TROIS HOMMES À ABATTRE (French 1980 film)

 

r.: Žak Dere; ul.: Alan Delon, Dalila  Di Lazaro, Pjer Dus, Žan–Pjer Daras, Kristijan Barbije 

 

I DELON UMIRE

 Ili: PAKJULA NA FRANCUSKI

 

Paranoična trilogija Alana Džeja Pakjule (devojačko Pakula) – koja je odrazila šmirantsko liberalno drmusanje čamca posle Uotergejta – doplivala je Atlantikom i do Francije, i to najpre u književnosti preko romana Žan–Patrika Manšeta „Le Petit Bleu de la Côte Ouest“, majstora noara i detektivskih priča, a onda je majstor akcije i trilera Žak Dere to dofatio i snimio film poznatiji po pitkijem amerikanizovanom naslovu „Three Men To Kill“. Ništa nije moglo da omane, pa i nije. Manšet je pisao scenarije za poznu moralističku, demohrišćansku fzu Kolda Šabrola, a doživeo je da mu u jednoj američkoj ekranizaciji glumi Šon Pen.

Elem, taj mitski vojno–industrijski kompleks je i ovde kriv za sve. Film traje 95 minuta sa sve špicom i u prvih dvadesetak minuta ne bih pogodio da je to Dere usnimio već neki festivaldžija koji drži Kafkinu ili Beketovu knjigu pod jastukom, jer je se u početku vidi samo ta paranoja, a ostalo ništa. (Lažem, vide se i sisići i ostatak Dalile Di Lazaro, italijanske manekenke i glumice i sve čestitke na tome.) Kao onaj vic Uoltera Mataua ubačen u scenario „Šarade“: „Ove hemijske čistionice su sve gore: prošli put su mi vratili samo fleku!“ E tako je ovde sve bila antonionijevska paranoja ama ič bez konteksta i neke tzv. priče, ali to se vrlo brzo popravilo i film je od dvadeset-i-nkog minuta likove – dotle kao u dečjim bojankama date samo u krokijima – lepo obojadisao i popunio, a Dere nam je podario i jednu odličnu jurnjavu kolima i zdravo ubedljivu pucačinu, s nekoliko uništenih prometala i čak eksplozijom na benzinskoj pumpi (premda snimljenoj na kvarnjaka, da se ne vidi da nema tu nikakve benzinske stanice; tu se ipak pokazalo da Francuzi nemaju baš toliko para...).

Svaki film u kome se pojavi mlad i lep Delon (a on je bio lep i mlad /ili omatorio kao katedrala/sve dok nije propao načisto) – praznik je za gledaoce i on je vazda imao dobar ukus za žene pa tako nema nikakvih tata–bradâ, silikonskih čepâ i ostalih hipopotama, no sve zdravo izgladnele hipi čupavice, koje je Tirke povodom Kana u vreme bombadrmana 1999. rezignirano ali  precizno opisao jednom rečju: „sisići“.

Naravno da pravi francuski krimić – za razliku od našeg amaterizma – ne oseća nikakav kompleks pred amerikanskim i ovde čak ima i socrealizma, o čemu sam pisao na nekadašnjem Lukovićem sajtu i u časopisu Knjigomat – naime esejima o razlikama između italijanskog, francuskog, američkog, britabnskog i istočnoevropskog krimića kao posledicama razlika u proverbijalnom mentalitetu.

Ovde se, tako, vidi sledeće: onaj francuski bakelitni telefon s pomoćnom slušalicom, doručak je kakao spremljen u lončetu, koji se pije iz lavoara (u kojem bi Crnjanskijevi likovi pirkali noge /videti u "Seobe II") i u koji (lavoar) se umače kifletina namazana s pola kile butera i 200 grama džema, puši se sve u šesnaest za trpezarijskim stolom (em Francuzi, em 1980.!), špijunke i interfoni, francuske bolnice izgledaju grđe i birokratskije nego u našem filmu „Nije lako s muškarcima“ i u čehoslovačkoj seriji „Bolnica na kraju grada“, dok su asasini simpatični hipici odeveni u najbolja odela i naučeni manirima (kao ona dva ugursuza u filmu „Dijamanti su večni“), salonske stančuge, upadljivo buržoaskije od novogradnji i sve tako po redu.

