r.: Pol Tomas Anderson; ul.: Leonardo Dikaprio, Šon Pen, Ređina
Hol, Benisio del Toro, Tijana Tejlor, Čejs Infiniti, Šejna Mekhejl, Toni
Goldvin, Kevin Tej, Džon Hougenaker
GORI FILM ODAVNO NISAM GLEDAO
Don't believe the
hype! Lasno li je snimati Nolanu, dvojici Andersona (Uesu i Polu Tomasu),
imali su se rašta roditi. A Meknoton (autor Wild
Things-a), Ćimino, Kopola, Ferhofen i Šreder su godinama bili na belom hlebu
ili su morali da rasprodaju dedovinu da bi „zatvorili finansijsku konstrukciju“
a neki su uništeni. Da ne pominjem Uelsa. Kada sam video film „Ad Astra“, kritiku pogledajte ovde, poželeo sam da producentu Ričardu Zanuku odnosno sinu Dinu
pošaljem popravku scenarija i zapravo ponudim skript za najprvi SF film koji bi
spojio zemaljski film „fresku“ s ugođajem wide
screen-a u svemiru, a onda sam čuo da je Nolan to uradio u „Interstelaru“.
I taj film je bio i prošao u eri mog siromaštva. Kada sam pogledao filmač na
ruskom sajtu s uzbekistanskim titlovima, obradovao sam se: to je totalno
sranje. Još ja imam šanse... Pun mi je kufer tih umetnika koji se hvale da
nemaju mobilni telefon ni kompjuter, svi pišu guščijim perom na pergamentu ili
u sveskama na linije, zabranjuju saradnicima da nose mobače, naređuju im kako
da se šišaju i uslovljavaju: nema da nosite sintetičke gaće. I nemaju kofere s
točkićima, koriste digitrone proizvedene do 1981. godine, inače računaju ručno,
hemijskom olovkom parkericom u blokčetu „Minerva“ Subotica na kocke. Indulgence je greh njihov, ali niko im
to ne sme reći, već se to govori samo Robertu Divalu, Tarantinu, Kopoli itd.
Umreo je Šotra u 93. i baš na taj dan sam pogledao film u
Takvudu na jeftin dan. Šotra ode u ranim jutarnjim časovima. Pomislio sam u prvim
minutima na Nolana i Andersona: oni mogu da čekaju i sačekaju svoje snove. A naši
reditelji umesto CGI i najbolje opreme, pomeraju kameru u invalidskim kolicima,
umesto studija snimaju u predratnim stanovima s visokim plafonima...
O Mehikancima sam pisao u knjizi „Kongres anarholiberala u
govornici pored 'Londona'...“ koja će se pojaviti uskoro i ovde je isti taj
odnos prema paprikarima kao glavnim imigrantima: kalifornijski nacoši su ih
oklevetali. Bela agenda je opisana karikaturalno, kao Mihić što je govore
Manojla i Komnina (jedna osoba) pisao za Meta Jovanovskog u seriji o
Nemanjičima. Da je to u filmu Mela Bruksa, smejali bismo se. Ovako prepoznajemo
zidanje Skadra na mehikansko–amerikanskoj granici.
U onoj svojoj knjizi pominjem kako se ono što je Gor Vidal,
prvi belolistićar zapadnog obreda, govorio o Reganu --> kasnije samo prepisivalo da
bi se kritikovala nenačitanost Trampa a niko nije uočio da je to isti štos, e –
tako je i sada Pinočeov Vajnlend roman
iz 1990. i koji je govorio o reganizmu i niksonizmu – 'ladno mogao da se
primeni na Trampovo doba, dakle našu najsadašnjiju sadašnjost, a da sve zvuči
kako treba. (Tako je Kevin Tej namontiran da liči na imitaciju Bajdena. Njegov
sagovornik prekoputa za stolom u sedištu organizacije „Božićni avanturisti“,
Tim Smit u tumačenju Dona Hougenakera, nosi plavi prsluk preko crvene
dukserice, čime se simbolizuje da su crveni i plavi, Demokrati i Republikanci
isto sranje u sličnom pakovanju.)
Ali Bajden – isti on, sa izlapelošću koja stvara stres i
živcira kao kada razgovarete s mucavcem koji nikako da završi rečenicu. Ono
titranje jajaca nesposobnom šefu, sve isto. Rasna žvaka, to je onaj pristup da
se uopšte ne kaže ko je ko i gde je šta, a svi ipak prepoznaju o kome i o čemu
se radi. Veliki studio je pustio tu caku u film, ali nije to mnogo čudno, već sam napomenuo da je npr. "Nemoguća misija 7" --> socijalistički film: Film sam gledao na Kritu - svetska premijera - i ova kritika to odražava.
