Nisam pomogao komšinici pre nekoliko nedelja. A trebalo je. Ne umem da objasnim zašto nisam. Čak nije ni kukavičluk. A time bih promenio tokove, drugi ritam bi bio.
Dobročinstvo i društveno-politički rad su kao dijeta i fizičko vežbanje: prva 3 dana je teško, ali posle fino. I uvek možeš da se olenjiš.
To je bila šansa.
POSLEDNJA DVA IZVOĐENJA “GENERALNE PROBE SAMOUBISTVA”
Od 22. i 30. aprilija. U izvođenju od 22. – sedeo sam u I redu, 5. mesto levo – Lečić (arhitekta) gleda me pravo u oči i razgovara mobilnim sa devojkom (Kovjanić, koju još ne vidimo) i dakle gleda me pravo u oči i kaže “Vežbaš s inspektorom... Instruktorom!” Ispravio se i rekao “instruktorom”, ali kako mu je došao “inspektor” dok je gledao u mene?
Imam jednu teoriju. Dok sam kupovao ulaznicu za 22. IV, na blagajni mi iz nekog razloga uzeše podatke, ime i prezime i imej, pa čak i telefon. Rekoše da to mora, nije mi bilo jasno zašto je moralo, ali dadoh. Možda zbog mog cvrkuta na Tvići o prethondom izvođenju, gde sam komentarisao podrške odnosno nepodrške aktuelnim gibanjima? To me je pak podsetilo na jedno, možda i poslednje, izvođenje predstave „Savršen kroj“, duodrame s Bodom Ninkovićem i Petrovićem Peletom. Boda je u jednom trenutku tu uveo običaj da ekstemporira, zezao je na primer Tomu i onaj slučaj kada je okrenuo avion na putu do Vatikana jer je navodno neko prosuo šolju kafe po tabli sa instrumentima, Dok sam kupovao ulaznicu pomenuh ja to blagajnici, jednoj od dve tamo u „Zvezdara teatru“. Kad, na sledećem izvođenju „Savršenog kroja“, Boda je sabotirao sam sebe i odigrao onaj šezdesetosmaški skeč „kad ono međutim“ i nije ništa rekao. Usrô se. Rekô je Peletu: Le–leee, udba me prati, poslali čoveka koji beleži naše predstave!“ Ubrzo je predstava nestala s repertoara.
Eto, mislim da je to u pitanju. Lečić je znao raspored sedišta, „onaj što pamti tekstove sedi u I redu 5 levo, tebi desno...“ i on se frojdovski zbunio kada mu je pogled konačno pao na mene.
To izvođenje je počelo dinamičnije od izvođenja 30. IV, kada je Lečiću trebalo malo više vremena da se zagreje.
30. IV Igor Đorđević nije zaboravio da na pitanje “Pa dobro, koliko vam vremena treba da sklonite te bubnjeve i mreže?” kaže: “Eto nemam ni sat!”. što je zaboravio 22. IV (natposlednje izvođenje).
Brstina je u trećem delu kao psihijatar godinama zezao Dačića u prethodnom mandatu ministra unutrašnjih dela, naročito u vezi pesme “Miljacka” (što je radio i u predstavi “Kumovi” uostalom); a sada, 30. IV, počeo je da varira: “Onaj ministar koji bije ljude u glavu...!” To odražava prostudentku poziciju glumca.
Inače su dakle oba izvođenja bila standarna. Ponekad omanu dimni efekti sa maketom, ali sada je sve bilo kako treba.
Jedan od ona dva „majstora“ koji postavljaju svetlosne signale zbog „radova na putu“, opet je bio Duško Ašković, zaposlen kao inspicijent u Zvezdara Teatru, a i dalje inspicijent čuvene predstave “Ljubavno pismo” u Ateljeu 212, gde je on u mlađim danima i igrao neke uloge... Godinama su majstore u „Generalnoj probi samoubistva“ igrali Branislav Rončević i Ivan Janketić i uvek dobijali srdačne aplauze, ali kada je Janketić pre nekoliko godina umro od raka pluća (kao i Janoš Tot), na prvoj sledećoj predstavi su bili Duško Ašković i jedan mladić. To izvođenje sam gledao iz lože i mladić je na prvom zadatku zaboravio da ukloni saobraćajni znak sa titrajućim svetlom. Dok je Lečić na štakama izlazio na scenu (tada bez oka, bez kolena i bubrega) dao je rukom znak junoši da se vrati i pokupi rekvizit. Sada se ustalio duo Ašković – Rončević.
KOMEDIJA ZABUNE (vodvilj u obradi Radeta Vukotića, ne piše kada je bila premijera)
* * *
Velika je gužva bila u "Slaviji", jer narod voli bulevarske komedije. Nisam, kao ni kod Zijahovog „Kabarea“, hteo da se borim za I red, došao sam samo pola sata pred početak ali našao sam se u dušegupki. Neko me mune s leđa, to je Jelica Sretenović, ona kaže; „Ja moram da prođem, inače nema predstave!”, a s njom je Srđan Joksimović koji kaki kao grlica i kaže: „Nemojte ljudi, dosadna je predstava!”
Elem, uniđem ja nekako kao jubilarni dvestoti gledalac, gužva je kao da dele ulje i šećer, ali opet ubodem slobodno mesto u I redu. Evo koliko blizu je bilo.
kDoduše ovaj čika pored mene je bio levak i dok je kao Žižek jednim prstom kuckao po mobilnom, lakat je držao vodoravno kao ofinger, i morao sam da skinem duksericu, obmotam je oko lakta i tako zaštitim meko tkivo s moje desne strane. Inače bi mi kroz moj desni bok došao do levog bubrega.
