r.:
Blejk Edvards; ul.: Brus Vilis. Džejms Garner, Malkolm Mekdauel, Meriel
(devojačko Mjuriel) Hemingvej, Patriša (devojačko Patricija) Hodž, mladi Dermot
Malruni, negativci: M. Emet Uolš i Ričard Bradford, nema Grejema (devojačko
Graham) Starka, nema Andrea Maranea, nema Herbetta Loma, nema montažera Ralfa
Vintersa; scenario po neobjavljenom romanu
Roda Amatoa
KINESKA
ČETVRT SREĆE DARLING LILI
***
Ovo
je jedan od skrivenih dragulja koji mi je neko preporučio pa sam pogledao
uradak na jednom od tri ruska sajta.
Ja
volim Blejka Edvardsa i nema šanse da ga sahranjujem, a nema ni potrebe.
Pun
mi je kufer kritičara koji znaju bolje a sami nisu nikada ništa snimili,
kritičara koji su uništili takve majstore scenarisanja i režiranja kao što su
Ćimino, Esterhazi, ili Edvards koji je 1980-ih bio u punoj snazi i kad god mu producenti ne bi oduzeli final cut
i išćerali ga pomoću ćacija – snimao je remek–delo.
Eto
i ovom filmu su našli mali milion mana, Edvardsu su čak dali „Zlatnu malinu“ a
Meriel su nominovali.
Vudi
Alen je posle filma „Enterijeri“, u fazi dok je još bio zaluđem Dostojevskim na
onaj nedokuvani, imbecilni način, kao
mlađi Henri Miler i mlađi Bukovski - lepo rekao: „Ne mogu da pobegnem od sebe,
krenem kao Dostojevski, ali završim kao Mel Bruks!“ Edvards je sto posto
mislio: „Krenem ja kao Polanski, ali završim kao Pink Panter“, ali to su za
mene minorne zamerke.
On je depresivac, patio je od hroničnog umora celog života i više vremena je
proveo sa svojim psihijatrom (koji mu je često pisao scenarije i čak se jednom pojavio
kao kameo psihić u filmu o inspektoru Kluzou) nego sa suprugom Džuli Endrjus,
što je valjda i razumljivo, jer, ako je suditit po autofikcionalnim filmovima
„Desetka“ i „Takav je život!“, ona je bila pomalo frigidna i mnogo je zvocala,
čistunica prava (a ipak ju je naterao da pokaže sise u „Pasjim sinovima“!).
Pisao sam o tom reditelju na sada pokojnim sajtovima Petra Lukovića...
Ovo
je film koji je autofikcionalan utoliko što potkazuje holivudske producentske
smećare. Kako je Edvards preživeo toliko razbucavanja svojih omiljenih
projekata, ja evo ne znam. Ali je ipak snimio 5 remek–uradaka u toj odvratnoj
deceniji.
Početak
je – pravi vestern. Ko ne zna o čemu se radi, zdravo će se iznenaditi kada se
posle pucnjave u Filmskom gradu ispostavi da je to – „samo“ snimanje filma. I
to štaviše nemog filma. Radnja se naime događa 1920-ih u Los Anđelesu, Brus
Vilis igra Toma Miksa, pravu zvezdu iz tadašnjeg Holivuda, a Garner igra Erpa kao
konsultanta. Erp je zaista to bio pri kraju života, a Garner je lika
igrao još 1967. u biografskom filmu Hour
of the Gun Džona Stardžiza i može se reći da je reprizirao sebe u
dvostrukom smislu. Taj aspekt filma (buddy–buddy)
je vrlo uspeo. Producent, nekadašnji slepstik komičar, Alfi Alperin dat je u
tumačenju zlice Mekdauela. On je to odigrao tako da ga mrzite. Ime producenta
je višestruko simbolično, Alfi je iz poznate filmske pesme Berta Bakaraka, a Alperin
je aškenazijevsko prezime vrlo zloslutne simbolike (Turlakov bi prste
oblizivao).
U
filmu taj producent tera Toma Miksa da igra Erpa i nameće mu mentora u vidu pravog
Erpa, ali u čendlerovskom obrtu se između njih dvojice događa „mejl bonding“ i
oni udruženim snagama rešavaju zaveru koju su smislili i pokušali da sprovedu producent i korumpirani
političar i korumpirani ljudi zakona. Kako to samo poznato zvuči, je l' da?
Korumpirane
ljude igraju M. Emet Uolš kao truli odvjetnik i Ričard Bradford kao korumpirano
uniformisano lice. Ovaj drugi je to posle reprizirao u de Palminim Nesalomivima i kladim se da je to bilo
zbog ovog filma. Uolš je svojim licem radio čuda kao truli pravnik. Ona tetka
Iber reče jednom: No movie
featuring either Harry Dean Stanton or M. Emmet Walsh in a supporting role can
be altogether bad.
Ali
to je izgleda zaboravila pri sahranjivanju ovog filma.
Znači,
film počinje kao „Bioskop za groš“ Pitera Bogdanoviča, zabavna kvazinostalgična
sfumato bajka o tome kako je film nekada bio strava, ali Edvards ima druge
stvari na umu, on se sveti Holivudu i odmah na početku ubacuje ubistvo jedne od
skupih prostitutki iz bordela pod kodnim imenom „Candy Store“ a optužen biva mlađahni Dermot Malroni, to jest lik
njegov Majkl Alperin – inače pastorak zlog producenta.
Ima
nekoliko obrta u stilu „Kineske četvrti“. Niko nije otac kome treba da bude,
ima sestara rođenih u incestu, mržnja u familiji, korupcija na sve strane.
Ali,
Edvards je iz vodviljske familije, on ne može a da u svaki film ne ubaci makar
po jednu numeru. Tako ovde imamo meksikansku kafančinu i pevačicu Liz Tores,
koja je pljunuta Majkl Robinson kao transvestit iz „Pink Panter opet udara“.
Ima
takođe i nekoliko slepstik tučâ, karambola i
replika koje pristaju filmovima „Viktor Viktorija“ i „Darling Lili“. U svojim
ranijim tekstovima o reditelju na sajtovima Pere Lukovića rekao sam da je to
verovatno autoterapija: slepstik i neuništivost glavnih likova kao lek protiv
depresije i straha od smrti.
E
sada, ta žanrovska mešavina – mračnjaštvo tipa „Kineska četvrt“ (nesavladivost
lokalne korupcije) i razigranost slepstika nemog filma – razočarala je mnoge
kritičare lenja duha, neostvarene reditelje. Mene nije. To je Edvards. Čak je i
Henri Mencini komponovao muziku kao Džeri Filding za Pekinpoa i da mi je neko
rekao da je Filding komponovao – poverao bih.
Koliko
su kritičari zakerala, vidi se po tome što im kod Patriše Hodž smeta, zamislite
– „što suviše podseća na Džuli Endrjus“?! Pa jebote bog. Smeta im i
„metikulozna“ rekonstrukcija epohe. Smeta im Meriel Hemingvej. Ja sam se tako
ložio na nju, čoveče, meni je ona uvek bila dobra. Ne vidim čemu nominacija za
Zlatnu malinu. Ovo je jedan od srednjeligaških Edvardsovih filmova, i krah na
blagajni objašnjavam duhom vremena: osamdesete su bila ružna decenija, sa
frizurama tipa Vlado Čapljić, čak je i Stalone imao frizuru kao Era Ojdanić (s
rukama kao Popaj) i narod je hrlio u bioskope da se zabavlja, pa je film „Umri
muški“; koji je pušten istovremeno (!) em popravio Vilisov imidž em upropastio Edvardsov arty uradak.
