THE RIP (2026 American movie)

 

 

 r.: Džo Karnahan; ul.: Met Dejmon, Ben Aflek, Stiven Jan (tako sâm čovek kaže da se izgovara Yeun), Tejana Tejlor, Saša Kale, Kajl Čendler, Skot Edkins, Katalina Sandina Moreno, Nestor Karbonel, Lina Esko 

POVRATAK DEVEDESETIMA

Posle nekoliko kinotečkih kritika, evo jednog recentnog filma da recentniji ne može biti, dakle s godinom 2026! (Mada, biće uskoro jedna šabrolijada, kako s nekoliko remek–uradaka iz 1970-ih, tako i s poznim štancovanim moralističkim filmovima u kojima je glumila samo Izabel Iper.)

Imamo dakle The Rip Džoa Karnahana pa još s Dejmonom & Aflekom; oni kao da su sijamski blizanci, kao Pavao Pavličić & Goran Tribuson, kao Vlada & Bajka, kao Lola Novaković & Dragan Antić, kao Ljupka Dimitrovska & Ivica Šerfezi.

Džo Karnahan je tough guy. Ne dâ se obeshrabriti. Diže se iz pepela. Kreatori i pisci Bokenkamp i Ajsendrat su mu dali da piše scenarije i režira epizode serije Blacklist dok je čekao novi film i to je već dosta da znate o kakvom tipu je reč. (Jer, serija je odlična, pored toga što je transgresivna i opičena i politički nekorektna, sadrži onu writers' magic, pisanje o pisanju, plus levičarsku naklonost prema malom čoveku, koji – kao u Jednoj bici za drugom – ume u svojoj manufakturi mnoga dobra dela učiniti...) A pre toga je režirao slavno Sivilo s Lijamom Nisonom (samo to je već dovoljno za večnaju pamjat) i Nark s Rejom Liotom. Ovaj drugi film mu je na početku karijere u bioskope doveo Tom Kruz lično iz čiste dobrote. Da nije bile te pružene ruke, Karnahan bi danas verovatno režirao TV kalendar na NBC-iju. Posle ga je Kruz pozvao da piše i režira treći deo Nemoguće misije, ali tu se Džo opet razbio o producentski zid. Kao i toliko puta kada su mu filmove odmah bacali na VHS i di–vi–di. Osporavao ga je ko je stigao. Ali on je terao dalje.

Aflek i Dejmon su založili ugled za njega kod Netfliksa da kapnu stotinak miliončića za akcioni spektakl s jakom trilerskom notom. Bioskopi su naime dotle došli, dibidus su kalirali, da toliko para ne može u njima da se vrati „ni u ludilu“, kako bi se reklo u Žarkovu, pa mora odmah na internet. Ali to je Netfliks, nije dajrekt–to–vidiou pa da morate u videoteku da špancirate, da pozajmljujete, a tamo žapci, drkoš videotekar (koji vas cinično gleda i misli „kako će ovaj krele da traži 'Sedam vodoinstalatera trpa sisatu domaćicu'?“), ili pak videotekarka, s očalama i u eskimskim čizmama i s dupetom kano Grenland, cevči zero–kolu i čita „Knjigu o Milutinu“. A ne, drugovi, no Netfliks, jebote!

Elem, Karnahan je 2021. snimio Copshop, koji su pederi među potplaćenim kritičarima – kada smo već kod toga, danas je dodeljeno ono i fantastičan je osećaj ostati čist, ne znam šta mi je trebalo da naglavačke skačem u jezero puno fekalija /što ne znači da im se ne treba jebati keva i za to će se tek čuti!  – odmah počeli da nazivaju B–filmom a Batlera B–glumcem, da bi malo pokrili relativan neuspeh na blagajni. (Kako je samo Edvards tu opčinjenost šuškavcima lepo ismejao u Pasjim sinovima, kada onaj čičica doživljava starački lažni orgazam bez semena dok nabraja koliko je love zaradio koji filmač...!)

I tri godine su prošle bez filma za čoveka i onda su Aflek i Dejmon rešili da porade na svojoj karmi pa su objavili da Karnahan treba da napiše i izrežira akcioni triler š‿njima. To se oteglo i 2025. je batica snimio dva – sada zaista – Šklj–filma, da se podseti kako je to režirati.

I tako smo dobili The Rip. Radnja je smeštena u okrug Majami–Dejd, mada je lepo moglo i bilo gde drugde na bilo kojoj obali, jer ovo je dibidus noar film, sunca nigde, grehota Majamija kao takvog. Reč je o korupciji na više nivoa, u specijalnoj jedinici za narkotike, u FBI-aju, međ lokalnim prašinarima, u vlasti, u kartelu – ama svuda. Atmosfera vonja po losanđeleštini, to je ona atmosfera pesimističkog trilera iz 1990-ih, i Karnahan se opet digao iz pepela: „Ovakve filmove više ne prave, mislli smo!“, glasi konsenzus među kritičarima. Ima drugarstva, to je buddy cop žanr, Karnahanaova specijalnost, podžanr Glikenhausov Blue Jeans Cop, pod–podžanr muški–akcijaš– a–žene–kuvaju–kafu, pod–pod–podžanr ipak–riba–od–glave–NE–smrdi.

U nekom filmološkom smislu, ovo je film o Karnahanu i njegovoj upornosti i idealističkoj, kriptolevičarskoj kliki Kruza, Aflreka i Dejmona (a vi se smejte, zabole me). Taj idealistički kraj gde su očinske i bratske figure na višim položajima ipak poštene i tako daju smisao žrtvovanju na terenu, melem je na ranu umornom gledaocu izraubovanom od paranoje, gledaocu koji se mrtav umoran uveče skljoka pred kompjuter i ne pada mu na pamet da ode da gleda brehtovske pozorišne predstave pa da posle ode na neke demonstracije i tamo ga pogodi gumeni metak u jaja ili u oko, danas, kada sve ono drmusanje čamca iz Kaufmanovoe Invazije trećih bića ili Pakjulinih paranoičnih filmova deluje kao prizivanje đavola u Majstoru i Margariti... Đavo je došao još s Reganom i Tačericom, a liberali su tražili trunje u Karterovom oku, čistili su sneg i šetali do Havane! Tarner, Fonda i Markes s Kastrom na Kubi, jebote bog!

Da ne znamo da je ovo snimljeno prošle godine, rekli bismo: „zaboravljen idragulj iz pera Džejmsa Elroja“. (Dobro, on bi ubacio barem jednu fatalnu žensku.)

Onaj fleš–bek u kombiju bi dušu dao za DePalmu. Film je staromodan i po tome što zaista ništa ne ostavlja nerazrešeno: otvoreni kraj je paranoja, to je neupokojeni vampir, to je hobotnica kojoj su preostali pipci. U ovom filmu znamo da će se sutra sunce ponovo roditi.

Začuđujuće malo ubijenih. Pozitivka, kapetanca Džeki Velez (Lina Esko) gine na početku ali fascinira kako ostaje da zrači i tokom preostalih sat i 40 minuta filma, ona dakle biva ubijena, a posle tek na kraju jedan od dva izdajnika biva upucan i to jer je tako želeo. I jedno ranjavanje imamo (volšebno lako zalečeno) – i to je sve. Film je zapravo kameran i tačno mogu da zamislim brodvejsku verziju, jurnjava kolima na kraju – opet po mraku – liči na usiljeni produžetak da se nabudže minuti, obaška zato što mi već 25 minuta pre kraja saznajemo ko su loši momci.

Ali, tu dolazi onaj III čin koji mora da radi po holivudskom Ustavu i opet sam se podsetio šta to ne volim kod akcionih spektakala i filmova o Bondu: – taj III čin, u kome se morališe i objašnjava već objašnjeno, u kojima se likovi međusobno drže na nišanu i melju kao na završnim plenumima kongresa SKJ. To niko nije uspeo da izbegne, ni Doner u 16 blokova, čak ni Pekinpo u Eliti ubicâ (gde Duval i Kan kao u srednjovekovnom pozorištu izlažu argumente za i protiv državne penzije u odnosu na jednu finu korupciju i ležaljku između dve palme), ali to je to. U ovom životu nećemo gledati drugačiji akcijaš.

Karnahan je majstorski izrežirao početak: dinamičnom montažom je pokazao svu napetost i egzistencijalnu ugroženost kapetanice Velez, njenu predanost, uvežbanost ali i časni neuspeh. I uvodna špica tu ne gubi vreme već se odmah kreće s isleđivanjem („intervjuima“) njenih još potresenih kolega iz specijlane jedince (s mnogo suglasnika). Svi su sumnjivi! Jedan od islednika iz FBI, Del Bern (Skot Edkins) u stvari je brat narednika iz specijalne jedinice (Ben Aflek) i mi to naravno da ne znamo i ne možemo znati, ali kada Aflekov lik napadne Berna – sledi rez i Dumars (Dejmon) odmah na pitanje „O čemu se radi“ kaže: „Braća se opet tuku!“ Tako se to radi!

Aflek je na prvi pogled bad cop, on puši protivno propisima jer mu se može i komisiju pita:

Have this board ever caught a cop killer??

