Najava za PARISKE PRIČE i SUPSTANCU!

 Uskoro prikazi 2 filma iz jučerašnjeg dabl-fičera.

DEAR PARIS/AKA PARIS PARADIS Marjane Satrapi i

SUBSTANCE Korali Faržo

Ova spodoba koja je zajedno sa mnom čekala Sedmicu podsetila me na kraj filma DON'T LOOK NOE Nikolasa Rouga.

SPEAK NO EVIL (2024 American movie) & GÆSTERNE (2022 Danish-Dutch film)

 

r.: Džejms Uotkins; ul.: Džejms Mekavoj, Mekenzi Dejvis, Ejsling Fransiozi, Skut Maknajri,

 

Kakva sreća, kakva radost, kao engleska bakica kada uštedi 5 penija pa doživi orgazam, tako ja sirotinjski ovlažih kada sam na blagajni Sinepleksa u Vojislava Ilića saznao da ulaznica za “Ne govori zlo” košta samo 300 dinara. “Zbog Halovina” , reče prodavačica. A zapravo sam hteo da vidim “Supstancu” s Demi Mur, da proverim umetničkost tog uratka, ali promenili su izvečeri vreme s 21.40 na 20.45, a ja sam bio isplanirao da se našetam Bulevarom do Ustaničke pa dalje nizbrdo te da skrenem u Vojislava Ilića i usput obavim neke posliće... Slučajni pronalazak. Ne govori zlo dakle, a čak nisam odmah ni ukapirao koji je to film, mislio sam najpre da je reč o onom tzv. katarzičnom Lantimosovom “Sva lica dobrote”. Kad ono horor. Obradovao sam se kao onomad kada sam jednom na vratima Jugoslovenskog dramskog saznao da su otkazali “Metamorfoze” (koje sam već gledao /Madžgalj se mangupirao i otkazao u poslednji čas, sto posto/) i prikazali “Bubu u uhu”...

 

WHO’S AFRAID OF VIRGINA WOOLF MEETS STRAW DOGS

 

Počinje s opetovanom pasivnom agresijom jednog toksičnog  para; ovo je mislim prvi put da koristim tu reč, a zvuči tetkinski nema šta. I sam sam bio optužen u jednoj kritici mog romana za “toksičnu zlobu” (zar ima zlobe koja nije toksična?!), po mom sudu bezraložno, ali reči su nesavršene i sada nema pomoći... Elem, toksični par na bum i na lažnu prirodnost (omiljena alatka hohšptaplera i socijalno prilagođenih) mic-po-mic stavlja pod svoje jedan previše pristojan i pomalo plašljiv (neotresit) par, u kome žena vodi glavnu reč, jer takva su vremena.

 

Ali pre toga moram da kažem ovo. U četvrtak sam, dakle, gledao film, u petak se desilo ono, oko 23:00 u taj petak skoknuo sam do Idee koja radi do ponoći da kupim limun u cilju prevencije skorbuta i flašu koka-kole kao priuštive zamene za slatkiše. Kada sam izašao iz radnje, ispred je gomila klinčadije cirkala energetska pića i pivčugu. Pljuvali su u mom pravcu. Valjda su se spremali za tulumarenje tokom dolazećeg dana žalosti...

 

Narednog dana (subota) odem do Šop'n'goa da kupim još limuna (čiji ću sok mešati sa koka-kolom) i jeftine jabuke ispod 100 dindži. U povratku, pred ulazom u moju zgradu iza mene se stvoriše debili iz Gvozdićeve 17. Isprdak (đak, čija je jedna patika vredna koliko celokupna moja garderoba) i njegov strikan u perjanoj jakni. Ja uđem u zgradu, oni prođu. Dok čekam lift, čujem piskutave glasove: “Siđi, siđi, cupi, cupi...” Odem od lifta, izađem u haustor pa ispod arkade. I ona dvojica i mlađi Borlja, koji je u međuvremenu napravio unuke, odu kao trudni pacovčići. Ipak su siledžije kukavice. Pisaću uskoro opširnije o Jovanovićima, roditeljima Stojanu i Gordani s broja 240 u Bulevaru, i sinovima Dušanu, Dejanu i još jednom, o “samohranoj” majci zaposlenoj u Unikredit banci kao čistačica, majci Marija i starijeg debila iz Gvozdićeve 17, o debeloj Ivani Radojević, majka Gordana otac pokojni Emil, zatim o tri familije iz Vranjske 21 koji se decenijama svete zbog politike itd... O Milekićima iz Vranjske i moje zgrade, o Strahinji koji već ima potomka, o policajcu “Tomaševiću” koji je bio angažovan da me izmlati... 

