Lista najboljih filmova, knjiga, albuma, stripova, serija u 2025.g.

 

Ne pravim liste i ne delim zvezdice. Nikad nisam i nikad neću. 

 

 

s

 

TROIS HOMMES À ABATTRE (French 1980 film)

 

r.: Žak Dere; ul.: Alan Delon, Dalila  Di Lazaro, Pjer Dus, Žan–Pjer Daras, Kristijan Barbije 

 

I DELON UMIRE

 Ili: PAKJULA NA FRANCUSKI

 

Paranoična trilogija Alana Džeja Pakjule (devojačko Pakula) – koja je odrazila šmirantsko liberalno drmusanje čamca posle Uotergejta – doplivala je Atlantikom i do Francije, i to najpre u književnosti preko romana Žan–Patrika Manšeta „Le Petit Bleu de la Côte Ouest“, majstora noara i detektivskih priča, a onda je majstor akcije i trilera Žak Dere to dofatio i snimio film poznatiji po pitkijem amerikanizovanom naslovu „Three Men To Kill“. Ništa nije moglo da omane, pa i nije. Manšet je pisao scenarije za poznu moralističku (demohrišćansku, kak bi to rekel striček Pajkić /a ni Josip Broz Mita ne bi imao ništa protiv/) fazu Kloda Šabrola, a doživeo je da mu u jednoj američkoj ekranizaciji glumi Šon Pen.- 

Elem, taj mitski vojno–industrijski kompleks je i ovde kriv za sve. Film traje 95 minuta sa sve špicom i u prvih dvadesetak minuta ne bih pogodio da je to Dere usnimio već neki festivaldžija koji drži Kafkinu ili Beketovu knjigu pod jastukom, jer je se u početku vidi samo ta paranoja, a ostalo ništa. (Lažem, vide se i sisići i ostatak Dalile Di Lazaro, italijanske manekenke i glumice i sve čestitke na tome. Ona se u prvom pojavljivanju morala pravdati zbog akcenta agentu Košaru, a ovaj ni pet ni šes', već: "Sve je u redi s Vašim akcentom, madmoazel", a u stvari je mislio, "super ste cura"). Kao onaj vic Uoltera Mataua ubačen u scenario „Šarade“: „Ove hemijske čistionice su sve gore: prošli put su mi vratili samo fleku!“ E tako je ovde sve bila antonionijevska paranoja ama ič bez konteksta i neke tzv. priče, ali to se vrlo brzo popravilo i film je od dvadeset-i-nekog minuta likove – dotle kao u dečjim bojankama date samo u krokijima – lepo obojadisao i popunio, a Dere nam je podario i jednu odličnu jurnjavu kolima i zdravo ubedljivu pucačinu, s nekoliko uništenih prometala i čak eksplozijom na benzinskoj pumpi (premda snimljenoj na kvarnjaka, da se ne vidi da nema tu nikakve benzinske stanice; tu se ipak pokazalo da Francuzi nemaju baš toliko para...).

Svaki film u kome se pojavi mlad i lep Delon (a on je bio lep i mlad /ili omatorio kao katedrala/sve dok nije propao načisto) – praznik je za gledaoce i on je vazda imao dobar ukus za žene pa tako nema nikakvih tata–bradâ, silikonskih čepâ i ostalih hipopotama, no sve zdravo izgladnele hipi čupavice, koje je Tirke povodom Kana u vreme bombadrmana 1999. rezignirano (jer je odbio poziv da ipak dođe) ali  precizno opisao jednom rečju: „sisići“.

Naravno da pravi francuski krimić – za razliku od našeg amaterizma – ne oseća nikakav kompleks pred amerikanskim i ovde čak ima i socrealizma, o čemu sam pisao na nekadašnjem Lukovićem sajtu i u časopisu Knjigomat – naime esejima o razlikama između italijanskog, francuskog, američkog, britanskog i istočnoevropskog krimića kao posledicama razlika u proverbijalnom mentalitetu.

Ovde se, tako, vidi sledeće: onaj francuski bakelitni telefon s pomoćnom slušalicom, doručak je kakao spremljen u lončetu, koji se pije iz lavoara (u kojem bi Crnjanskijevi likovi pirkali noge /videti u "Seobe II") i u koji (lavoar) se umače kifletina namazana s pola kile butera i 200 grama džema, puši se sve u šesnaest za trpezarijskim stolom (em Francuzi, em 1980.!), špijunke i interfoni, francuske bolnice izgledaju grđe i birokratskije nego u našem filmu „Nije lako s muškarcima“ i u čehoslovačkoj seriji „Bolnica na kraju grada“, dok su asasini simpatični hipici odeveni u najbolja odela i naučeni manirima (kao ona dva ugursuza u filmu „Dijamanti su večni“), salonske stančuge, upadljivo buržoaskije od novogradnji i sve tako po redu.

