Horror movies - 5 iconic shots

U amerikanskoj javnosti vlada šizofrenična rascepljenost: s jedne strane mrze Trampa i raduju se njegovoj dijagnozi, a s druge strane su prinuđeni da mu javno žele što brži oporavak i da čak suspenduju kritičku kampanju. Otkud to? - pitaju se neki. Pa, to je nasleđe ne toliko staro. To je francuska uljudba, takoreći bonton, stigao u Ameriku pre nešto više od dva veka, doduše posredstvom Belgije, tačnije francuske Belgije, još tačnije preko grofa od Kisele Štrudle, ili, u originalu, osobe po imenu Hubert de La Pâte feuilletée. Dotle su Amerikanci, kao i Prusi i Varjazi, jeli nogama, a tek posle dolaska Belgijskog grofa počeli su boc boc i viljuškama, kao civilizovani Vizantinci, Srbi itd. Taj francusko-belgijski šlif, taj bonton od grofa od Kisele Štrudle, to je krhak temelj današnje Političke Korektnosti u Americi. Zato - neka živi Tramp!

Dremljivi Bajden na federe skače;

Trampara i čépa mu, pozitivni na virus;

Ron Pol se ušlagirao u direktnom prenosu.

Jedini čije reči nešto znače,

jedini kome ne treba muški brus,

jedini kome duša nije u nosu -

Berni, polaznik Korčulanske škole,

gleda te mrcine odozdole.

 

Bajdenu mrka kapa: ako Trampara odapne, nastaje narodni front "i posle Trampa -Tramp" i plačni sentiment, štafete, mauzoleji i Pens iz podruma osvaja a da ne mrdne prstom. Ako, pak, odapne i Bajdenara - dečja radost kod demokrata: metnuće jal onu kalašaturu jal onu babu što je sjebala Bernaru, da produži đe je Obama stao. Ali i tada Pensara osvaja. Ovde treba napomenuti da je pobeda Trampa posle Trampa, naravno, samo metafora. Pobediće transparent, Pensara neće imati autoritet veći od Harija Trumana, dok će, sa svoje strane, demokrate napokon imati veću slobodu posle odlaska poslednjeg dinosuarusa. 

Ali, ali - treba napomenuti nešto: značaj pojedinca u amerikanskoj politici. Da ne rečem individualizma. Toga u Evropi ima još u 2-3 države, možda. Znači, Tramp i Bajden, iako fizičke i mentalne olupine, imaju magijsku moć i otud ih podupiru i takve, u suštini interesne i bezdušne, mašinerije kao što su GOP-ovi. Ovo je poslednji krik individualizma u svetskoj politici. Tragedija je naravno u tome što su isplivala samo najgora individualizovana govna, a nema se neki humanistički i socijalistički lider da se glasa za njega. Ali, komično je kako je ipak čovek važniji od svega, čak i kada je mrcina i jedva se drži na nogama, to je kapitalizam pa makar i sa zombijevskim i vampirskim licem. 

 

 

 

 

YUGO_ЛИТ --- nova edicija na Balkanu

Presing Izdavaštvo iz Mladenovca pokreće ediciju proze s prostora nekadašnje Jugoslavije. 

Urednik - Predrag Crnković.

U I kolu uskoro izlaze četiri (4) knjige.

YUGO_ЛИТ

Biblioteka proze s prostora nekadašnje Jugoslavije

1.

„Najgori automobil na svetu!“ – utrkuju se da potvrde našijenci u svetu i oni koji se još nisu iselili. Nikome nije palo na pamet da nije bilo bitno to da li je YUGO najgori (a nije), već je bilo bitno što je Amerika sredinom osamdesetih pristala da stane iza jugoslovenskog automobila, pa neka je i reklamiran kao „fića“ u stripu Alana Ford, kao rezervni auto „da gazda ode da kupi cigarete“.

         Dve stvari su tada promovisale Jugoslaviju, Jugo i Milorad Pavić s Hazarskim rečnikom, koji je upravo bio preveden na amerikanski engleski. Tri stvari, u stvari, i osmočlano predsedništvo, odnosno princip jednogodišnjih mandata. Četiri stvari, zapravo, i restrikcije struje udružene sa sistemom „par-nepar“ u korišćenju automobila, što je navelo ponešto senilnog Bilija Vajldera da, posle neugodnog boravka na crnogorskom primorju,  napiše da u Jugoslaviji „čitav grad ima samo jednu sijalicu“. Bogdan Tirnanić mu je oštro odgovorio u Nin-u.