 

A povodom propasti na književnom konkursu, izjavljujem sledeće. 

 

Sve te različite muze

A ja se dohvatio baš Talije;

Evo opet dadoh guze,

A meni niko da oliže genitalije.

 

Skinuh gaće na Prospektu Nevski

Nisam u izboru iako se suzio

Opet me onaj guzio,

Odvratni Zoran Penevski

 

Ja sam, ljudi, jedna pička

Volim druga Tita.

Omiljena brigada – Šesta lička,

Omiljena klopa – siledžijska kita.

 

Osta polica za nagrade pusta,

Nudim satove, metle i četke

Alaj mi smrdi iz usta

Od mene beže čak i brkate tetke.

Da se vratim na film. Dva su se para srela na letovanju u hipsterskoj Mèki to jest Toskani, jedan stidljivi par Amera (muž čita knjige, ali nikada ne odmakne od početnih stranica), žena je glavna i zarađuje više (zaboravih koji biznis je u pitanju), imaju ćerku koja je u dvanaestoj godini i dalje nenormalno povezana s plišanim zekanom (podsetila me na Deksterovu ćerku). Drugi je par onaj toksičan, Britanci, dinaroidni  seljaci neki sa sinom “koji ima teškoće u komunikaciji”. Pasivna agresija od samog početka, sve pod plaštom učtivosti i dozvoljenog humora i opuštenog ponašanja na letovanju. Vegetarijanstvo je posebno laka meta za ismejavanje, a u okviru toga održivost, kao mantra zdrave budućnosti. Toksični par ponižava pitome sve više, ali to se u početku ne oseća tako. Bergman je govorio o poniženju kao najranijoj emociji koju deca nauče pre svake druge. “I sasvim mala deca umeju da ponize...!”, rekao je on. 

 

Uglavnom, Britanci pozovu Amere na kratak izlet u njihovu kuću na selu pojačavši poziv ovime: “naš sin se tako vezao za vašu šćer, lepo bi se igrali, vršnjaci su...!” Kako tome odoleti?

 

Tokom gledanja u bioskopu sam se čak prisetio da je ovo rimejk danskog uratka. Unapred sam se sladio što ću ga naći na onom ruskom sajtu s milion piratizovanih filmova. I gle, našao sam ga, doduše neki albanski filmofil ga je postavio, pa su danske replike prevodili na engleski, a engleske, pak, na - šiptarski.

 

Sada bih mogao da, kao Derida, napišem 600 stranica o tome kako Ameri rimejkuju predloške iz Francuske i Belgije, kako nemaju žicu za Čehova, ali neću. Reći ću samo da je Uotkins prvih 50-ak minuta uglavnom preslikao, to je mogao da režira Džon Bedem koji je do detalja kopirao neke Besonove scene iz Nikite, ali je drugu polovinu, ili možda poslednjih 40-ak% – prilagodio. I nemam zamerke, neću da skrenem u ono “šta uradi obezdušeni Amer s europskom umetnošću, kukala mu majka”, to ne. Prvo, volim srećan kraj. Poslednjih 40% danskog filma nije ni horor ni "žanr sa skandinavskom dušom", već kao da gledate CCTV tviter profil sa zastrašujućim scenama. Nemam više snage za tužne krajeve. Potreban mi je hepiend. Ona Hanekeova smatranja su glupa (pisao sam o tome u kritici Tarantinovog filma Bilo jednom...). Uostalom, mislim da on (Haneke) eksploatiše patnju na način voajera koji svoje snimke mobilnim telefonom prodaje Blicu. To je prvo. 

