LEONORA ADDIO (2022 Italian film)

 

r.: Paolo Tavijani; ul.: Fabricio Ferakane, Mateo Pitiruti, Danija Marino, Dora Beker

 *  *  *

Film brata Tavijanija. Kako to tužno zvuči! Kao „Snežana i 3 patuljka“ (ostali pomrli od kovida i malih boginja), ili kao „Četvorica veličanstvenih“, ili, pak, kao „Talični Tom i jedan brat Dalton“. Umreo drugi brat, Vitorio, ama tuga. Preostali braca je snimio dvobus, prvi, duži i (uglavnom) crno-beli deo o Pirandelovim poslednjim godinama posle prijema Nobelove nagrade i poslednjim danima, kada je njegov testament pomrsio konce Musolinijevim planovima da ga posthumno iskoristi za svoju propagandu i drugi, kraći i po svemu silom nakalamljeni deo, snimljen po priči „Ekser“, poslednjem literarnom uratku velikog pisca. Naprosto je teško uspostaviti neku vezu između ta dva dela, bez obzira što ih „povezuje“ Pirandelovo ime. Taj drugi, kraći deo, mogao je da ide kao kratki igrani film, jer ovako služi kao loš čil-aut posle dosledno sprovedene istorijske rekonstrukcije u prvom. Ali, onaj prvi deo je izvanredan primer montaže u kojoj se mešaju snimci iz „Filmskih novosti“ i friško snimljenih scena, Paolo Tavijani pokušava da uđe u um Luiđija Pirandela tako što počinje dokumentarnim snimcima s dodele Nobelove nagrade što je praćeno čitanjem piščevog dnevnika. Kada pisac umre – Tavijani smelo rekonstruiše piščeve poslednje, predsmrtne misli (halucinacije?) – i ingeniozno ih podupire citatima iz piščevih dnevnika i proze. Zatim je tu efektan „kameo“ Musolinija, koji besni zbog Pirandelovog testamenta (ali mu ne pada na pamet da ga prekrši!), a pravi je dragulj sizifovsko putešestvije „predstavnika opštine“ (Fabricio Ferakane) s pepelom Nobelovca. Sujeverni putnici ne žele da lete u avionu američke vojske s mrtvacem. Taj postratni period je Paolo Tavijani oslikao u duhu filma „Koža“ Lilijane Kavani, a njen metod surove poruge kao protivteže patetici koristio je u drugom delu prvog dela, snimljenog u koloru, koji opisuje konačno podizanje spomenika Pirandelu (naime, to se oteglo na više godina). Ta sahrana, sa sve procesijom, nije protekla glatko, jer bogami nije baš katolički sahranjivati pepeo, pa su urnu na kraju metnuli u – dečiji kovčeg (drugi nisu imali) uz jedno nategnuto sholastičko objašnjenje i amin lokalnog popa.  Taj prvi deo naravno da se može razumeti veoma lično, kao oproštaj brata od brata. Onaj drugi deo, pak,  blage veze nema s prvim i utoliko razočarava. A ima neke bresonovske tragike u njemu. 

Tužno je bratu samome.