 

 

Zaplet je sledeći: Žerfo (Delon) je bonvivan koga bi izdržavala dobrodržeća majka hotelijerka da on nije lep i pametan pa živi od profesionalnog igranja pokera noćom. I jedne večeri, dok se vozi ka partiji pokera, on naleti na – on misli – automobilsku nesreću i odveze povređenog čiču u bolnicu. U preambuli filma mi vidimo nekakav poluzvanični sastanak budžâ iz spomenutog vojno–industrijskog kompleksa s nekim tipovima iz anglosaksonskog vojno–industrijskog kompleksa, neke navođene rakete se žele prodati pa se ne žele kupiti, nije bitno, to je ionako „mekgafin“. Iz ponašanja domaćina tog neformalnog ali važnog sastanka štoi vonja po kubanskim cigarama i prastarom konjaku, vidi se da on ima veze "neimenovanim centrima moći" i da je nezadovoljan ishodom. Izgleda veoma zlokobno taj tip i uz to ima nekog persijskog mačora koji liči na Aleksandra Berčeka s perikom. Kda češlja mačora (nema metafore), stavlja nam se do znanja da je on neki francuski Blumenfeld i da onu trojicu koji odlaze – treba ucmekati. Taj gazda je Emeriš (Pjer Dus). I dvojica su uspešno likvidirana, ali preživelog je Delonov Žerfo odvezao u bolnicu i on se ponosi dobrim delom...
 

(Asasini iz Dijamanti su večni.)

...što je uspešno i odglumio, iako cupka od nervoze jer propašće mu partija pokera...! On ne zna da je ranjenik zapravo upucan, što nama pokazuje sveznajuća filmska radnja a ne zna ni da su asasini saznali njegov identitet i adresu i – kao u onom Hičkokovom filmu –  misle da je umešan,  ama niko da pretpostavi da je to slučajnost.

I kreće lov na čoveka. Kao što reče Hičkok, u tome je caka: mi znamo da ga jure, ali Delon ne zna i mnogo se brate štrecamo kada na plaži pokušaju da ga udave. Veoma lepo je prikazana ta scena, šlezingerovski dokumentarno, kao u „Maratoncu“, alal vera, Dere.

Tada smo već preživeli nekako beketovštinu iz prvih dvadesetak minuta i uživamo. A tu su i sisići.

Kada Delon za pomoć zamoli nekog njihovog Dilparića iz tazbine u penziji („Litar“, u tumačenju fenomenalnog Kristijana Barbijea) ovaj radi sve po propisu, i to je dragulj filma, u toj drugoj trećini, čika sve zna kako treba, uđe u stan umesto poluuplašenog Delona, kaže mu: "Za 7 minuta pozvoni! Ako kažem 'Popni se!', popni se, a ako kažem 'Sve je okej, popni se!, begaj glavom bez obzira!'" Kakav profesionalac, prosto da poželite francuskom udbašu kurac da popušite! I Delonu malo došlo smešno... I on sačeka 7 minuta, pozvoni na interfon i čuj "Popni se!" A gore udbaški mačor kao lav u kavezu. "Nalij mi viski!" I tada pozvoni komšinica... I to je okej. Ali kada opet neko pozvoni, i udbaš umesto još uzrujanog Delona ode da pogleda na špijunku ko je pozvonio – dobije metak u oko.

I tada sledi i ona izvanredna jurnjava kolima na kraju koje Delonov lik ubije jednog od dva asasina.

Tu film ipak ne pada, mada se nalazi pred nerešivom dilemom: ako bi se napravio hepiend, džabe paranoja plus nije realno, brate, ali ako se nastavi samo s „mekgafinom“, onda bi to moglo da smori. Jer, ovde ne da ne može biti srećnog kraja, nego bilo kakvog kraja: kako je Tirke u analizi "Dosijea Iks" utvrdio, obrazac te serije je isti kao u seriji "Zakon & red": najpre se sumnjiv pogrešan, onda se nađe krivac i na kraju kada treba zaključitui slučaj - on pobegne, kao i vanzemeljac koji se iskrade...

Pa ipak, naša briga za Beu, lepu Dalilu,koja uspeva da- makar i uz pomoć Njegovog Veličanstva Slučajnosti - pobegne od možda i previše trapavih ubojica, drži gledaoce u napetosti, a ima i jedan simpatičan lik, good guy iliti un bon gars, Košar, u tumačenju Žan–Pjer Darasa s elementima Kluzoa čak, bezbednjak ili istražitelj ali profesionalac, što bi rekli blokaderi, tako da je lako naslutiti da će i on da nadrlja.