         Ali – YUGO. Ima nečeg autošovinističkog u vređanju tog automobila – kao da se sámi  Srbi (i ostali Jugosloveni, cirka tuce) utrkuju da nadmaše nadobudne zapadne predrasude o nama – u stilu „Zamišljanja Balkana“ Marije  Todorove, sladostrasno nabrajajući njegove slabosti a to čine i ljudi koji se inače voze samo taksijem (i na tuđ račun). Sudbina automobila je postala metafora: tako se sada govori i o bivšoj državi. A previđa se čudo da su SAD, kolevka automobila jelte, oberučke prihvatile socijalistički autić i organizovale velelepne promocije u Uošingtonu i Nevjorku.

         „Najbolji auto za tako male pare!“ U zemlji u kojoj se od početka ozbiljnijeg autohtonog vinarstva (a to koincidira s osnivanjem NASA, čije su usluge tajno dostavljane kalifornijskim vinarima kao najtačnija meteorološka prognoza) smatralo da je sramota da flaša vina košta ispod 100 dolara (danas je to cirka 300 za stono vino) i da su Meksikanci zapravo Romi koji treba da žive u prikolicama i nikada ne piju vino, takva reklama nija bila najpametnija, ali nije ona doprinela krahu Juga.

         Jugo Amerika je u SAD ušao 1985. Samo dve godine pre Osme sednice, u vreme kada su nestašice kafe i čokolade i restrikcije struje polako skuvale stanovništvo da traži lidera s mudima koga (lidera, ne muda) neće da sapinje jednogodišnji mandat, rusofili tek što su počeli da se lože na ruskog Dražu, to jest čoveka s mladežom kao Draža Marković, to jest Gorbačova (da, da, Gorbačev, ali gotovo sad). Nesigurnost se uvukla u tamnicu naroda. Ali, analitičari Pentagona i CIA to nisu kapirali. Oni još misle da je predsednik Čekoslovakije „Mr. Lazo Kolishevsky“. A da ne pominjemo eskalaciju iseljavanja Srba i Crnogoraca iz Socijalističke Autonome Pokrajine Kosovo (koje se tada još nije zvalo „...i Metohija“). Dodajmo tu i iseljavanje Egipćana (Aškalija), Roma, Turaka, Cincara i Goranaca, o čemu je CK SKS uz velike otpore govorio, potpadajući pod napade srpskih kadrova iz BiH i zlovoljnih slovenačkih i hrvatskih funkcionera. Ništa od toga nije doprlo tada do Amerike, već ideja da Titova Jugoslavija ima neki fin automobil. Tadašnji dopisnik JRT-a, Goran Milić, kao beogradski kadar i dalje je govorio ekavicu i srpski i nije imao tako veliku guzicu kao danas. Legendarno je njegovo snishodljivo pitanje amerikanskom funkcioneru na prijemu: „Could you tell us what Yugoslavian economy misses?“, a razdragani Amer je, držeći čašu pića u ruci, ovako spustio našeg dopisnika: „Why using such attitude ’what do you miss’, why not emphasize things that are good?!“

         Jugoslavija se dobrano potrudila da se predstavi Americi. Brda suvih šljiva, sira, kajmaka, čvaraka i pršute doneta su u specijalnim kontejnerima u Ameriku; poneto je vojvođansko brašno (obično, T-500) i PKB-ov kvasac da se umesi maslena pogača, poslužena uz tuzlansku so. Donete su monografije Ficroja Maklejna o Titu i još neke, o pokretu nesvrstanih. To što su se Dragan Babić i Liv Ulman u to vreme već rastali i odselili iz Amerike, bio je zloslutan predznak. Milić nije imao s kim da pije. Možda je zato i bio indisponiran na toj prezentaciji (Mada je kasnije antidatirano zlobno primetio da je Liv bila pritegla našeg Dragana i nije mu davala da svako veče ostaje do kasno po barovima krcatim našim dopisnicama i poslovnim predstavnicima.) Ali prava katastrofa je bio „kulturno-umetnički deo“. Naime, našim KUD-ovima „Ladi“ i „Kolu“, kao i kvartetima „Veseli Zagorci“ i „4M“ (velika je nepravda učinjena Predragu Ivanoviću što i njega nisu izvukli iz naftalina) nestao je prtljag. U Ameriku je stigla samo hrana i odeća&instrumenti za „Sedmoricu mladih“! Folkloristi su očajavali i sve vreme plakali, dok su Zagorci i Krajačeva ekipa, buduči nadrkani naspram jugoslovenske ideje, zapravo likovali i to iskoristili da procunjaju Uošingtonom za svoj groš. Sve je ostalo na plećima „Sedmorice mladih“, kojih je tada bilo šestorica originala plus muž voditeljke izvlačenja lotoa. E tu se video tragični nesporazum: „How come they have name ’Seven Youngters’ and they all are about 45?!“ upitao je konferansije i to nije bila šala koju obično napiše scenarista, kako je običaj u SAD (pa i Tito je koristio usluge liberalnih scenarista još 1963: „You ask me how I look so young and good for my age: now you see – others work for me!“ i svi ustaše i zapljeskaše, i Džon Kenedi i cela ekipa. Ma kakve ustaše, i četnike su tada terali FBI i DB u saradnji. Pokušaji da zabibere Titovu posetu završavali su se kao pokušaji Koste kojota da uhvati Pticu trkačicu.) E, ali ova primedba na omatorelost starih mladića – a svi su purnjali po dve kutije cigareta dnevno minimum, osim voditeljkinog muža (a njegova mladost se iza kompleta bubnjeva tada nije uočila) – nije izazvala ništa osim kiselih osmeha izvođača i iskrene zabrinutosti zvanica na prijemu. To što su svirali diksilend umesto jugo-folklora dodatno je razočaralo prisutne.