Dumars je od ubijene koleginice dobio SMS: ona mu je to poslala ranjena i znajući da joj dolaze dželati, poslala je poruku, bacila telefon u Atlantik a mi gledamo maskirane egzekutore... Na osnovu tog SMS-a, on kao poručnik – dakle nadređen Aflekovom liku – pokreće raciju s kučetom koje trenirano da nanjuši lovu. I u jednoj kući, gde je samo „Desi“ (Saša Kale), po svemu sudeći neprijavljena Kolumbijska u ulozi hauskiperke, kuče nanjuši – 20 miliončića! U kantama za farbu.

I više neću ništa da vam kažem.

Ima korupcije i korumpirani će biti uffaćeni i privedeni licu pravde. Oni na koje smo sumnjali ispostaviće se kao dobrice i štaviše heroji. Ima finih preokreta, rekoh već ima i zgodnih flešbekova...

Kritičar Gardijana Bendžamin Li pomalo zlobno je primetio da je pravo umeće postići da one obične kuće deluju preteće: „neki će se pitati da li je to sve zaista koštalo 100 miliona dolara?!“ I bogami to je dobro pitanje. Na pamet mi je pala serija „Ko ne voli Raleta, jebali mu ćaleta“, u kojoj (seriji) su najskuplji rekviziti bili daske za peglanje i kredenci s deponije, sve se događa u špajzovima a potrošeni milioni! Čika Zečević se zdravo najedio što to nije bilo isterano do kraja. Ja sam evo gledao scenografiju i u onoj kući gde su našli milione zapazio sam slanike i bibernike i flašice s kečapom na trpezarijskom stolu i jednu gajbu s „kućnom hemijom“, makazama i đubravnikom.

Ima saspensa za izvoz u filmu i poprekih pogleda: evo kako Dejmonovv Dumars gleda preko ramena dok se vraća koleginicama koje broje pare. (Po proceduri, naime, lova koja se nađe mora da se izbroji na licu mesta, „osim ako nije zaoečaćena u neku plastiku s oznakom koliko je tu para“.)

Ili kad stigne poseta sumnjivih prašinara:

Slike s početka pokazuju protraćeni Majami noću, mostove i kapetanicu Velez pod stresom.

Kraj filma, rekoh, pati od neizbežne boljke: negativac ne sme odmah da se preda već mora da se drži love kao pijan plota i pokuša da pobegne makar sam sebe za kosu vukao. Tako jedan od njih vuče torbu s parama i ima tu nešto od one pouke da se „zločin ne isplati...“ Vuče on torbuljak i ne dâ pare (kao u filmu A Simple Plan gde Bridžit Fonda kumi muža da ne spaljuje pare u kaminu).

Ali, kraj filma nosi tvist za tvistom. Kada ovaj što na sliki vuče lovu na kraju nudi Bernu da podele plen, ovaj mu otvori torbu. Mi ne vidimo još o čemu je reč. Sledi pucačina, kamera se spušta i pokazuje nam da je torbuljak pun – telefonskih imenika. Zatim sledi rez i vidimo rasklimatana kola u kome se voze koleginice detektivke: na zadnjem sediptu su one kante za farbu, mi znamo – pune para...! Zaista efektno.

Ni tu nije kraj. Onaj izgužvani papirić koji je Dumars dao majoru Tomu Valjehu (zlokobni Nestor Karbonel, s licem krimosa) sadrži brojku koja se... Šta mislite, da li se u dlaku (u dolar) poklapa sa opet prebrojanim iznosom?

Karnahan je živ, mrda se, umro nije,

dok je Dejmona, Afleka, Kruza i kompanije!

 

BLACK PHONE 2 (2025 American movie)

 

r.: Skot Derikson; ul.: Itan Houk, Mejson Temz, 

Medlin MekGrou, Demijan Bišir, Džeremi Dejvis

 

JOŠ JEDNA HOROR VERSKA PROPAGANDA

Pun mi je kufer horora koji reklamiraju veru. Ovaj uradak sam pogledao jesenas, po povratku iz Haga, i tek sada sam se setio da ga sahranim. Prvi Crni telefon je bio odličan, mogao je o istom trošku da bude i a) parodija na horore (serijski kidnaper i ubica a brat mu je smotan brat i neuspešno pokušava da informiše relativno sporog detektiva, to je imalo potencjal za urnebes), b) socijalna kritika palanke devetsto sedamdesetih, plus c) malo psihologije pred–adolescentskog doba i naravno d) horor koji može da bude ali ne mora da znači, ali – osim što je pri kraju prekasno nagovešteno pod a) – film se zadržao na d) pa i takav je prevazišao svoje ograničavajuće okvire.

I sada smo svi očekivali još veća čuda od nastavka. Izgleda da sam samo ja razočaran: nastavak je namlatio grdne pare a kritika se upiškila od sreće, pale su i neke nominacije u horor branši, svi se slažu: remek–delo. A meni sranje.

Iz reditelja i koscenariste Kargila pokuljalo je vojničko i kalvinističko vaspitanje, ko zna šta su im radili na časovima veronauke i u Crnom telefonu 2 horor je samo providan izgovor za uterivanje ideje Raja i straha od Pakla u mladež.

Ovaj nastavak je smešten u fiskalnu 1982. godinu, ali budući da se sav odigrava u planinskom domu u nekoj srednjezapadnoj vukojebini, producenti su uštedeli grdan novac za dočaravanje tzv. epohe, ona se u početku vidi samo po nameštaju kuće u kojoj žive Gven (Medlin MakGrou) i njen  šonjasti ćale Terens (Džeremi Dejvis, okoštali salmonelasti šesetosmaš iz naših filmova o tim gibanjima) i po sveprisutnim bakelitnim telefonima. Pa neće valjda po krevetima na sprat u spavaonici planinskog doma! (I po ulaznicama za „Djuran Djuran“, da ne zaboravim.)

U tako jadnoj scenografiji, koja bi se lasno mogla i na sceni nekog našeg pozorišta napraviti, sada se živahna i vitalna Gven ima obračunati s „Hvatačem“, jer on je živ, neumrli satanski duh, koji hoće da sredi preživele, a pobijene je dodatno zajebao jer – glejte sad – nisu propisno sahranjeni, šta li? (Zar nisu tako počeli i ratovi 1990-ih, s tim raskopavanjem kosaka?, ne može drugosrbijanac u men ida odoli da ne lane.) Jer – tako nedolično zakopani, tačnije zaleđeni u jezeru, pobijeni su završili kanda u Paklu i mnogo se pate, a samo da im se koske u džak metnu i okade i popa da otpeva opelo i evo lešića naših u Raju sve srećni i nogama u dupence se šutajući i od sreće pevajući! Tako da se Gven bori i protiv Sotone i za humano preseljenje umorenih rođaka i drugarica i matere u Raj. Samo da se braca i keva lepo premeste u grob i tamo odmore, kako to kaži naše bake i tetke.

Mnoga prosvetarka s hladnom trajnom bi suzu kanula tokom gledanja ovog filma, kada bi uopšte otišla da gleda stravu i užas, jer „koja je potreba da se snimaju takvi bolesni filmači, zašto se ne snimaju lepi filmovi koji propagiraju vrlinu i podstiču decu da budu fina i poslušna?!“ (pa da tim lakše postanu plen čiki koji im nudi bombone).

I to je to: iako se jedna ženturača, jedna od zaposlenih u planinskom domu jelte, isprva kritikuje zbog verske zatucanosti – koja je uostalom antidatirana i mogla bi biti realnije 201'-ih i kasnije – to je samo navlakuša, jer je ona opisana kao zbilja poštena vernica, a Gven, koja je isprva kritikuje, i sama otkriva da je njen zadatak ne samo da ucmeka „Hvatača“ već i propisno sahrani i opoje brata i kevu i tako im – to je poruka ovog religioznog smećeta – obezbedi večni boravak u Raju. Kao da su i „Hvatač“ i ovi klinci devetsto osamdesetih učili sholastiku na našoj Bogosloviji...

Ovo je splačina najobičnija i Deriksonu mogu reći kao Tirke deda Avramu kada je ovaj odbio da se kandiduje: „Zbogom, gospodine!“

A SIMPLE PLAN (1998 American movie)

 

r.: Sem Rejmi; ul.: Bil Pakston, Bili Bob Tornton, Brent Brisko, Bridžit Fonda, Čelsi Ros, Geri Koul, Beki En Bejker

 

UMETNIČARENJE U KRIMIĆU

Nisam imao nikakvo predznanje o ovom snežnom noaru, tako da sam bio zdravo ponosan kada sam posle otkrio da su Džon Dal i Majk Nikols žarko želeli i štaviše bili viđeni da režiraju ovaj film. Jer baš na njih sam pomislio, naime na Red Rok Uest (Dal je čak želeo da povede Nikolasa Kejdža sa sobom) ovog prvog i na opšti moralizam ovog drugog: to bi baš bila njihova šolja čaja. Na prvi pogled film je klasik i majstorstvo. Ali već na drugi pogled počinje da vonja po umetničarenju.

Ovo je u stvari festivalski film – u smislu što se gleda jednom samo i nemate želju da ponovite doživljaj. A na festivalima se gleda sve, ta atmosfera unikatnosti daje i nikakvom uratku šarm i posetilac festivala po pravilu ne napušta projekciju. Ne da bi se zbog bilo čega imala napustiti projekcija ovog filma, taman posla, samo je prehajpovan. 