Ovo je možda jedini film u kome Delon gine. (Japanci to kanda nisu mogli da podnesu pa su isekli kraj, da se radišni narod posle napornog radnog dana ne nasekira u bioskopima. Bata Živojinović je jednom rekao da Džon Vejn, Džems Stjuart, Gari Kuper, Klint Istvud itd. - nikada nisu poginuli niti igrali negativce na filmu... Nije baš tako; umreo je Vejn, živ nije, Fonda je igrao zlikovca /pa su i to isekli u mnogim zemljama.../, ali to je zaista zanimljiva tema za zaseban esej.)

Ko zna, možda je Varufakis imao u vidu i ovaj film (osim Gavrasovog  „Z“, kako reče čika Božidar Zečević u Novostima, u kritici filma o propasti grčke reforme) kada se odlučio da bude samo teoretičar levice i da se ne suprotstavi Merkelovoj baš po svaku cenu...

 

 

Zemaljski dani teku na američki način "A Man on the Inside" (Netflix 2024 series)

U iščekivanju važnih vesti u nedelju 30. XI, izbindžovao sam prvih 6 27-minutnih epizoda od 8 komada u I sezoni, na ruskom sajtu, bez reklama, bez titlova, deluks kvaliteta slike i tona.

Majkl Šuri, koji je franšizovao Ďžervejsov "Ofis" i pisao mlake skečeve za Subotom uveče uživo godinama -> nije mogao bolje.

I ovo je dakle hladnjača za održavanje neumrlih (a neki su izgleda i opandrčili, ali nisu obavešteni) glumaca koje smo decenijama gledali u amerikanskim serijama, krimićima, dramedijama, komedijama itd. Veronika Kartrajt, Sjuzan Ratn, Klajd Kusacu i mnogi, mnogi drugi. A predvodi ih Ted Danson, koji sada liči na kombinaciju Džozefa Kampanele i mog đeda-ujaka Kecojevića. 

Tirke je još 1980-ih rekao za ovakve serije: mlaka voda za male pare, te da je najveća vrednost sličnih  proizvoda - trajnost, da serije postaju sve bolje svakom sledećom sezonom. "Tek posle stote epizode počnu da prijaju.) Tirke se oduševio onom serijom o bakutama koje se čak i prcaju i to je procenio epohalnom revolucionarnom inovacijom za ove naše krajeve u kojima se babe posle 50. ne kupaju pre sahrane, a čiče kravatama vezuju pantalone sa faltama ispod grla.

Ja ne mogu da ne primetim životni standard, kao da je predsednik Amerike neki švedski socijaldemokrata, što je totalno nerealno. Plus razbacivanje hrane (nikada ne pojedu ništa, nema činija sa salatom, već u jedan tanjir i lebac i jelo i salata, a pored čaša iz koje se nikada ništa ne otpije). 

Plus diversifikacija, tako da je plavojci "ćerki glavnog lika" dopanuo azijatski zetonja. I gomila etno različitosti u samome domu. I nigde nesuglasica jebote. I matorci se jebu.

Epizode traju po 25 minuta bez reklama  i tačno osećate gde bi bio nasnimljeni smeh da ga ima. Serija je snimana s više kamera, ali kao da je snimana jednom, jer su kadrovi "otpozadi" očigledno načinjeni iz off-a... 

Problem starosti je zapravo romantizovan premda je nominalno realan, ima umiranja, ima kancera, ima svačega, ali to je prikazano onako holivudski, da se ne ispovraćate. 

Zaplet je debilan: privatna detektivska agencija prihvata slučaj krađe u staračkom domu i rešava ga tako što podmetne čiču da špijunira, a čiča koji se javi na konkurs te agencije jeste friški udovac čija se ćerka odselila da rađa sinove Azijatu, koji je dobar na 'leba da ga mažeš. 

I onda se matorci u domu malo svađaju, malo bonduju, malo karaju, pa opet malo džapaju, kao u Paskaljevićevom filmu. Neverovatna socijalna zaštita u Ameriki, kao da je Holandija, jebote. Ne mogu da verujem. Kao što nisam mogao da verujem da u onim čehoslovačkim sapunicama radni čovek može da jede šniclu svaki dan.

Gledajte i podsetite se šta Vreme čini ljudskom telu. I počnite da vežbate Taj-či i pređite na zdraviju ishranu.

Umro je Bjern Andresen

Björn Johan Andrésen (1955-2025) preminuo je 25. oktobra. Kristina Heselhold u romanu U ritmu vlastitog bubnja, u izdanju paraćinskee "Nove Artije" (2024) pominje "Tađa" i imbecilnog reditelja u ovom pasusu.