Ovo je već treći (ili samo treći, zavisi od toga koliko ga
volite) film rađen po Pinočeovim delima,
ako računamo i nemačku dokudramu Prüfstand
VII Roberta Bramkampa o gradnji dalekometnog projektila „Fau 2“ a po
„Gravitacionoj dugi“, koja se čita dugo, dugo, kao Konstantinovićeva
„Filosofija palanke“. Za mene je Pinoče oduvek bio elegičan pisac, koji se
pisanjem opire smrti i s posebnom ljubavlju opisuje boeme, lutalice,
melanholike koji uspevaju da prežive na – kako bi Bob Dilan rekao – beskrajnim
turnejama, uz dostojanstveno žicanje i „pozajmice“. Jer uvek ima praznih
hotelskih soba i stanova, i uvek ima mesta u vozovima... Lik Herberta Stensila,
omiljeni moj Pinočeov lik (iz romana V.) je takav tip, koji brižljivo održava
kondiciju Tai Čijem, umereno pije, jedna jabuka na dan, samo čaj do 17.00 i u jednoj sceni iz romana
čak dostojanstveno odbije da uzme tih usranih 5 dolara koje mu pomalo
preterano prezrivo nudi neki bogati Amerikanac... Pet Raketaš (Dikaprio) jeste takav
lik, koji ne bi imao 'leba da jede da nije na platnom spisku grupe „Francuzi
57“. Raketaš evocira tu atmosferu „lako ćemo“ bombaša sve dok mu ne kidnapuju
ćercu. A onda sledi frenetičkna jurnjava s vremenom, za nalaženje utičnice da
se napuni glupi mobilni telefon 1G (jer takve ne mogu da prate satelitima), da
se nađe oružje i to je urnebesno. Urnebesno je kada on – zato što je spržio
mozak travom i cirkanjem – ne može da se seti lozinke, to jest odgovora na
pitanje „Koliko je sati?“ Ispostaviće se da je odgovor „Vreme ne postoji, ali
ipak nas kontroliše!“ (Time doesn't exist
yet it controls us anyway!) To je ovaploćenje karaktera Herberta Stensila iz pomenutog Pinočeovog debitantskog
romana.
Jedan filmski kritičar, koji je inače nahvalio moj roman
„Čuvari javnog mnjenja“ u seriji predavanja „Postninovske čarolije“ u DKSG, da
bi kasnije samo taj snimak bio skinut sa Jutjuba, verovatno kao osveta zlog Petrovića
Milutina, napisao je pre neki dan da film uliva optimizam jer iako su
revolucioneri praktično poraženi, oni su ipak su sačuvali obraz i sposobnost da
osećaju i saosećaju i budu humani, a nove bitke će svakako uslediti „a poučno
je kada na kraju filma pretorijanci makar na tren okrenu cevi na pravu stranu“.
Gledao sam film iz I reda kao što se vidi na slikama ali ne videh taj momenat.
Možda je to bilo wishful thinking. [Edit: ponovo sam pročitao tekst i sad vidim da je mislio na Indijanca. Okej, okej.]
Ali za neaktivnost opravdanja nema: vračarska i doroćolska
čaršija je toliko želela da Milo („previše je vladao“) ode, navodno iz
demokratskih pobuda, pa iz legalističkih („crkva ima pravo na autonomiju“) i
nagrdili su Mila na pasja kola jer je hteo od crkve da naplati porez. A kada se
ispostavilo da su manastiri legla kriminala u kojima se jatakuje izvezenim
pučistima, ćutali su. Ali su graknuli kada im je neko rekao da naši sugrađani frilenseri
i programeri navodno ne plaćaju porez. I evo, Mila nema već koliko godina i –
da li smo srećniji? Na kraju se ispostavilo da je sav onaj žar legalizmaam
posledica toga što imaju (gle: staroudbašku!) tazbinu u‿Crnu Goru i neku vikendicu, koju sada
opet mogu da iznajmljuju Maćedoncima i sirotiLJi koja još letuje na tom primorju. E pa puši kurac, Vaso, belosmećarska
pičko; čudi me Filbi, ipak, jer on je obrazovan toliko i logičan da zna da se u
litijama nije radilo o pravu SPC i otporu stvaranju Milove državne crkve već je
to bilo rušenje vlade suverene i susedne zemlje. Amfilohije je to priznao u
onoj izjavi koja je na sajtu Novosti bila 13 sati i posle obrisana da je
nema...