Podela uloga je bez greške. Neki likovi su kliše a neki su, kada se bolje razmisli, malčice nelogični. Pisac neobjavljene knjige po kojoj je lično napisao scenario, Skot B. SMit – pristao je na skraćivanje, na "ublažavanje nasilja" i na promenu mesta dešavanja: Minesota ima jak turistički savez i voli da se busa specifičnim mentalitetom koji je zapravo bućkuriš od opštih mesta, samo još jedan primer otužnog ćoškarenja i lokal–patriotizma. Region je kapnuo lovu koja je godinama kočila snimanje filma i valjda se ovajdio turistički,  većim brojem noćenja i prodajom suvenira, kada je već film kao takav flopnuo i zaradio manje od budžeta.

Podela je rekoh bez greške. Bil Pakston (Henk) kao lepuškast čova na svom mestu, otac muž rabotnik kralj, dobrota mu na uši se puši ali može u lošim (ili dobrim) okolnostima da se prevaziđe, Bili Bob Tornton (Džejkob, retardirani brat) željno je pristao da metodski (i često krindžovski šmirantski) odigra glupljeg od sebe, Bridžit Fonda (Sara) i kao mesečarka može da odigra ulogu prividno uzorne supruge u kojoj vreba Lejdi Magbet. Brosko (Lu) je bio Nikola Pejaković, pijani incestaš timberlinko, veteran Čelsi Ros je odigrao templejt srednjezapadnog šerifa koji na plećima može globus da iznese – ništa tu nije moglo da omane u pogledu glume. Samo što se lik Džejkoba nedosledno prodostojevskisao u poslednjoj trećini. Takvo osećanje krivice i odustajanje nisu, brate, američki!

Ibert je film nahvalio više da bi još jedared nagrdio nemoralan „Very Bad Things“ Petera Berga iz iste godine. Većina kritičara se pokazala lenja duhom pa se dohvatila poređenja s „Fargom“ iz 1996.

Tvist na kraju, ono s novčanicama – premršav je i ostavlja gledaoce prevarenim: to bi bilo dosta za novinsku priču od 4 stranice, a ne na kraju 117-minutnog filma.

Tema – kako velika količina slučajno nađenog novca može od tzv. običnih ljudi da napravi krimose i zlotvore – stara je ali nikada na gubi na privlačnosti. Pakston je – kao npr. Majkl Marfi, Greg Kinir, Rajan O'Nil itd. – taj tip, rekoh lepuškast ali ne fizički slab protagonista, kome verujemo da može da se prevaziđe kada životne okolnosti nateraju. Lojalna ljubav prema zaostalijem bratu treba da pruži izvesnu težinu i „toplinu“. U stvari, oba lika pate od neplauzibilnosti: Henk je nekako prelako pristao da se upusti u opasan poduhvat, a Džejkob je u početku retard koji ni dupe ne može sebi da obriše a završava kao Dostojevski dok piše „Zločin i kaznu“. Fonda je pak fenomenalna kao jedna neosvešćena Medeja...

Rejmi je režiser prvog Spajdermena i jedva je dočekao priliku da snimi nešto dramski pa s porukom, kao porno zvezda koja hoće da glumi Šekspira, pa nije ni primetio da je scenario ipak malčice previše petparački...

Film je mogao bez nekih džepnofilozofskih telefoniranja i bez razvučenog frtalja posle prvog sata.

Ovo je ipak jednokratni triler.

Srećna N(IN)-ova!

ŠIRI IZBOR ZA 72. NIN-OVU NAGRADU

Posle objavljivanja 39 naslova iz šireg zbora, članovi žirija su obrisali krv sa svojih sekirâ i prosrali se obilato.

I šta tri pederčeta – Jerkov Gvozden Vesković – ta tri mlohava kulturtregera, doušnika i komesara, unjkava i dosadna, imaju da kažu o našoj produkciji romana? Evo šta imaju da „kažu“.

(Arbutina im je nadređeni, sanjaju o njegovom činu. Još su za njega samo kafe kuvarice i moraju da zadižu bunjuelovsku suknjicu kada im se naredi.  Jebote bog, ovo je kao oko 2013, kada me je Ana Tasić sačekivala u svim žirijima za dramske tekstove, prvo na konkrusu za radio-dramu Radio Beograda, pa na konkursu Sterijing pozorja, posle se i u Budvi raširila – kao metastaza iz Kišovovg plućnog krila. Ili kao Vladislava Gordić, koja me je 2006/2007 sačekivala u svim žirijama za prozu.Evo sada tetka Jerkov, depiliranih nogah i s proplankom – čeka me u busiji kud god pogledam. Nema žirija da udba nije ubacila svoje pederčiće.)

 

(levo: strina Jerkov)

Elem, strina Jerkov veli – kao da je on jebote napisao „Don Kihota“ i „Rat i  mir“ –sledeće:  

„Srpska književnost je od Dositeja, Vuka i Njegoša do Andrića i Crnjanskog, a savremena srpska proza od Kiša, Pekića i Pavića do Gorana Petrovića dostigla takve vrhunce, takvo umetničko dostojanstvo i potpunost koji se ne mogu nadmašiti. Onoga časa kada književno ili umetničko delo dostigne najviši nivo, nema više ničega što mu se može dodati ili oduzeti, što bi se u njemu dalo popraviti ili zameniti. Još od antike, kao kod Platona i Aristotela, znamo da je savršeno ono što je završeno, kako nam je u istoriji ideja lepo objasnio Tatarkjevič.“

Kakav kreten. Pa dalje melje:

 „Njime se imenuje važna promena. Stanje srpske proze je takvo da je ona utonula u produkciju teksta, a ne u traganje za apsolutnom izvrsnošću ili epohalnim promenama.“

Koja strina. Piše pismene zadatke na nivou čepe iz I razreda gimnazije.

edit 4. I - 2026; 19:07 -> On veli "Promenila se klima koja okružuje rad žirija. Sada je svima savršeno jasno da u odlučivanju o nagradi nikakvu ulogu ne igra ko je kako i koliko politički angažovan, nema ništa posvećeno partijama, a ta reč nije iz sanskrita, ili sanskrta, kako nas sada poučavaju da treba reći."  čime se nadovezuje na dve ranije izjave, "da nije dobro da druge nagrade budu 'korekcija' NIN-ove" i na svoju pljuvačinu po nagrađenom romanu Saše Ilića, upravo dakle izričući političku presudu toj knjizi, ekskomunicirajći je sa Srbistike. Evo i sada on potučjeno preti drugim žirijima "nemojte slučajno da ispravčljater naše brljotine..." 

 

 (levo: kultutregerče Vesko)

Pička Vesković pak piše kao pismeni zadatak „Šta sam radio preko raspusta“:

„To je ovogodišnja romaneskna produkcija potvrdila više nego, čini mi se, ona prošlogodišnja. Ove godine nije bilo dominantno učestale teme koja bi stvorila utisak posebnog tematskog usmerenja. Naprotiv, iskusni autori poput Bore Ćosića, Milisava Savića, Vladimira Kopicla, Srđana Valjarevića ili Igora Marojevića svojim novim romanima nastavili su ili zasvodili tematsko-poetičke konstante svojih dosadašnjih opusa. Enes Halilović i Darko Tuševljaković napisali su dela o stalnom preobražaju lica nasilja. Laura Barna i Vladimir Vujović u centar svog interesovanja stavili su slikare.“

 

Pa šta je ovo, ljudi moji, iz voznog reda stanice na Stalaću se može više saznati o srpskoj književnosti.

 

 (levo: pizda slaninarska Gvozden) 

Gvozden, pizda slaninarska i u tajnoj vlasti Krajišnika, između redova odbacuje poslate romane o devedesetim an ženeral jer su ih  „obuzeli jeres didaktike i jeres psihilogizacije“ i „pokušavaju 'konačno' da objasne [devedesete]...“ 

Ništa nije ukapirao. Nije to čudno, on je glup kao kurac, nego je zloban svisoka. Ali ovo on priželjkuje: 

„U prvi plan će tako, nadam se, izbiti dela koja kombinuju veštinu pripovedanja, snagu uvida i poeziju jezika. Romani u kojima su istina i emocija posledice, a ne uzrok pripovedanja..." [zapaža Vladimir Gvozden.]

On očigledno nije čitao zašto su pisali Nabokov, Orvel, Flaneri O'Konor, Vonegat...  

edit -> 4. I - 2026. 19:10: Gvozdene, nemoj da jedeš govna kada ti nije nužda. I ti i ja dobro znamo da i ove godine moraš da glasuješ za Bazdulja. U tu svrhu je i Vesko doveden, tako da Muharem ima najmanje dva glasa.  

 

ODLOMCI DVE UVRŠĆENE KNJIGE

Evo odlomka dva neuratka koja su ušla u širi izbor, što će na vjeki vjekov ostati sramota ovog nežirija, naime odlomci iz romana „Prakozorje, gospode“, Milisava Savića i romana „Kraljevski paviljon“, Vladimira Vučkovića.

Obe napisotine su primer kafanskih udbaških kozerijâ, takozvane tablićsko-vinjačke škole ezopovskih viceva na kockastim stolnjacima, uz smrad pepeljara i brehtovsko-sečuanske metafore tipa „lud sam pa mi se može da lajem“, koja (škola) obiluje čučavcima, ispičuturama budućim akademicima i ostalim bajagi boemima s dna kace. E, da: "u kafani je dim bio toliko gust da se mogao nožem seći" - nezvanična nagrada za najoveštaliji opis naše kvaziboemije ide gedžovanu Milisavu, oholom lažnom petooktobarcu koji je Čedi Mirkoviću pretio, samo malo manje ugodno od Nikole Miloševića koji je nekada seljački pretio Aleksandru Iliću: "Prosućemo ti drob...!"  