         To je bilo to: gerontrokratija koja je pobedila 1972. kada je osamdesetogodišnji Tito raščistio i sa srpskim „liberalima“ i  odlikovao isto toliko matorog Krležu povodom dovršenja Enciklopedije Jugoslavije u okruženju sve samih matoraca, od kojih je najlošije izgledao Veljko Vlahović – potvrđena je na najneočkivanijem mestu, usred Amerike usred promocije jednog simpatičnog automobila. Tita nije više bilo, ali zemljom su vladali matorci duhom. Tako mladi, a tako stari! Uopšte nije pomagalo to što je Regan tada imao 74 godine. Prijem je završen u stilu početka romana „Smrt u Veneciji“, starac se prikazivao kao mladić, SFRJ je tada u svetu nastupala još gore od tog Manovog zabavljača, nastupala je kao našminkani leš.

         Jugoslovenske književnosti je postepeno zadesila ista sudbina kao najgori automobil na svetu. Kleveću ih i često i sami pisci, koji za sebe misle da su Fanđo ili Sena (ili barem uspešni kaskaderi na četiri točka), premda ne odbijaju nijednu priliku da plaknu guzicu na nekom rezidensiju ili u kakvom refjudžiju. Umiru i poslednji pravi slavisti, oni što su se nekad dali impresionirati Jugoslavijom i kakvim „naprednim idejama“ (a pogledajte na šta danas liči „progresivno i liberalno“!), pa su znanja sticali u aulama filološkog fakulteta u Beogradu i Zagrebu ili odlazili na neku ORA ili letovali na Jadranu ili pohodili ovdašnje književne susrete. Štafetu preuzimaju oni koji su uspeli da s magarca skoče na konja, plemeniti gastosi. I neka im je sa srećom.

         Biblioteka YUGO_ЛИT je za sve dobre pisce s prostora nekadašnje Jugoslavije, možda majdan za neku novu generaciju slavista, a zasigurno uživanje jugoslovenskim čitaocima, domaćim i izmeštenim bez razlike.

2.

Yugo Floridu je – tri godine posle američke promocije Jugo Amerike – na srpskoj promociji predstavio dr Rodoljub Micić, poznat po tome što je reč „program“ izgovarao kao Milka Planinc: proGRAm. Ime koje je do poslednjeg trenutka imalo najviše šansi da bude izabrano bilo je „Sonata“, ali je služba otkrila da su ga već bezecovali u korejskom Hjundaiju, koji je već uveliko sklapao još jeftinije automobile u – Čehoslovakiji. I u čemu je inače ležao prozaičan uzrok „propasti poslednjeg velikog jugoslovenskog projekta“. Florida nije stigla da zaživi...

         1985. je pak počela prodaja Jugo Amerike i pedantni statističari su izbrojali (kako ovo dobro zvuči, „pedantni statističari su izbrojali“, nikako izračunali, jer šta ima tu da se računa, tu se beleži) da je u SAD prodato 141.511 komada, a ukupno u celom svetu 256.691 komad.

         Slovenac „naše gore list“ (uh, što volim ove fraze) Miro Kefurt se opsetio da američkom tržištu fali mali i ekonomičan auto. Procenio je da če četvorotočkaš koji slabo dihtuje najbolje da paše na drumovima sunčane Kalifornije i prva provizorna promocija je bila u Los Anđelesu, gde je mašina zapala za oko Malkolmu Briklinu i ostalo je istorija: preduzimljivi Briklin se, dok se sajam još nije ni završio, avionom obreo u Beogradu s fiks idejom da jeftini jugoslovenski auto uvali Amerikancima, kojima su – i zbog cene nafte, pada standarda kao i sve većeg kapitalističkog otuđenja – postepeno dosadile auomobilčine koje smo mi ovde godinama gledali u kriminalističkim serijama 1970-ih: „Kenon“, „Meklaud“, „Kodžak“, „Maniks“ i sl. Cena je trebalo da bude „na 9“, što naši marketinški stručnjaci ni do dan-danas još nisu usvojili: 3.990 dolara, ali da se obavezno vrati kusur. Koliko naši ljudi ne razumeju pojam vraćanja kusura, vidi se po tome što i dan-danji svi govore da je automobil koštao 4000 dolara. Ne, ne i ne: koštao je 3.990 dolara.

