ZLATKO CRNKOVIĆ (roman u nastajanju)

Zlatko Crnković - prevodilac

(Crnković, Kušan i Crnković Zagreb 2010)

U novembru prošle godine vest o smrti Ivana Kušana stigla me je dok sam bio u jeftinom hotelu u Kopenhagenu.

Tada sam Zlatku poslao jedno pismo, isprintano velikim fontom (16) – kako je on želeo zbog oslabelog dijabetičarskog vida... Ili: „zatekla me...“ vest, to jest, koje sranje, kao da Smrt boli dupe gde se ko zatekao i kao da je to bitno. I zato su nekrolozi sranje od „žanra“, ne samo zato što su monstruozni, likovanje nad pokojnicima takorekuć, već i stilski zazivaju klišee.

Došlo mi je da su nekrolozi perfidno seirenje, jedno verbalno šenlučenje živućih pored grobova. Ne znam šta je gore, to jest mislim da znam, gore je kada neiskreno hvališ nego da napadaš pokojnog dušmanina, jer u ataku su stvari barem jasne, opadač se sam isprljao a „za nadati se je“, da će preživela grupa frendova umeti da sačuva uspomenu na otišavšeg, jer samo to je važno, da te neko pamti po dobru, dotle se „živi posle“, ako je ikome tako nešto potrebno.


I zato zapinjem sada u ovom tekstu, kako da ga počnem a da ne ličim na ono što mrzim? Znači, nije ovo nekrolog. Jer ovo sam hteo da kažem o Zlatku i za njega i njemu, dok je još bio živ, zamišljao sam, eto tako, da sam ga (opet) nazvao po dolasku u Zagreb (i rekao mu da ću ostati pet-šest dana, da pogledam novu porciju pozorišnih predstava), zamišljao sam da me je opet pozvao na ručak u „Kutjevo“ pod uspinjačom i da me je za tim ručkom pitao:
       – Ne znam biste li htjeli nastupiti na književnoj večeri, nezgodno mi je reći u moju čast (smijeh), ali pogodilo se da su skoro svi moji konferansijei ili umrli ili iz raznih razoga otkazali...?
       A ja sam zamišljao kako bih rado rekao „da, naravno“ i kako je on onda dodao "nemojte to preozbiljno shvaćati", onako posve neobavezno u zadnji čas, a ja bih rekao kako ću spremiti teze na osnovu onoga što sam od njegovih knjiga pročitao i onoga što mi je u razgovorima rekao...

I sada bih želeo da napišem ono što bih možda izrekao na tom nikad nedogođenom književnom skupu posvećenom (živom) Crnkoviću, i to se ne može u nekrologu jer je nekrolog čavao u lijes, to je radost živih što jošte mrdaju i sve pohvale upućene mrtvima su hvalisanje živoga, sujetno drkanje u toj prividnoj vrlini, i poserem se na nekrolog kao takav. Čovek uvek piše o sebi, i onda kada hvali/kara druge, jer ti drugi su samo ogledalo, i sećanje na one kojih više nema su kao muzički ukus i versko osećanje – stvar za između naša četiri zida. Pod uslovom da smo rešili stambeno pitanje. I govoriti o živom Zlatku, njemu se obraćati i izmišljati možebitnu publiku na toj nikad neodržanoj književnoj večeri (i ljude/susrete/događaje tokom nekoliko dana pre/posle te famozne večeri) može se, recimo, u romanu ili eseju. I neka ovo bude, hajde tako neka bude – roman u nastajanju, houllebecqovski, zezatorski, fantazmagorijski, neka sve bude kako biti nije moglo (a možda nije ni smelo!), neka bude kako nikada nije ni bilo. (Možda i onako kako sâm Crnković Zlatko ne bi želeo.) I neka sve zlo ovoga teksta ide meni na dušu – ako nešto lupim, jelte – jer to u stvari postavljam ja sebi neka pitanja, a živih nema da mi odgovore (ili ako ih i ima, zabole ih dupe šta ja sam sebe zapitkujem).

Telefonski sam rezervisao karte za nekolike pozorišne predstave u Zagrebu (treba videti Kvrgića pre nego što umre, golu Šerbedžiju pre nego se uda za šeika, veliki poduhvat u Kerempuhu pre nego što ga skinu i sve tako) Jutarnji voz („slovenački“) u ranu zoru iz Beograda nekako je najpogodniji za ulazak vlakom u Hrvatsku jer uprkos umoru daje priliku da se odmah po smeštanju u gajbu prošeće po gradu, dok je za povratak ipak najhumaniji onaj vlak od 11 i nešto tako da se vozom vratim u Bgd oko šest popodne, i čak još imam vremena da skoknem na neku pozorišnu predstavu (razvio sam naviku kupovanja karata unapred i te karte nosim kao (h)amajliju sa sobom po belom svetu i to unapred radovanje pozorištu mi ublažava stres od akanja po aerodromima i eventualne čekancije).

Sa Zlatkom se čujem oko 10, kada sam već u roumingu, potvrdim da sam na putu a on malo odgađa ručak da bih ja stigao da završim formalnosti sa gazdaricom. Nisam prvi put kod te žene, apartman je u Radićevoj, slatka garsonjerica, kao Štefivima. Prvi put su me tamo dočekale i gazdarica i ćerka (imala je Srbina za dečka, kaže), a na krevetu plastična ruža i mirisavi poplun („kako vi to kažete, poplun“; "jorgan"), osećao sam se kao ambasador što je stigao iz susjedne države pa predaje akreditive, i tako je bilo još nekoliko puta, ali sada je bila nešto rastresena. Hteo sam da razgovor prenesem na moju knjigu i sve vreme sam je kao nevešto držao na vidiku počinjući u dva navrata žvaku u u stilu „ja došao ovde da istražujem, znate već, mi pisci...“, ali ona umesto da me pita „stvarno, a kaj pišete?!“ nije prestajala da priča o video spotu svoje ćerke (koje sada nije bilo) i ponovila je nekoliko puta „moja je kćer slavna osoba, znate... sada je našla Amerikanca nekog, eh!“ I bio sam ljut na sebe zato što me je to naljutilo.

 I pohitam u Kutjevo. Zlatko pre jela uz gemišt uzme neku tabletu zbog šećera. Razmenimo neke knjige kao i uvek ("akreditive", kako on veli). Uobičajena ponuda: igrom slučaja, kad god dođem, potrefim dan kada su na redu punjene lignje.

         – Nemojte se, velim, nešto specijalno pripremati – kaže Zlatko. – Inače, kako biste najviše voljeli, da počnete prvi ili nakon nekog govornika, sada hm ne znam ni tko bi to mogao biti...
        – Najbolje ja prvi – kažem i otpijem malo gemišta. Ili ako je to bilo u novembru, a trebalo je, onda malo portugizeca.

Književno je veče bilo u Virovitici, a zašto baš tamo pojma nisam imao. Znao sam da je nekakav jubilej u pitanju, ali zašto onda ne Čaglin, Varaždin, Požega ili, u krajnjoj instanci, HDP, tamo kod Boureka u Gornjem Gradu? Međutim, to je bilo povezano sa slavonskim filingom Zlatka, nije štel kajkavski štimung pa to ti je. Mislim da je to imalo veze i s nekim ligvističkim prijeporima iz doba dok je sredinom devedesetih odbijao da primenjuje onaj novogovor.