Na jeziku se radilo utoliko što je u tri slučaja konsultovan otpozadni Lajkovačko-lužičkosrpsko-semoljgorski rečnik Belog Markovića, pa su primenjene reči „okišaviti“ i „cednuti“, a u opisu neke crnotalasovske jadnice upotrebljena je nesilikonska reč „tankovijasta“. Dosledno je zaboravljan preporučivan oblik predloga „s“ i korišćeno je isključivo „sa“. Korektor zadužen za zapete je vreme očigledno provodio povraćajući na čučavcu. Apozicija je korišćena nepodnošljivo uporno u prvopomenutom tekstu. Stil Brane Crnčevića i Mihiza, oficirâ bezbednosti (da, ovo je apozicija)  u odnosu na ove brljotine  nedostižni je vîs što se tiče pismenosti i lepote rečenice: oni su u poređenju s njima kao Goran Petrović i de Nerval u odnosu Ikeina uputstva za montažu.    

Oba rukopisa su pronašla ugledne izdavače a trebalo je da ostanu u blokčićima na kocke, proizvodnja „Minerva“ Subotica, kako su i bili napisani, onom poslovičnom „minom“ za hemijske olovke, ali pazite sad: ne samo što su oknjiženi, već su unišli u najširi izbor za NIN-ovu nagradu i treba pamtiti imena članova žirija: Mladenović, Marčetić, Gvozden, Jerkov, Vesković: da se zna koje kreature su ove krševe ubacili u širi izbor.

 

 Milisav Savić: „Praskozorje, gospode“, Dereta 2025.

 /quote citat

 KRATAK OPIS VAROŠI, NEOPHODAN ZA UJAKOVE ČUDNOVATE

PRIČE IZ ŽIVOTA I FANTASTIKE KOJE ĆE USLEDITI

 

Mnogo puta je zamišljao kako se s okolnih plani na

na ulice i kuće sručuje snažna bujica i sve sravnjuje i

proždire, ostavljajući iza sebe blatnjavu pustoš.

Tako je, u besu, Ujak priželjkivao smak varoši.

Svoje i naše varoši.

A u blaženim i smirenim trenuci ma govorioje:

Ako bi mu Bog ponudio drugi život i da bira gde će

se ponovo roditi, izabrao bi mesto za koje je, ponekad,

priželjkivao da ga poplava ili vatra nepovratno zbrišu sa lica zemlje.

U varoš putnik može da dođe sa severa i sa juga.

Od uvira i sa izvora glavne varo ške reke. Na severu je naša prestonica i Evropa, civilizacija i

beli svet, na jugu srce Balkana, divljina i tamni

vilajet. Ratovi dolaze sa severa i sa juga. U poslednje vreme sa juga.

Od zapada, kroz klance, vijuga treći put. Tim putem, zapušte nim, retko ko dolazi, još ređe odlazi.

Odatle pri stižu kiše i poplave, sneg i vejavice,

vrućine i suše.

U visokim planinama, šumovi tim i nastanjenim

zverinjem, iza kojih izgreva sunce, žive Vila Jezerki nja, boginja mladosti Vesna i Šepavi Krčmar.

Vila je Ujakova stara prijatelji ca. Šepavom Krčmaru Ujak nikad ne izgovara pravo ime. Vesnu, boginju mladosti, retko ko je, nestašnu i neuhvatljivu, video.

U planinama je, negde pod zemljom ili vodom,

skrivena stara Crkva Janja, kojoj Ujak i njegovi

prijatelji pokušavaju da uđu u trag, jer skriva neobrojano blago. U istim planinama tragaju i za čudnovatom travkom raskovnik. Čuda može da uradi ta travka žutih cvetića: da otključa svaku bravu i

raskuje okove na osuđenicima, da prokrči put kroz

guste šume i otvori prolaze u tamnom vilajetu, da

ukaže gde se nalazi zakopano blago i da raspetlja i

protumači sve govore i jezike pod kapom nebeskom.

Pobunjenici i borci za pravdu kite raskovnikom

svoje kape i zastave: pred njim sviću zore slobode.

Ujak nije uspeo da pronađe raskovnik, ali nije gubio nadu da ga se neki drugi srećnik neće dokopati.

Putnika koji dolazi vozom, u vreme početka ove

priče, u vreme Ujakovih najboljih godina, očekuje

skladno i očuvano stanično zdanje iz prve polovine 20. veka. Znak tadašnjih nastojanja da varoš

uhvati korak s civilizovanim svetom i Evropom.

Sama unutra šnjost odudara od spoljašnjeg izgleda stanice.

Čekaonica je zapuštena, na betonskom podu vuku

se otpaci i prljavština, iz klozeta čučavca širi

se nesnosan zadah. Na levom krilu zgrade nalazi

se stanični bife. Jedina je varoška kafana otvorena preko noći1. Noćni posetioci bifea su, sem Ujaka, Macko, Nevidljivi Filip, Trapavi Andrija, Kapetan Vuk, Moler Četka, Sima Kec i još neki epizodisti priča koje slede. Svako od noćobdija ima

opravdanje zašto na stanici dočekuje zoru. Ujaka

tu dovodi svirački posao. Nevidljivi Filip je u

neprestanoj poteri za subverzivnim elementima

Revolucije. Kapetan Vuk zato što mu godinama san

ne dolazi na oči, pa tako prekraćuje nesanicu na

mestu gde niko ne spava. Trapavi Andrija smiruje,

rakijom, zubobolju, čekajući jutro da bi otišao u gustiš kraj reke odakle će, kri šom, posmatrati treninge Dugonoge Skakači ce. Moler Četka ispod oka merka konobaricu Milenu, s namerom da je odvu

če u krevet. Svi su voleli da dočekuju i ispraćaju

vozove, na početku priče dnevno ih je prolazilo dvadesetak, pri kraju jedva dva izdrndana šinobusa. Pri kraju priče, u godinama kad je već jenjavala slava najpoznatijeg varoškog harmonikaša, našeg Ujaka, bife je zatvoren i pretvoren u skladište
pivske ambalaže.
Sa stanice ulica vodi preko kamenog mosta u
centar varoši. Iako izgleda staro, most će u priči
napuniti tek stotinak godina. Nisu se uz njega prilepile priče kao uz jedan drugi, stariji, na zapadu, na mnogo većoj reci od naše. Ali ima ih. Most često oštećuju poplave, slične onima koje je Ujak,
u besu, priželjkivao, a za vreme ratova avionske i
artiljerijske bombe. Majstor Mihailo kaže da bi
se most bolje držao da je prilikom gradnje prineta
žrtva. Most će, za tih stotinak godina, pretrpeti
najmanje promena.
Sa mosta se vidi varoška Plaža, tu se manja reka
uliva u veću. Na pesku i u obližnjem zelenom gustišu sastavile su se i splele ljubavne priče o kojima će tek biti reči. Kad se pređe most, naila zi se na opštinske zgrade. I one građe ne u stilu oponašanja i približavanja tadašnjoj evropskoj arhitekturi. Sve su to bile
kuće viđenijih industrijalaca i trgovaca, koje je,
po pobedi Revolucije, po naređenju Petra Ledenog i
Kapetana Vuka, streljao Andrija Trapavi u napuštenom rudniku iznad kanjona, kasnije, pri kraju ove
priče, pretvorenom u obor za svinje. Kuće, fabrike
i imanja streljanih konfiskovala je Revolucionarna vlast. Pored glavnog ulaza Opštine smestio se na stoličici čistač cipela Dragi Ciganin. Kad se okišavi, sporedne varoške uliči e se oblatnjave,
kad se ocedne, oprašnjave se, pa čistač uvek ima posla: vlast pazi na čistoću i u opštinske prostorije ne dozvoljava da se ulazi sa prljavom obućom.
Ulica se nastavlja prema parkiću, u čijoj sredini se prsi bronzani mišićavi radnik sa puškom u desnoj ruci. To je Spomenik Revolucije. U dnu Spomenika, srešćete, šćućurenog na parčetu kartona, prosjaka Mula. Vremena će se u varoši menjati, Revolucionarnu vlast zameniće Demokratska, Despotsku Slobodarska2, i ova poslednja će spomenik premesTiti u dvorište Muzeja, gde ga nagriza
rđa i zaseravaju golubovi. No, Mule se neće pomaći
od mesta na kojem smo ga upoznali. Mule retko šta
govori. S vreme na na vreme izusti: Ovamo! Onamo!
Bronzani radnik revolucionar mrko gleda pre
ma kubetu crkve sa pozlaće nim krstom, što je, ukoliko sledimo Ujakove fusnote, u skladu sa proklamovanom ideologijom Revolucionarne vlasti, po kojoj je religija opijum za narod. Nažalost, propagandna krilatica nove vlasti primila se kod mnogih varošana, koji više vremena provode u kafani nego u
crkvi. A jedan od sveštenika kafane, svojevrsnog
kabarea, diskusione tribine i prosipanja magle i
prašine, bio je – videćemo to – niko drugi nego Ujak.
Moj i naš Ujak. 