 

Moju sestru ste retko mogli videti nasmešenu. Smešila se bez radosti. „Sada se opet smešiš, a da se zapravo ne smešiš”, govorila je majka. Mislim da je osmehom želela da iz begne da joj neko dosađuje ili joj se suviše približi. Čuo sam da osmeh pominju kao lažan. „Prestani lažno da se smešiš”, govorili su joj u školi. Pravilnije je reći da je to bio osmeh iz neugodnosti. Lice bez pokreta na kome se krajevi usana kreću nagore kao da ih neko povlači kanapom. Njen osmeh mi je pao na pamet kada sam video dokumentarac Najlepši de čak na svetu o glumcu Bjernu Andresenu, koji je igrao Tađa u Smrti u Veneciji. Viskonti je došao u Stokholm da nađe pravog Tađa. Kada je video petnaestogodišnjeg Bjerna – a koji je na nagovor bake po majci, što je želela slavnog unuka, došao na audiciju u nekom hotelu – nije se više dvoumio. Evo ga najlepši dečak na svetu. Ašenbahov anđeo smrti, tako Viskonti vidi Tađa, „Gledati lepotu je gledati u smrt”, kaže on. Ja se držim poslednjih rečenica u romanu, gde se Tađo zove psihagogom, vođom dušâ. On je vodio Ašenbaha samom svojom pojavom; posle prepoznavanja sledi smrt. Kratko pre toga Ašenbah je sanjao da je najpre bio gledalac a onda i učesnik divlje bahanalije u koju su bili uključeni ubistva i snošaj. I onda je želeo da kolera opustoši Veneciju, da svi umru ili pobegnu a samo on i Tađo ostanu, tako da može da ima svog voljenog samo za sebe u tom zaraženom gradu, u smradu dezinfekcionih sredstava. Bjern Andresen je čak imao i sive oči, koje su kod Mana boja vode. Viskonti moli Bjerna da skine pulover i on to čini, u vidljivoj nelagodi, pošto se umalo nije nasmejao; misli da nije u redu što ga je čekalo takvo poniženje u tom stokholmskom hotelu. A onda i pantalone. On se sada smeši zato što treba. Spreda, i u profilu. On je anđeo smrti, u gaćama, nestao iza osmeha. Taj osmeh je veoma daleko od osmeha koji Tađo šalje napaljenom Ašenbahu u romanu i koji ga izbezumljuje: „Ne smeš tako da se smešiš! Čuješ li, niko ne sme nekome tako da se smeši!” Teško je ne poželeti zgrabiti Viskontija za kragnu i ne prodrmati ga (svinjo glupa, pomislio sam iskreno rečeno) kada je na konferenciji za novinare u Kanu dve godine kasnije – Bjern posađen pored njega, njegov nedostatak prisustva je sada eklatantan, on sedi za stolom, ali on tamo nije – pošto je rekao da Bjern baš ne razume francuski, kaže da sada sedamnaestogodišnji Bjern nije više tako divan, on nije više najlepši dečak na svetu, sedamnaest je nesrećan uzrast, ali jednom će postati lep muškarac. Najčuveniji režiser na svetu je zabavan. Smeh se prolomi salom.

 

 

Dve lude cuger odnosno rapid partije

Ja vs Kush420420  (Kenija)

Rapid 10 min + 0 

1. e4 c5 2. Sc3 d6 3. Sge2 Sf6 4. d4 cxd4 5. Sxd4 g6 

 Zmajeva varijanta Sicilijanke

6. Le3 Lg7 7. Lc4 O-O 8. f3 Sc6 9. Dd2 Se5 10. Le2 

Najbolje na prerano 9. ...Sa5 

11. g4 b5 12. a3 Ld7?! (bolje 12. ...Lb7) 13. h4 Sc4 14. Lxc4 bxc4 15. h5 Tb8 16. Tb1 Te8 17. hxg6 hxg6??

bolje je bilo 17. ...fxg6

18. Lh6 Lh8 19. Th2??

Bolje je bilo 19. Le3 i posle mirno Dh2 umesto da udvajam topove, za šta je potrebno nekoliko poteza.

19. ...Db6 20. Kf2??

20. Le3 je i odbrana i napad. Sada je crni imao 20. ...Dxd4!!

20. ...Sxg4+? 21. fxg4 Lxd4+?? 22. Kf3 Le5? 23. Sd5?

Ja napadam i dalje, ali trebalo je igrati 23. Le3 za remi.  

23. ..Dc5 24. Lf4 Lg7 25. Tbh1 Txb2 26. Lh6?? 

Taman kada sam opet u dobijenoj poziciji, grešim. Trebalo je igrati 26. Th8+!! Lxh8 27. Dh2 i nema odbrane od mata. Ali to je problemski potez, za klasičnu partiju od 4 sata. 

26. ..Dxa3+ 27. Kg2?

Trebalo je da menjam kraljice sa 27. De3 i idem na remi.