Manifestacija se održavala u zgradi Gradske knjižnice i čitaonice a ja Zlatku nisam rekao da me s Viroviticom povezuje dossier Philippa Pipa Finka, jednog literarnog hohštaplera koji se poput vagabunda-duha mota po novijoj hrvatskoj književnosti. Sala čitaonice je bila veća nego što sam očekivao. iako mi je Zlatko pokazao slike sa ranijih promocija njegovih knjiga. Imponovalo mi je što su, osim nekoliko spojenih stolova sa mikrofonima (za famozno „radno predsedništvo“), namestili i mali podijum kao na nekom partijskom kongresu, takođe sa mikrofonom. I krajičkom oka sam video i plakat na kojem je moje ime pisalo najvećim slovima i to mi je bio melem na ranu zbog bezdušne gazdarice. Taksi je dočekala ravnateljica, profesorica Višnja Romaj, kojoj su neki kršni momci u crnim odelima pridržavali kišobran, dovoljno veliki da pokrije i prevodioca i mene. Deca – koja su, pak, kisnula /da porastu/ – ponudila su nas pogačom i solju kao i šljivovicom. Umočio sam toplu pogaču već mokru so i otpio iz fraglića. Sumrak je pao, ulične svetiljke su već gorele... Iz utrobe knjižnice se čula instrumentalna muzika – prepoznao sam medley. "best of Drago Diklić2. Unutra me je zapahnuo miris clarexa. Jedna čistačica me je, iznoseći kantu i metlu, ošinula pogledom: da li je Srpkinja, pomislio sam nesuvislo.

          – Ja se zbilja ispričavam, gospodine Zlatko, što je taksi kasnio i sada nemamo vremena za drugo osim kratku kavicu, vidite da je sala već puna... – a onda je pogledala i mene i dodala: – Vi ćete prvi, rekao mi je Zlatko, je l' to u redu?
        – Pa da, jeste, tako smo se dogovorili.

        U uredu ravnateljice na zidu su visile povelje i mnoge fotografje. Uz kratku kavicu bez mlekeca (zamolio sam malo vode. jer mi je zagorska šljivka dobrodošlice odmah udarila u glavu i osetio sam kako sam se nezdravo zarumeneo) preleteo sam pogledom preko reprodukcije Povelje kojom je Herceg Kaloman dao samostalnost Virovitici godine 1234., zatim slike nekog Mongola koji je u XIV stoljeću zauzeo Viroviticu i oženio Hrvaticu, zatim bakrorez portret vođe seljačke bune iz XV stoljeća (zamalo da neki hajduk dadne ime PIK-u u socijalističko doba!), zatim je tu bila fotka turskog bega kojemu se grad predao iz taktičkih razloga u XVI vijeku, što se srećom okončalo u poslednjim decenijama XVII veka blagodareći krajišnicima. Zlatno doba grada je očito počelo dolaskom Marije Terezije na vlast i njen je portret najveći. Tek tada hrvatski grofovi počinju doista vladati Viroviticom i njihove su slike poredane kao da su direktori korporacije. Na zidovima su još visili – čudovište iz močvare Rogovac, neki komandanti, domobrani, Tuđman, Gotovina i Krleža, ali svi manji od Terezije.

Stekao sam utisak da publika već nestrpljivo čeka kada smo brzim koracima (gotovo da smo utrčali) ušli u salu čitaonice. Aplauz. Zlatku, naravno. Za radnim predsjedništvom nisam prepoznao nijedno lice, sve književna omladina, a ravnateljica je odmah sela u prvi red. Zlatko se ovlaš pozdravio s klincima za stolom, pa sam pretpostavio da ih ni on ne poznaje i morao sam da se zapitam kamo su toliki njegovi poštovaoci? Ali, tada sam video u publici neka slavna imena...

– Hvala vam što ste došli – rekao je Zlatko a meni je bilo čudno što sve ovo nije najavila osobno ravnateljica. – Stjecajem okolnosti, svi govornici su morali otkazati sudjelovanje na ovoj promociji...

– Dodjela nagrade grada Viovitice za životno djelo! – doviknula je ravnateljica. a ja sam se onda zapitao a kamo Kirin?, dok su me omladinci iz radnog predsjedništva gledali kao da sam greškom tamo seo.

– E da, da, tako je. I što ću vam reći, ja sam zamolio moga srbijanskog prezimenjaka da kaže koju riječ i on se je ljubazno odazvao... Pa bih onda predložio da Crnković odmah uzme riječ...– Aplauz. Nisam ni seo, a već ustajem do one minigovornice i nosim s sobom flašicu janice. Ošamutila me ona rakija.

      – Hm, khrm. O Zlatku se ne može govoriti a da ne pomenemo da tako kažem pobratimstvo s Kušanom, bolje reći duhovno zajedništvo. – Primećujem kako Zlatko kima. – Sa vlastitim porodicama su bili na vi, a često na ratnoj nozi, ali su jedan drugome bili jedina uzdanica, intelektualna, prijateljska, literarna, lingvistička. Dopisivali su se na četiri jezika, a i ćirilicom, i to bez ikakvog napora, bežali su od vlastitih demona i sumnji, i tek se iz tih pisama – ovde imam na umu naravno knjigu "Oko globusa i Sljemena" – tek se iz tih pisama vidi kako su ih mučile prave, večne brige – a ne partijski dnevni redovi (podobnost, cenzura i sve što je pratilo njihove sudbine: Kušanov križ što je imao političkog emigranta u obitelji, Crnkovićev križ nepartijca). – Tada prvi put podigoh glavu s minigovornice, iako nisam ni imao nešto posebno da gledam osim jednog lista papira formata A4 sa „tezama“, ali sva literatura koji mi je, kao, bila potrebna bila je negde daleko, sve je to bilo sećanje na pročitano. I kad podignem pogled, vidim sve neke face kao na sahrani. Secnem se malo. Vidim i Stanka Lasića i začudim šta on tako star i sa svojim mukama radi na ovoj dodeli nagrade koju čak ni Turajlija nije najavila u kulturnom dodatku „Vijesti“. Sve je nekako nestvarno, u sumaglici, kao u nekoj Matoševoj romantičarskoj pripoveci. – Evo sada mi pada na pamet ono što je Lasić rekao sumirajući svoju karijeru, nešto u stilu „mnogo rada i straha, i tek pomalo... ljubavi“ i tako bi se mogli sažeti životi dvojice književne i ljudske braće, Kušana i Crnkovića, malo ljubavi kao začin sveopšteg čekanja, zaludnosti, ali pošteng rada za pisaćim stolom. Jer, šta najviše ozaruje sa tih stranica njihovih pisama sabranih u knjizi 'Oko globusa i Sljemena' (ako sam naslov uopšte pogodio jer mi je primerak tamo u Beogradu), ako to nisu retki trenuci ljubavne sreće a i najuzbudljiviji su opisi ljubavnih nezgodacija. Kušan kada opisuje scene ljubomore i onu saobraćajnu nesreću, to kao da je izašlo iz nekog filma Zvonimira Berkovića, neke urbane socijalističke preljubničke drame na pragu umorstva iz strasti, a Crnković je simpatično komičan dok nabraja ženske koje namerava zavesti ili ih je već imao na tim simpozijumima, studijskim putovanjima što su jedina poslastica kulturnjaka i onda i danas, kad smo svi najamni radnici i živimo od tih dotacija... Sećam se prilikom našeg prvog susreta, Zlatko je pomenuo jednu avanturu u istočnoj Srbiji, na trenutak sam pomislio da sam pronašao oca i hteo sam da mu se obisnem oko vrata i uskliknem 'Tata!', međutim, onda je Zlatko rekao 'ali, datumi se ne poklapaju...!'– Otpijem malo janice dok se publika smejulji. – Kod Crnkovića je očaravajuće to odsustvo potrebe za ulepšavanjem biografije. Za pranjem nije ni imao potrebe. Apsolutna otvorenost, dušmanski precizni detalji: od loše probave, pranja čarapa u hotelu, preko obligatnog riganja kada ga nagovore da krene piti pre doručka, pa do simpatičnih trapavosti glede ljubavnih susreta na putovanjima. I sve na kraju do razoružavajuće iskrenog priznanja zašto je pustio Kiša drugom izdavaču i kako je podnosio jugoslovensko-sovjetsku cenzuru kada je trebalo objaviti Solženjicinov gulag. Crnković je tako u svojim poznim knjigama rekao ama baš sve o sebi. Pada mi na pamet Dragan Babić koji je posle čitanja Bergmanove autobigrafije rekao 'da čovek ne poželi da ga posle više išta pita'. Mi sada nemamo šta da pitamo Crnkoića posle svih knjiga, 'Prošla baba s kolačima', 'Carske mrvice', 'Oko globusa i Sljemena' i još nekih. Osim jednog pitanja, to jest dva, ali o tome ću kasnije. –