Iznad crkve, u strani, nalazi se škola, zdanje
iz vremena nastanka varoši, a to znači stotinak
godina od početka ove priče, koju je pohađao i Ujak.
U njegovo vreme škola je radila u tri smene, piska
i graja dečurlije nadjačavala je pesmu ptica iz parka, brundanje retkih automobila i kafansku dreku pijanaca.
U blizini spomenika postavljena je drvena zelena klupa. S njom, kao epicentrom, poči nje i završava se ova priča. U toplim i sunča nim danima, oko podneva na klupi sede najpoznatiji varoški mladići, okruženi mališanima, poslušnom svitom koja
im kupuje i prinosi cigarete i sladoled. Većina mališana tu navrati po završetku nastave u školi. Najpoznatiji dasa i u neku ruku vlasnik te klupe je Macko. Čuveni varoški mangup sa ožiljkom na
desnom obrazu, mrkog pogleda, škrt na rečima kao
Mule. Među dečacima izdvajaju se nekoliko.
Najposlušniji je plavušan po nadimku Svetac,
koji upija svaku reč i pokret svog idola, Macka. Drugi je Mujo. Treći Mala Violina. Četvrti Čokolada.
Sve ćemo bliže upoznati u nastavku priče.
Iako ne prilaze i ne sedaju na klupu, devojčice se
šetkaju i vrte u njenoj blizini. Kao da su na manekenskoj pisti. Prijaju im udvarački pogledi i dobacivanja dečaka. Izdvojićmo, radi dalje priče, tri sestre: Zoranu zvanu Dupli kat, Kreštavku i Palačinku. Zorana Dupli kat se ponekad pomeša sa vršnjacima, mališani je se plaše jer ume da odalami kao da je muško. Kreštavka stalno pevuši popularne kancone. Postaće čuvena pevači ca, kaže joj Macko, tek da je pohvali. Badava, mala krešti kao sojka,
šapuće mu Ujak. Pravo ime Palačinke je Zorana. Iako
nema više od sedam godina, ona je ludo zaljubljena
u Macka i bez oklevanja bi na svom stomačiću istetovirala njegovo ime, kao što je to uradila poznata
varoška lepotica o kojoj će tek biti reči.
Donji deo parka oivičava ulica sa kafanom i
bibliotekom, vrata do vrata. U kafani Ujak drži
čuvena predavanja iz života i fantasti ke, honorar
je simboličan, obično porcija ćevapčića, čašica
rakije i krigla piva. Kafana je olajisanog daščanog poda – zadržaće mo se na njenom opisu, jer je ona odavno deo muzejske prošlosti – sa stolovima prekrivenim kocka stim čaršavima, umašće nim i sa
cigaretskim progoretinama. U uglu je klozet čučavac, leti pun muva. Na glavnom, frontalnom zidu uramljena fotografija Veli kog Druga, vođe Revolucije. Ispod je bubnjara, napravlje na od benzinskog
bureta. Zimi je kafana puna duvanskog dima, toliko
je gust da se može seći nožem. Leti se ispred kafane na ploč nik iznose stolovi. Kafanski gosti su isključivo muškar ci. Kafana
je u neku ruku naš informativni centar. Tu se čitaju novine i prepričavaju najnovije vesti, varoške pre svega. Tu se slivaju i odatle kuljaju svi tračevi. Iz kafane, od ranog jutra pa do kasno uveče, dopire graja pijanih gostiju, u biblioteci vlada mrtva
tišina, povremeno prekidana zujanjem zalutale muve. U biblioteku slabo ko zalazi. Najpoznatiji posetioci su pesnici Bogdan Junski i Čokolada. I biblioteka i kafana nestaće pri kraju priče.
Videćemo, kasnije, šta će se pojaviti na njihovim
mestima. U blizini Plaže izdiže se Visoko Brdo, sa vilama bogataša i vlastodržaca. Brdo i vile su, uz
izvesne prepravke, ostajali isti, samo su se menjali vlasnici. Iako su mu na Brdu živeli neki prijatelji, u mladosti Petar Ledeni, Filip, Lepa Marija, Pop Mihajlo, u starijim godi nama Mujo, Svetac,
Šećerko i Mile Pupak. Ujak se nevoljno peo gore.
Kako je stario, sve ređe. Ujak se lepše osećao u naselju Rupa, sa kućerci ma i ćumezima, ispresecanom blatnjavim i prašnjavim uličicama. Na samoj obali reke, naherili su se – u vreme kad ova priča počinje – klozeti čučavci. U bašticama oko kućeraka stana ri gaje povrće – luk, krompir, paradajz, papri ku, boraniju, pasulj,
šargarepu – tek da se pripomognu u krpljenju kraja
s krajem. Iznad leja, na razapetim konopima, vijori se veš – zastave sirotinje. Vetar često nanese na veš žute cvetiće, mogli bi biti i raskovnika. U tom naselju, u koje Ujak rado navraća, žive Vera,
Kanta, Trosisa i Šlampava Breskvica, znamenite žene naše varoši. Žive i junaci lepe ljubavne
priče, Danilo Štrkljavi i Cica Grbavica. Odatle
su Macko, krojački pomoć nik Miljojko, besposličar Simo Kec, pesnici Bogdan Junski i Čokolada.

Tu su ponikli Kreštavka, Mala Violina, Svetac i
Mujo, pre nego što su se preselili na Visoko Brdo.
Pri kraju naselja, u blizini gro blja, u naherenom kućerku sa dvorištem zaraslim u bunike i
koprive, sa naviljcima đubreta iz kojih proviruju
životinjske kosti, obitava Krezuba, naša najpoznatija vračara i veštica. Najstarija je u našoj varoši, niko pa ni ona sama ne zna koliko ima godina.
U početku ove priče većina žitelja Rupe radi
u rudniku, kojije otvorila Revolucionarna vlast
na početku kanjona velike reke. Izgradnju i opremanje rudnika nadgledao je engleski inženjer, čiju
ćemo tankovijastu i lepuškastu ženu Meri ubrzo upoznati. Prvi i dugo godišnji direktor rudnika bio je čuveni revolucio nar Petar Ledeni. Po padu Revolucionarne vlasti, rudnik će biti zatvo ren i
pretvoren u obor za svinje, a kasnije u logor za ratne zarobljenike, dezerte re i protivnike vlasti.
U trošnoj baraci sa majkom čistačicom živi
Simo Kec. Sa završenom ekonomskom školom ne
može da nađe posao. Danju u dokolici igra karte,
zato ga i zovu Kec. Noću svraća na železničku stanicu, ispraćajući međunarodne vozove. Sanja da se u
jednom otisne u beli svet. I da se nikad više ne vrati u prokletu varoš. Koja nije ništa drugo nego stecište otrova. Ponajviše ljudskog otrova, poganog, koji zagađuje sve, od reke do šuma, od neba do zemlje.
Na suprotnom kraju Rupe, u dolinici koja vodi
prema zalazećem sun cu, smeštena je bolnica, takođe sagrađena u vre me nastanka varo ši. Najveće odeljenje je porodili šte, sledi ga odeljenje za plućne bolesti, ali plač novorođenčadi nadjačava suvo kašljucanje onih u društvu „žute gošće“. Najmanje je ono, sasvim pri kraju, do same šume, za „s uma sišavše“. Ono je uglavnom prazno. To ne znači da u varoši nema ludaka, ima ih, ali se oni, ukoliko nisu nasilni, slobodno druže sa varošanima. U ludnici je nekoliko noći, na svoju volju, prespavao Ujak: da se odmori od spoljne, varoške ludnice. U njoj je nedelju dana boravio Bogdan Junski, sve dok
ga Andrija Trpavi, koji ga je tu i smestio, nije oslobodio. Za vreme drugog boravka, u koji ga je smestio varoški bos Šećerko, Junski je umro. Iznad naselja Rupa okomito se uzdiže vis, na
čijem vrhu je zaravan zvana Visoka Poljanica. Do
Poljanice se stiže kozjom stazom obraslom jorgovanima. Može i džipom, zaobilaznim izlokanim putem. Sa Poljanice pruža se lep pogled na varoš. Kao na dlanu vide se sva mesta koja smo opisali, od
dvaju reka vijugavih poput zmije do oštrih planin
skih vrhova uro njenih u oblake. Na tom mestu Ujak je
– zavisno od raspoloženja – pomislio da od varoši nema gadnije, ali ni lepše na svetu.
Ovde ćemo pre stati da nabrajamo šta je još varoš imala. A imala je još mnogo čega – od bogatog do siromašnog, od lepog do ružnog, od visokog do niskog, od čistog do prljavog, od zdravog do bolesnog,
od ludog do normalnog. I imala je Ujaka, svog hroničara i očevica uspona i propasti. Sasvim dovoljno da bi priča mogla da počne.

___________

fusnota 1 Da bi priča bila prihvatljiva meni, mom bratiću i našim

vršnjaci ma, Ujak je smatrao da su neophodne fusnote refe

ren cijal ne pri rode. Većina fusnota u knjizi su moje, Ujako

ve Sestričine. Ova koja sledi je Ujakova.

Ostale kafane nisu radile duže od 10 časova uveče zato

što je Revolucionarna država – a ova priča dobrim delom

počinje i odvija se u vreme njenog nastanka, procvata i pada

– ograničavala radno vreme da bi zaštitila radnike od

eksploatarskog noćnog rada i suzbila prekomernu i štetnu upotrebu alkohola i stvaranje parazitske klase pijanaca,

nedopustive u obećanom društvu blagostanja i pravde

 

fusnota 2 Nazivi su Ujakovi. Mada vlast često nije bila revolucionarna, a još manje demokratska i slobodarska. 