37. ...Le5 28. Lf4 Lg7 29. Th7 Lxg4 30. Txg7+ Kxg7 31. Le5+ 

Ovde sam se sam sebi divio zbog ovog poteza a zapravo je crni u prednosti i sada da je igrao 31. ...f6!, imao bi totalno dobijenu poziciju, jer mata nema. Samo liči da ima mata.

31. ...dxe5?? 32. Dh6+ Kg8 33. Dh8# * mat

* * *

E, ali maločas u drugoj partiji mi se nije posrećilo da matiram, pomešao sam redosled poteza.

 

Ja vs HASSAN_ATIA_SALEM (Egipat)

Cuger 5 min + 0

1. e4 d5 2. exd5 c6

3. dxc6 Sxc6 4. Sf3 e6 

 Skandinavska odbrana, Blekbernova varijanta 

5. Le2 Ld6 6. O-O a6 7. d4 Sge7 8. Sc3 b5 9. Se4 Lb8 10. c3 La7? 

Bolje odmah da je rokirao, jer sada imam motiv na d6.

11. Ld3 Dc7 12. g3 Sg6 13. n4 e5 14. h5

Čim sam odigrao h5, pomislio sam da je bolje bilo d5. Ali isto mu dođe.

14. ...Sge7 15. Te1?! (bolje 15. h6 i to je bio tako  razoran potez da je crni gotov. Na 15. ...g6 16. Sf6+ i mora 15. ..Kf8.)

15. ...f5?

Crni je imao priliku da malo popravi svoju situaciju s 15. ...Lg4

 16. Seg5 e4 

Sada sam imao 17. Db3! i crni može da preda. Ali i posle sledećeg poteza sam u prednosti. 

17. Lxe4 fxe4 18. Txe4?? 

I dalje Db3 dobija na licu mesta. Ipak još imam neku prednost.

18. ...O-O?? 19. d5?? 

Uopšte ne vidim da crni ima Dxg3.

19. ...Dxg3+ 20. Kh1! Dxf2?? 21. d6??

Bio sam ponosan na ovaj potez jer sam video 'vatačinu s "ugušenim" matom. Kompjuter kaže da je trebalo da uzmem na c6 i nadam se nekom spasu.

21. ...Sf5??

Trebalo je igrati 21. ...Lb7 -->  da se spoje topovi i obezbedi poslednji red. I tako, 'vatačina mi je uspela i sada imam dobijenu poziciju. Ali...

22.  Dd5+ Kh8??

Trebalo je igrati 22. ...Le6, da se spreči mat.  Sada imam priliku za onaj slavni "ugušeni mat", ali, ali...

U ovoj poziciji umesto 23. Sf7+ Kg8. 24. Sh6+ Kh8 25. Dg8+ Txg8 26. Sf7# mat, ja pomešam lončiće i hoću brži mat.

23. Dxf5?? Lxf5

...jer ne mora 23. ...Txf5 posle čega bi bio mat topom na e8.

I predao sam.

 

  

 

 

Muškarci kuvaju (2): The Ipcress file (British 1965 film)

 r.: Sidni Fjuri; ul.: Majkl Kejn, Najdžel Grin, Gaj Dolman,

Sju Lojd, Gordon Džekson, Obri Ričards

 

U Ikpres fajlu se začeo serijal o Hariju Palmeru. Dasa je bačelor, svinger, ženskaroš, britiš Bond. Fjuri je vizuelno udesio film efektno, miksujući paranoju Hladnog rata, psihodeliju rokenrola i uz frenetičnu montažu Pitera Hanta (kome je podmetao konjske trankvilajzere u ajriš viski da mu /Fjuriju, ne Hantu/ film ne bi ličio na selersovske lsd eskapade) postigao dinamiku koja je i danas zavidna.

Jedan drugi dasa, dasin šef,  iz nomenklature tajne službe pošalje Harija Palmera drugom odeljenju bajagi za kaznu a u stvari ga šalje na zadatak, ali Palmer to ne zna. Ne znaju ni gledaoci, njima se čak sugeriše da je taj dasa (pukovnik Ros, Gaj Dolman) izdajnik. On presretne Harija Palmera u samoposluzi i prekori ga što kupuje skuplje strane pečurke i senf, a ne domaće!

 Taj štos je u 3. sezoni serije „Državni službenik“ – pozajmljen, haha, kada lik Marka Baćovića testira jednu ženu koju treba da vrbuje i  hvali njen izbor prosečnog domaćeg vina umesto da se rasipa na skupa francuska ili italijanska...

Kuvanje u filmu se vidi u ovoj sceni:

"E, sada ću da ti kuvam...!"

Treba reći da je ekipa iz filma dibidus bondovska, montažer je Piter Hant, moj omiljeni uništeni reditelj, producent je Hari Salcman, tu je Ken Adam, a muziku je komponovao svinger Džon Beri. Negativac je naravno major Dalbi, ali kada ga igra Najdžel Grin, publika je to odmah pogodila, pa gde može Gaj Dolman da bude negativac! Kao da u naš krimić metnete Ljubišu Samardžića i Milana Srdoča: odmah se zna se ko će da bude bad guy.