         Okrenem se Zlatku a on mi namigne.
       – I porodične teme je Crnković modernim novinarskim krivorečnikom kazano 'pokrio', doduše pristojno, čekajući da svedoci odu. I tu je sličnost sa Bergmanom upadljiva. (Obojica su jedino sestru voleli.) Crnković nije ulepšao porodičnu 'situaciju', što je inače običaj 'u nas'. Mi se stidimo porodičnih sukoba, uvek sve zasladimo a ispovedanja te vrste ostavljamo trulim i otuđenim Zapadnjacima. Naš bi virtualni kulturni i javni radnik ovako opisao svoje detinjstvo, odgoj i familiju: 'Mater mi je bila nepismena, ali sam od nje nasledio ljubav prema Hegelu; otac me tukao gvozdenom štangom po glavi svaki dan, ali od mene je napravio čoveka!' I uopšte ne preterujem, ova je 'autobiografija' samo blaga karikatura autobiografije jednog našeg aforističara...
       – Tko je to? Tko je to?, začulo se iz publike uz komešanje. Igor Mandić vrti glavom, a do njega – za čudo neviđeno – sedi Matvejević, trlja oči i usiljeno se smeška. Ante Đapić se prekrižio. Šta će pa on na ovom skupu?!, mislim se ja. Ravnateljica Višnja je mrtva ozbiljna. – Sada mi pada na pamet kako epizoda sa najavljenim pa otkazanim izdanjem 'Gulaga' u Znanju, mislim da je to objavljeno u 'Carskim mrvicama', ali sve više mi ovo moje 'izaganje' liči na Gogoljevu monodoramu o štetnosti pušenja, ali kada je sve ovo došlo tako iznenada, dakle, ta epizoda, to jest način na koji ju je Crnković opisao, tipičan je za njegovo razoružavajće iskreno ispovedanje. Tada je u Zagreb bila došla delegacija sovjetske ambasade pojačana nekim tipom iz ministarstva inostranih poslova. Čak iz Moskve. Crnković je o tome zabeležio dve neodoljive stvari. Prva: pa oni potcenjuju našu sposobnost za autocenzuru!; druga: neopisivo nas je zabavljalo kako jedan čovek jednom knjigom može da zajebava čitavu imperiju!

    Pogledam u Zlatka, osluškujući smeh u publici. Vidljivo odobrava ove reči.

     – Neki bi od toga napravili biografiju mučenika pod socijalističkom cenzurom. Ovde moram da ubacim dve stvari, ne mogu da odolim, iako je to samo na liniji monodrame o štetnosti pušenja. Solženjicin je kod nas ipak objavljen, u nastavcima i u jednom beogradskom književnom časopisu što je izazvalo određene probleme. Zašto? Jer je 'Arhipelag Gulag' bio kontrateža svim onim sentimentalnim 'pismima iz Rusije' to je bilo zrcalo staljinističkom vampiru, ali sad, ali kako to da je 'kritika staljinizma' (kako to bez veze zvuči) uvek nekako bila proglašavana za 'kritiku socijalizma u celini' što je valjda bio onaj prarazlog za napad na Kiša? Ne znam. U stvari znam, ma ne, imam teoriju, ali mi je sada muka da se na to vraćam jer više nije ni važno. I Solženjicin je 'u nas na Balkanu' prihvaćen tek kada je prolupao i vratio se majčici otadžbini. I Dobrica Ćosić ga, na primer, pominje u dnevnicima, ali tek onog starog Solženjinica, uopšte ne pominje "Gulag" i za naše intelektualce kao da ta knjiga ne postoji. A u to vreme kada je Crnković znao da neće moći da je objavi, bila je to opasna knjiga. Ima jedna šahovska anegdota povezana s time, a budući da su Zlatko i Kušan bili nesuđeni šahovski prvokategornici, ispričaću je na ovom mestu. Naime, u vreme kada je Solžejicinova slava na Zapadu dostizala vrhunac a njegova knjiga o gulagu bila dovoljna da građanina SSSR-a odvede u zatvor na mnoge godine, Fischer je postao pretnja Spaskom i sledili su mu mečevi sa, pre svega, sovjetskim velemajstorima. Prvi je nastradao Tajmanov sa 6:0 i to mu Brežnjev nije oprostio tek tako. Anegdota veli da su mu podmetnuli 'Arhipelag gulag' u kofer pri povratku, e da bi ga uhapsili i ražalovali (u to vreme su istaknuti velemajstori imali dače i državna kola sa vozačem i sve to). U vicu je Tajmanov bio u apsu. I tu nije kraj anegdoti, jer su ubrzo zatim slučajno u koferu Solženjnicina otkrili šahovsku knjigu od Tajmanova. I poenta je da je Solženjicim još gore prošao – eto toliko SSSR nije mogao da podnese Fišerove pobede. Ovaj vic je malčice antidatiran, čini mi se, jer u to vreme Solženjicin valjda još nije bio proteran, ali pogađa suštinu. I rekao sam ga još iz jednog razloga, a sada dolazimo do njega - a to je Kiš. I neprihvatanje „Grobnice...“ u Znanju. Naime, Crnković ni tu nije hteo ništa da prepravlja i da ulepšava, on je uporno i hladnokrvno priznavao 'Eto pa šta, ja sam napravio propust s tom Grobnicom, šta da se radi'. Toliko su ispitivali Crnkovića za tog Kiša da mislim da se osećao kao Larsen, koji je posle Tajmanova takođe izgubio od Fischeraa sa 6:0, pa mu je jednom pukao film i izdrao se na novinare: 'aman bre više jeste pukao sam 6-0 od Fišera, pitajte nešto drugo, aman zman, ili se gonite do đavola!' A Crnković je naprosto priznao grešku, da bi otkrio pravi razlog – opet razoružavajuće iskreno – nedavno u jednom intervjuu čiju mi je fotokopiju poslao poštom. Naime, 'Kiša sam odbio pre svega zato što mi ga je napadno preporučivao Matvejević koji mi se tada gadio i kao ličnost i kao pisac, mada sada ne mislim više tako loše o Matvejeviću, kao što ne mislim više ni tako dobro o Mandiću, ali prošla baba s kolačima: uostalom odbio sam i 'Prozu za pozu' Dubravke Ugrešić, što mi se činilo više kao stilska vežba nego kao prava zbirka...' U publici evo sada sede jedan do drugoga i Mandić i Matvejević i to je jedna mala povijesna pomirba... A kako se tek Kiš naljutio na Crnkovića i kako je komično pismo u kojem 'moli da mu se rukopis vrati...'