Ja dakle ne videh ono što je Miroljub video, video sam samo
da su otrovnim gasom ugušili Lokdžoua i kremirali ga u spalionici.
Film je prehajpovan. Kao što reče Čarlton Heston za Dodir zla – „Nije veliki film, ali je
posut briljantnim parčićima...!“, tako ovaj film – poput kupusarskog
postmodernističkog romana od 500, 700 i 1000 stranica, poput sveznadara -> ima
mesta koja opčinjavaju. Na primer, igranka u srednjoj školi: kada vojaci
prekinu tu žurku i navataju đake koji su poznavali Vilu Ferguson (Čejs
Infiniti) – jasno se vidi ko je glavni: oni koji imaju moć, a ne mladost,
ludost, poezija i umetnost. To je i Don Delilo genijalno pokazao u „Podzemlju“,
koliko su umetnici bili naivni dok im iznad glava lete vojni avioni. Sila boga
ne moli, pa zašto bi onda umetnost?! Ili kada minuciozno (metikulozno) opiše
sirotinjku dušu, solidarnost i povezanost porodice i zajednice u borilačkom
klubu Serhija Karlosa (del Toro), sa sve čarapicama i papučama, gledanjem
televizora sa stolova pokrivenih mušemom, unučići, praunučići, dede, bake,
ponjave, krpare, šerpe s domaćinskim jelima što se krčkaju, kako se pomoću
štapa i kanapa živi časno, zakrpljeno ali čisto, i to je dato u kontrastu s
naftaškim zamkovima u kojima se okuplja ekipa iz „Božićnih avanturista“, a te nacističke
staramajke koje peku palačinke za unuke, sinove i muževe što drmaju svetom.
Revolucionarku, crnkinju Perfidiju, igra Tejana Tejlor i
ona liči na mladu Dajanu Uorvik. Njena uloga je kratka i posle oko 50-ak minuta
joj se gubi svaki trag jer je ili nestala ili je ubijena. Dušu dalo za neki
sikvel. Ćerku Vilu, blokaderku, koja treba da bude ista ona, ali živa vatra,
igra Čejs Infiniti. Negativca kao iz stripa, pukovnika Lokdžoua (simbol imena:
pitbul kada ugrize, ne pušta!) simpatično je podložan sadomazohističkoj seksualnoj
požudi, simpatično laže u lice one budže na preliminarnom intervjuu za prijem u „Božićne
avanturiste“. A Toni Goldvin koji igra Virdžila Trokmortona, možda de fakto
najmoćnijeg Avanturiste, mada nominalno ispod onog „Bajdena“ to jest Roja Mura ---> duhovita je referenca, jer on je igrao predsednika Ficdžeralda Granta u dugovečnoj
seriji „Skandal“ Ronde Rajms i u kojoj se zaljubiška u crnu spin doktorku u
tumačenju Keri Uošington. Pukovnik Lokdžou znači bezočno laže za svoje poreklo i laže u oči
da se nije karao sa crnkinjom, a ispostavi se da joj je on napravio dete...
Rasno se uprljao, ili – kako reče bajdenoliki Roj Mur – „uprljao je karu“: Zato treba da bude eliminisan.
Finale filma je tragikomično, Lokdžou juri svoju ćerku koju
želi da ubije jer je kopile i obrukaće ga i „više mu znači da bude član Partije
nego da se druži sa nevaspitanom ćerkom“, ali i njega juri asasin da bi eliminisao
remetilački faktor.
Erik Švajg igra Avantija, hitmena mekog srca, indijanskog
porekla. On se jednim delom sažali nad devojčetom, a drugim delom se – možda,
meni se čini – naljuti zbog rasističkog i potcenjivačkog odnosa poslodavaca i
uzme mašinsku pušku i pobije ih sve, mada i on sam izgine.
Krv jeste voda, poručuje film, ako su ti glavni novac i moć,
pre svega moć. Ali film poručuje i to da ideali bez oružja ne vrede mnogo. Za
zbacivanje ubilačke vlade potrebna je oružana revolucija.