 

 

Zaplet je sledeći: Žerfo (Delon) je bonvivan koga bi izdržavala dobrodržeća majka hotelijerka da on nije lep i pametan pa živi od profesionalnog igranja pokera noćom. I jedne večeri, dok se vozi ka partiji pokera, on naleti na – on misli – automobilsku nesreću i odveze povređenog čiču u bolnicu. U preambuli filma mi vidimo nekakav poluzvanični sastanak budžâ iz spomenutog vojno–industrijskog kompleksa s nekim tipovima iz anglosaksonskog vojno–industrijskog kompleksa, neke navođene rakete se žele prodati pa se ne žele kupiti, nije bitno, to je ionako „mekgafin“. Iz ponašanja domaćina tog neformalnog ali važnog sastanka štoi vonja po kubanskim cigarama i prastarom konjaku, vidi se da on ima veze "neimenovanim centrima moći" i da je bezadovoljan ishodom. Izgleda veoma zlokobno taj tip i uz to ima nekog persijskog mačora koji liči na Aleksandra Berčeka s perikom. KAda on češlja mačora (nema metafore) stavlja nam se do znanja da je on neki francuski Blumenfeld i da onu trojicu koji odlaze – treba ucmekati. Taj gazda je Emeriš (Pjer Dus). I dvojica su uspešno likvidirana, ali preživelog je Delonov Žerfo odvezao u bolnicu i on se ponosi dobrim delom...
 

(Asasini iz Dijamanti su večni.)

...što je uspešno i odglumio, iako cupka od nervoze jer propašće mu partija pokera...! On ne zna da je ranjenik zapravo upucan, što nama pokazuje sveznajuća filmska radnja a ne zna ni da su asasini saznali ko je on i – kao u onom Hičkokovom filmu –  misle da je umešan,  ama niko da pretpostavi da je to slučajnost.

I kreće lov na čoveka. Kao što reče Hičkok, u tome je caka: mi znamo da ga jure, ali Delon ne zna i mnogo se brate štrecamo kada na plaži pokušaju da ga udave. Veoma lepo je prikazana ta scena, šlezingerovski dokumentarno, kao u „Maratoncu“, alal vera, Dere.

Tada smo već preživeli nekako beketovštinu iz prvih dvadesetak minuta i uživamo. A tu su i sisići.

Kada Delon za pomoć zamoli nekog njihovog Dilparića iz tazbine u penziji („Litar“, u tumačenju fenomenalnog Kristijana Barbijea) ovaj radi sve po propisu, i to je dragulj filma, u toj drugoj trećini, čika sve zna kako treba, uđe u stan umesto poluuplašenog Delona, kaže mu: "Za 7 minuta pozvoni! Ako kaže "Popni se!",  a ako kažem "Sve je okej, popni se!, begaj glavom bez obzira!" Kakav profesionalac, prosto da poželite francuskom udbašu kurac da popušite! I Delonu malo došlo smešno... I on sačeka 7 minuta, pozvoni na interfon i čuje "Ppn ise!" A gore udbaški mačor kao lav u kavezu. "Nalij mi viski!" I tada pozvoni komšinica... I to je okej. Ali kada opet neko pozvoni, i udbaš umesto još uzrujanog Delona ode da pogleda na špijunku ko je pozvonio – dobije metak u oko.

I tada sledi i ona izvanredna jurnjava kolima na kraju koje Delonov lik ubije jednog od dva asasina.

Tu film ipak ne pada, mada se nalazi pred nerešivom dilemom: ako bi se napravio hepiend, džabe paranoja plus nije realno, brate, ali ako se nastavi samo s „mekgafinom“, onda bi to moglo da smori. Jer, ovde ne može biti ne samo srećnog kraja nego bilo kakvog kraja: kako je Tirke u analizi "Dosijea Iks" utvrdio, obrazac te serije je isti kao u seriji "Zakon & red": najpre se sumnjiv pogrešan, onda se nađe krivac i na kraju kada treba zaključitui slučaj - on pobegne, kao i vanzemeljac koji se iskrade...

Pa ipak, naša briga za Beu, lepu Dalilu, oja uspeva da - makar i uz pomoć Njegovog Veličanstva Slučajnsoti - pobegne od možda i previše trapavih ubojica, drži gledaoce u napetosti, a ima i jedan simpatičan lik, good guy iliti un bon gars, Košar, u tumačenju Žan–Pjer Darasa s elementima Kluzoa čak, bezbednjak ili istražitelj ali profesionalac, što bi rekli blokaderi, tako da je lako naslutiti da će i on da nadrlja.