Otpijem još malo janice i dam znak da mi donesu još.

– Kada je Kiš umro, vest je srpskim televizijskim gledaocima javio niko drugi nego Igor Mandić. Tada je bila hit jedna omladinska TV stanca, koja je kasnije postala III kanal, i tu je Mandić nakon što je zglajzao u Zagrebu dobio priliku da vodi talk show. U toj emisiji mu je gost bio prvi dobitnik Tenžerine nagrade a onda je Mandić odjednm ustao, sklopio šake i rekao 'Umro je moj prijatelj Danilo Kiš' i zaplakao se. 'Molim minutu šutnje' i ta minuta je trajala desetak skeundi i onda je usledilo 'Slava mu', Mandić je seo a Tirnanić je rekao: '...ubila ga polemika zbog Grobnice za Borisa Davidioviča', a Mandiću se suze nisu ni osušile, a već je krenuo da kontira graknuvši: '...a što mi ostali da kažemo!?' I uvek se u vezi sa Kišom pomene i Kapor, onako zlobno, u stilu 'odbio Kiša a doveo nam četnika Kapora, nikakvog pisca'. Ali, Kapor nije bilo loš pisac, a u knjigama koje mu je Crnković objavio u Hitu, nije bio četnik. Meni se Kapor nije sviđao, ali ne zbog četništva, jer, kao što rekoh, on u tim romanima – Foliranti, Una, Provincijalac, Knjiga žalbi, Zoe – nije bio 'četnik' već što mi je smetala, tako sam ja tada mislio, crnorealistička siromaška nota. Kasnije je Kapor u trenutku iskrenosti priznao da on nije napisao te knjige zato što je voleo svu tu bedu glad i sirotinju, već da bi to isterao iz sebe. Uostalom jedan od ovih romana je čak i postmodernistički. I sa Crnkovićem sam se složio da bi svako tada mogao da zaključi kako je Kapor ljubitelj Zapada sa svim njegovim vrednostima. Kako je onda došlo do toga da Kapor krene u zavičaj posle Osme sednice? Nemam pojma. Možda su razlozi lične prirode – možda su onaj negativni resantiman gladnih godina i muke da se dođe do ženskinja konačno odradili svoje kao paklena mašina? Kapor nije voleo lepe muškarce, pogotovo mlađe. Mrzeo ih jer jer je voleo njihove vrnjakinje i u jednom romanu je jedan njegov lik rekao nešto u stilu 'ja ovako mator vam jebem klinke a vi mladi i snažni i visoki ništa'; mislio sam u to vreme da će Kapor i Arsen Dedić misliti isto, da će im biti bliža muka generacijska i žal za mladošću nego nacionalističko pojanje. Koliko sam bio glup vidi se po tome što tada nisam ni znao da je Arsen – Srbin i to sam saznao tek od Crnkovića. Ali, Kapor nije bio loš pisac. Naprotiv. Dva najpismenija pisca u srpskoj književnosti su – Mića Danojlič, čije mi je pismo otkucano kirilicom Crnković fotokopirao i dao – i Momo Kapor. Kapor je, na primer, znao da se prezent od žvakati kaže žvače zbog neke palatalizacije, a ne žvaće što bi bilo od žvatati. Devet od deset naših lektora danas to neće da prihvati. Nije pravio tipfelere. Da li ste i vi bili zadovoljni Kaporovim jezikom i slažete li se uostalom sa ovim o Danojliću i njemu?

Zlatko je spremno odgovorio:

- Za Miću se slažem, ali sam ja dosta toga ispravljao kod Mome...

– Ali, to je bio sprski jezik, a ne hrvatski?!

– Pa, slično je to... – Dakle, Momo se školovao uz rad...!

Otpijem još malo Janice, dovršim flašicu i otvorim novu koju su mi u međuvremenu doneli.

– Dedić i Kapor su bili generacije 1930-ih, oni su kao što je rekao Pavić, bili premladi da budu pobednici u ratu pa su im 'očevi bili pobednici'. Oni su imali kritički pogled na posleratnu oskudicu bez onog žara pobednika. O tome se moralo ćutati. Generacija 1920-ih je bila partizanska. Jednom su se u zagrebačkom studiju našli Edo Murtić i njegov gost Bogdan Bogdanović. To su bili titoisti. 'Da nije bilo Tita niko za nas ne bi ni čuo', govorili su uglas. Malo pre Osme sednice. Arsen Dedić je kao i Kapor bio subverzivac, zapadnjak. Jednom je Arsen u zagrebačkom studiju, krajem 1980-ih, čitao jednu zajebantsku pesmicu protiv partizana. Do njega je sedeo Jure Kaštelan. Jure je oborio pogled. Meni bilo žao Jureta. Zašto sam ovo sve rekao? Da bih pokazao kako se razlikuju 'godovi' u shvatanju tog prokletog socijalizma, generacijski. Generacija iz 1960-ih mogla je da bude u zabludi kako žive u najboljem sistemu na svetu. Generacije pre šezdesetih to nisu mogle, a one posle su 'začete u budoarima povampirenog nacionalizma'.

Dovršim drugu flašicu Janice i otrem znoj sa čela. Vidim ipak da je Zlatko zadovoljan i to mi je najvažnije. Ravnateljica ima pokeraško lice. Đapić je ustao i otišao.

Nastavim gledajući pravo u Zlatka.