Drugo, Uotkins je taj drugi deo totalno požanrisao a da nije izneverio užas priče: da je jedna familija naprosto predatorska i da otima tuđu decu. Ovo je spojler, žao mi je. Znači, Uotkins ono otkriće tamne strane domaćina rasteže u jednu dugu saspens sekvencu da bi i Hičkok osetio kako mu se dole mrda. (Premda je priznao da je posle četrdesete "prestao da se brine šta mu se događa ispod pupka".) To kao drugo. Treće, mudro je ostavljeno da se gledaoci do pred sam kraj pitaju da li je onaj autistični klinja možda ipak saučesnik?! (Ispostaviće se da se ne radi o autizmu već o brutalnom nasilju, kidnapovanju i sakaćenju.) Na kraju, Uotkins citira “Pse od slame” na fenomenalan način! DePalma je jamačno ponosan.

 

Danska verzija je otišla u neku brutalističku verziju “Kolekcionara” Vilijema Vajlera ili kao da je rađena po uputsvima pomenutog foliranta Hanekea. Mučan je taj slom danske familije u originalu, gledalac je posle toga bolestan, katarze neima, i zaista --> čemu to?

 

Familije su prikazane veoma detaljno, razlike su u didaskalijama pomno  motivisane. Poštena, dorćolska familija, vegetarijanci i liberali, dati su ovako: žena viša i jača, nedojebana, puna svih multikulti vrlina kao šipak koštica, muž uštrojen do nivoa penzosa koji samo čita u fotelji. Ćerka previše fina i opsednuta igračkama. Idealna žrtva siledžija. Toksična familija: muž nalik Džerardu Batleru, žena zmija sa stotinu lica, potomak poremećen, u istočnoj Srbiji bi ga držali ispod lavora.

 

Kada je reč o prepevavanju s dansko-holandskog originala na američki PK nivo, pomenuću početak skretanja na drugi kolosek, naime onu  večeru u pustom restoranu: u danskoj verziji oba para se raspilave od vina i muzike i od erotskog plesa se napale. Posle Danci vode ljubav a domaćin Holandez  voajeriše kroz prozor od mutnog stakla. U amerikanskoj verziji samo se divlja familija napali i glume neki oralac ispod stolnjaka, ali kao zezali su se, dok kod gostiju dolazi do izdaje: žena se javno žali da se njenom mužu digne samo jednom mesečno.

 

Tako to ide u zemlji u kojoj je moraš da uviješ flašu raćije u (smeđu!) papirnu kesu da bi pio, u kojoj je seks toliko opasan da je lakše kao Obama poubijati desetine hiljada nedužne dece bombama izdaleka, u kojoj je lakše popljačkati čitav svet menicama bez pokrića i ubijati ljude na ulicama nego voditi ljubav ili reći “sranje” uživo u radio i televizijskom programu, a zatvorski i kazneni sistem je kao u turskom zatvoru, policija je opremljena onako kako bi ukrajinska armija trebalo da bude opremljena, a posle "Patriotskog zakona" onog dupeglavca Buša mlađeg, Amerika je pretvorena u nušićevski ideal – na svakog građanina dolazi 1 doušnik i 1 gojazni analitičar za ekranom kompjutera i 1 kamera na satelitu. Lepo autošovinistčki reče Džordž Karlin: “Za nas nema više nade...!”

 

Uotkins je uradio sve kako treba. Kristijan Tafdrup se posle, čitam po netu, žalio na izmene u amerikanskom rimejku, ali šta sad kuka, kao Uolter Hil, pare je dobio, prodao je prava, znači nema razloga da kenja.

 

Od diversifikacije ovde nema ničeg osim što je bejbisiter neki imigrant iz Afrike. Moguće je da to boli tankoćutne multikulti dušice, ali meni je super. Mislim, ne mogu da se uživljavam više u probleme manjina svih rasa, boja i tipova. Jedino sam u principu za Indijance, oni su kao Srbi iseljeni sa Kosova i istrebljeni To je okej, žalim ih i nosim transparent "Amerika je Indija". Ali za crncima ne mogu da ronim suze. Previše su kurati. Za imigrante takođe neimam suza. Kako reče Riki Žervais: “Jao što volem emigrante. Eno ih u čamcima, idem da ih dočekam i vodim na čokoladno mleko i pogačice i da im ponudim vajat i štalu. Hajde prvo žene i deca! Šta, nema žena i dece?” I tu je kraj. Dalje, imam nultu toleranciju za islam. Kamenovanje žena, zabrađivanje, Šerijat, totalitarna religija koja bi sve da potčini – ne, ne može, bolje Reza Pahlavi. Ni bele tradicionaliste s rogovima na kacugama, s pečenim volovima, krstačama i porodičnim vrednostima ne volim i tu se mora zapeti iz sve snage da se ponovo smeju spaljivati zastave, kuran, da se može zajebavati religija i da se može sprdati sa svime, jer, kako reče Ruždi –  “pa to [kuran, biblija, religija, državni simboli...] je samo ideja, samo reč, a to znači da mora biti izloženo svakom ruganju i kritici; jednom kada se krene u autocenzuru ('da se neko ne uvredi'), tu nema kraja...”