Ovo je možda jedini film u kome Delon gine. (Japanci to kanda nisu mogli da podnesu pa su isekli kraj, da se radišni narod posle napornog radnog dana ne nasekira u bioskopima. Bata Živojinović je jednom rekao da Džon Vejn, Dems Stjuart, Klint Istvud itd. - niakda nisu poginuli niti igrali negative na filmu... Nije baš tako; umero je Vejn, živ nije, Fonda je igrao zlikovca /pa su i to isekli.../, ali to je zaista zanimljiva tema za zaseban esej.)

Ko zna, možda je Varufakis imao u vidu i ovaj film (osim Gavrasovog  „Z“, kako reče čika Božidar Zečević u kritici filma o propasti grčke reforme) kada se odlučio da bude samo teoretičar levice i da se ne suprotstavi Merkelovoj baš po svaku cenu...

 

 

Zemaljski dani teku na američki način "A Man on the Inside" (Netflix 2024 series)

U iščekivanju važnih vesti u nedelju 30. XI, izbindžovao sam prvih 6 27-minutnih epizoda od 8 komada u I sezoni, na ruskom sajtu, bez reklama, bez titlova, deluks kvaliteta slike i tona.

Majkl Šuri, koji je franšizovao Ďžervejsov "Ofis" i pisao mlake skečeve za Subotom uveče uživo godinama -> nije mogao bolje.

I ovo je dakle hladnjača za održavanje neumrlih (a neki su izgleda i opandrčili, ali nisu obavešteni) glumaca koje smo decenijama gledali u amerikanskim serijama, krimićima, dramedijama, komedijama itd. Veronika Kartrajt, Sjuzan Ratn, Klajd Kusacu i mnogi, mnogi drugi. A predvodi ih Ted Danson, koji sada liči na kombinaciju Džozefa Kampanele i mog đeda-ujaka Kecojevića. 

Tirke je još 1980-ih rekao za ovakve serije: mlaka voda za male pare, te da je najveća vrednost sličnih  proizvoda - trajnost, da serije postaju sve bolje svakom sledećom sezonom. "Tek posle stote epizode počnu da prijaju.) Tirke se oduševio onom serijom o bakutama koje se čak i prcaju i to je procenio epohalnom revolucionarnom inovacijom za ove naše krajeve u kojima se babe posle 50. ne kupaju pre sahrane, a čiče kravatama vezuju pantalone sa faltama ispod grla.

Ja ne mogu da ne primetim životni standard, kao da je predsednik Amerike neki švedski socijaldemokrata, što je totalno nerealno. Plus razbacivanje hrane (nikada ne pojedu ništa, nema činija sa salatom, već u jedan tanjir i lebac i jelo i salata, a pored čaša iz koje se nikada ništa ne otpije). 

Plus diversifikacija, tako da je plavojci "ćerki glavnog lika" dopanuo azijatski zetonja. I gomila etno različitosti u samome domu. I nigde nesuglasica jebote. I matorci se jebu.

Epizode traju po 25 minuta bez reklama  i tačno osećate gde bi bio nasnimljeni smeh da ga ima. Serija je snimana s više kamera, ali kao da je snimana jednom, jer su kadrovi "otpozadi" očigledno načinjeni iz off-a... 

Problem starosti je zapravo romantizovan premda je nominalno realan, ima umiranja, ima kancera, ima svačega, ali to je prikazano onako holivudski, da se ne ispovraćate. 

Zaplet je debilan: privatna detektivska agencija prihvata slučaj krađe u staračkom domu i rešava ga tako što podmetne čiču da špijunira, a čiča koji se javi na konkurs te agencije jeste friški udovac čija se ćerka odselila da rađa sinove Azijatu, koji je dobar na 'leba da ga mažeš. 

I onda se matorci u domu malo svađaju, malo bonduju, malo karaju, pa opet malo džapaju, kao u Paskaljevićevom filmu. Neverovatna socijalna zaštita u Ameriki, kao da je Holandija, jebote. Ne mogu da verujem. Kao što nisam mogao da verujem da u onim čehoslovačkim sapunicama radni čovek može da jede šniclu svaki dan.

Gledajte i podsetite se šta Vreme čini ljudskom telu. I počnite da vežbate Taj-či i pređite na zdraviju ishranu.