– Kada sam već toliko pričao o Kaporu, hteo bih da pomenem i jedan doživljaj iz Sarajeva njegove mladosti. Vi ste taj doživljaj imali na prevodilačkom stolu pre mnogo godina kada ste prevodili uspomene jedne amerikanske novinarke. I taj deo ste, kažete vi u 'Carskim mrvicama' morali da izbacite jer je po mišljenju nekog ideološkog policajca po imenu Mate vređao socijalistička osećanja, ili kako se to već govorilo. U 'Mrvicama' ste taj odlomak ipak napokon preveli. I ovde moram opet da zađem u digresiju. Vi ste, naime, tražili primerak knjige te Amerikanke, neke čepe opšte prakse inače, ali u kancelariji Znanja ga niste mogli naći, jer ste pod Tuđmanom šutniti iz te izdavačke kuće a sva dokumentacija iz vaše kancelarije je pobacana! Na ovom mestu sam hteo da kaežem, da ste, eto, preživeli nečlanstvo u SK u staroj tamnici naroda, ali u novoj Hrvatskoj ipak niste preživeli ko zna šta, i mislim da je to šutiranje iz Znanja ožiljak koji vas najviše boli od svega što ste loše doživeli, iako niste bili zlopamtilo. Valjda ste zato i rekli da sada žalite što ste toliko energije gubili kao urednik, umesto da ste još više prevodili. Ne znam da li sam u pravu ali evo vi možete reći.

– E da, u pravu ste, mislim da ste to dobro pogodili.

– Ta sarajevska crtica se inače odnosi na gostovanje te Amerikanke u Sarajevu. Tada je ona upamtila Bora Draškovića, Moma Kapora i...Meša Selimovića. Mnogo su joj se dopala prva dvojica, jer, kao, nisu žudeli za stipendijama sa Zapada već su nudili autentično odbijanje partijske monolitnosti, 'bili su nekonformisti i avanturisti', pa su, tako, ukrali partijsku limuzinu i provozali se zajedno po Sarajevu i okolini. A deo zbog koga je taj odlomak morao napolje odnosio se na jedno književno veče na kojem je Meša Selimović pitao gošću iz SAD zašto ne pominje Džeka Londona. I to joj vrlo zamera. Meni je ostao utisak neke naučene nadmoćnosti kod te novinarke koja je bila rešila da traži autentičnost u oskudici kao antropolog koji se unapred oduševljava divljacima.

(*decembra 2013, na prethodnom blogu)

* * *

Od stoljeća sedmog,
Od sedmog veka,
Jal Strašni Svarog,
Il' zla Morana seka.

Pad Džastina Trudoa

Jedan od samo dvoje normalnih važnih svetskih političara koji su još nekim čudom na vlasti, znači nisu samo mislioci, već su i državnici. I, izgleda da će i on da opandrći s vlasti i to zauvek.

Džastin Trudo je preživeo što je poslao emotivnu poruku posle smrti Fidela Kastra (nastavio je očevu politiku i politku Ulofa Palmea), preživeo je to što je, kao i Merkelova, stao u odbranu prihvatanja ogromnog talasa izbeglica, kada je takvo stanovište svuda, pa čak i u otadžbini multilkulturalizma,  Kanadi, moralo da znači samo političko samoubistvo (makar i odloženo, kao u slučaju Merkelove), preživeo je nekoliko rukovanja s Trampom, preživeo je političke preletače u svom parlamentu, preživeo je svoju burnu mladost – a kakvu bi drugu i mogao da ima pored takvog oca Pjera Trudoa i majke Margaret, za koju se pričalo da je muža varala i s Mikom Džegerom i s Fidelom Kastrom, tako da je Džastin po jednoj stupidnoj teoriji zavere Fidelov sin!? – preživeo je početne političke gafove kao političar, preživeo je teret toga što je sin Pjera Trudoa, jer i to je u jednom trenutku postalo teret a ne poželjan pedigre.

Ali, neće, izgleda, preživeti što se u mladosti na nekakvom maskenbalu, šta li, pojavio prerušen, ofarban, namazan, nemam pojma, u – crnačkog atamana.

To je, po uzusima Političke Korektnosti – rasizam.

Jesmo li svi mi, koji smo se igrali kauboja i Indijanaca kao deca, takođe rasisti?!

Sluge Političke Korektnost žele da odseku glavu jednom od dvoje normalnih državnika na ovoj planeti i da je celu izruče klovnovima, folirantima, ludacima i populistima.

Odredili su da strejt glumac ne može da igra homoseksualca ili transdžendera, da belac ne može da igra crnca (kada već Hamleta ne može da igra crnac, a za Otela je dovoljno da se belac namaže imalinom /izgleda da će uskoro i to biti zabranjeno/), odredili su da u filmovima samo heteroseksualac sme da bude bad guy, čitav javni diskurs Zapada postao je minsko polje na kome u vazduh može da odleti samo onaj ko ne kalkuliše, čitav javni diskurs Zapada postao je idealno lovište za demokratske alekse žunjiće i za PK denuncijante koji prokazuju ljude kako im se ćefne. Jedan totalitarni makartizam zaodeven u vokabular kulturnjačkih antropologa. PK se tako isplati. Kao Soprano koji zapravo zloupotrebljava terapiju da bi bolje gangsterisao, kao što je Gering glumio bostonskog advokata u Nirnbergu, tako se mračnjaci danas pozivaju na PK.

Populistima se opraštaju falsifikati, laži, krađe i lopovluci i pronevere, istinske rasističke izjave, istinsko zlostavljanje žena i maloletnika i maloletnica, populistima i čudom izabranim marionetama se oprašta ama baš sve i svašta, i glupost i laž i pravo zlodelo, ali liberalima i socijaldemokratama se neće oprostiti što su pušili u ve-ceu.

Džastin Trudo će da završi kao doktor Rakar iz "Alana Forda".

I svet će tada postati zaista mračno mesto.

ODBOJKAŠI/CE U ANKARI

Ove godine sam video ovakvu nekakvu karikaturu: siroma' (vidi se, pocepan) čovek trči sav radostan do žene, takođe sirote i s dojenčem u naručju, i – raduje se: OSVOJILI SMO ZLATNU MEDALJU!. Ne mogu sada da je nađem, a postavio bih je kao ravnotežu ovoj neobjašnjivoj, iracionalnoj žarkoj želji, čak potrebi da naši pobede – u finalu Vimbldona, na primer, i otoič u finalu evropskog šampionata u odbojci za žene (valjda samo za žene, jer o tome je zapravo ovaj post!), iako znam da ja nisam ni učestvovao ni pobedio ni izgubio, te da je to navijanje samo moj lični neuspeh, pogrešna terapija za moju uniniju, nemogućnost da se disciplinujem, slabost duha i transfer na druge.

I bio sam srećan zbog Đokovića kao da sam ja pobedio Federera, i isto tako sam navijao za naše odbojkašice usred Ankare (usred grotla u Ankari) a bez televizora sam to finale posmatrao na laptopu, seckajućoj RTS Planeti (crk'o mi mali ekran prošle godine), spor internet, loša i prenapučena Planeta, i kada se stiglo do 5. seta – Turkinje dođoše do 9,-og poena. Poraz je visio u vazduhu (po pravilu, gol visi u  vazduhu, ali to ume da čini i poraz).

I: ja odoh, sklopih laptop, nazuh patike i odoh u kinematograf da po ko zna koji put pogledam Bilo jednom u Holivudu..

Tog dana su i naši košarkaši već bili izgubili od Španije. Međutim, za njih sam imao plan B. Naime bila je to Win-Win situacija, budući da sam se unapred „malo" razočarao posle nepozivanja Kalinića i Nedovića, pa sam mogao cinično da trijumfujem u oba slučaja: ako naši pobede, biće mi, naravno, milo, jer naša Srbijica je zaslužila taj uspeh, to je naš sport, Žeravica, Stanković, Popović, Šaper, svi nas napadaju i svi se trude da nešto štrpnu od nas, pa eto melema na ranu, a ako izgube, e onda zna se: ćelavi seronja meša politiku u sport, tako im i treba kada politikantski šusteri vode sport.

