog vojno–industrijskog kompleksa, neke navođene rakete se žele prodati pa se ne žele kupiti, nije bitno, to je ionako „mekgafin“. Iz ponašanja domaćeg gazde, koji izgleda veoma zlokobno i uz to ima nekog persijskog mačora koji liči na Aleksandra Berčeka s perikom stavlja nam se do znanja da onu trojicu koji odlaze – treba ucmekati. Taj gazda je Emeriš (Pjer Dus). I dvojica su uspešno likvidirana, ali preživelog je Delonov Žerfo odvezao u bolnicu i on se ponosi dobrim delom, što je uspešno i odglumio...
...iako cupka od nervoze jer propašće mu partija pokera...! On ne zna da je ranjenik zapravo upucan, što nama pokazuje sveznajuća filmska radnja kao i to da su asasini saznali ko je on i – kao u onom Hičkokovom filmu – misle da je ona naravno umešan, niko da pretpostavi da je to slučajnost.
I kreće lov na čoveka. Kao što reče Hičkok, u tome je caka: mi znamo da ga jure, ali Delon ne zna i mnogo se brate štrecamo kada na plaži pokušaju da ga udave. Veoma lepo je prikazana ta scena, šlezingerovski dokumentarno, kao u „Maratoncu“, alal vera, Dere.
Tada smo već preživeli nekako beketovštinu iz prvih pola sata i uživamo. A tu su i sisići.
Kada Delon za pomoć zamoli nekog njihovog Dilparića u penziji („Litar“, u tumačenju Kristijana Barbijea) ovaj radi sve po propisu, i to je dragulj filma, u toj drugoj trećini, čika sve zna kako treba, ali kada istraži stan uznemirenog Deolna pa ode da pogleda na špijunku ko je pozvonio – dobije metak u oko. I tada sledi i ona izvanredna jurnjava kolima na kraju koje Delonov lik ubije jednog od dva asasina.
Tu film ipak ne pada, mada se nalazi pred nerešivom dilemom: ako bi se napravio hepiend, džabe paranoja plus nije realno, brate, ali ako se nastavi samo s „mekgafinom“, onda to moglo da smori. Ali naša briga za Beu, lepu Dalilu, drži gledaoce u napetosti, a ima i jedan simpatičan lik, good guy iliti un bon gars, Košar, u tumačenju Žan–Pjer Darasa s elementima Kluzoa čak, bezbednjak ili istražitelj ali profesionalac, tako da je lako naslutiti da će i on da nadrlja.
Ovo je možda jedini film u kome Delon gine. (Japanci to kanda nisu mogl ida podnesu pa su isekli to, da se ljudi posle napornog radnog dana obraduju u bioskopima.)
Ko zna, možda je Varufakis imao u vidu i ovaj film (osim Gavrasovog „Z“, kako reče čika Božidar Zečević u kritici filma o propasti grčke reforme) kada se odlučio da bude samo teoretičar levice i da se ne suprotstavi Merkelovoj baš po svaku cenu...
No comments:
Post a Comment