(Era Ojdanić posle teretane)
Film
ima emotivan značaj – Vilis je još imao kosu, bio je u punoj snazi. On je takav
– ne može ni bolje ni gore, „Slučajni partneri“, „Hadson Hok“, „Sanset“, „Umri
muški I-XXXII“, isto je to, a kritičarima da podmetnete Rubinov vinjak u flaši
s etiketom Balantajna, nahvalili bi napoj na pasja kola. Garneru, inače, Vilis
nije legao pa ga je iskritikovao kao što je Bora Kostić sasekao mlade fuzbalere.
Garner
je pokazao autoritet:
Edvards
je u „Zalasku sunca“ izrazio svoje gađenje prema Holivudu, svoju najcrnju
depresiju, sudbina žena u ovom noaru je
sudbina njegovih filmova, koji su oteti, unakaženi i prodati u belo roblje
ili u javne kuće. Njegova vodviljska, komedijaška žica, međutim, takođe je
došla do izražaja, ali to je samo žanrovska nečistoća, ništa više. Ovo je
koktel „negroni“, sladak koktel za odrasle (sweet
cocktail for grown-ups) uz dodatak apsinta, angostura i možda „Gran Marnijea“,
a ne bućkuriš, ali kritičari navikli na jeftinu brlju, vinjak i unučiće ispred
trafike nisu imali živaca za to. Biser je bio bačen pred svinje. Mislim da je
film zadocnio deceniju što se tiče afiniteta publike, ali Edvards sedamdesetih još nije
bio toliko ogorčen...
Priča
se da Polanski obožava ovaj film...
Treba
reći da je scenario nastao po neobjavljenom romanu Edvardsovog bliskog prijatelja
Rodnija Roda Ametoa. Taj je čika samo godinu dana pre „Zalaska sunca“ napisao & snimio jedan
film koji je ušao među „deset najgorih u istoriji“...
U našim bioskopima dali su mu naslov "Trenutak nestajanja". Nisam imao love za kinematografe, pa sam pogledao film na ruskim sajtovimna; namerno kažem u množini, jer puče link na Rutjubu (skinuto tokom gledanja), puče i link na drugom sajtu (zabranili verziju s tajlandskim titlovima) i dovrših nekako film na trećem linku, postavljenom samo dvadesetak minuta ranije (i dosad jamačno takođe ukinutom.)
* * *
Ovaj film me je podsetio na Antlers Skota Kupera. I ovde je reč o čamotinji osiromašene
američke palanke u kojoj dolazi do strave i užasa. (Skot Kuper je inače pre dve
nedelje imao premijeru svog filma o Brusu Springstinu Springsteen: Deliver me from Nowhere na 52. Telurajd festivalu. I to nije dokumentarac,
već igrani film o nastanku prelomnog albuma „Nebraska“ 1982. Džeremi Alen Uajt igra
Springstina.) Uveren sam da je taj horor inspirisao Zaka Kregera. U „Rogovima“
su strava i užas povezani s indijanskim nasleđem (jedna od poslednjih uloga
Grejema Grina), a ovde je, pak, veštičarenje čisto bela rabota. I nekako mi je
više to leglo od one nejtiv žvake.
Uveren sam takođe i da Stiven King posle gledanja ovog filma misli: „Zašto
sam ja sredinom 1980-ih zaboravio da pišem ovako...?!“
Kreger je priliku za
ovaj film stekao uspehom Varvarina,
pa je za kasting bila prilična navala. Zbog drugih obaveza u rokovniku otpala
su poznatija imena od čega je, mislim, profitirao reditelj, jer sva zasluga ide
njemu. Viki Krips je bila viđena za ulogu učiteljice Žastin, Pedro Paskal za
trapavog policajca Pola, Džeki Čen za ulogu upravnika Markusa, Linda Bler i
Toni Kolet za ulogu baba–tetke Gledis, Ričard Dženkins za šefa policije, a ni Džoš Brolin nije bio prvi izbor već
has been Kevin Bejkon. Ali nikoga od
njih ne biste sada mogli da zamislite u ovom filmu, je l’ tako?!
Znači, ovo je plemeniti horor, što u prevodu znači da autor nije morao
toliko da se trudi ali publika nema pravo da se žali da ne bi ispali seljaci.
Palanka, studija karaktera, misterija + natprirodni horor. U „Rogovima“ sam
postavio zanovetalačko pitanje: „A šta da su se držali socijalne kritike?“ i
ovde se moglo onoj ludoj tetki dati da je kidnapovala decu jer je pobegla iz
ludnice gde je čitala Grimove bajke...
Premisa: jedne noći iz gradića nestadoše sva deca jednog odeljenja osim
jednog jedinog dečaka (Aleks, dete Keri Kristofer) vuče na Čarobnog frulaša i tokom gledanja sam zamerao
scenaristi na tome, u stilu „to je klin u klin čorbi, zašto nije nešto drugo
smislio, jer sve vreme mislino na onu gotsku bajku...?“ Ali rešenje se ipak
pokazalo na kraju, ujedno i ubedljivo i dovoljno otvoreno da i kraj bude
otvoren, poluoptimističan.
Kritičarima koji se panično plaše da ne ispadnu seljaci sviđa se upravo to
– što „autor nije povezao sve tačke“.
I tako, nestanu deca, a istraga tapka u mestu, nezadovoljstvo se skuplja, a
učiteljica postaje predmet pretnji i šikaniranja. „Kako je moguće da ona ništa
ne zna?!“, pita kivna palanka.
Kompozicija filma je nelinearna, polifona. Događaji se do raspleta
prikazuju iz ugla učiteljice Džastin (Džulija Garner), policajca Pola (Ajdan Erenrajh), upravnika Markusa (Benedikt Vong),
očajnog oca Arčera (Džoš Brolin), preostalog dečaka Aleksa kao i klošara provalnika Džejmsa (urnebesni Ostin Ejbrams).
Tu postoji zabavna rašomonijada i svaki lik dodaje nešto u priči, tako da kada
krene rasplet, mi osećamo da je to prirodan tok, kao kada se u trci štafete
4x400 metara u poslednjoj deonici sve reprezentacije poravnaju.
Kreger je imao kefalo da se seti i osveži izanđalu postavku: trapavi
policajac, klošar, opsednuto (prividno) dete, slobodoumni upravnik, savesni šef
policije, požrtvovani roditelj, učiteljica alkoholičarka.
Ima skočiplaša (skočisecâ; ™ ja za obe reči, da ponovim), ima urnebesnih komičkih odušaka između krvavih i kasapinskih
stravoužasnih ubistava, ima one tlake u čamotinji amerikanske palanke...
Na primer, policajac Pol baš nema sreće s iglama, a upravnik koji živi u
srećnom nevenčanom gej braku sa smotanim furundžijom je izvanredan.
Ipak je kajmak pokupila Ejmi Madigan kao baba–tetka Gledis. Ona bi dušu
dala za neki iz filmova o Benoi Blanu! Scena njene posete upravniku i jadnom furundžiji i kako im je razjebala ljubavno gnezdašce je zaista urnebesna iako
se završava namerno gadnim ubistvom kao na početku filma „Nepovratno“ Gaspara
Noee.
Veštice nikada ne mogu da dosade pa makar njihova pojava nema neki
konkretan povod. Neke kritike pominju „traumu“ i „iskupljenje“, ali ja to ne
vidim. Naprosto je u familiju preostalog deteta Aleksa došla tetka i sjebala mu
roditelje i rešila da kidnapuje decu „jer je mnogo bolesna i samo to može da je
spase“. Ako je ovo kritika američke onkologije i manjka zdravstvene zaštite,
onda okej. Amerika bez health care-a džabe ima onaj Kip slobode, Berni, šta čekaš?