Muškarci kuvaju (1): Half Moon Street (1986 American movie)

(Kada joj Arapin ponudi stan u suvom centru, Sloterova se oduševila kao srpski akademik u državnom stanu, rekô bi Koprivica...)

 r.: Bob Svajm; ul.: Majkl Kejn, Sigurni Viver, Vansan Landon, Nadim Savala, Ram Džon Holder, Kejt Bakli, Patrick Kavana

Početna scena sa džogiranjem, i zagledavanjem u ludu Amerikanku koja udiše ispušne plinove u Londonu na Temzi dok džogira u centru grada i s kabadahisanjem na ulici kao kod Kaufmanove "Invazije trećih bića", plus dizanje automobila u vazduh – treba da obaveste gledaoce kako je reč o Amerikanki, jer Ameri džogiraju, neformalno se oblače i paze na zdravlje, dok Britanci žive u minijaturnim stanovima, krkaju bubrege & špek za fruštuk i puše kao nenormalni. Evo na slikama dole Patrik Kavana igra direktora Instituta, matorog prdonju koji prezire ženskadiju.

I Stiv je Tešić, kada je boravio u roden kraj pre 40-ak godina, rekao s ubavim amerikanskim naglaskom (kao neki tranzicicioni ministar): 

„Ja ustanem u 7, trčim pola sata oko hotela, pa sednem u 8 za pisaću pašinu i kada u 12.00 završim, meni je svejedno kako će taj dan da se završi, ja sam svoj posao uradio... Ja bio mnogo srećan kada ja otkrio da imam talenat za pisanje na pisaću mašinu...!“

E i ta bomba u kolima – pun intended – je čehovljevska puška koja je opalila u I činu i ima svoj smisao, time se zaokružuje paranoja sedamdesetih u stilu Alana Džeja Pakjule.

Zatim stešnjene kancelarije britanske, kao da je Gilijem stisao, Amerikanka je naučni saradnik međunarodnog instituta za 150 funti  nedeljno ( to je 561 funta danas), britiš akcent sproću amerikanskog, efektna poentiranja  o plati, kao na Brodveju, to je zasluga Pola Terua, autora romana i Boba Svejma, reditelja i koscenarite. Videlo se da suciljali amerikansku bioskopsku publiku nevjorške provenijencije.

Kako mali Đokica zamišlja sukob kultura, Amerikanka ne pati od lažnog morala, sisiće pokazuje svuda osim na simpozijumima i kada je Uošington Post stavio naslov za kritiku: „Sigurni nam je pokazala najbolje od sebe!“, to je

... bio pun intended, sisići, žbun (kroz zamućeno staklo tuš kabine) pa i guzu u stilu Silvije Kristel, finu guzu, ne ono što konzumentkinje hamburgera i pomfrita na tone tresu i čime tverkuju. Pogledajte i soft video koji sledi.

Amerikanka Lorin Sloter (Sigurni) – a ime stoji i u naslovu Teruovog romana, on je imao tu naviku da imena likova meće u naslove – duguje kiriju, ko može da živi od 15o funti a neko (tj. anonimno) joj pošalje VHS kasetu s reklamom za eskort agenciju "Džesmin" (devojačko Jasmin)... Paranoja.

Sloterova se kul probija kroz mizogino društvo u kome i lordovi i profani i biznismeni uvek proture neku seksističku opasku, kritika polne segregacije je kada se – po britanskom običaju – posle jela  muškarci izdvoje u separencad za tompuse i konjak, a žene neka kukičaju u salonu::::::

„That sucks!“, kaže ona.

 „That's London“, kaže van Arkadi u tumačenju Kejta Baklija.

Ti dijalozi su današnjim očima em otužno didaktični em prevaziđeni, a prevaziđeno je – slutite da ću to reći – i softpedalisanje islamističkog malignog uticaja...Pravi pristup je u filmu Cleanskin čoveka koji zbog toga mora da se krije kao Ruždi, stanovitog Hadija Hajaiga. E, ali i taj je film napadan jer je "islamofobičan" a jedna čepa je kritikovala to što se film završava, pazite, "surovim ubistvom žene" (!!) A to što je ta "ženska osoba" odgovorna za smrt više desetina nevinih prolaznika i izdala Britaniju ----> to ništa. Ovaj svet je izglobljen.

Ali, tada, u kontigentnom vremenu filma kraja 70-ih i početka 80-ih – koje bismo danas od blata pravili! –  naša se Sloterova dignuta čela i stisnute pesti (no ne i pičke) probija kroz dakle mizogino okruženje. 

Viverova je Riplijeva posle povratka iz svemira.