/kraj quote citata

 

Vladimir Vučković: 

„Kraljevski paviljon“, Prometej 2025.

/quote

Mileta je plašila ironija nejasne mašte, ubijala mu ponos i samopoštovanje.

„Doktore, nemoj da nasedaš na Miletove glupe i detinjaste priče, ozbiljan si čovek, karakter. Ako poveruješ njemu, moraš i nama!“, izlazilo je iz ljudskih olupina smeštenih u Kraljevskom paviljonu princa Đorđa u Psihijatrijskoj klinici u Toponici. Verovali su da čuvaju zrnce ljudskosti ukoliko samo i razmišljaju o novoj filozofiji života koju je njihov najpametniji član, Pikaso, pretvorio u novu religiju.

„Pogledaj Mileta, pravi uštrojeni vepar“, glas je odavao snagu neke besmislene borbe uništenih umova.

„Liči na pravog švercera, kašlje kao prehlađeno kuče. Svi znaju da pravi krijumčari imaju taj stalni, promukli kašalj koji jedino može da ih otkrije. Uvek nešto prikrivaju, biraju neobična mesta, trpe hladnoću i zimu, vrućinu, vodu i vatru, samo da prevare. Tako misle da su pobedili“, vrteli su se u krug nedoličnog ponašanja, opterećeni duhovima tuđih predaka.

„Mile više podseća na prerano rođeno slepo kuče“, posmatrali su ga kako pažljivo njuši vazduh, slično prebijenom psu.

„On već spava sa smrću, ali mu je njuška kao u krtice, samo kopa na sve strane i traži izlaze“, nespretno izabrane reči prikrivale su bojazan onoga ko ih je izgovorio.

„Doktore, bezvredno je to i smrznuto biće. Kakav krijumčar, taj nije imao muda ni za šta, to je pička jedna u ljudskom obliku, krompir zakržljali. Jedanput, kao već odrastao čovek, dobio je na poklon neko ukradeno tele. Voleo je poklone, posebno sve što je džabe, mufte, lako. Radovao se i likovao zbog teleta, spakovao meso i već u mislima počeo da uživa u njegovom mirisu i ukusu. U ustima mu je uvek kretala pljuvačka kada je samo i pomislio, toliko je bio alav. Kada je saznao da je ukradeno, uplašio se i tri dana uopšte nije izlazio iz podruma, tobož je pomagao dedi alhemičaru. Drhtao je od straha, osluškujući da li će neko doći po njega“, izdvajao se duboki i hrapavi glas.

„Strahovi su njega doveli ovde, jarebica je to. Neizbrisivi i neuništivi prastari strahovi“, nisu odustajali glasovi iz Paviljona.

„Oterajte tog uljeza, sve glumi, laže, prevarant! Glavni cilj mu je da prevari ceo život. Ovde je došao zato što se krije, pobegao je, za sve se pretvara, sklonite taj glas razuma. Nije srećan, ali je zadovoljan!“, povremeno su se pretvarali u viku.

Mile ih je posmatrao čistim, otvorenim pogledom pokvarenjaka.

„Tele su mi poklonili Soda i Voda, moji dalji rođaci iz Babušnice. Debeli Soda i mršavi, skoro pa živi leš, Voda. Tako su započeli uspešnu karijeru. Sada su važni u ovom gradu, posebno Voda. Zvali su ga i Teletabis, Pokojnik i Ameba, ali je pobedilo vodeno stanje njegovog karaktera. Uvek se prilagodi prilici u kojoj se nađe, slično vodi koja se pravilno razlije po svakoj površini na koju se sipa“, Miletov glas ih je umirivao. Svečano je čekao noćnu svežinu, pomalo ga je smirivala.

„A možda je to samo jedan čovek sa dva lica, Soda i Voda, tako mi se uvek činilo, doduše, kada malo više popijem. Soda previše ždere i loče, ali razmišlja. Voda je usukan, kao da je iz bolnice pušten i to samo u kratku šetnju. Plašljiv je i nesiguran, uvek ćuti, pa niko ne zna da li je glup kao što izgleda ili mudar, kao što se čini“, Miletu su prilazili sa svih strana i oko njega pravili obruč. Teško bi se izvukao da ih nije pozvao doktor.

„Mile ponovo priča gluposti, tog njegovog daljeg rođaka su prozvali Voda zato što je toliko glup da to ne može da se izmeri. Karijeru je započeo kao spasilac na bazenu u Babušnici, uspeo je da se zaposli, iako nije znao da pliva“, dopiralo je do njih, ali sve nejasnije.

Prolazile su tople i tihe noći sa jasnim mesecom koji im je gušio svaku živahnost. Danju su laki, beli oblaci kvarili plavo i duboko nebo. Plašila ih je daleka šuma sa lakim šarama senki sličnih paučini u kojima su raspoznavali ravnodušnu snagu prirode.

Nagomilanu uzdržanost razbio im je doktor. Mislili su da iz njegovih postupaka i reči nadolazi zakasnela sreća. Odnekud je doveo grupu mlađih ljudi. Zdravi i jedri, u čistim belim mantilima sa obaveznim medicinskim slušalicama oko vrata, zbijali su se u gomilu i sa strahom posmatrali Mileta.

„Došli su studenti da te vide i da im objasniš kako si zaradio tu bakteriju koja živi samo u dolini Nila?“, širio je ruke, nevešto pokazujući čuđenje. Činilo se da tromo i sporo priziva kišu, moleći zaboravljene paganske bogove.

Mile je izgledao kao da je jedva preživeo nesreću i da će svakog trenutka početi da plače. Bledi sumrak izazivao je u njemu tupu nelagodu.

„Krijumčario sam lažni novac iz Sofije, a ta žena je krijumčarila skupu garderobu iz Istanbula. Uvek smo se voleli kada se srećno vratimo, tako smo proslavljali uspehe“, progovorio je naglo, jasnim i ispovednim glasom.

„Kako ste se voleli?“, doktor je osećao nadolazeću unutrašnju snagu.

„Ona me je najnežnije milovala i govorila da me voli do besvesti i da sam ja najkulturniji od svih koje je poznavala“, Miletov glas se smirivao.

„Ti?“, doktor je pojačavao čuđenje.

„Da“.

„Zašto?“

„Samo ja nisam koristio prezervativ od svih sa kojima je bila od Istanbula do Novog Pazara“, Mile je spustio glavu kao da se predavao. Sakrivao je oči koje su počinjale grozničavo da sijaju. Počeo je da trese rukama, verovao je da tako tera izmaglicu iz sopstvenih misli. Brzo ih je gurnuo u gaće u nadi da će pronaći neku stidnu dlaku koju nije iščupao.

Svako od studenata je imao utisak da ga Mile posmatra kroz prašinu. Očekivali su jezovitu strepnju, ali se čuo samo nenametljivi glas.

„Mile je uzeo pečat od veterinara, poprilično veliki, crne boje, udarao se na svinjske polutke. Ucenjivao je tu ženu, jadnu Bugarku koja je samo stručno vodila autobuse. Mislila je da će zauvek da joj zabrane ulazak u našu zemlju snova, ukoliko Mile udari taj pečat u njen pasoš“, ubacivao se i ozbiljno objašnjavao Pikaso.

Oštrim i podrugljivim očima šarao je po studentima, kao da je gledao u pravcu straha.

„Udarao je on drugi pečat po njoj, navukao se, nije silazio kao dete sa trešnje. Pogledaj ga, kao da je prozebao, odsutan je do uspavanosti“, slab i neoprezni glas dopirao je do slikara.

„Nije doktore, Mile je bludnik, najbliži je životinji. Viđali su kako svoj smešni muški alat stavlja u auspuh od gradskog autobusa na parkingu kod Tvrđave“, znalački je dodavao slikar, kao da se svađao. Posmatrao je nebo, očekivao je crnu i mračnu noć, kako bi se posvetio razmišljanjima o unapređenju nove religije.

„On je zver, pauk, nakaza!“, Pikaso je naglo povikao. Izgledao je potreseno i zbunjeno. Pokušavao je da bude precizan u svakoj zatrovanoj reči.

„Vežbao sam“, smejao se Mile i srednjim prstom nameštao naočare za vid. Uvek je koristio taj prst kao poruku okolini. U tom trenutku je ličio na psa koji je samo čekao da ujede.

 *

 „Moraš da se ošišaš kratko“, Mile nije mogao da odredi odakle je ovo dopiralo i na koga se odnosilo.

„Živite ličnu priču, ne dozvolite da vas pretvaraju u brige, da budete hodajući problem sebi i drugima“, doktor ga je posmatrao, prisećajući se onoga što je naučio ili mu se samo učinilo, nije bio siguran.

„Jedanput su Miletu seljaci dali neku biljku, tatulu, zovu je i bunikom, ubedili ga da je dobro za potenciju, prirodno. Veruje se da su za odraslog čoveka dovoljne dve semenke, jedna je malo, tri su mnogo. Ovaj idiot nije razmišljao ni tren, progutao je dve. Ubrzo je počeo da halucinira i da mu se priviđaju Turci, posebno je jurio sultana Murata. Dohvatio je sekiru i istrčao napolje, napadao je ljude, duboko verujući da je u Boju na Kosovu“, neumorni Pikaso nije odustajao.

„Ja jesam bio u tom Boju, ali na strani Vuka Brankovića, mi smo jedini pobedili Lazara i Murata. Miloš Obilić je izmišljeni lik, uopšte nije postojao, a glupi i nepismeni narod je od njega napravio junaka“, dodatno je objašnjavao Mile.