         E, ali do samog početka postojao je i uzrok propasti čitave ideje – ne loš YUGO kao takav, ne zavera protiv SFRJ, ne masoni i trilateralci i hajdelbergovci (šta li je tada radio Džordž Šoroš: o da, mlatio je pare u fondaciji „Kvantum“!) – uzrok, koji je svim marketinškim stručnjacima promakao: u Čehoslovakiji se već proizvodio auto još jeftiniji i samo malčice kvalitetniji, pomenuti korejski Hjundai. Ono što za  jugoslovenske vozače bio „benefit“, jeste opšte podizanje nivoa kvaliteta u raznim sitnicama (kao kada se pronalasci NASA koriste u svakodnevnom životu, ono, teflon, naočari za sunce, samolepljivi retrovizor; tako je, na primer, prekinuta saradnja s fabrikama nekvalitetnih akumulatora i amortizera s Kosova, što je nakratko dovelo do toga da parola „Trepča radi, Beograd se gradi“ utihne; zbog ovog projekta je u SFRJ počelo da se razmišla o bezolovnom benzinu, što se dotle smatrao pederskim idejom).

         Najveći uzrok sveopšteg prezira prema Jugu Americi bila je – ne loš kvalitet kao što svi ponavljaju kao papagaji, jer Jugo je bio vrlo dobar auto – već pomenuta preniska cena. Američki snobizam u pogledu vina i automobila – da nešto jeftino ne može biti dobro – pobedio je ekonomsku krizu i Kalifornijanci naprosto nisu mogli da se pridržavaju Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije. Eksperti (posle ove korone, reč je zaista izgubila na ugledu, ali šta ćemo: „prodavci zmijske masti“, „sekularni sveštenici“, „kvaziateističke droce s doktorskim titulama“? ) kažu  da se Jugo dobro držao i da je mogao da se samozapali tek posle cirka 95.000 km, nikako pre. Izvozna avantura Juga je zvanično propala manje od dva meseca pre nego što je Ante Marković postao poslednji predsednik SIV-a zamenivši Branka Mikulića.

         Propast Juga se potrefila s pogrešnom odlukom našeg najslavnijeg pisca da izjavi da su „Gorbačov i Milošević danas jedini branioci pravoslavlja u svetu“. Konkurencija i politička korektnost su došli glave i svetske slave jednom nelošem autu odnosno jednom od naših najvećih pisaca, respektivno.

         Bem ti sunac! Pa nije to u redu! Otud ova biblioteka, da sačuva čast i obraz jugoslovenskih književnosti.

Bekim Sejranović

Posle Božidara ode i Bekim.
Pa jebem ti boga. Kako to? Dokle više ta umiranja.
"Bosanski pisac". Ko je to napisao taj je degenerik, babuskera i pederčina.
Bekim Sejranović je od onih pisaca koji su veći od književnosti. Nemaš potrebu da s njim pričaš "o književnošću". Sreli smo se pre šesnaest godina i Švedskoj. Nosio je sa sobom flaše Prolom vode na seminar na nekom ostrvcetu a posle u Geteborgu, na sajmu knjiga. Bio je gurman: kada smo večerali, uvek bi išao po drugi tanjir, koji opet natrpao i, vraćajući se za sto, govorio bi "a sada - uništavanje!" Posle bi uzeo gitaru i zabavljao društvo. Ne znam kada je stizao da napiše ono što je objavio i preveo. Njemu je bilo najprirodnije da bude pored reke, pored kotla nad vatrom. Ili u nekom baru u Stokholmu. Ili na koktelu u ambasadi - svejedno, isti čovek. U dukserici, u mokasinama istanjenih đonova, samouveren zbog unutrapnjeg znanja o svetu, neozlojeđen kao toliki nezadovoljnici koje boemija ič nije oplemenila. Mislim da kao i neki drugi prekodrinski pisci, Dubravka Ugrešić na primer, nije imao sreće sa srpskim izdavačima. Kao i Dubravka, dopao je šaka politički korektnim pederčinama i babuskerama. Ne da su njega mogli da smotaju pod mišku, to ne. Ali šta to znači "bosanski pisac"?! Jebite se. Bekim je svetski pisac, Zaista nomad, bez foliranja. Razgovarali smo o tome, o propitivanju krvnih zrnaca. "Ja sam ti Šiptar, jebi ga, zbog imena..." Znali smo kako agdne mogu da budu švedske crnkinje u uniformi... I kako se određena boja tena nikako ne oprašta, niti određen prizvuk imena. Bio je veći od književnosti. Imao je autoritet iza koga je stajalo iskustvo, blagorodna mudrost stečena na dalekim putovanjima i vera u sebe. Nepoljuljana čistota, neiskvarenost. Tako retko u ovoj usranoj književnosti.Daj više, neka umre i neko govno ovih dana, zašto samo dobri ljudi umiru?!.    