Kada joj dosadi neimaština a krčanje creva je učini malčice očajnom, ona prihvati da bude Lepotica dana – opet pun, napisaću sitkom za Apolon, jebote – ne krijući ime. Ona bira dokle će da ide s mušterijama, a dame za pratnju po satu zarađuju više od cele njene nedeljne plate.

Tako ona upoznaje lorda Bolbeka (Kejn): on je dobri Britanac u nekom od milion parlamentarnih komiteta koji iz najbolje namere i u dobroj veri i naskroz neprofitno posreduju u ko zna kom mirovnom sporazumu na Bliskom Istoku. (Haha.) Oni će se smuvati, jer Amerikanka je kul riba a on je isto tako kul džentlmen. A sve to na pozadini špijunskih intriga, terorističkih i atentatorskih pretnji, uz ljude koji nisu ono što se predstavljaju.

Njihov odnos je nevjorškog tipa, sloboduman, oni leže jedno drugom, otvorena je to veza, ali ipak ima ljubomore.  

Ona kola što su zbog bombe opalila na početku zasluga su Sadam Huseina: osveta za poštenog disidenta koji ladi jaja po Londonu. U to vreme je disidentstvo imalo neki oreol, državni sekretar Džejms Bejker preda Gorbačovu listu sa spiskom pohapšenih Rusa i sutra ih Gorbi oslobodi. Bejker to ovako objašnjava na konferenciji za štampu.

          „Dao sam mu papir i ultimatum da oslobodi te disidente...“

          „I šta je Gorbi rekao?!“ – pitaju novinari bez daha.

„Ništa. Samo je uzeo taj papir“ – kaže državni sekretar.

[I sutra svi oslobođeni. Neki su trijumfalno predstavljeni u Uošingtonu, ali jadni su ti disidenti bili, prevara...]

 

* * * 

Bob Svajm je Filmom La Balance „reinventovao“ francuski policijski film koji više ne pokazuje Delona, Venturu i Gabena s cigaretom u ustima i u zgužvanim bež mantilima dok oko njih kuckaju pisaće mašine, već je pošao iz lika „radnice ljubavi“, Nikol, u tumačenju Natali Baje, te pokazao pokvarenost ljudi zakona. Inače je on Amer koji se obrazovao u francuskoj kinoteci dok je radio doktorat na etnologiji u Franciji. Uspeh „Balansa“ mu je doneo šansu da radi u Holivudu i ponudio je scenario zasnovan na romanu pisca francuskog prezimena, Pola Terua. Ali ubrzo se „razočarao u okrutni i antiumetnički Holivud“ i vratio se u Pariz...

Elem, film se diči dijalozima od kojih vrve multikoprodukcije 1990-ih snimljene parama Juroimaža. „Ne jedem mrtve životinje“, „A, znači jedete ih žive?“ i sve to pokazuje razlike u kulturi između Amera i Britanaca na jedan predvidljiv i klišetiran način. Scena u zajedničkom kupatilu još jedared (videti slike gore u kadi /mislim, slike su u kadi, ne morate vi da ulazite u kadu/) podseća gledaoce da Sloterova ni za kiriju neima.

Na jednom od prijema za intelektualce, aristokrate i špijune, van Arkadi ima ready made žvaku o tome da na svetu nema 7 milijardi ljudi već samo 5000. U Londonu ih je 5, nijedan crnac... Ima mnogo više Arapa, „više nego što biste pomislili!“, a Nemaca? Njih nema ič. Crnci i Arapi nisu bili u modi 1986. a nisu ni danas. U modi su bili i ostali – dajžestiv vino Porto i tompusi.

Sloterova izvisi za „fildšip“ u Kuvajtu – kolega ju je izradio, a i s njim ona ima jedan brodvejski dijalog. Ovaj film je u tom pogledu vremenska kapsula, jer pokazuje to liberalističko izdrkavanja pisaca sa zakrpama na laktovima, od kojih je većina pomrla od ejdsa. Svršavaju na Dostojevskog, Lenjina i Marksa.

Prelomni momenat: sedi Sloterova u stančiću, sanitarije u zajedničkom kupatilu ne rade, a love nema: na stolu čaša jogurta i jedna jabuka. I ona okrene broj. Doslovno ga okrene, prstom na bakelitnom telefonu.

Pre toga stanodavac, dobri Indijac Lindzi (Ram Džon Holder) još jednom uđe da joj vidi sisiće... „Pa mala ti je plata na Strateški institjušn!“,  kaže on. „Institjut“, ona ga ispravi. Tanak je to skript... Sigurnini sisići spasavaju. „Možda nisi toliko pametna koliko sam mislio“, kaže Lindzi i ape li ih, Lindzi, pitaju se gledaoci, sisiće, to jest, sa sve guzom i žbunom. Ne bi me čudilo.

