r.: Rasel Krou; ul.: Rasel Krou, Elsa Pataki, Lijam Hemsvort, Lin Džilmartin, Denijel Makfirson, Stiv Bastoni, RZA
Ponovo sam morao da odgledam reklamu za čarape Prebold i pljačkanje banaka:
I u ovom filmu imamo iskupljivanje dobrog bogataša koji se obogatio ili s krvavim prvim milionom, ili mu je biznis prljav sam po sebi. Krou je i scenarista i reditelj i producent i glumac. Prosto da čovek pomisli da on želi nešto važno da saopšti, bože me prosti ---> poruči, tj. da je ovo testamentarni iskaz?! Nije valjda da je smisao u onom „novac nije važan ako nemaš zdravlje i ljubav porodice“?!
Ali ko može mrzeti Rasela Kroua, Harisona Forda i Breda Pita? Samo težak peder.
Krou je pre svega Australijanac, ili Australac kako bi se reklo u Marinkovoj bari ili u Žarkovu. On to fino rabi u početnoj sceni malih drugara pokeraša u nekoj austral(ij)skoj provinciji, i njemu su ta domovina i njene značajke isto ono što su akcenti Džonu le Kareu u romanima – posipa ih kao susam preko zemički i ne pita se da li će neaustralijanci sve to ukapirati. Ali nije bitno, tako film počinje, drugari do groba, od malena su stekli ljubav prema kocki. Malo čudno, mora se proznati, zar njihovom uzrastu i mestu prebivališta nije više odgovaralo nešto od sledećeg: lov na zvečarke, vožnja bajkom, pljačkanje trafika, lov na kengurove praćkom, gađanje bumeranzima s Aboridžinima, proizvodnja soka od žaba krastača itd.? Ali, dobro, oni su svi manje više ostali ovisnici o kocki, premda su do danas razvili druge biznise i karijere, osim onih koji ostadoše mladići u telu sredovečnog čiče.
Ah, da, zaboravih: ide i telop – 30 godina kasnije! Rasel Krou je uspešan bogataš, pare je namlatio na tehnologiji za nadzor, i on pozove nekadašnje drugare na izazovnu partiju pakera u svoju prelepu, ukusno projektovanu ali tehnološki monstruoznu kuću na osami. Motiv – nije mu ostalo još mnogo, teška bolest koja ga je spopala neizlečiva je. Pa on želi da svoje pare korisno razdeli, pre svega ćerki, zenici oka njegovog, ali i drugarima – ako zasluže.
Jedina vrednost filma – osim Kroua kao takvog, on je vrednost po sebi u svakom filmu – jeste razgovor Džejka Folkija (Krou) sa šamanom Bilom (Džek Tompson) na početku. Džejk je došao da pokuša da nađe lek svojoj boljci, a šaman mu kaže istinu. „Meni dolaze tri tipa ljudi; 1) narkosi koji misle da će ovde da dobiju najdrogu koju još nisu probali, 2) jadnici kojima treba rame za plakanje i večni živote i 3) oni koji žele mirno da umru. Vidim da ste vi broj 3), pa evo vam droga!“ – on mu pruži lep kožni etui (koji košta jamačno kao kofer Karpisa), u koju hitmeni obično stave omiljenu pucu. Ali, unutra su bočica i špric; „Ovo je serum istine... U malim dozama, dakako. Veća količina donosi smrt, i to vam preporučujem kada više ne budete mogli da izdržite bol...“ Šaman je rekao istinu o "večnom životu". Ovaj uvid je, mora biti, skupo plaćen u fazi riserča, tako rade današnji zapadnjački pisci, omi dobro plate detektivima, agencijama i profajlerima za obimne izveštaje, koji posle deluju kao vrhunska džepna filozofija i začin u njihovim debelim filozofskim romanima ovenčanim Bukerima.
Ovaj ukusni kožni etui će opaliti na kraju filma, a i u sredini će kapi seruma biti iskorišćeni kao serum istine, jer Džejk je pripremio iskušenje svojim nekadašnjim drugarima. Svako od njih ima neku laž, koju će da izlane. Jedna – a tiče se osiguranja i trgovanja akcijama – takođe je skupo plaćena nekom profajleru (nju je izrekao advokat, Džejkov savetnik)...
Na kraju, Džejk je, naravno umro, verovatno bezbolno, jer to je privilegija bogataša. On deli i šakom i kapom svoje pare, pedeset (50) miliona najmanje po glavi prijatelja, Ćerki, ipak, najviše. I svi uzimaju.
No comments:
Post a Comment