S nestrpljenjem čekam sledeći Kregerov
uradak: on zna znanje, ali Skot Kuper će mu biti konkurent za Oskara s filmom o
Springstinu...
Ne znam ko mi
je sad preporučio ovaj film, za Чемпиона мираbilo je to po
šahovskoj liniji („zamlaćuješ se šahom, imaš rejting itd.), a za ovaj kanda po
lurmanovskoj („gle, anahronizam!; gle, kao Kopola što je poludeo!“). I pogledao sam ga
na ruskom Jutjubu u odličnoj rezoluciji.
Preliminarne napomene
Nisam
stručnjak za Spajka Lija, to odmah da kažem. (Jednom sam se već očitovao da –
kao (n)i Desanka – nemam više vremena...za crnce, Indijance, iranske i turske
reditelje koji snimaju iz zatvora, Kurde, afroFrancuze, romske džeparoše po
Skandinaviji i slično. Ne mogu ja sve to da postignem. Beogradski duh,
Jugoslavija, Hladni rat, Leka, Tito, Suecka kriza – malo li je?) Meni je Spajk
oduvek bio kao čiča Toma ili ona bakuta što nije ustala u busu i to je to. Državni crnac, a Indijanaca je ionako nula u filmu, ona šačica preživelih se bave kockarskim biznisom i čekaju Miru Adanju Polak da ih intervjuiše za Nedeljno popodne. Ono
malo što sam ždraknuo u njegovo stvaralaštvo
reklo mi je da mu je estetika (kako) vazda bilo jednako bitna kao i poruka
(šta) i da je bez obzira što je terao rasnu agendu – još u špilhoznama se zadojio
šesetosmaštvom, i kao što reče Pavić za svoju generaciju; „bio sam premlad da demonstriram
i palim se na Otisa Redinga, a prestar za Čaka Berija“ – dakle on je bio pre svega školovan
reditelj, ni traga od žilnikovštine i naše crnotalasovštine ponikle u Kino klubu
(posle čijih filmova poželite da ih pošaljete na doškolovavavavanje u studio
„Gomon“ da nauče sinhronizaciju, continuity i da ih naterate da prepišu knjigu Film Technique and Film Acting od Pudovkina).
Ima energiju
Džejmsa Brauna i nadrndanost Vilsona Piketa, ali ga estetika u montažnoj sobi uvek odvede na Otisa Redinga. Rođen u Atlanti u familiji sekularnih i obrazovanih
crnaca, tamo je i studirao, da bi magistrirao na Tišovoj filmskoj školi u
Nevjorku, koji mu je postao dom onako kao Vudiju Alenu. On je izdanak one loze
američkih intelektualaca, odraslih na varenici i popari, antičkoj kulturi i književnosti, kao što Ugrešićeva
lepo opisa Amera u Forsiranju romana
reke: „Nas je oduvek bio glas da smo nekulturni i netradicionalni, pa sam
završio 3 faksa i 11 kurseva...!“ – kaže Amerikanac Pipu Finku na hrvatskom
književnom festivalu. Takvi amerikanski intelektualci imaju radnu sobu s više
knjiga od neke naše opštinske biblioteke, i slikaju se u fotelji ispred kamina, na
čijoj nahtkasni caruju poprsja Aristotela, Betovena i Džordža Uošingtona
(devojačko Vošington, a u Turkije se klicao Vašington).
Ovaj film je
nominalno rimejk KurosavinogHigh and Low
iz 1963. Na jednom ruskom sajtu pogledah i taj uradak s engleskim titlovima.
Prvih sat i 13 minuta to i liči na rimejk, transponovan u američki mentalitet
sa sve mobilnim telefonima, internetom, itd. Ali, Spajka Lija estetika uvek
vuče na parodiju, na satiru, na pokazivanje svoje načitanosti. Ovo nije
kurosavinski film, nije ni šabrolovski film iz one serije iz 1970-ih s genijalnim Mišelom Bukeom
pa da gledamo čoveka koga muči krivica i njegovo veličanstvo Angst s velikim
„a“ ili Šmerc (s velikim „š“). Ne, Spajk se ovde raspištoljio kao Odijar u Emiliji Perez, kao Vudi u svom jedinom
mjuziklu, kao Kopola u „Megalopolisu“. Kao Lurman u „Mulen Ružu“. Ovaj film je
napravio kao starac koji se i dalje menja.
Aleksandar Gatalica je u jednom eseju iz
čiste dosade popljuvao stare autore. „Pisci posle osamdesete više nisu
u stanju da ostvare celovito delo, možda im pojedini pasaži uspeju. U starom
telu ni kancerozne ćelije ne mogu da rastu...“ (Ovo poslednje je jedna od
najvećih nenaučnih gluposti na‿svijet:
matorci mogu i te kako da nagrabuse od rakova i u devedeset petoj.)
Spajk Li je napravio film kao Salman Ruždi što je napisao
„Kišota“ i „Tle pod njenim nogama“, za koja dela se – kao što Pančić napisa – može
reći da imaju mnogo mana ali su genijalna. Za razliku od savršenih filmova koji
ne valjaju ništa. To važi i za Odijarovu „Emiliju Perez“ i Kopolin „Megalopolis“
i pozne Skorsezeove filmove. (Jedino ne važi za Almodovarove uratke: oni jeste
da imaju mnogo mana, ali i ne valjaju ništa. On sada snima po
scenarijima Kristijane Amampur i pravi skečeve za priloge CNN-a. I dosadan je
sa spiskom svojih nefatalnih boleština: nesanica, anksioznost, lumbago, išijas,
migrena,) autorska blokada, tinitus, hemoroidi, kočenje kažiprsta kojim piše itd.)
(Nepopularno mišljenje: kod Kurosave i Lija imam utisak da
primećujem Nejpolov sindrom – žal što nisu belci. Kod Ruždija toga neima, kao
ni kod južnokorejskih reditelja koji sladostrasno prave svoje skupljače
perja... )
I, kakav je film, šta ja ono rekoh?
Spajk Li je želeo da se pod stare dane lepo provede (sto posto uticaj
Odijara) pa je, kako rekoh, pustio buvu da je ovo rimejk
Kurosavnog „antikoruptivnog anksioznog ciklusa“ i zadužbina velikog reditelja
je kapnula dobru paru. Li se ipak – u Ruždijevom stilu – poigrao i glavni lik
je legendarni muzički producent, nekadašnji muzičar, gospodar Nevjorka i sveta
i kingmejker.
Film je u mega-sinemaskopu i on uvodnom numerom ilustruje idilu
glavnog lika (koji ništa ne sluti): ta muzika je anahronistička s namerom.
Penthaus Dejvida Kinga ima pogled kao da čika radi u našoj vladi, ta stančuga ima
trista miliona kvadrata, baja Vošington (koji je odavno postao novi Sidni
Poatje) daje ulogu svog života, ne više kao Poatje koji niti sere niti piša,
već kao bogatun koji je zaboravio na smernost, ohol u svojoj površnoj
spoljašnjoj dobroti, kao neko ko baca bombone sirotinji dok ga nose na
nosiljci.
On završi razgovor, a niz stepenice trospratnog penthausa silazi mu
žena, verna ljubav u haljini do poda, kao iz eskapističkih antidepresivninih filmova
1930-ih, kosa kao Veronila Lejk, hoda ona na štiklama od pola metra, štikle ne skida ni u kadi, i
oni vode otužno presladak razgovor na sofi veličine bejzbol igrališta...