Ali, ovde kod odbojkašica, nije bilo plana B. Zaostatak u poenima u 5.-om setu, atmosfera na terenu i u publici i pesimizam našeg komentatora (a posle, kada je na Jutjubu objavljeno nekoliko snimaka celog meča, vidim da su nas i ruski {ukrajinski?} komentatori otpisali "ispustili šansu u četvrtom partu...").

I, odem ja, dakle, u bioskop, da se ne nerviram, odem da ponovo pogledam film Bilo jednom u Holivudu. U Takvudu.

Procenio sam da će mi biti lakše da za poraz saznam naknadno, a ako se desi pobeda, biće repriza snimka oko 02.00 na, nadao sam se, malo manje naseljenoj RTS Planeti. Išao sam pešice, i negde pred pijacu Đeram, vidim s ulice na velikom ekranu televizora u jednom kafiću crvenu brojku 14 u plavom krugu, meč lopta znači, ali odupro sam se želji da uđem u dotični ugostiteljski objekat da vidim ko vodi, mislio sam da su to Turkinje. Pesimista!

Pogledao sam film ne znajući za rezultat. Tako da sam se kasnije obradovao dvostruko. Naše odbojkašice su odbranile titulu na evropskom šampionatu pobedom protiv domaćica velikim preokretom u 5.-om setu.

Pogledao sam snimak natenane, i to na Jutjubu, da me ne seca RTS-ov kanal, a onda posle nekoliko dana i dva druga snimka s engleskim, odnosno srpskim komentarom.

I, šta sad, neke Turkinje me podsetiše na početak filma Soje Jovanović Put oko sveta po motivima Nušićeve komedije:::

Naime, Turkinje jesu bile lepe i zgodne i sve po redu, ništa ne zameram (ja sam matora odrtina, ko pa mene pita), samo... ovaj, neke su u najmanju ruku delovale izrazito dominantno, ali ni to nije ništa loše, ne kažem ja, dakle, ovaj, ništa, međutim, bar jedna igračica (?) ostavila je takav utisak kao da bi mogla da zaigra u filmu „Igračka plačka" Nila Džordana.

Znači, Ebrar Karakurt, devojačko Kalakurnica, s brojem 99, liči na Dražena Petrovića. Možda bi trebalo uvesti i sportska takmičenja za neodređeni rod? Kapitenka Eda Erdem Dundar, jedna od dve najlepše njihove igračice, podseća na Španovićevu i Hrkalovićevu. Seksi. Evo:

na slici gore: Eda Erdem Dundar

Ali ova gore turska virdžina Karakurt preseče me kao Tkačenko, bre.
Tako da je u nedelju uveče pobedila ženstvenost protiv preforsiranog treninga, da blago zaimitiram Duška Koraća. Ne da kritikujem Turkinje i Turke, i one su, kažem, seksi, mȁ da bih reč rekao, ali – ironija sportske sudbine jeste to da je odlučujući poen za Srbiju dosuđen zbog „pecanja", a od svih mišićavih i zategnutih Turkinja, pored mreže se zatekla i u nju upecala jedna od, kako da kažem, neću da kažem, naj..., mȁ neću da kažem, mȁ dobro, 'ajde da kažem, neću ipak, i, ovaj,  ta se igračica, ovaj, upecala – grudima. Levom dojkom.

Što je zapravo u nekom smislu i sportska nepravda ili nesportska pravda. (To Karakurtici ne bi moglo da se desi.)

I za kraj da dodam da je selektor Turske, Italijan Đovani Gvideti – pljunuti Robert Levandovski.

  * * * *

(Veljkovićeva servira kod 14.12)

Post Scriptum za "Bilo jednom u Holivudu"

Teško je oprostiti se od ovog bioskopskog čuda, koje mi je pružilo ugođaj virtuelne stvarnosti, teško je rastati se od jednog od četiri (4) filma koji su mi obeležili XXI vek (u prethodnom postu su taksativno nabrojana ostala tri {3}). Treba mapirati jedan svet, koji se samo pretvara da je istorijska travestija a u stvari je više rediteljeva zbirka anahronizama po njegovom ličnom ćeifu, jedna amerikanska sudbina Amelije Pulen.

Evo još nekih zabeležaka:

– film C.C. and Company koji Šeron Tejt gleda u bioskopu Bruin snimljen je 1970.

– na ranču Džordža Spana ipak ima i drugih muških glavâ osim Klema (on je valjda izbušio gumu na Daltonovom „opakom" {kako kaže Zmija, odnosno Snejk} žutom kadilaku kupe de vil) i Teksa. Naime: vide se neki krotitelji konja, koji se, međutim, uopšte ne mešaju dok Klif But mlati Klema. Dalje, kada se Klif raspituje za Spana i izazove najpre čuđenje a zatim bes kod devojaka, iz obližnje prikolice izađe neki Željko Bebek, koji ima muke da zakopča kaiš na pantalonama. A pre toga, dok se još vodi prijateljski dijalog između Teksa i Klifa, iza leđa ovog drugog se vide dva bradata tipa nalik udvojenom Hariju Džeksonu. Ali, kada je Teks „snimio" Klifa i odjahao, nestali su i Hariji Džeksoni, pa se nijedan od ovih rutavih nije umešao dok Klif je mlatio Klema. Teks je, doduše, bio obavešten o incidentu, pa je podbo konja mamuzama i pohitao, ali je ipak zadocnio – zahvaljujući tome što filmsko vreme nije htelo da, kako bi rekli u Žarkovu, „isprati" realno vreme, to jest poštovalo je pravila žanra a ne svetovnu, fizikalnu logiku.

– na ranču Džordža Spana, na zidu njegove sobe, desno od vrata, vidi se tabla sa četiri ocila, koja liče na ćirilična slova S, znači C. Poređani su, doduše, vodoravno, a ne u dva reda, ali to su ipak srpska ocila, što svedoči o Tarantinovoj ljubavi prema Srbiji i Jugoslaviji (a šta zna Amerikanac o našem grbu itd.). O toj ljubavi svedoče i dva predmeta u šupi na imanju Rika Daltona: na zid te šupe odmah do vrata prislonjen je bacač plamena (po savetu Puškina, Plamenova i Čehova), iznad njega je okačen crveni muvomlat, a iznad stolarskog radnog stola su dve testere, koje neodoljivo podsećaju na – srbosijeke.

–  glagol "to dig" koristi se četiri (4) puta u smislu „(ne) gotiviti“, dvaput to kaže Rendi, glavni kaskader, a dvaput na ranču to kaže hipi-đevojka Cicamaca.


–  u I delu Klif But u svojoj prikolici spravlja makarone sa sirom. Bilo mi je potrebno nekoliko gledanja da ustanovim da je onaj prah boje karija koji on  iz kesice sipa preko makarone – čedar sir u prahu. O tome je pisala kritičarka sajta Vulture  Hanter Haris na ovom linku  i ona se očigledno zaljubiška u Breda.