 

 

GÆSTERNE/AKA SPEAK NO EVIL (2022 Danish-Dutch film)

r.: Kristijan Tafdrup; ul.: Morten Burijan, Silsel Sijem Kog, Feđa van Huet, Karina Smulders,

 

Na kraju silazim pokretnim stepenicama: prazan je šoping centar, samo pospani čuvari...

Roditeljima onih isprdaka i šiljokurana koji su---

 Roditeljima onih isprdaka i šiljokurana koji su evo upravo sada - petak 18.45-19.15 - ispod moje terase poručujem da su šiptari i pederi i tupoglavi Krajišnici (i kao moralne kategorije /hrabri na gomilu/ i doslovno /nude guze/) i da ja nisam ni ustaša ni peder i da su pravo pobegli na traktorima iz Knina i s Kosova, jer umesto da budu muškarci oni su pritiskali interfon "ustašama" i "šipcima" i "pederima".

Uskoro: Speak No Evil (2024 American film)

 

Uskoro:

SPEAK NO EVIL (2024) 

i

GÆSTERNE/AKA SPEAK NO EVIL (2022)

Gledao sam oba i stiže kritika, već danas, oba uratka. 

Halloween

 

Danas mrtvaci ne rade.

Deca prose bombone&lizalice

na vratima usamljenih kešâ.

Dizni i Sotona jebu i ne vade,

smeju se u lice

ljubiteljima holivudskog treša.

STRANGE DARLING (2023 American film)

r.: Džej Ti Molner; ul.: Vajla Ficdžerald, Kajl Galner, Ed Begli mlađi, Barbara Herši (kao par matorih hipika), 

Ponukan rašomonijadom u kritikama pronašao sam uradak na nekom ruskom sajtu i pogledao ga s azerbejdžanskim titlovima.

Kvaziistinita naracija na početku obaveštava da je ovo bazirano na istinitom serijskom ubici.

 

Uradak je primer neonoarisanja u postmodernističkom načitanom (nagledanom) ključu, Džon Bedem bi ovo mogao vezanih očiju (ili slep kao u onom Vudijevom filmu) da režira, ovo je samozadovoljavanje u tvistovima, nagledali smo tog neonoarisanja 1990-ih, počev od “Totalnog uništenja” Volfganga Petersena, na primer, pa nadalje. Autorova prepotentnost bije gledaoce kurcem u čelo,  što po pravilu očarava žirije i kritičare naklonjene artizmu, tako da najviša ocena na Trulim paradajzovima počinje ovako: “Znate onaj osećaj da se dok izlazite iz sale pitate šta ste to zapravo gledali? E tako je posle ovog filma, u jee, super...!” Znači nekima je strava. Nekima, pak, loš je film, ali iz pogrešnih razloga.

Reditelj Molner je postupio kao duduk pisac u Tribusonovoj seriji: ispale mu nenumerisane stranice, pa je korektor to posložio nasumice, a kritičari se oduševili nelinearnošću. E, tako je autor s velikim A rešio da sve umetnizuje komentarom “Priča u 6 slika”, i poređao te slike po ovom redu 3, 4, 1, 2, 5, 6 i Epilog. Po mom sudu, da je film editovao “normalno” i bez postmodernih komentara, bio bi to uradak možda na nivou osrednjeg kvazipsihološkog neonoara koji ne mami na ponovno gledanje...