Naravno da je zaplet mikimausovski, ni prineti lekareovskom, mizantropskom i istinitom pristupu politici. Film polazi od toga da, jeste, ima i loših momaka na arapskoj strani i koji su protiv mira jelte, ali kul Britanci će da se pomuče i izvedu za ručicu posvađane strane na pravi put. Paranoje ima, da, ali jasno je da duboka dežela i poštena vlast u Dauning stritu sve konce drže u svojim rukama. Ha ha. To polazište i preterano srećan kraj, voukovski pre voukizma, srozavaju film na halmarkovski porodični rom-kom koji se gleda pre večernjeg dnevnika i kasnovečernjeg šoua s Letermanom.

Muško–ženski odnos je do jednog trenutka savršen. Previše savršen. Kejn kao Bolbek kuva i kaže: „Ne podnosim bespomoćne muškarce koji ne umeju da kuvaju!“, ta scena kuvanja je dakle ono što je kvalifikovalo filmač za ovaj mini serijal.

Ali potrebna je peripetija u tom previše savršenom odnosu koji bi onda mogao da spasi (film i odnos bez razlike) samo neki pokolj i intervencija na Bliskom Istoku.

Sloterova se sveti Bolbeku zato što se ne javlja na telefon time što ga prevari. Slabosti, ime ti je žena... Ona ga zapravo ne vara, jer oni nisu u nekoj čvrstoj vezi, nema tu obaveze na vernost, ali jeste to ubitačna opservacija: Sloterova ima iste zahteve kao Đina Hanson u „Before Devil Knows...“ Sidnija Lumeta. Ili kao u filmu „Ledena oluja“ onog poturčenog Kineza, Anga Lija, precenjenog sentimentalizovanog đubreta iz 2001. (Šamus je čak dobio Zlatnu palmu za scenario!!?) U Ledenoj oluji Ben Hud (Kevin Klajn) u krevetu govori supruzi Eleni (Džoan Alen) kako je zabrinut za dušu neke svoje koleginice, a žena – okrenuta mu leđima – plače od muke jer ona želi da bude u centru pažnje a ne da sluša o nekoj drugoj ženi... „Mužu moj, brini se za MOJU dušu!“ Eto, to je to: žene uvek morate da slušate, nema kod njih quality time a onda praznog hoda, kada ona započne razgovor, to ima da se obavi sada, nema da se ostavlja za sutra! Muževi i momci uvek greše u tome. Setite samo Rata Rouzovih... Ketlin Tarner hoće da reši jedno pitanje koje je njojzi važno, a Majkl Daglas samo ždere šniclu koju mu je ona s ljubavlju (hahaha) ispržila i ni pet para ne dava. „Moramo da porazgovaramo...!“ – to kada ti žena kaže, to je gore od zakazanog izvršenja smrtne kazne ili onoga kada ćale obeća sinu: „Sutra ili prekosutra ću da te izmlatim...!“ Bolje odmah metak u čelo, jebote.

Muzika Ričarda Harvija vuče na kičasti triler, fotografija Pitera Hanana vuče na Flešdens, on je insistirao na poluzamućenim facama u zadnjem planu, i članovi Kino kluba Beograd bi prste oblizivali – kako je to lepo evocirao uspomene Žika Pavlović – jer njima je oštrina najvažnija bila, ili da oštrina klacka: prednji plan sproću mizanscen pozadi.

Bolbek i Sloterova započinju driker vezu, kao da su stvoreni jedno za drugo, bez laganja i posesivnosti. Njoj su potrebne pare i nije lažno stidljiva, a on je matori bekrija koji „nema vremena za udvaranje“, važnija mu je karijera, a uveče da nazuje patofne i odene šlafrok pa u fotelji ispod stajaće lampe da čita, uz odležali konjak i tompus. Voli dobro da pojede, i deo zavođenja u nekoliko filmova je to kada lik Majkla Kejna kuva, kao da se sprema za kulinarsko takmičenje od one fele koja je popularna 1990-ih: „glasajte ko je bolji!“.

Film softpedališe britansku tajnu službu: oni samo lepo provere Sloterovu i kažu Bolbeku da nije medena zamka. (A setite se Cleanskin-a!) Kada se ispostavi da su neki od frendli Arapa teroristi i kidnapuju je kao deo bombaške akcije, ta vajna britanska udba je oslobodi očas posla i pobije loše momke i eto mira na Bliskom Istoku i eto ljubavne priče koja se nastavlja... E to je kič i tih poslednjih 40 minuta filma je sranje. U stvari to nije "poslednjih 40 minuta" – to je pola filma. I Bob Svajm je završio amerikansku karijeru i vratio se u Francusku da tamo opanjkava truli Holivud i umetničari. Dao je guzu Holivudu, ali nije mu se isplatilo.