–  epizoda „Maniksa" koja se tokom spravljanja pomenutih makarona vidi na crno-belom portabl televizoru zove se Death in a Minor Key i iz te epizode na Jutjubu postoji samo ovaj kratki video:

– u prikolici Klifa Buta, veoma kratko, na samo nekoliko sekundi, u sceni u kojoj se smenjuju Klifovo kulinarstvo i gornja epizoda „Maniksa“ – vidi se revolver pored pepeljare. Revolver treba da objasni zašto je Rik Dalton u prethodnoj sceni svog prijatelja nazvao Edijem Marfijem. Taj odlikovani ratni veteran i glumac je po povratku iz rata spavao s napunjenim pištoljem, a jedna od njegovih žena je posvedočila da je uperio oružje u nju.


– Gejl Fišer, Maniksova sekretarica, na prvi i drugi pogled mi je ličila na Širli Besi (devojačko Bejzi).

– neverovatna upornost u detalju: sve ono što su hipi devojke pronašle u kontejneru na početku I dela posle se vidi u kući Džordža Spana na kraju II dela (tost hleb u celofanu, narandžaste šargarepe prebogate beta karotenom...).

– dijalog iz filma (poslušaj na linku!)  C.C. and Company koji Šeron Tejt gleda u bioskopu Bruin ama baš nigde ne može da se nađe na internetu. To je zaista bio frikovski izbor Tarantina i njegova krajnja pedanterija.

– Frančeska Kapuči ima fenomenalan heklani crveni kombinezon kada s Rikom Daltonom sleti na "El Segundo". Da li je ispod bila gola? (Jedan argument govori protiv te teorije...)

– putnik pored Klifa Buta u avionu čita Tajm iz avgusta 1969, a na naslovnoj strani je Džon Vejn povodom filma True Grit (u našim bioskopima i ksnije u Kinoteci prikazivan kao „Čovek zvani hrabrost“).

– u II delu, dok Klif But (posle popravke antene, znači za svoj groš cunja i lunja) vozi Rikov kaadilak (pozajmio ga je bez pitanja?;ne mora ni da pita?; verovatno ovo drugo...) nakratko se vidi bilbord s reklamom za Tanya losion za sunčanje na bazi kokosovog butera; pesma iz te reklame je zarazna. (Varijanta: hm, možda sam tu reklamu spazio u I delu, dok se Klif vraća svojoj kućici-prikolici u svom ofucanom kabrioletu; da bih to proverio, moraću da pogledam film još jedared! Damn! P.S. Pogledao i ustanovio: bilbord s Tanya vidi se u I delu, dok se Klif s koskom vraća svojoj prikolici. "Gotovo!", što bi rekao Avram Izrael.)

– u II delu, dok se Klif vraća da popravi antenu i malo pre nego što po drugi put sretne Cicamacu, na radiju se čuje simpatičan lapsus voditelja dok govori vremensku prognozu: on kaže „no smog", a onda se brže-bolje ispravi „I mean, a lot of smog".

*   *    *   *

U nekoliko navrata sam film gledao i dvaput na dan. Naseo sam pričama na jednom forumu da je u Fontani puna sala, pa sam se, pomalo razočaran polupraznom salom Džejms Din u Takvudu, zaputio tamo, ali kada sam stigao – kao da sam zalutao u grad duhova ili napušteni kaubojski grad. Stepenice koje su vodile na nekadašnju blagajnu bile su (očigledno odavno) zamandaljene a neki klošari koji su  na stepenicama blejali uz pivo su me gledali kao zamlatu dok su me obaveštavali da „blagajna ne radi“ i davali lažne smernice da je nađem. Poslednji put sam bio u Fontani fiskalne 1983! Osećala se atmosfera iz filma „Oslobađanje", ali bio je sunčan dan i mnogo svedoka... Kada sam posle dva kruga oko betonskog poliedra našao tu blagajnu, letargični biletar je samo blenuo u mene i nije mogao da se načudi što hoću da gledam film. U pošti desno od blagajne nekakav "čuvar" je prekidačem otvarao vrata i na prominclu puštao građane da uđu kao da je reč o banci iz nekog heist movie-a i maltretirao nezaštićene lokalne domaćice i snaše. Iživljavao se kao friško zaposleni radnik obezbeđenja, navikao da pokazuje kuburu zadenutu za pojas. Na zidovima fontanskog bunkera su još stajali predizborni plakati od prošlih izbora, sve jedan obožavalac Desanke Maksimović do drugog. Popločane staze i stepenici su se raspadali a iz procepa je rasla travuljina. Pravi vodoskok u središtu „kompleksa" je nekim čudom radio, ali kao da je puk‘o hidrant, i to se vidi na jednoj od fotaka. „Kompleks“ je izgledao kao jedini provincijski trg, kao selendra kojoj preti demografska smrt, samo malo manje ruševno od zemunskog „Pinkija“, koji decenijama izgleda kao raspala bliskoistočna bolnica posle raketiranja..

Autobusom 77 sam se posle avetinjskog gledanja filma u Fontani – već se smrklo, vidi se na forki – vratio do Makedonske ulice, Kondinom popeo do Kosovske, i, u onoj pekari koja milosrdno nudi i knedle sa šljivama, kupio milihbrot i udobno stigao na drugu projekciju (od 22.00) u Takvudu. Zelenu kesu s kolačima posle sam sve vreme držao sam u krilu. Zabeležio sam odjavnu špicu s prethodnog prikazivanja u sali „Džems Din".

Jednom mi se dogodilo da sam jeo nešto slano pre filmova pa sam trknuo do fontane kod Beograđanke da se napijem žedan kao pionir koga vode na doček druga Tita. Bio sam žedan kao lik iz romana Franceta Bevka Crna braća...

Na svakoj drugoj projekciji događalo se da neko izađe (gotovo uvek parovi). Iz reakcija koje načujem neposredno posle filma uglavnom izbijaju ravnodušnost/začuđenost, dosada i nerazumevanje. Ni muzika kao da nikoga nije dotakla. Taman kada se meni konačno dopao neki Tarantinov film, on je druge ostavio ravnodušnim ili ih čak razočarao u reditelja. Kako je to dobro! Čitav Tarantino sada samo za mene.

(Te divne nefotošopirane hipijevske šapice!)

Treba pomenuti i titlove. Oni su veoma dobri. Mislim da su na nivou titlova za „Ameliju Pulen", a taj film je prevela, ako se dobro sećam, doajenka za francuske filmove. Samo jedan manji propust sam uočio: „Tako da nema poente", a bilo bi bolje „Tako da nema svrhe", ali – razumelo se. Ja bih dalje cepidlačio kod prevoda naslova dve serije „Virdžinijanac" (bolje „Čovek iz Virdžinije") i „Pejton plejs" (bolje „Gradić Pejton"). Međutim, kod ovog prvog naslova je jamačno uticao ograničen broj karaktera u titlu, a osim toga prevodilac je verovatno mlađahan, dok je meni s mojih 87+ godina lako da pamtim sve to, ja sam prisustvovao kao delegat i osnivačkom kongresu KPJ u Vukovaru.