...(a sve
vreme panorama s panoramskih prozora jebe nas sirotilju) i kao šlag na torti,
silazi sin, mlad, zdrav, jedar kao ruža, da ga tatko vodi na trening to jest da
ga upiše u elitnu školu za koju će pre svega da igra košarku (Amerika!), vozi ga džipom
nekim, a šofer i batler je verni Dezmond u liku Džefrija Rajta s belom kapicom
kao Šipac bože me oprosti, kuća nakrcana dizajnerskim draguljima, tu se skrcalo
na set design para: Ikea Bauhaus Secesija
Ampir a ima i danskih Pe–Ha lampi i to na kamare!
A batler Pol Kristofer
(simbolika imena i promene boje kapice u kasnijem delu filma je namerna!) živi u devojačkoj sobici,
tamo gde je šifonjer sa koferima na vrhu, ima stočić za kompjuter i krevet i
tranzistor da sluša 202-jku ali on je srećan, i odvezu se oni tamo, a trener
Rik Foks kao kameo igra trenera koji ni po babu ni po stričevima muštra sina
bogatog tatka, tera ih na kaznene krugove trčanja jer ne paze na času, a tatko
King šapne sinu: „Ima da slušaš čika trenera, je l’ ti jasno?!“ a treneru šapne:
„Slobodno ga mlatite, neka je moj sin, ima da se nauči redu!“ A Rik Foks
kao Vukašin Višnjevac i ostali seljaci iz škole Miljana Miljanića – gradi autoritet
tako što bez ikakvog razloga ponižava najbolje igrače. King uživa do granice
oholosti koliko je „na ti“ sa svojim batlerom, on je pun sebe i tu se setih
jedne skaske koju je napisao Milenko Maričić (posle je to objavio sin Gordan
Maričić u knjizi šarolike strukture „Poduke i oduke“, koju sam, kao prvu u
ediciji Mišmaš (baš za takve knjige) uredio za mladenovački „Presing“:
* * *
Ah, šta! Nije baš inteligentno, pada mi na pamet, pridavati sebi neki značaj,
nekakvu važnost. Nije ta misao nova. Počelo je to davno, ja sam se, odrana, s
nekim razlozima naduo. A prasnuo sam kao balon, neće mi se verovati, s radošću
koju, potom, ceo život nosim u sebi.
Bio sam profesor fakulteta u Beogradu i vodio u Novom Sadu prvu generaciju
glume – grupa srpska, grupa mađarska. Režirao sam u punoj formi u beogradskim
pozorištima, na televiziji i svoje adaptacije, bio član svih mogućih žirija
(Sterijina, Sedmojulska, Oktobarska, dve sam i dobio). Dočekivali su me gde god
bih došao, u to doba u Novom Sadu naročito, kao čoveka koji je na granici
genijalnosti. Govorili su tako nešto, a i pisali su mi, u štampi su
izjavljivali nešto u tom smislu.
Prijalo je to, pa sam se i zaboravljao...
A onda, jednog lepog jutra, poručim taksi iz apartmana
novosadskog hotela Park. Za čas doleti. Ulazim u kola i zalupim vratima. Kad će
jedan divan Lala, taksista: „Polako, bato!“ Probušio me je čovek, rasuo sam se
i dok smo stigli do cilja nekako sam se pribrao. Pamtim lice tog, meni uistinu
dragog, čoveka – konačno, gledao sam mu u potiljak – ali za reči i intonaciju
„Polako, bato!“ uistinu sam mu zahvalan.
I – ima li ovoj prezašećerenoj idili kraja? Još malo, prvo
da džiponja pređe most uz ovaj predivni disko.
* * *
I onda opet scena na terasi penthausa. Spajk Li je većinu
scena tu snimio u studiju ispred zelenog platna. To se uprkos napretku
tehnologije vidi i daje cheesy feeling...
King i žena mu Pem se siti ispričaju, ona ode u kuću kad evo opet zazvoni
telefon, identifikacija kaže nepoznat pozivalac. King drži telefon a na prstima
prstenje koje vredi kao grčki dug. Vošington se sledio. Onda kurosavinski kadar
iznutra.
Tako rade majstori. Drž’ ne daj, „Gde si, Pole?“, viče Dejvid, a batler u devojačkoj sobici
nešto surfuje za stočićem, i on dođe i njih troje malo paniče. Zovu policiju.
Ona dođe i namontira gomilu lapotopova za trpezarijskim stolom pod suncima
danskih Pe–Ha lampi kao što se vidi iz priloženog.
(Zanimljivo je da se povodom
filma Rona HauardaRansom (kod nas preveden kao „Otmica“) s Melom Gibsonom ič
ne pominju ni roman Ivana Hantera iz 1959. ni Kurosavin film, a da se povodom
ovog filma ne pominje Hauardov uradak.) Li je zacrneo svoj film, jedini belac
je jedan član detektivskog filma koji likom podseća na Dejvida Morsa...
Svaka sličnost (a već je dosta izmenjeno) s Kurosavinim filmom
se završava time što je kidnaper greškom oslobodio Kingovog sina Treja, a
zadržao batlerovog sina Kajla. Tu sada dolazi antička dilema: da li će King
da plati za sina svoga vernoga ađutanta?! On se, pazite sad, nećka. Premišlja
se. Nagovaraju ga žena i sin, batler se duri. King ode u svoju radnu sobu –
joj, koja scenografija, nameštajem da se opremi čitav grad a knjigama da se napune 3
opštinske biblioteke – da se mitski pogovara s pokojnim rok umetnicima tipa
Hendriks i Džoplinova, da se isplače kao Arkanov brabonjak kada je saznao da
ima leukemiju, i na vrata mu pokucaju žena i sin i batler, i on se najpre
usekne...
...pa tek onda kaže: „Come in!“ i preseče: – „Evo platiću!“ Novčanice u švajcarskim
francima u zapoveđenim apoenima, pa u ruksaku i u pratnji policije pod tehničkim
nadzorom da se isporuče na javnom mestu na stanici metroa. Taj deo je odlično
montiran i vrlo realističan. Metroom putuju košarkaški navijači, sve crnci,
atmosfera je na granici incidenta, zlatni lanci landaraju, prstenovi se čukaju,
navijači pod gasom a King i inspektori imaju svoje brige, King po naređenju
izađe na platformicu između dva vagona, kad neko povuče sigurnosnu kočnicu,
svi popadaju, Kingu ruksak ispadne i kroz konstrukciju mosta padne tačno tamo
gde treba. Kurir krene u bežaniju na motoru, pa kao štafetu preda ruksak drugom
kuriru i oba kurira nastave svoj put... Kada uhvate jednog, naravno da je to
varka: u njegovom ruksaku para nema... Ali barem je batlerov sin pušten, King
je heroj... Ovde treba napomenuti da je Li smišljeno za bekgraund muziku tokom ove scene jurnjave izabrao džez kao u liftovima i time je želeo nešto da kaže!
(Obratiti pažnju na pijanistu Boru Rokovića tokom ovog kubanskog festivala.)