The Beths - new album

The Beths are going on.

Michel Piccoli (1925-2020)

Mišel Pikoli se imao rašta roditi - 95 godina života, bezbroj filmova a bogme i bezbroj lepih žena.

Ovaj film Marka Fererija iz 1969. gledao sam mnogo puta. Može se reći da je ovo prethodnica današnjih kulinarskih emisija! Lik "Glauko" u filmu je dizajner, koji se - gle podudarnosti - zaštitnim maskama! Luj Mal, Godar, Fereri, Šabrol - bio je njihov adut. Brižit Bardo, Romi Šnajder, Stefani Odran - bio je njihov partner. Čudi me da ga duvanske kompanije do sada nisu koristile za reklamu, možda bi to mogle posthumno - toliko poživeti a purnjati bezmalo kao Bogart, jeste medicinski fenomen.

Pawn Sacrifice (2014 American Movie)

režija: Edvard Zvik (ili Cvik, jebem li ga)

scenario: Stiven Najt

uloge: Tobi Megvajer (Fišer), Liv Šrajber (Spaski), Peter Sarsgor (Lombardi)

Sigurno znate taj osećaj kada slušate kako neko priča o stvarima u koje se vi mnogo bolje razumete, ali vas niko ne pita a ta gluperda drži banku, nosi šnjur i postavlja se kao vrhovni sudija.

Elem – sranje, obično govno od filma, proseravanje malog glumca, bezbojnog reditelja i scenariste žbira i muške opajdare u jednoj zarozanoj osobi. Iz filma nije moguće dedukovati da li Tobi i Edvard uopšte znaju da igraju šah, da li su zaluđenici šaha, makar i paceri, kojima šah imponuje na onaj bljutav i kretenski način na koji imponuje šahovskim funkcionerima, koji ne znaju „kako idu figure“, ali vole da misle da su šahisti mnogo pametni i koji ih zamišljaju kao matematičare, znači rasejane šonje koji ni pertle ne umeju sami da vežu ali su pametni u pizdu materinu.

Ili ih je, pak, zaintrigirao hladnoratovski ugođaj sedamdesetih?

Mučeni scenarista, verovatno šuljeviti analitičar CIA koji i dalje misli da je Lazar Koliševski predsednij Čehoslovakije, dobio je kao materijal dve knjige, „Bobi Fišer protiv sveta“, holivudskog pedera i lažova i toaletoidne muške kurve Breda Daraka i jednu malo ozbiljniju knjigu, „Bobi Fišer ide u rat“, Džona Ejdinova i Dejvida Edmonda. Autorima filma na pamet nije palo da konsultuju jednu od dve knjige Frenka Brejdija, te jošte živog samog Brejdija i neke jošte žive ljude koji su sudelovali kao deo Fišerove ekipe u Rejkjaviku. (Jedan je pravnik i još igra šah na otvorenim turnirima.)

Kada bih mogao da poverujem u to da je autorska trojka načitana, pomislio bih da su zapravo filmatizovali roman Vladimira Nabokova „Lužinova odbrana“ (genijalan prevod Branka Vučičevića). Au, pa da, i taj roman je zasran iako je Lužina igrao Džon Torturo, ali šta vredi, kada je jedna holandska lezbača htela i ovaj roman da iskoristi za neku svoju propagandu.

Film ima onu isfuranu nelinearnu strukturu; Fišer kao švrća plače kada izgubi i to se tako naglašava kao da on od toga poremeti pameću i postane Lužin-tempirana bomba jebote. Dalje, još jedan nelinearan skok – i mi vidimo scenu koja je izmišljena: na plaži pored Santa Monike (gde su 1966. Fišer i Spaski igrali na veoma jakom dvokružnom turniru desetorice) mi vidimo kako Spaski izlazi iz mora posle zdravog plivanja i u društvu sovjetskih funkcionera/telohranitelja mrtav 'ladan laganim korakom ideu hotel dok gleda poludelog Fišera, koji je u odelu ležao na pesku i čekao da se Rus vrati s plivanja pa krene da urla na njega i da ga optužuje za špijuniranje i slanje talasa i sve tako nešto.