A, s obzirom na moju dob kojoj preti grob, ovo je gotovo izvesno i poslednji film koji će me tako snažno dirnuti i naterati da više puta odem u kinematograf. Zapazio sam i jednu simpatičnu egzibiciju u titlovima Bilo jednom u Holivudu, naime, na samom početku Majkl Medsen kaže „ubico na ucenjene glave". Ali u svakom dužem (znači najmanje 2 sata dugom) filmu ima poneki simpatični

„kvrc", sećam se da su dva takva postojala i u Ameliji. Kako god, titlovi zaslužuju ocenu 5-. Preovlađuju dobra rešenja, čak i vrlo uspeli prepevi (npr.„Hej, nisam te zaboravio" od „Hey, I remember you", pa zatim „pijan kao letva", i tako dalje, sad ne mogu da se setim, dok kroatizam "bedak" i retka "skotina" deluju osvežavajuće).

Dok sam sedeo u „Kaфeteriji" kod Fontane čekajući projekciju od 17:30, osećao sam se daleko kao da sam u Somboru čak u Rumuniji. Četiri Romkinje, odevene kao za matursko veče (ali u japankama i papučama) počeše ispred kafića jedna drugu da jašu na krkače. Usnimio sam ih tek kada su završile s tom gimnastikom i stale ispred zebre.

Teško je oprostiti se od ovog filma. On je džinovski pazl. Tarantino je rekao da je godinama pokušavao da napiše roman o ovoj temi, ali mu nije spelo, pa je prešao na scenario, a rad na njemu je po njegovim rečima trajao pet (5) godina. Sada, kada sam siguran da ama baš nijedan kadar i nijedan zvuk u miksu tona nije slučajan, to me i ne čudi. Scenario bi možda i mogao da se napiše za nekoliko dana, ali samo kada bi sve bilo arbitrarno, slučajno odabrano. Ali, mislim da to nije slučaj. Postoji nekoliko paralelizama:

– ono što glumi Rik Dalton // ono što uživo čini Klif But; 

– ono što uživo zbori Trudi Trejsi Riku Daltonu //ono što on njoj, kao lik liku, čini u seriji "Lanser";

– ono što Dalton misli o hipicima // ono što on mora da radi u filmskoj industriji;

– ono što Šeron Tejt radi na filmu // ono što Klif But radi u životu;

– Šeron Tejt // Rik Dalton posmatraju sebe na filmu odnosno te-veu;

– dolazak Romana Polanskog // Rika Daltona s respektivnim friškim suprugama na aerodrom „El Segundo“.

I to nisu jedini paralelizmi.

Dalje, tekstovi pesama su važni i oni komentarišu sekvence tokom kojih se čuju. Treat Her Right na samom početku predskazuje manipulativni odnos producenta Švarsa/Švorca: on najpre zavodi glumca komplimentima, a kada filmska zvezda spusti gard, usadi mu anksioznost, zaigra na sujetu i – zbari ga da pređe na špageti-vesterne. Hungry od Pola Rivira i Rejdersa (tokom kratkog pojavljivanja Čarlsa Mensona) užasno je razotkrivajuća. I tako dalje, svaka pesma ilustruje svoju scenu. Saundtrek je film u Brajevoj azbuci... Znači, džinovska slagalica, i ako se bilo koji delić uzme zasebno – on ne pruža nikakav smisao, deluje štaviše proizvoljno, ali u celini se pokazuje kao jedini moguć. Ovaj film je kao ona kutija s uspomenama iz filma Čudesna sudbina Amelije Pulen – samo je vlasniku potpuno jasan smisao svakog pojedinog predmeta. Delići ove filmske slagalice imogu se rekonstruiati, možda i u nekom doktoratu iz filmologije, ali tek posle višekratnog gledanja i beleženja, kako rekoh u prethodnom postu, kao ono kada je Bubiša Simić beležio note gledajući film „Bal na vodi" danima po nekoliko puta dnevno.   

Teško je oprostiti se od Bilo jednom u Holivudu, ali to se jednom mora učiniti i neka to bude jednom – ne toliko neverovatnom! –,pretpostavkom: ona scena u kojoj je Klif But dopratio Rika Daltona iz restorana Musso&Frank (i kada mnogi gledaoci prvi put odjednom primete maramče iz kaskaderovog levog {valjda; njemu levi nama desni, ha?}) džepa,  e, tada u kadru snimljenom s krana vidimo Klifa kako se pozdravi, mahne i odlazi do svog kaljavog folksvagenovog kabrioleta Karman Gija – pretpostavka, naime, glasi da to nije bio Bred Pit, već – stunt double. Kaskader dubler za kaskadera dublera – on je onako ludo vozio kola u toploj februarskoj losanđeleskoj večeri dok je s radija pičila očaravajuća mjuza, a ne Pit. Sto posto dubler, kad vam kažem: vidimo periku, i guza je kaskaderu malčice zaobljenija, je l' tako?, ne vidimo lice, ili se lice vidi toliko kratko da gledalac ne može da uoči da je to dubler, i to je dvostruka ekspozicija iz muzike preneta na film, to je trostruko maskiranje, koje se graniči s autoreferencijalnošću. (U sceni kada Rik Dalton u „14 pesnica Meklaskija" prži naciste bacačem plamena, očigledno je da kaskaderi nose azbestne maske i kombinezone ispod uniformi.)

Ovo je film bez digitalnih efekata (okej, jedan ima), simbolički možda poslednji „filmski film" kako se nekada snimao (ako se ostvare glasine da će klasične kamere uskoro prestati da se iznajmljuju i da studiji više neće snimati na filmskoj traci, što bi trebalo da bude jedan od razloga što će Tarantino da prestane da režira i da se prorijentiše na pisanje), ovde gledamo glumce kako glume, ovde u dugim kadrovima i krupnim planovima mi vidimo lica, emocije, transformacije, ovde rezovi i efekti ne zaodevaju šupljinu u bleštavo ruho akcije kao u igricama: ako akcije ima, ona je delo kaskadera koji rizikuje život. Čudo se događa u montažnoj sobi i na višekanalnom magnetofonu, a ne na kompjuteru.

* * * *

Ček, ček...! Ono maramče s koskom za Brendi. Pogledao sam film (ipak!) još jednom (i usput svratio kod
„Kodžića" zbog jedne jakne u stilu matorog Toma Džonsa) i tek sada sam uočio da se koska u Klifovom džepu nalazi odmah po izlasku njega i očajnog Rika Daltona sa sastanka s producentom Švarsom/Švorcom. Znači, gotovo je sigurno da su iz kuhinje najstarije holivudske ćevabdžinice počastili kaskadera: „evo za druga Buta kost, da ponese...", ali, pazi sad, to što on čim se vrati u prikolicu kuva čizi makarone sa sirom (dvostruko čizi, znači) može da znači samo to da nije ništa jeo u restoranu! Rik je bio stipsa i dok je on imao poslovnu večeru sa đavoljim producentom Švarcom/Švarsom/Švorcom, njegov batler, bodigard i najbolji frend Klif samo je grickao celer iz bladi merijâ (koliko promila je posle imao?)?! Eto to je taj obezdušeni Zapad... 

Ma da li je moguće da još nije kraj i da ću film pogledati još koji put pre nego što bude upokojen u Kinoteci?