I to je 1 sat i 13 minuta filma. Ko bi rekao da ima još sat
da se gleda. Sada ima neplauzibilni jedan zaokret. Jer ljudi koji su pozajmili
pare traže ih natrag. Jerbo nisu dali za otkup već za merdžing. Kako je sada
King u problemu, ja ne znam. Samo da proda prstenje i penthaus i autorska prava
i firmu i preseli se u Floridu, mogao bi da plati dug i da ima za ’leba i jogurt do kraja
života a sinu da obezbedi karijeru u KK „FNP Železnik“ kod bata Ćoke. Od AV-a da
kupi državljanstvo i eno ga Trej u Srbiji da rastura. Ne razumem kako to da je
u problemu. (Majkl Pots koji igra dugogodišnjeg poslovnog partnera bolje da je
igrao dobrodržećeg Kingovog tatka... Eto još jedne popravke za scenario Alana
Foksa.)
Spajk Li je izgleda shvatio da posle šezdeset pete čovek
treba da ima krov and glavom, terasu, sobu za rad i sobu za spavanje i ukusno
nameštenu kujnu. Dosta asketizma i zvocanja, iskoristi sistem, bato. Ovo je
film na liniji onog crnog libekovca Souvela koji u odelu kenja kao Bafet i
doktor Proktor, u stvari kao Tačerica: „Ko s metroom vozi posle dvadeset pete,
taj je luzer!“ (Otud naši libekovci ne žale građane koji čekaju tramvaje 2, 13
i 5 kod Zoološkog vrta na Dorćolu; njih nojevi, magarci, lame, alpake i zebre
zasipaju govancima, ali ko ih jebe.) Zato je ovo film o samoodržanju pojedinca,
koji hoće da obezbedistarost i pogura
potomke. Ni traga od rasnog pitanja ovde nema. Ima malo kritike vladavine
interneta – o tome kasnije – i lament zbog nepoštovanja reda, rada i discipline kod mladih.
Kada na početku filma u košarkaškoj dvorani Rik Foks kaže Kingovom sinu da
skine nekoliko kila zlata u vidu lančića i prstenja, otac odobrava ali ne želi
da to ispoklanja javnim kujnama... Da pomenem ovde odličnu Lijevu caku:
detektivi dođu u tu dvoranu da ispitaju trenera jer on je bio među poslednjima
koji je video Treja pre kidnapovanja, „Da li ste primetili nešto neobično?“ i
slično, Rik Foks u komičkom odušku kenja o moralu i nepopuštanju bogatim
sinovima i opisuje kako ih je izmuštrao kaznenim trčanjem. I posle je toliko samozadovoljan da maltene svršava koliko je nepotkupljiv trener! Šta Ken Louč
misli o ovom filmu, međutim, bolje je ne pominjati.
I kako je protekao poslednji sat filma? Ima tu svašta da se
vidi. Kinga muči ona audio poruka pa je preslušava milion puta. I – naravno! –
otkrije nešto na tonskom zapisu: rep pesmicu koju prepozna pa ode do majke
mladoga repera. (Ona izgleda premlado, kao da ga je rodila s 14 godina, ali
takvo je okruženje, Ana Bekuta iz Bronksa.) King slaže kevu da će da potpiše
ugovor sa njenim sinom i ona mu dâ adresu. Neki studio u lošem
kraju. Ne ide on sam, ide s batlerom. Imaju utoke. Uđe King sam u krš od
zgrade, brutalizam, bato, i tamo ga isprepada neki ker. Ker je hund koji se
zove Rotvajler. I tu ima jedna skroz blesava scena: Kingu ne pada na pamet da
izvadi pucu. Nego na sugestiju se provuče pored kera i onda nekim avetinjskim
hodnicima kao u filmu Gaspara Noee dođe do studija a tamo samo naduvani
„producent“ i reper počinilac Čim Prije Roki. „Bio si mi kao otac a nisi ’teo ugovor sa mnom da
potpišeš!“ „Pa kad ti je muzika zakurac!“ Jurnjava, pucnjava, batler popije
metak u oko, ipak uhvate kidnapera i osude ga na robiju.
Ali on u zatvoru napravi video spot s guzatim plesačicama
koje tverkuju i zahvaljući strimingu postane mega–popularan.
On zove Kingana razgovor. U stvari, samo zato se i nagodio i
priznao – ako King dođe u zatvor na razgovor. Iako je onaj spot najgledanija
atrakcija na strimingu, on odbija da potpiše ugovor s reperom kidnaperom. Ovaj
popičkavi.
Ovde moram da kažem dve stvari: dobro je što je onaj video
spot samo video spot, Odijar bi se tu još više zajebavao i naterao i Vošingtona
da repuje i to bi sve upropastilo. Drugo – da se vratim na početak: ono
bogataštvo crnog muzičkog mogula... Tako je krenuo talas postkolonijalističke
književne kritike, s jednom guzatom nadrndanom crnkinjom koja je čitala „Parove“
Džona Apdajka i pomislila: „Jao što zavidim, vidi ti, belkinja u lepoj spavaćoj
sobi, kuća 300 kvadrata, ima krzneni šlafrok a u plakaru stotinu ’aljinčina, a jedini crni
lik u romanu je kućna pomoćnica, kao u crtaću ’Tom & Džeri’! Kada će crnkinja da bude tako bogata
u amerikanskoj književnosti?!“ I tada su pretile čepe počele da blate čak
Apdajka i čika Beloua i čika Rota. Šta reći, Liju sada ostaje samo još da snimi
crnog Hamleta pa da počne na miru da krcka svoju lovu...
Kraj filma je u stilu mnogih Vudijevih filmova. King prodaje
mega–firmu, odlazi na selo u Kojin komšiluk, kupuje kravu i njivu i traktor,
posvećuje se zdravom životu i osniva manju „etiketu“ za talentovane ljude. I
baš jedna takva talentovama im došla u penthaus – koji su ipak zadržali za
taštu i sina i snajku – i ona peva kao anđelak... Kraj.
Li ipak nije pao ispod Daglasa Sirka u drugom delu filma.
Da dodam i ovo: Ilšehar Hadera iako potencijalno mišelobamalika figure žene "koja stoji iz muža" data je skroz belački, kao trofej-supruga, sa zadatkom da nosi štikle i nokte.
r.: Аleksej Sidorov;
ul.: Ivan Jankovskij, Konstantin Habenskij, Vladimir Vdovičenkov, Fedor
Dobronravov, Anatolij Kot, Viktor Suhorukov, Dinna Požaraskaja, Aleksandr Filipenko,
David Brodskij
Neko mi je preporučio ovaj film, pa sam ga pogledao na
nekolikim ruskim filmskim sajtovima i: neće se vala snimiti kršten filn o šahu
dok šahista ne ubije taštu nečijeg producenta i ne dobije direktorsku stolicu
na sklapanje.
SVE VAM JEBEM
Preliminarne napomene
* * *
Znate onaj osećaj kada se u društvu zapodene razgovor o temi
koju odlično poznajete, a banku drži nametljivi salonski mudrac koji nema pojma
ali uvek sve zna? Vama se stomak
prevrće, hteli biste da korigujete budalu, ali... Ali, znanje vredi samo ako je
traženo, a vi ste introvert i u datoj konstelaciji po pravilu nemate autoritet. Tako se ja
osećam kada čitam napise o Fišeru, Nabokovu, Hičkoku, šahu, postmodernizmu,
baroku, Bahu, Kirkegoru...
* * *
Kada ovako besramno lažu o događaju o kome istinu znaju
toliki jošte živi svedoci, ko zna kako lažu o istoriji tamnog vilajeta? Bijela
na kub. Bruka.