„Sokrat se ubio slično, samo je pojeo biljku kukutu“, ubacivao se Pikaso pogleda uprtog u sunce koje je nestajalo na horizontu. Mučila ih je vrelina lažnog dana.

Ostali su stajali ispred Kraljevskog paviljona, postrojeni kao vojska. Požutelih i izbledelih lica, odavali su prividnu živahnost.

Iznenada su poleteli golubovi sa krova, celo jato, naglo i snažno, uplašeni od nečega. Svi postrojeni su polegali po zemlji sa rukama preko glave.

„Napadaju nas, pucaju na nas!“, vikali su nerazboritih i nezrelih izraza lica.

„Ko?“, pitao je u strahu neko od njih.

„Austrougari“, pometeno su konstatovali.

„Zar ne vidite plave mundire?“, osećali su zadah truleži i raspadanja.

„Ne, ne, nisu to Austrougari“, trčao je Mile oko njih sa podignutim rukama.

„To su Beograđani“, dodavao je uz smeh bez radosti.

„Ćuti, mi se hranimo od beogradskih mrvica“, bezrazložno uznemiren, Pikaso se mučio da objasni kako smeh nikome nije dobro doneo.

 /kraj quote citata

 OVO DA JE BOLJE OD MOJIH ROMANA?!

A ova citirana prepotopska literatura – koja prežvakava prvosrbijanske unjkave stavove za kockastim stolovima u okolini Francuske 7 – e to je njemu (Gvozdenu) i ostalim žiristima i žiristkinjama kanda nešto moderno i nosi novu emociju?!

 

*  *  *

 U jednom snu – u kom mi se ukazao deo ranijeg nekog repetitivnog sna – sanjao sam jednu od zvezdarskih uličica, onaj njen deo kojim sam retko ili uopšte nisam nikada hodio, ali sanjač takve stvari zna pa sam ja znao da ću ako samo produžim nagore doći do onog dela do kog sam zapravo i želeo da dođem. Čak nisam bio siguran ni za smer (kada sam jednom u životu sreo Aćina i upotrebio reč „pravac“ za „smer“, on me je korigovao. I to sam smatrao lošim znakom...), što je za mene uvek visokorizična rabota, jer moji hodački snovi obiluju ćorsokacima i promašenim ulazima i neuspesima u nalaženju pravog puta. Ali smer je bio pravi i – naišao sam na to parče ulice koje mi je bilo poznato i koje sam tražio. Ako ništa drugo, prijatna promena: jednom barem ne zalutati. Osećanje nekakvog uvida, sampouzdanja, gorde pomirenosti s proticanjem vremena, estetskog užitka u poznom suncu koje je sve bojilo u akvarelski cinober, osećanje da dolazim k svome, da nikakva nevolja ne vreba iza ćoška – i to je bio kuriozitet u tom snu. Ono što me u naknadnoj pameti gnjavi jeste što se često ne osećam dovoljno materijalizovano u tim scenografijama: nekako sam vazdušast, kao Bergmanov lik koji se astralno vraća u neki događaj z detinjstva ili mladosti i samo ga gleda sa strane, kao osvetljivač pored kamermana, na primer, pohodi ga kao da vrti novonađeni materijal u fundusu Filmskih novosti. To tako vonja na onih četrdeset dana dok duša navodno luta, ili na kičaste opise u Knjizi mrtvih, gde se dobronamerno savetuje friško opandrčenim da se zanose na neku asuru (na kojoj neki par vodi ljubav u nadi u reinkarnaciju, jer to je „samo još jedna muka“ a obaška što usput mogu i u komarca ili guštera da se pretvore, već da im je preporučljivije da se prepuste svemirskom kolumbarijumu ljudskih dušâ, kako je to sladunjavo opisano u sikvelu „Odiseje u svemiru“.

 

Eto, ovo sam napisao levom rukom maločas, odmah po buđenju, eto, tako se piše – uporedite samo s onim citatima iz dva greškom oknjižena kompleta blokčićâ na kocke. Savremena književnost (sintagma koja ne izlazi iz usta naše kritičarčadi /u smislu kritike zaostale srpske romaneskne produkcija: gle, kak'i smo, nikad da postanemo svet/) inače je u stagnaciji i četvrt veka je već u vlasti disleksičara i seksualno maltretiranih degena i mora da sledi nametnuto pravilo: based on a true story, a trendseterka je Opra Vinfri sa svojim čitalačkim klubom. Pogledajte samo koje knjige preporučuju Obama i Gejts. Osim toga, pišu se istorijske fikcije u stilu „Frojd kao detektiv dok je boravio u Meriki“ ili „Sreli se Staljin i Hića u Beču pre I svetskog rata“ i slično. Predgovor sadrži dirljive opise tog veličanstva ISTRAŽIVANJA (mnogo dosadnije od onoga kako je Rajko Tanasković kod Miloša Jevtića opisivao bitku za furunu u biblioteci u Tunisu tokom rada na disertaciji) ili knjige pišu pripadnici tehničke inteligencije, kojima je kibernetika inspiracija, a opšta kultura im je na nivou članova MENSE. (Članovi MENSE se od preduzimača sa 4 razreda osnovne škole i kućerinom u Malom Mokrom Lugu i mlađom ženom razlikuju po tome što Mensaši ne umeju ni rešo da uključe.) Elem, ničeg nema u savremenoj svetskoj književnosti što nije kliše iz škola kreativnog pisanja (pa neka su i na koledžima) kojih tamo na trulom Zapadu ima kao kod nas fakulteta za menadžment, teretana, kladionica i salona za ulepšavanje. Tako da nagvaždanja naše kritičarčadi nikakvog značaja nemaju, oni kanda polaze od teze niko ništa ne čita. Ali, premda su ubili Book Depository, može se doći do knjiga, i starih i novih. I na stranim jezicima, da.

 

ALI, ZAŠTO SI ONDA SLAO...?

 

„Ali, zašto si ti pristao da šalješ knjige tim žiristima i žiristkinjama kada ih toliko prezireš?“ – pitanje je od sto pljunutih i plesnivih sendviča sa stišnjenom šunkom (ukusa kao raspadnuti leš loše odleđenog kosmonauta), margarinom, plesnivim kolutom paradajza i plesnivim listom zelene salate i narendaim gumenim sirom nepoznatog porekla. To pitanje visi u vazduhu. Zbilja, zašto?

Pa, kako zašto?! Pojava zvana samizdat je združenom akcijom poslušnih knjižara, kulturnih radnika i zakonodavstva – ubijena. (Sudbina mog romana Ох, тај дида chetnik iz 2017. otreznila me u tom pogledu.) Tu se čak ne radi o tome što zavičajni pisac mora da plati štampu – to i tzv. ugledni izdavači veoma često traže (premda ne uvek javno), već o tome da je distribucija siročeta od knjige – de fakto zakonski onemogućena. Ona je često onemogućena i kada ima izdavača – zbog monopola ono nekoliko ajkula, nekih drugosrbijanskih i lažno kontraških, nekih prvosrbijanskih i podmazanih. Oni čak ni srednjim izdavačkim ribama ne daju da prismrde u izlozima knjižara.

Doći do čitalaca je teže nego opozicionom političaru da u DDR-u ili ČSSR-u iskritikuje vlast. Tamo su barem postojale neke sive zone, časopisi tipa „Udruženje ribolovaca“ ili „Organ igrača sportske prognoze“ su pored ukrštenica mogli da objavljuju poneku satiru ili roman u nastavcima. Zbog kulture čitanja čak su i šapirografisani primerci knjiga bili traženi kao kod nas bensedin i lekovi za cirkulaciju na pijacama. Da pred poligraf postavite žiriste i žiristkinje u svih 7 (sedam) najvažnijih književnih nagrada i pitate ih „Nabrojte 3 (tri) poslednje  knjige koje ste pročitali“, pukli bi zvučnici od pištanja, a igla bi opisala takvu krivu kao da je zemljotres veći od maksimuma po Rihterovoj skali.

Znači, pisac je kao sirotilja u vreme vladavine Štazija i Sekuritatee – on mora od dušmana da moli pečat i odobrenje da bi dobio pasoš (za svoju knjigu). Kadija te tuži, kadija te tuži.

Ono što ostaje, međutim, jeste sramota! Sramota članova i članica žirija, njihova nepismenost čak i dok nadmeno đuture pljuju po knjigama koje su izostavili. Posramljuje ih nemuštost izabranih knjiga i nemuštost njihovih saopštenja i „obrazloženja“.

 

 

Lista najboljih filmova, knjiga, albuma, stripova, serija u 2025.g.

 

Ne pravim liste i ne delim zvezdice. Nikad nisam i nikad neću. 