Fišer u izvedbi Tobija Megvajera jeste totalni paranoik i budala. Onako kako mali Đorkica zamišlja genijalne matematičare, paranoike i „blistave umove“ kojima je je jedino pravo mesto u tapaciranoj sobi azila.

Čak je i Spaski rekao za film da je „slab“ i da uostalom nije tačno prikazao njegove motive zašto je pristao da nastavi meč posle nedolaska Fišera na drugu partiju. Spaski je milion puta rekao da on lično i osobno ne bi mogao da prihvati dobitak meča bez borbe, iako je bio svestan da je Fišer igrački verovatno već bio jači od njega. Spaski je takođe milion puta rekao da je napravio grešku što je pristao da igra treću partiju. Naime, pre nego što je ta partija počela – a ona je inale igrana u izolovanoj sobici, jer nije bilo vremena da se uklone glomazne kamere na glavnoj pozornici – pre te partije se Fišer ponašao prilično nevaspitano prema šampionu sveta i Spaski je rekao: „trebalo je da odem i da sada ja izgubim partiju kontumacijom!; rezultatski bih gubio /a posteriori bi, uostalom, bilo  isto/ ali bih stekao veliku i zasluženu moralnu prednost!“ I Spaski je bio u pravu. Nema mnogo takvih fer sportista u istoriji kao što je bio i ostao Boris.

Uglavnom, u filmu ima više faktičkih i istorijskih grešaka nego uloga, minuta, scena i kadrova. Nemoguće ih je sve nabrojiti. Pogrešno je prikazan sekundant Lombardi, Spaski je prikazan površno i učinjena mu je nepravda (a gde je Maks Eve, predsednik FIDE?!), Fišer je sve vreme paranoični šizofrenik, kome maltene treba menjati pelene, šah je kao igra prikazan tipično idiotski, tako da svako ko ima makar III kategoriju može da vidi materijalne greške, prosto je neverovatno kako autori pojma nemaju o psihologiji šaha, kako detinjasto zamišljaju tu igru...

Izbor glumca koji igra Fišera je kretenski sam po sebi. Fišer je bio visok i lep čovek. Tobi Megvajer je od svega prikazao samo Fišerove mladeže na licu. Josh Lucas, to jest Džoš Lukas, bio bi idealan glumac za tu ulogu. Šrajber i ostali, čak i liče, ali su krivotvoreni kao istorijske ličnosti.

San

Sanjao sam jutros jedan san (u nastavcima). Bio sam u nekom bliskoistočnom gradu. Ne znam da li je baš Bliski Istok u pitanju, ali negde am bio u inostranstvu: nebo plavo, vreme toplo, a zgrade od crvenih cigala, na vratima i prozorima njihovima – rešetke, a kroz rešetke proviruju ruke i izbezumljena lica. Da li umno bolesnih ili leproznih, ne znam. To me i u snu podseti na dva filma Kena Rasela – „Demone“ ali još više na Music Lovers u kome je Gledna Džekson igrala Mijukovu koja je na kraju poludela od neuzvraćene ljubaiu prema Čajkovskom. Na ulici gužva, nema automobila, i na kolovozima i na trotoarima gužva. Ja imam nekog vodića, koji bi trebalo da bude i nekakav prijatelj. On liči na Marka Rafala (Mark Ruffalo), lokalni je znalac, to znam, ali osećam da mu nisam baš mnogo simpatičan, da me vodi preko volje, jer mu je to naređeno, ali zapravo misli da sam gradski štreber i najradije bi mi smestio neku psinu. Idemo nas dvojica paralelno kroz gužvu, trotoar popločan zelenkastim ciglama, kolovoz kaldrmisan, cigle zgrada kako rekoh crvene, i u jednom trenutku ja se nađem na trotoaru a Mark Rafalo na kolovozu. Da li da idem tik uz njega, ili da se provučem ispod – veoma niske – arkade – na trotoaru. „Ne valja se prolaziti kroz takve 'kapije' kao između bandera i merdevina“, prođe mi sujeverno kroz glavu, ali ipak, ne znam zašto, projurim ispod arkade, i morao sam da se sagnem gotovo sam u polučučnju protrčao, ako je to moguće. Ali, na drugom kraju arkade – ne mogu sada da nađem mog vodiča. Uveren sam da hoće da napravi practical joke, da vidi koliko će da prođe dok ne počnem da paničim. Iz inata neću da dozivam. Mislim da sam u snu znao i njegovo ime. Polako počnem da razmišljam, dok gledam one iskolačene oči i ispružene ruke kroz rešetke na zidovima – a šta ako me neko službeno lice pita šta ja radim ovde, nisam bio siguran da bih mogao da objasnim, tačno bih mogao da završim u azilu s onim tamo leproznim. Sve više se ljutim na vodiča i rešim da naprosto odem.