* * *
Rusi su jamačno pucali od zavisti posle gledanja filmskog
sranja „Žrtva pešaka“ (kritika je ovde – ŽRTVA PEŠAKA kritika ) i naših košarkaških uradaka, pa su gepekovali Vladu Stankovića i Šimuneca i
naredili im da goustnapišu scenario da se ne bi probudili pored odsečenih glava
ruskih hrtova i danskih dogah. Rezultat – ovo sranje u stilu Zeke Peke, spota
za prvenstvo Evrope u košarci u Beogradu 1975.
* * *
Pošljednje vrijeme je došlo kada se na Radio Sputnjiku
prepričavaju vicevi o dobrim četnicima, jer je Kremlj ukapirao da čim ubaciš
nekog vojvodu u našu politiku, to prelazi u dugogodišnje prijepore. „Ionako ne
perete partizanske spomenike dok ne dođe ruski budža u posetu, čak ni 20. oktobar
ne obeležavate, pa ko vas jebe“, tako da se u prvim minutima filma ničim
neizazvano i bez ikakve potrebe nudi Beograd, s nekim posterom ciganskog KK,
kao mah–mah svojim bratskim paravojnim huliganima pobratimima, s kojima narodu –
sve je izvesnije – sleduje građanski rat. I svi informbirovci međ našim glumcima su sve
nogama u dupence se šutkajući nagarili da proluftiraju znanje ruskoga jazika.
* * *
Korčnoja igra jedina prava ruska filmska zvezda u novom
mileniju, Konstantin Habenskij (gle, on je godinu dana kasnije osudio invaziju
na Ukrajinu, haha) i njemu je naređeno da disidenta napravi na lujku koji pali
cigaretu za cigaretom, samoljubivog klovna. Igora Zajceva, mozak sekundantskog
tima, dali su mnogo starijem glumcu da igra, tako da je ovaj ličio na Jurija
Averbaha. Dmitri Josifov je bio pljunuti Talj, ne vadi cigaretu iz ruke ili
usta, nosi mantil inspektora Kolumba, kosa ikebana.
* * *
Ne zna se šta je glasnije: prljave laži, podvale i gnusna
posuvraćivanja istine, ili gromoglasna prećutkivanja. Film ih je prepun kao guska
govana. (Otud Putin od svih prethodnika hvali samo Staljina, a svi ostali su mu
izdajnici, od Lenjina, Hruščova pa do Gorbačova.) Srbija i Jugoslavija u ovom filmu
su Sovjetima kao još jebljive droce za mafijaše u garsonjerama: uvek pri ruci,
još donekle jebozovne, u svako doba na izvol’te, a potrošne očas posla.
* * *
Da se razumemo: od svih šampiona sveta i „onih najboljih
koji nisu dočekali da postanu šampioni“ – najtalentovaniji su Kapablanka i njegova
inkarnacija Karpov. Oni su od svih njih najmanje morali da rade i da se
pripremaju. (Jesu se pripremali, ali manje.) Odlika talentovanog čoveka je da
stvari radi s lakoćom i brzo i kao da je „već imao naučeno“. Otud talentovani
izazivaju zavist kod prosečnih i priglupih i otud talentovani ljudi često moraju
da glume da se „trude“ i da stvari obavljaju sporije... U normalnih narodah brzina
je sinonim za bistar um, a sporost za debilizam. Kod nas, međutim, vlada izreka
„sve što je brzo, to je i kuso“ i „prekom preče, naokolo bliže“, da se
glupanderi ne bi vređali. Fišer je No. 3: on je mešavina dara i prilježnog
rada. Ostali su samo fanatici sa žuljevima na dupetu: i Aljehin i Karlsen i
Kasparov i svi...
* * *
Ali niko nije voleo Anatolija jer se podao režimu, naravno.
Cela Jugoslavija je, normalno, bila za „strašnog Viktora“. Onda kada nije bilo
interneta ni kompjutera, vesti o mečevima kandidata su stizale i s dan–dva
zakašnjenja, a najranije u ponoć u „Šahovskom komentaru“ ili u jutarnjim
izdanjima novina. Šahovski klubovi su bili puni, zamalo kao 1972. godine, „Čukarički“,
„Slavija“, „BSK“, „Zvezdara“, „Crvena Zvezda“ (tada u Uzun Mirkovoj),
zadimljeni i prepuni, igrali su se cuger turniri na „Garde“ časovnicima i
čekale vesti iz Bagija. Ferdinand Mrša i Branko Stanić, nepušači, gazdovali su
su u „Slaviji“ i „Čukaričkom“. Dan posle 32. partije u Bagiju uđem uveče u
zadimljeni „Čukarički“: „Šta je uradio Korčnoj?!“ bilo je svima na usnama. Kada
su javili u večernjem dnevniku Radio Beograda da je predao bez nastavka, uzdah
razočaranja. Naša verzija antikomunizma. Teodosić, I-kategornik je potpisivao pristupnicu
za „Čukarički“ s proleća 1980. dok je Tile bio bolestan. Teodosić je ličio je
na prezimenjaka, onog cigosa košarkaša s bradom. U upitniku za „ŠK Čukarički“
stajalo je – „jeste li član SKJ?“ A taj šahista reče: „Nisam . Mnogo seru
tamo!“ Branko Stanić je hladnokrvno klimao glavom i rukom davao do znanja „lakše
malo...!“ a meni je bilo žao naše zemlje.
VALA JESTE OVO ODRON
* * *
Nema dakle dobrog šahovskog filma... Ni „Lužinova odbrana“,
ni „Lovčev gambit“, ni „Žrtva pešaka“, čak ni kvazidokumentarac o turniru
šahovskih kompjutera, Computer Chess,
reditelja Endrjua Budžalskija, koji sam pogledao na Kopenhagen DOX-u 2013. i video autora posle projekcije
u jednoj od sala njihove Kinoteke, ni to nije maklo dalje od prikazivanja
šahista kao ludih matematičara koji pertle ne umeju da vežu. Ni „Iz Rusije s ljubavlju“ niti ona epizoda „Kolumba“ nisu pokazali makar zrnce
razumevanja šahovske partije i igre. ("Aferu Tomasa Krauna" zaboravite.) Jedino što se može priznati jeste da su u Computer Chess-u i ovde šahovske
pozicije – tačne. A ne ono da je krajnje levo polje bele boje ili da je prvi
potez konj na h3. (Doduše, to igra Karlsen na onlajn cugerima „Titled Tuesdays“, i to igra zato što mu
je dosadno da igra s pučanstvom pa mu takvi šašavi počeci dođu kao davanje fore
pešaka i konja ili topa u Morfijevo i Andersenovo vreme...) Tako, na primer,
na početku dok Karpova prekidaju u davanju lekcija pionirima (koji, pak,
netačno nose modre pionirske kape i crvene marame, što nije bio slučaj čak ni u
Brežnjevljevo doba), vidimo poziciju iz „Odbrane 2 skakača“ –1. e4 e5 2. Sf3 Sc6 3. Lc4 Sf6 i pretnju napada
zvanog „Pržena džigerica“ posle 4. Sg5 d5 5. exd5 Nxd5?! 6. Nxf7! Pionirka je
igrala dakle 5. ...Nxd5, a Karpov (Ivan Jankovskij) pokazuje tu žrtvu i ukazuje
na gambit 5. ...Sa5 6. Lb5+ c6 7. dxc6 bxc6. Ovde mi se javljaju uspomene na
jedan turnir na Malti gde sam kao crni pobedio tada drugog igrača tog ostrva
upravo u „Prženoj džigerici“, na korčnojevski način sam tražio od belog da
opravda tu žrtvu koja je deo „teorije“, elem, igrao sam 5. ...Nxd5 i posle 6.