Herbert Stensil želi večno da živi. Imigranti se bore za
život, jer onakva vlast, naftaška i rasistička, doslovno želi da pomlati i nižu
srednju klasu a kamoli sirotinju, ili u najboljem slučaju da se ogradi
zidovima. To je Poova „Maska crvene smrti“ što u distopiji pominjem u završnom
poglavlju „Beograda za pokojnike“. Nema vremena za dokolicu, iako godine
(vreme) umaraju, ili, naše ćelije stare i sve više želimo da se izležavamo na
kauču uz pićence i sportske prenose (samo ne s našim komentatorima!) ili
kvizove, mrzi nas da idemo u teretanu, pa čak i da razmotamo asuru i vežbamo
jogu. Sanjarimo, maštamo. Ali deca, unuci – bato, to nas pomeri s mesta. Unuci
donose smirenje, oni su svetlost na kraju tunela, deca su pak velika briga, ona
dodatno umaraju i postare čoveka, i taman kada možeš da daneš dušom, ona počnu
da se drogiraju i da te preziru i potreban ti je prevodilac da bi s njima
komunciirao. A ni fala neće da kažu.
Šta je ovaj film doneo?
Iznenađujuće se zajebavao s demokratsko-republikanskim narativom, Berni Sanders
je jamačno prste oblizivao dok ga je gledao. Ali ništa više. Podsetio je na
lenjost čoveka od 40+ leta. Znači bertolučijevski Tango a gavrasovska
angažovanost u brehtovskom stilu. Karakteri su živopisni, izgledaju stvarno,
uverljivo, ali ovo je u osnovi sapunska opera o tome ko je čiji roditelj. Fale
tri potke bez koje umovanje o „ovom savremenom svetu koji ide u propast“ ne
može biti kompletno. Scenario je ionako labavo
zasnovan na Pinočeovom romanu, moglo se to dopisati. Na primer, umesto „indulging in jokes about codes“... Jeste duhovito, ali tanko, brate.
Hajpovana je mnogo oja Dikapriova uloga. On je ipak samo ponovio
sebe iz „Bilo jednom u Holivudu“. Raznovrsniji i jači je bio u Istvudovom
„Huveru“. Ko zna, možda mu je to bio vrhunac i već je ušao u godine kada je i DeNira
zgrabio manirizam? Pen je možda odglumio svoj maksimum. Svi ostali su igrali kao
kod Olivera Stouna u romansiranim biografijama – bili su točkići u mehanizmu
koji je bio u rediteljevoj glavi, i bilo im je milo što su poslušni točkići.
Kompozitor iz Rejdioheda, jedne od najhajpovanijih
daviteljskih grupâ na‿svijet, u pojedinim delovima je
klavirom evocirao atmosferu političkih trilera Koste Gavrasa, a u drugim
delovima je njegova muzika delovala kičasto i kao nakalemljena. Ona deonica s
jurnjavom na brdovitim drumovima ipak je bila supač. Montaža Endija Jirgensena
bila je hirurška. Ali produkciono mi je film praznjikav, kao da je sniman u
Bugarskoj a kostimi nabavljeni u spaljrnom buvljaku na Depou. Direktor fotografije Majkl Bauman je – valjda po instrukcijama
reditelja – izvadio sav glamur i primamljivost iz slike, fotografija je kao sa
projektora Super 8mm ali prikazana na vratima iz socijalističkih stanova, i
veoma često su likovi snimani kroz staklo (izloga, automobilskih prozora,
panoramskih prozora) i to se videlo, video se odraz kamermana videla se
refleksija, videli su se oni svetlosni kružići, i film očigledno nije želeo da
bude uesovski bombonjeričan, već kao u Predatoru
na primer, da bude onako malo bledunjav. Uopšte nisam primetio te vista vižne,
Imaks pretencioznosti, ton kao da je bio mono, jedino su bubnjevi u onoj
deonici s jurnjavom automobila po valovitim brdima bili jasno na desnom
zvučniku (nama desno, filmu levo) ali tome nisam video svrhu. Muzika je kao što
rekoh uglavnom bila kao strano telo.
Šta Pinoče, ako je još živ, i ako nije u bajdenolikom stanju
uma i tela – misli o uratku, e to bih voleo da znam.
Hepiend – što se tiče društvene situacije prikazane na filmu
– može se očekivati za jedno dvadeset godina, pod uslovom da tada još bude bilo
– vremena... Ko preživi – pričaće.
***
Da napomenem i to da se Takvud malko ofucao... Publika i dalje kasni. Seo sam u I red da me niko bi šutirao u naslon. Reklame iste.