U nastavku sna idem kroz neke pustinje prijatne bakarne i boje cimeta, neka bledoyelena trava je tu ipak, kao na tapiserijama, a onda se put spušta u nizinu u kojoj su parkirani neki autobusi. Znam da je to autobuska stanica za kući. Kupim kartu za nekoliko pijastera i sednem u bus, postavljen živopisnim ali prljavim persijskim tepisima. Sakrijem se iza zavescie na prozoru, dok autobus ne krene, jer sada sam već toliko ljut da ne bih želeo da me "Mark Rafalo" možda stigne i natera da se vratim na svoju misiju, a ja i ne znam više koja mi je to misija.

U nastavku sna, evo me u Beogradu. Ali ja sam mnogo mlad, takoreći švrća, i to je neko drugo vreme. Šezdesete, možda. Zgrade su one građene 1950-ih, ali neodržavane, pa je već otpala žbuka, mali balkoni, okrečene su oker i žuto, boje su izbledele, veš se suši – ali nigde žive duše. Vreme letnje. Tišina grada kada su svi kod babe i bake na selu ili su koji kurac na moru u Prčanju. Ono lenjo letnje popodne, kada ni zavesa ne vijori na prozoru. Seljaci dremaju. Gugutke i vrapci, možda, samo.

Onda kao da se kamera izdigne do granice atmosfere (Terens Malik, jebote, haha) i ja vidim sebe i jednu Cigančicu. I znam da smo zaljubljeni. Kao da smo sami u čitavom kraju. Ali tada mi do pameti – a to može biti samo naknadna pamet osobe koja to posmatra iz satelita – do pameti mi dolazi taj mir, ta sporost, ta TIŠINA LENJEG LETNJEG POPODNEVA, kao u nekim pripovetkama Vlade Uroševića i Svetozara Vlajkovića, kao u faličnim sećanjima iz detinjstva, osetim nostalgiju za dodirom i osećanjem i – opet je to samo „uvid“ ODOZGO – uvidim, dakle, neuhvatljivost te sporosti lenjog letnjeg popodneva, prolaznost njegovu, osetim čežnju za tim popodnevom i - - - ukapiram besmislenost sve svetske ISTORIJE, te žvake da ne kažem narativa o RAZVOJU i CIVILIZACIJAMA o pergamentima, pločicama s klinastim pismom, piramidama, zamkovima i spomenicima kulture i istorijama književnsoti i umetnosti i muzejima – jer važno je samo to, to lenjo letnje popodne, to osećanje. Koje će nestati. I sitnost, sitnoća, mravlji izgled nas svoje ODOZGO, kako je to nevidljivo, nikom nevažno, a neuhvatljivo, a opet JEDINI RAZLOG ZAŠTO SAM JA ŽIVEO.

I onda mi je došlo – pa čemu žurba? Svi stižemo na isto mesto, iz glista smo došli u gliste ćemo se vratiti, neko u sandalama na asuri neko u penthausu na Menhetnu neko u pustinji neko u iglou (jebo me Malik), a niko neće biti zabeležen i zapamćen, jer nema nikakve svrhe biti zabeležen i zapamćen, sve je ovo farsa s ovim istorijama i knjižurinama i datotekama, to je samo svetlosni ukras u jednom neprimetnom trenutku.

Sada je bitno, nema ništa posle, nije bilo ničeg ni pre, samo to lenjo letnje popodne. A šta danas, u ovoj žurbi kada sve nešto treba da se postigne, rok za ovo rok za ono – pa ništa. Predaj rukopis, odnesi primerke, pošalji prijavu, stigni na vreme? Polako. Svuda ćemo stići. Možemo stići samo na jedno mesto. Sada – ko nas pamti sada? „Šta će ostati posle mene?“ Najgluplje pitanje na svetu.

Ovo je sve banalno, do ovoga su došli mnogi, i pismeni i nepismeni, i seljaci i filozofi, i glupi i pametni, ako su imali makar trunku volje da se zagledaju u zalazak sunca, ovo je znači banalnost, nije ovo rezervisano za Šlegela i Hegela, tako mi je došlo tek jutros u snu.

I koliko će to još da me drži? Kao koronska rezolucija.

Božidar Alajbegović

Umro je Božidar Alajbegović, dobar čovek koji je voleo knjige.