Nxf7 uspeo da pobedim, jer jedno je teorijski znati da beli ima jak napad, a
drugo je to realizovati u partiji over–the–board.
I pritom sam u toj partiji primenio psihologiju: posle 1. e4 sam mislio 15
minuta, kaobajgi dvoumio sam se šta da igram, i tek onda odigrao 1. ...e5. To
je stari trik, primenio ga je, na primer, i Džon Nan (John Nunn) protiv Georgijua kada mu je spremio novost u 20.–i–nekom
potezu, pa je zato morao da „razmišlja“ dotle. (Izvor: Džon Grifits: „Tajne
velemajstorske igre“)
Okej su znači potezi, ali je samo igranje prikazano
klovnovski, s lupanjem po satu, čak igranje stojećki, bez ikakvog dodira sa
normalnim partijama.
* * *
Karpov je tek posle raspada SSSR-a pustio buvu da je on
vazda bio pravoslavac, što je bilo smešno, iz iste one kujne koja je
zapadnjacima za Andropova prodala štos da je on obožavalac bi–bapa i
anglosaksonskih romana i filmova. Ovde su mu dodali maltene meku disidentsku
rolu (koja bi pristajala Spaskom, a koga Karpov čak potkačinje, u jednoj
prljavoj zavisnoj rečenici na početku filma: uradak puca od takvih gnusnih
podvala, tipa Bijelinih „Cune se razume u pičku kao Mara u krivi kurac!“)
Dalje, šahovske pripreme se uvek apstrahuju u šahovskim
filmačima. Tu fali Džarmuš: „Koliko ste puta videli na filmu da zvoni telefon,
lik se javi i kaže ’dolazim!’ i onda rez i u sledećem
kadru on zvoni na vratima! Mene je uvek zanimalo ono između – kako je stigao!“
Da, treninzi nisu fotogeničnni. U filmu „Stranci u vozu/Nepoznati iz
Nord–ekspresa“ nikaa nismo videli tenisera da trenira. I bokseri retko
treniraju, najviše se od treninga vidi kod fuzbalera... Tu se traži Terens Malik! On bi uneo sekvencu od 2 sata sedenja na stolici bez reči, nepokretna kamera. Najbliže što se došlo do priprema bio je
efektan ulazak Dmitrija Josifova, Taljeve imitacije, koji s nogu kreće da
analizira mnogo pominjanu žrtvu Sxf7 u ranoj fazi Aljehinke, što je moglo biti
aktuelno za Fišera koji je dvaput igrao to otvaranje protiv Spaskog...
Ljiga i teška prljavština je paralelno korišćenje izveštaja konzilijuma o stanju zdravlja oca
našeg Tolje. (A nisu pomenuli krhko zdravlje i lošu fizičku konstituciju
Karpova...) Kao, te vesti i očeva smrt su krivci za pad u Karpovljevoj igri od
5:2 do 5:5. Ajde! A to što su disdentu Korčnoju uhapsili sina na pravdi boga i
nisu mu dali da izađe iz zemlje – to ništa! Druga kolosalna gnusna prepravka
istorije jeste da su Korčnoju pripisali nekog parapsihologa, kome Rusi „samo
kontriraju“ neimenovanim parapsihologom za koga svi znamo da je bio Zuhar,
podlac i saradnik u torturama. „Amanda Margo“ – ekipa jogina koju je Viktor
pozvao kao pomoć ovde je prikazana kao da je reč o filmu Luja De Finesa. Čak je
i proverbijalno mrtav ’ladan
Dražen Marović u Šahovskom glasniku prezrivo komentarisao dovođenje Zuhara samo zato da bi nervirali
huljigana Korčnoja. To da Korčnoj
dolazi na partiju sa Gajgerovim brojačem je prvorazredna bljuvotina. Korčnojevu
ljubavnicu i medenu zamku Petru Leverik nisu smeli više da pomenu od one mnogima nerazumljive uloge bez teksta, jerbo bi
tada valjda morali da objasne kamo Korčnojeva žena u kućnom pritvoru a sin u radnom
logoru...
Kada je reč o Bagiju, osim brutalističke socijalističke
arhitekture hotela i kišurine, autori se nisu mnogo potrudili. Bagio je bio pun
jugoslovenskih kulturnih i novinarskih kvazidisidenata na čelu s Branom
Crnčevićem, koji se rugao izveštajima Politikinog izveštača (inače nacionalnog
majstora) Mire Radojčića o kiši. „Nama je rominjalo a njemu je lilo...!“, govorio
je Brana, a u knjizi „Raport iz Bagija“ kagebeovca Dimitrija Bjelice, koji je
saplitao Korčnoja još 1974.g., ima jedna fotka na kojoj je Miro pokisao kao
miš, unezveren i valjda zabrinut za svoju skupu, fensi antilopsku jaknu...
Prijepor oko rukovanja između Karpova i Korčnoja je opet dat klovnovski. Kada
je reč o parapsihologiji, najpribližniji opis te ruske mutljavine dat je u
knjizi Breda Daraka „Bobi Fišer protiv ostatka sveta“ (povodom meča u
Rejkjaviku 1972.g.), inače punoj kleveta na račun Amerikanca, ali je tačno dat
amaterski opis rada tadašnjih sovjetskih parapsihologa u publici s nekakvim
magnetnim kapsulama u ustima...
Meč sa Spaskim u Beogradu je pružao priliku za najmanje dve
fotogenične epizode: verovatni pokušaj atentata na Korčnoja (vojnim vozilom, umalo isto kao ono na Vuka 1999.), a zatim skandal zbog ponašanja Spaskog: on je
vreme kada je bio na potezu provodio u kabini za odmor! Korčnoj se pobunio, ali
to je bila rupa u pravilima. Da bi se revanširao, u nekoliko partija je nosio –
sombrero!! Spaski je bio na zalasku, već je zvanično (s dozvolom vlasti) emigrirao
u Pariz gde je živeo kao filmska zvezda sa belogardejskom ćerkom i francuskom
državljankom Marinom Ščerbakovom, krasivicom.
Slika friškog bračnog para u francuskom krevetu na kome je i džinovska šahovska
tabla bila je objavljena i u Ilustrovanoj
politici. U našim seljačkim kuloarima se govorkalo da je Fišer u Rejkjaviku
zaveo drugu Spaskijevu ženu, pomešali su se lončići s onim Kapablankinim
telegramom Aljehinu „Prenesite moje pozdrave Vašoj supruzi...!“ Svaki pijanac u
„Čuburskoj kasini“ je znao da je Spaskog žena ostavila zbog poraza u tom meču.
Korčnoj je napravljen na 80% Serža Ginsbura i 20% Adrijana Ćelentana.
Taj Korčnojev trijumfalni pohod na titulu kroz tri pobede u
mečevima kandidata 1977. prikazan je tanko i površno. Kao smena matorih generalnih sekretara u hagiografiji o Reganu sa Kvejdom (gde je samo još falilo da je mali Ronald grejao šape u kravljoj balezi). U polufinalnom meču protiv
Polugajevskog Korčnoj je poveo sa 3:0. U „Šahovskom glasniku“ je Rejmond Kin
komentar jedne partije završio rečima: „Eto tako se igra šah kada se pojede 100
grama kavijara pre partije!“ Ali u ovom isprtku od agitpropovskog filma
pokazuje se Korčnoji koji usred partije slasno krka „hot–dog“ na tiho
negodovanje Tigrana Petrosjana. Prodao veru za američku hrenovku, poruka je scenariste
i reditelja.