 

Film počinje trećim delom: uspaničena riđa devojka (mešavina Širli Menson i Stefani Pauers) u crvenoj odeždi, za koju sam bio siguran da je zatvorska odora, beži u crvenom opasnom autu od antipatičnog tipa u “pikapu”. Nedođija. U prevodu = Srednji Zapad. On je očigledno tradicionalista sa tog Srednjeg zapada: karirana košulja-jakna, gojzerice, vinčesterka šatgan, čeka čika Sudnji dan, žena mu pere sudove i domaćiše se, na zidu ikona Svetog Georgija, u podrumu konzerve i bazuka, God bles Amerika i sve to. On zaustavi “pikap”, pripuca na nju, ona se slupa, pobegne kroz prozor auta u šumu. Scenarističkom srećom u šumi naiđe na flašu u kojoj još ima viskija, a tu je i kutija cigareta. Ona odlepi neki flaster sa levog uveta – tek tada primetim da je ranjena – otpije gutljaj žestine pa prospe ostatak na ranu, “da dezinfikuje”, što smo naučili iz tolikih vesterna. Pa pripali cigaretu. Ne boji se da će dim da privuče onog tradicionalnog čuvara porodičnih vrednosti i dvovekovnog američkog ognjišta. Tu treba već primetiti i skrenuti pažnju na fotografiju – nikog drugog do svestranog glumca (a ovde i producenta) Ribizija, poglejte onaj dim cigarete koji se prelama kroz svetlosne trake u šumi, pa boje jesenjeg lišća, to je zaista urađeno tako da gledalac više misli “ko je bre ovaj snimatelj?" nego što se, na primer, recimo, pita “treba li ovome svemu opravdanje više nego filmu Voltera Hila ‘Južnjačka uteha’?” Posle nekoliko dimova, ona ugasi cigaretu da ne bi napravila šumski požar i pohita dalje. Naiđe na kućicu u cveću, pokuca na vrata, vrata joj otvori par veselih matoraca, ona moli za pomoć i onesvesti se, lažno ili ne, saznaćemo kasnije. Kraj 3. dela. 

 

Elem, onda iz ostalih delova uviđamo da su se njih dvoje sreli tako što je ona autostopirala, i oni cirkaju i duvane, uz tenesivilijamsovski razgovor dve usamljene duše što prave intelektualni uvod pre nego što se kresnu.  Ona njega pita: “Da nisi ti taj serijski ubica?!” On daje časnu reč da nije. Onda uzmu sobu u motelu, ona ga zamoli da joj veže ruke za krevet pa da je malo davi. Pa ga zamoli da je odveže. On je odveže. Ali ona ne dâ pičke. On je ponovo veže. “Ako sam te jednom zamolila da to učiniš, ne znači da to smeš bez pitanja da učini opet!”, reži ona. On je odveže. Ona mu nudi da šmrču kokain. I podmetne mu neki gips i pacolin i ne znam šta, samo deni dodeli kokain i njemu krene pena na usta. Onda ona njega sveže i krene da ga secka na komade. Jer, ovaj, ona je ta serijska ubičica.

Film su finansijski poduprli Britiš Ameriken Tobako i firme za one usrane vejpove od kojih poštenim ljudima u nosu danima stoji ljutina crnog bibera i bapskogaćinska aroma malina.

I dalje neću više o sadržaju, samo ću malo onaj doručak matoraca da ilustrujem.

 

Elem, kritičarske pohvale su sve na isti kalup, kao "neviđeno izneveravanje očekivanja i noar da se ukakiš na noši", a još je zamumuljeno, ljudi, mrak! A kritike iz multikulti tetkinskog kruga Milojke može zajednički da imenuje Kati Rajf s Eber(t)ovog sajta: jeste ona tačno primetila masturbativnost samoudovoljavanja jednog postmoderniste, ali njojzi najviše smeta: “Nije uzeo u obzir koliko će nauditi #MeToo pokretu!??” Jer film kanda povlađuje mačističkom i seljačističkom uverenju da su sve žene Jerine i samo žele da naude. Jebote, manje će verovati ženama posle ovog filma?! 

 

E, pa sad, ako treba da biram između panegirika podmazanih bejbi sosiddžma, volovanima i belim vinom s festivalskih koktela i ovakvih kritika, izabraću manje zlo.