Nije voleo mnogo da priča, štaviše pričalice i dosadnjakovići su mu išli na živce, a uz to je bio - što bi rekli ovdašnje pederčine i nacoši i prodane duše - hrvatski autošovinista. 

Bio je iskren na svom blogu Knjiški moljac i na Fejsbuku - što na umu to na drumu. 

Teško je poverovati,  jer kada tako dođe vest o nečijoj iznenadnoj smrti, odbijam da je prihvatim. Ostaje ona slika živog čoveka da lebdi, kao hologram, kao replay na usporenom snimku, kao neko uzaludno propitivanje posle velikog neuspeha "eh da sam postupio drugačije!?"

Danke Čajna, said aunt with hladna trajna

Dottore Peng Džićiang from China says we should keep arresting ourselves in house prisons or field camps.
       Well, how to answer that?
 
-> “Dear Dr. Peng, I’m tired of Chinese this and Chinese that. Does the fact that bribery, extortion, murder & acupuncture have been going on for a thousand years make it kosher? Well, this is Serbia, 200 years old, said historian Nikola Samardžić (and before that we were only forest in Šumadija!, said he), so you’d better adjust your clocks!”
       Yeah!

Za njihov uskrs (Hrist vam se rodi!)

Na Zapadu je Uskrs usprkos svemu.
Kod nas kao da je početakj kraja.
Tamo se farbaju kokoškina jaja
a ovde narod liže njemu.
 

Hrićanstvo smo usvojili devetsto devedesete
zato mu prilazimo u velikom žaru.
Dosadni smo kao zlo dijete
i docnimo, po julijanskom kalendaru.

 

Sanjao sam da pišem na tvići

cvrkuće vrabac: mi smo ruska gubernija

ne, nemoj mi prići

hoću izdaleka da lajkujem Bernija

Sanjao sam noćas tvit jedan ja

da sam na koncertu s hiljadama

možda Pistolsi, možda Kleš

Amerika bombarduje Sadama

jer je trgovački centar reš

u Danu mrmota.

Cile mile
trt mrt:
dr Mengele vaktile,
a danas dr "Smrt".

 

Ljulja se, pada
trese se, ruši; dar-mar.
Ostala je nada
da je ovo samo košmar.

Možda od sutra neće biti ni Rusa
ni kineskog virusa
već opet stara mržnja naša
između četnika i ustaša.

 

Tko ima masku
taj vrijedi
tko vrijedi
taj ima masku
tko nema masku
taj ne vrijedi

Probudim se u 3, kao Marsel Prust.
Pogledam kroz zavese.
Grad je pust.
Da li se Agram opet trese?
Izleže li se virus u mom telu
u opasnu grudobolju?
Kod vladalaca ne vidim kurcobolju
već želju da sačuvaju vlast u selu.
Sviće svima posle ibreta:
došao je smak sveta.

 

Svi oni kreveti

ubiše me u pojam.
tamo ću znati gde sam:
pakao; krug deveti.

"Danke Čajna!",
viče tetka; na glavi joj hladna trajna.
"Danke Europa!",
odgovara strani plaćenik kao iz topa.
Zaraženi svih zemalja,
razjedinite se;
u kući ostati valja,
use, nase i podase.

Kadija te okuži,
kadija te karantinom okruži.

Uskoro moram na ulice...

Pod stresom sam: mislim na Koronu. dok Berni kara Džoa u duelu u Vašingtonu, a ja majku majčinu Ričardu Niksonu. Sutra treba platiti račune za Infostanovih 7 posto. A onda navaliti na sapune da na rukah ne bi neki virus ost'o. Na procenat se sutrašnjica svela: nisam deo biračkog tela.

Bgd, 16. marta 2020. 01:55 

Nemam masku, nosiću šal 

da kupim nešto hrane

i platim grejanje i vaj-faj

račune ne moraju da plate

oni koji će glasovima to da vrate

za ostale novi val

socijalne sahrane

ili bože sačuvaj.

Bgd, 16. marta 2020. 04:00

Panika je moja drugarica; gledam konferencije za štampu. Ostavljen u šumi vesti kao Ivica i Marica, psujem sve po spisku - Donaldu Trampu. Jedina nada i spas mi je uzlazni naglasak kruga dvojke; i kada dođe poslednji čas, za sa'ranu biram marte, a ne obojke.

Sutra tražim menjačnicu sa šalom preko usta, valja platiti račune: infostan i drugo. Masku neimam, FB lista pusta; uz pomoć pepsi-kole borim se s tugom. Dobro da i on ima mamu i tatu inače bi penzosi ostali na cedilu pet do dvanaest je na satu ovisimo o kineskom dilu.

Bgd, 16. marta 2020, 01:36