E, ali šta bi bilo da su objektivno prikazani ti Korčnojevi sekundanti
Majkl Stin, samozatajni knjigovođa, i žovijalni plagijator i svinjaver Rejmond Kin, za koje se
osnovano misli da su za masne pare šapnuli Sovjetima šta će Korčnoj da igra u
32. partiji... Karpov je uz pomoć Vladimirova posle i Kasparovu krao neke pripremljene varijante...
Elem, Karpov je prikazan kao meki disident kome sportska
čast ne dâ da prihvati predlog državnog vrha da uopšte ne ide u Bagio. Brežnjev
je prikazan kao teško bolesni glavonja. Sve što treba reći o Brežnjevu i odnosu
njegovom prema šahu vidi se u jednoj kariksturi pred meč u Rejkjaviku: Brežnjev zabrinuto pita Spaskog: „Ali, Borise, šta ako Bobi NE igra 1. e4?!“ Viktor Baturinski.
Kagebeovac u civilu, trebalo je da spreči tajni susret Karpova i Fišera (koji se
susret odigrao na Filipinima, ne na Svetom Stefanu; zanimljivo je da je Fišer
prikazan kao šarmantni džentlmen, šahovski Faust, koji zove mladog kolegu da mu
se pridruži na putu bez povratka... Ali opet je to jedan izanđali trop da
šahovsko majstorstvo uvek vodi u – ludilo...). Nije uspeo, ali je tužio
velemajstora tamo gde treba. Kada je Karpov saznao da ga je Baturinski ocinkario, iskoristio je ugled koji je stekao posle pobede u Bagiju i udesio da
smene tog Baturinskog, koji je inače ionako bio mračna figura, siva eminencija prisustva
Ka–Ge–Bea u sovjetskom šahu, odgovoran za zabranu putovanja čitavoj brigadi
sovjetskih velemajstora koji nisu bili dovoljno poslušni. Baturinski je stoga kasnije podržavao Kasparova iz razloga lične osvete... Što je dokaz da u njemu nije
bilo ni grama idealizma i istinske vere u komunističku ideologiju, već je to bio mali debeli
sadista, gladan moći kao takve. Talj je Karpovu asistirao iz dva razloga: ucenjen je bio i možda je Korčnoju zamerao što ga je teško, gotovo nikad, pobeđivao. To je izdušio veče pred poslednju partiju meča Karpov vs. Kasparov, telefoniravši Kasparovu: "Sutra postaješ novi svetski prvak, znaš?!"
Karpov je sa svoje strane godinama mirno prihvatao da čitav državni
aparat kvarno ucenjuje talentovane igrače i mažnjava im ideje i varijante za bitku
pritv Fišera i Korčnoja. Boris Guljko je jedan od takvih, ucenjenih a ponosnih,
koji je skupo platio što nije hteo da bude kotačić u stroju za junošu koga
su izabrali da brani komunizam. „Dobar dan, druže Guljko, Karpov mnogo voli vaše
varijante...“, rekli su čoveku kada je došao po pozivu tamo gde treba. „Hvala na komplimentu, volim ih i ja!“,
odgovorio je Guljko i ostao imun na ponude da putuje i igra „kao Oleg
Romanišin!“, i tako su mu propale najproduktivnije godine i, kada je emigrirao
u SAD, već je bilo kasno, zenit mu je prošao... Jer, velemajstor je posle
četrdesete kao balerina: zreo za penziju.
Ali ta nečasna rabota u korist Karpova je eto u ovom propagandnom smeću prećutana.
Poseta košarkaškom meču SSSR–Jugoslavija na svetskom
prvenstvu u Manili je skroz izmišljena. Pamtim te prenose na crno–belom portabl
televizoru EI Niš, komentar Dragana Nikitovića bio je zbog prekida veza nedostupan,
pa smo jednu utakmicu gledali s međunarodnim tonom (divotalno!), a drugu s
radio–komentarom Marka Markovića. Nepobediva reprezentacija: Kića, Praja,
Moka... Praja proglašen za igrača prvenstva, Kića bio malo tužan. I ona poseta
borbi petlova je takođe kvaziholivudska seljana.
Glumac koji je igrao Karpova nije imao mnogo posla, fizički
je ličio i to je bilo to. Habenski je moralno trulo isflekao Korčnoja kao
barabu i neurotičnog hohštaplera. Ostali likovi su prikazani kao u radovima iz
štanc–radionice Stanković–Šimunec, a režija je poverena ruskom Dejanu Zečeviću
– Alekseju Sidorovu.
DAKLE, KRŠ
Preznojavanje.
Epoha je prikazana besprekorno, od čipke na trosedima i
heklarijama preko televizora, do izgleda sovjetske kuhinje u stanovima za višu
klasu, telefoni od bakelita, frizure, smešne naočare i velike kragne na
košuljama, čak ni sovjetske bolnice nisu ulepšane kaou čehoslovačkim TV serijama kojima smo se
smejali, uhvaćen je taj filing kasnih sedamdesetih. Šah je zaista bio suviše važna stvar da bi se prepustio šahistima.
Standard, u značenju kvaliteta svakodnevnog života sa sve ergonomijom i
ugađanju telu, to je ono što je vazda mamilo ljude s onu stranu Gvozdene
zavese. Kad se samo setim detinje radosti matoraca – Botvinika, Bronštajna,
Vasjukova, Smislova, Boleslavskog – dok su opisivali kvalitete portabl
štednjaka „Elektroluks“, stereo linije „Filips“, dizajn i kvalitet engleskog
tvida, portabl televizora „Grundig“, kućnih gadžeta Quelle: „Ljudi, pa to traje i ne kvari se i ne cepa se i posle 20
godina...!!“ Otud je na Istoku glavno bilo imati i kako se ponašaš i da li je
dupetu ugodno, a za mišljenje se nije niko sekriao, jer ako misliš i
procvrkućeš, samo ti dođe tajna policija u kožnjacima s motkama, dok je na
Zapadu imanje i uživancija i ponašanje ostavljeno ljudima na slobodu, ali ideje
su progonjene, crvene ideje dakako,
da se ne ugrozi kapitalizam, bazeni i prilika da zaradiš milion. (Plus proizvodnja konsenzusa, što reče Čomski.) Ali zašto „Lov
na crvene veštice“ za jednu legitibnu operaciju „Sablja“ uperenu protiv spavača
i napadača na demokratiju (i u kojoj je pogrešnih osuda bilo toliko da se mogu
izbrojati na prstima rukah...boginje Šive), a „Moskovski procesi“ za hiljade i hiljade i milione nevino pogubljenih u Staljinovim čistkama?
Film ne počinje flešbekom, gle čuda, već se ide pravolinijski,
od verovatno izmišljene simultanke malog Karpova, a onda „13 godina kasnije“.
Posle tog izgubljenog finala mečeva kandidata 1974. Korčnoj je dao izjave i našim
novinarima o Karpovu što je kritikovano kao maltene izdaja i smanjena mu je sportska
plata...
Korčnoj nije znao da je pustio zmiju u nedra kada je pustio Bjelicu da
mu se mota po kući. Ovaj je, tako, primetio Bronštajna kao sekundanta i to dojavio
tamo gde treba. Bronštajn je otad bio na crnoj listi i izgubio šahovsku kolumnu.
Korčnojev tim je bio sastavljen od ispodprosečnih tipova, šarlatana na polju moždanih
stimulanasa i nekakve joge. Svake večeri rađen je test: „Koliko ste zadovoljni našom
saradnjon?“ Korčnoj je davao sve nižu ocenu i bio sve depresivniji i to pred Bjeličinim cinkaroškim očima.
.jpg)