 

U filmu sve se citira, on može da bude master na filmologiji kod Pajkića.

 

Znači, pametan kritičar može da kaže, na primer, ovo: “Baca se novo svetlo na večito pitanje ko je krvnik a ko žrtva, izneverena očekivanja frcaju na sve strane...”

 

Par hipika je zapravo opisan onako kako mali Đole zamišlja matore hipike. Barbara Herši neprepoznatljiva posle fejs liftinga, Ed Begli može da se učlani u POPS. 

Ali, rekoh doručak: 100 kila butera za palačinke, tu su kobaje, jaja na oko, tegla džema od borovnica, plus javorov sirup,  nekoliko litara kafe, kanta soka od pomorandže. Idila. Za ručak jamačno kusaju sporo dinstanu junetinu s krompirima iz rerne, večera su pečene pole s mnogo maslaca i friškog špeka.

 

 

 

Grešio sam

 

o

Према некима сам био неправедан. Дурио сам се, љутио због несавршенства. Превиђао сам 85% добрих ствари јер није све било како сам хтео. Нисам неговао пријатељства. Кад ме оно мало људи што се брину за мене позову --> требало се јавити. Био сам добродошао у неким кућама, на ручку

у свако доба такорећи, а мене мрзело и било "срамота". Аутистично живео сам као човек у високом дворцу Филипа К. Дика, а после кукам што ме се не сете. Како да се сете, кад ме мрзи. Љутећи се и избегавајући a few good men, сам сам себи секао ђоку. Треба се јавити, треба узвратити

доброту, није то тек тако, то је благослов. Кад неко с ћерком у првом месецу трудноће дође с усисивачем Горење да ми помаже, када неко каже "хајде да се напијемо", када неко ничим неизазван пита како сам, то су ретке драгоцености, а узимао сам их здраво-за-готово. Гурање проблема

под тепих, чекање да они нестану сами од себе, то је такође лош занат био. Никад не одлажи за сутра он што можеш да урадиш данас. Никада не бих имао 65 преведених књига да се оног дана пре 30 година појавио код Вере Хагеман, а хтео сам да одложим "за неки други пут". Кад год сам

се натерао да нешто што сам хтео да оставим за сутра ипак урадим када му је време било, сам сам себи после честитао. Али дисциплина није трајна, она се учи сваког дана испочетка. Треба се јавити, срећа на врата куца највише трипут у животу, а можда и некоме другоме ја могу помоћи

Predrag Crnkovic

@PredragCrnkovic

Transkripcija----->

Prema nekima sam bio nepravedan. Durio sam se, ljutio zbog nesavršenstva. Previđao sam 85% dobrih stvari jer nije sve bilo kako sam hteo. Nisam negovao prijateljstva. Кad me ono malo ljudi što se brinu za mene pozovu --> trebalo se javiti. Bio sam dobrodošao u nekim kućama, na ručku

u svako doba takoreći, a mene mrzelo i bilo "sramota". Autistično živeo sam kao čovek u visokom dvorcu Filipa К. Dika, a posle kukam što me se ne sete. Кako da se sete, kad me mrzi. Ljuteći se i izbegavajući a few good men, sam sam sebi sekao đoku. Treba se javiti, treba uzvratiti

dobrotu, nije to tek tako, to je blagoslov. Кad neko s ćerkom u prvom mesecu trudnoće dođe s usisivačem Gorenje da mi pomaže, kada neko kaže "hajde da se napijemo", kada neko ničim neizazvan pita kako sam, to su retke dragocenosti, a uzimao sam ih zdravo-za-gotovo. Guranje problema

pod tepih, čekanje da oni nestanu sami od sebe, to je takođe loš zanat bio. Nikad ne odlaži za sutra on što možeš da uradiš danas. Nikada ne bih imao 65 prevedenih knjiga da se onog dana pre 30 godina pojavio kod Vere Hageman, a hteo sam da odložim "za neki drugi put".  Кad god sam

se naterao da nešto što sam hteo da ostavim za sutra ipak uradim kada mu je vreme bilo, sam sam sebi posle čestitao. Ali disciplina nije trajna, ona se uči svakog dana ispočetka. Treba se javiti, sreća na vrata kuca najviše triput u životu, a možda i nekome drugome ja mogu pomoći