 

 

s

 

TROIS HOMMES À ABATTRE (French 1980 film)

 

r.: Žak Dere; ul.: Alan Delon, Dalila  Di Lazaro, Pjer Dus, Žan–Pjer Daras, Kristijan Barbije 

 

I DELON UMIRE

 Ili: PAKJULA NA FRANCUSKI

 

Paranoična trilogija Alana Džeja Pakjule (devojačko Pakula) – koja je odrazila šmirantsko liberalno drmusanje čamca posle Uotergejta – doplivala je Atlantikom i do Francije, i to najpre u književnosti preko romana Žan–Patrika Manšeta „Le Petit Bleu de la Côte Ouest“, majstora noara i detektivskih priča, a onda je majstor akcije i trilera Žak Dere to dofatio i snimio film poznatiji po pitkijem amerikanizovanom naslovu „Three Men To Kill“. Ništa nije moglo da omane, pa i nije. Manšet je pisao scenarije za poznu moralističku (demohrišćansku, kak bi to rekel striček Pajkić /a ni Josip Broz Mita ne bi imao ništa protiv/) fazu Kloda Šabrola, a doživeo je da mu u jednoj američkoj ekranizaciji glumi Šon Pen.- 

Elem, taj mitski vojno–industrijski kompleks je i ovde kriv za sve. Film traje 95 minuta sa sve špicom i u prvih dvadesetak minuta ne bih pogodio da je to Dere usnimio već neki festivaldžija koji drži Kafkinu ili Beketovu knjigu pod jastukom, jer je se u početku vidi samo ta paranoja, a ostalo ništa. (Lažem, vide se i sisići i ostatak Dalile Di Lazaro, italijanske manekenke i glumice i sve čestitke na tome. Ona se u prvom pojavljivanju morala pravdati zbog akcenta agentu Košaru, a ovaj ni pet ni šes', već: "Sve je u redi s Vašim akcentom, madmoazel", a u stvari je mislio, "super ste cura"). Kao onaj vic Uoltera Mataua ubačen u scenario „Šarade“: „Ove hemijske čistionice su sve gore: prošli put su mi vratili samo fleku!“ E tako je ovde sve bila antonionijevska paranoja ama ič bez konteksta i neke tzv. priče, ali to se vrlo brzo popravilo i film je od dvadeset-i-nekog minuta likove – dotle kao u dečjim bojankama date samo u krokijima – lepo obojadisao i popunio, a Dere nam je podario i jednu odličnu jurnjavu kolima i zdravo ubedljivu pucačinu, s nekoliko uništenih prometala i čak eksplozijom na benzinskoj pumpi (premda snimljenoj na kvarnjaka, da se ne vidi da nema tu nikakve benzinske stanice; tu se ipak pokazalo da Francuzi nemaju baš toliko para...).

Svaki film u kome se pojavi mlad i lep Delon (a on je bio lep i mlad /ili omatorio kao katedrala/sve dok nije propao načisto) – praznik je za gledaoce i on je vazda imao dobar ukus za žene pa tako nema nikakvih tata–bradâ, silikonskih čepâ i ostalih hipopotama, no sve zdravo izgladnele hipi čupavice, koje je Tirke povodom Kana u vreme bombadrmana 1999. rezignirano (jer je odbio poziv da ipak dođe) ali  precizno opisao jednom rečju: „sisići“.

Naravno da pravi francuski krimić – za razliku od našeg amaterizma – ne oseća nikakav kompleks pred amerikanskim i ovde čak ima i socrealizma, o čemu sam pisao na nekadašnjem Lukovićem sajtu i u časopisu Knjigomat – naime esejima o razlikama između italijanskog, francuskog, američkog, britanskog i istočnoevropskog krimića kao posledicama razlika u proverbijalnom mentalitetu.

Ovde se, tako, vidi sledeće: onaj francuski bakelitni telefon s pomoćnom slušalicom, doručak je kakao spremljen u lončetu, koji se pije iz lavoara (u kojem bi Crnjanskijevi likovi pirkali noge /videti u "Seobe II") i u koji (lavoar) se umače kifletina namazana s pola kile butera i 200 grama džema, puši se sve u šesnaest za trpezarijskim stolom (em Francuzi, em 1980.!), špijunke i interfoni, francuske bolnice izgledaju grđe i birokratskije nego u našem filmu „Nije lako s muškarcima“ i u čehoslovačkoj seriji „Bolnica na kraju grada“, dok su asasini simpatični hipici odeveni u najbolja odela i naučeni manirima (kao ona dva ugursuza u filmu „Dijamanti su večni“), salonske stančuge, upadljivo buržoaskije od novogradnji i sve tako po redu.

 

 

Zaplet je sledeći: Žerfo (Delon) je bonvivan koga bi izdržavala dobrodržeća majka hotelijerka da on nije lep i pametan pa živi od profesionalnog igranja pokera noćom. I jedne večeri, dok se vozi ka partiji pokera, on naleti na – on misli – automobilsku nesreću i odveze povređenog čiču u bolnicu. U preambuli filma mi vidimo nekakav poluzvanični sastanak budžâ iz spomenutog vojno–industrijskog kompleksa s nekim tipovima iz anglosaksonskog vojno–industrijskog kompleksa, neke navođene rakete se žele prodati pa se ne žele kupiti, nije bitno, to je ionako „mekgafin“. Iz ponašanja domaćina tog neformalnog ali važnog sastanka štoi vonja po kubanskim cigarama i prastarom konjaku, vidi se da on ima veze "neimenovanim centrima moći" i da je nezadovoljan ishodom. Izgleda veoma zlokobno taj tip i uz to ima nekog persijskog mačora koji liči na Aleksandra Berčeka s perikom. Kda češlja mačora (nema metafore), stavlja nam se do znanja da je on neki francuski Blumenfeld i da onu trojicu koji odlaze – treba ucmekati. Taj gazda je Emeriš (Pjer Dus). I dvojica su uspešno likvidirana, ali preživelog je Delonov Žerfo odvezao u bolnicu i on se ponosi dobrim delom...
 

(Asasini iz Dijamanti su večni.)

...što je uspešno i odglumio, iako cupka od nervoze jer propašće mu partija pokera...! On ne zna da je ranjenik zapravo upucan, što nama pokazuje sveznajuća filmska radnja a ne zna ni da su asasini saznali njegov identitet i adresu i – kao u onom Hičkokovom filmu –  misle da je umešan,  ama niko da pretpostavi da je to slučajnost.

I kreće lov na čoveka. Kao što reče Hičkok, u tome je caka: mi znamo da ga jure, ali Delon ne zna i mnogo se brate štrecamo kada na plaži pokušaju da ga udave. Veoma lepo je prikazana ta scena, šlezingerovski dokumentarno, kao u „Maratoncu“, alal vera, Dere.

Tada smo već preživeli nekako beketovštinu iz prvih dvadesetak minuta i uživamo. A tu su i sisići.

Kada Delon za pomoć zamoli nekog njihovog Dilparića iz tazbine u penziji („Litar“, u tumačenju fenomenalnog Kristijana Barbijea) ovaj radi sve po propisu, i to je dragulj filma, u toj drugoj trećini, čika sve zna kako treba, uđe u stan umesto poluuplašenog Delona, kaže mu: "Za 7 minuta pozvoni! Ako kažem 'Popni se!', popni se, a ako kažem 'Sve je okej, popni se!, begaj glavom bez obzira!'" Kakav profesionalac, prosto da poželite francuskom udbašu kurac da popušite! I Delonu malo došlo smešno... I on sačeka 7 minuta, pozvoni na interfon i čuj "Popni se!" A gore udbaški mačor kao lav u kavezu. "Nalij mi viski!" I tada pozvoni komšinica... I to je okej. Ali kada opet neko pozvoni, i udbaš umesto još uzrujanog Delona ode da pogleda na špijunku ko je pozvonio – dobije metak u oko.

I tada sledi i ona izvanredna jurnjava kolima na kraju koje Delonov lik ubije jednog od dva asasina.

Tu film ipak ne pada, mada se nalazi pred nerešivom dilemom: ako bi se napravio hepiend, džabe paranoja plus nije realno, brate, ali ako se nastavi samo s „mekgafinom“, onda bi to moglo da smori. Jer, ovde ne da ne može biti srećnog kraja, nego bilo kakvog kraja: kako je Tirke u analizi "Dosijea Iks" utvrdio, obrazac te serije je isti kao u seriji "Zakon & red": najpre se sumnjiv pogrešan, onda se nađe krivac i na kraju kada treba zaključitui slučaj - on pobegne, kao i vanzemeljac koji se iskrade...

Pa ipak, naša briga za Beu, lepu Dalilu,koja uspeva da- makar i uz pomoć Njegovog Veličanstva Slučajnosti - pobegne od možda i previše trapavih ubojica, drži gledaoce u napetosti, a ima i jedan simpatičan lik, good guy iliti un bon gars, Košar, u tumačenju Žan–Pjer Darasa s elementima Kluzoa čak, bezbednjak ili istražitelj ali profesionalac, što bi rekli blokaderi, tako da je lako naslutiti da će i on da nadrlja.

Ovo je možda jedini film u kome Delon gine. (Japanci to kanda nisu mogli da podnesu pa su isekli kraj, da se radišni narod posle napornog radnog dana ne nasekira u bioskopima. Bata Živojinović je jednom rekao da Džon Vejn, Džems Stjuart, Gari Kuper, Klint Istvud itd. - nikada nisu poginuli niti igrali negativce na filmu... Nije baš tako; umreo je Vejn, živ nije, Fonda je igrao zlikovca /pa su i to isekli u mnogim zemljama.../, ali to je zaista zanimljiva tema za zaseban esej.)

Ko zna, možda je Varufakis imao u vidu i ovaj film (osim Gavrasovog  „Z“, kako reče čika Božidar Zečević u Novostima, u kritici filma o propasti grčke reforme) kada se odlučio da bude samo teoretičar levice i da se ne suprotstavi Merkelovoj baš po svaku cenu...