Kada se digla zavesa, razlika u kvalitetu i supstanci scenografije u odnosu na prethodno opisane „Junake doba krize” je vrištala, kako bi rekli prevejani stilisti i loši prevodioci s engleskog. Ovde je bio neki raspali stočić od šper ploče, komode su bile kartonske kutije oblepljene samolepivim tapetama: kaobajagi stilske fioke; dva velika bižuterijska rama bez ogledala naslonjene povrh tih komoda, a na zavesama neke slike: kaobajagi salon u standžugi. Sirotilja. Tu je i jedna flaša s „rakijom” i čokanjima, a najveći deo budžeta je otišao na kostime: vidi se friško kupljene na buvljaku: čarape i gaće kod Rumuna, a odeća u sekndhend šopu ili Simteksu. Čak su se i etikete videle.
Rade je Vukotić junak socijalističkog vodviljskog rada na ovim prostorima i modifikovao je ovu mnogo puta korišćenu zabunu tako da to izgleda ovako: stara koka ima stančugu a u njoj sobaricu i dve podstanarke. Jedna podstanarka je učiteljica klavira, a druga je slikarka. Prvoj treba đak za muziku, drugoj model za figuru srpskog domaćina koga imaš za šta da uhvatiš. Sobarica je pak zagorela i njoj treba muško, a gazdarica je pak odlučila da se preseli na selo pa joj treba podstanar da mu izda stan. I tako sva četiri ženska bića daju oglas istovremeno. I onda dođu četvorica muškaraca.
I tu je zabuna. Onaj što je došao da bude model slikarki, naleti na učiteljicu klavira, onaj što bi da uči klavir zapadne zagoreloj sobarici koja traži žigola, gazdarici dođe upravo taj žigolo, dočim slikarki koja traži model, dođe onaj koji traži stan. (Nesuđenog modela je igrao sin Bode Ninkovića, očigledno. Ili Sarapin?)
Svi muškarci se skidaju, ili sami ili ih žene očerupaju, i tu je bilo oznojenih pantalona raznih veličina, kravata, košulja, cipela izlizanih đonova, a očigledno sintetičke čarape su, premda nove ili oprane, ipak emitovale vonj znoja pomešan s “Ornelom” ili “Bohorom” i fabričkim praškom u kartonskim kutijama. Bio je ovo muški striptiz za razuzdano veče beogradskih penzionerki i ženski deo publike je naročito uživao u predstavi, pripadnice lepšeg pola su podvriskivale i, rekao bih, nisu ovo gledale prvi put.
I posle tačno šezdeset pet minuta, kada se se Ognjen Drenjanin, Nemanja Janičić, Srđan Joksimović i Peđa Damnjanović našli samo u gaćama i čarapama, držeći tuđe znojave gomilice odeće, okruženi Jelicom Sretenović, Natašom Aksentijević, Milicom Janketić i Katarinom Barjaktarević – sve se isuviše brzo razrešilo. Žene su samo pokupile „svog muškarca” i – iako se iz nekih replika dalo zaključiti da je bilo mnogo seksa u međuvremenu – sve se rasplelo srećno. Zavesa je pala. Eh, da je ovo spremano za Edinburg ili BITEF, pa da bude neko ubistvo ili dva, ženske golotinje, pa istraga sa nespretnim inspektorom ili inspektorima, alaj bi to bila predstava, maratonska, na primer 24 sata.
JUNACI DOBA KRIZE (Drama Vila Arberija u režiji Andree Pjević, novembar 2024)
* * *
Ne znam zašto sam sad u aprilu poželeo da vidim ovu predstavu, valjda me je uhvatio žar tzv. „kompletizma“.
Najpre mi je pažnju privukla scenografija. Milena Grošin je primenila bukvalistički princip, inače omiljen u hrvatskim kazalištima – kod njih kada pada kiša neće da se sete da puste ton dobovanja kiše ili da emituju neke “crte” pomoću projektora, već donesu cisternu pa to kaplje i kaplje. Ovde je posečena velika šuma da se napravi neko čudo drveno, sa nekoliko stepenica, brvnarom i pravim pravcatim glomaznim baštenskim roštiljom, popularnim barbekjuom, što je valjda trebalo da ilustruje kao bukva tupav Srednji Zapad, onako kako ga mi iz treće ruke doživljavamo iz kolumni vajnih analitičara koji znaju „da Nevjork nije Amerika”. To rasipništvo scenografije dopunjeno je i rasipništvom hrane i kostima. Naime dva para cipela odnosno čizama dva muška glumca koštaju kao sva moja garderoba u poslednjih 20 godina, mene bi ta dva para obuće izvadila iz finansijske bule, bre. Mina Purešić je odgovorna za kostime i obuću. Tradicionalista i MAGA fan, Džastin (Ivan Mihailović) nosi te preskupe čizmetine i odelo kauboja kao da je Regan.
Razbacivanje hrane tokom navodnog roštiljanja je skandalozno. Kažem navodnog, jer se ništa ne jede, ali jeste da se roštilja. Čudi me da više nije mirisalo, ali kad nema ćumura... To je onaj skupi električni baštenski roštilj. Džastin je zadužen za prženje i seckanje salate. On stvarno izroštilja 4 odeblja steka, pobiberi ih i posoli pomoću odgovarajuć rubiroze i budža-slanika, tu je čak i flaša ulja da se podmaže ploča roštilja i sami stejkovi. Dok se stejkovi polako peku, on natenane reže salatu. (Ima i dosta teksta usput.) U činiji je već naseckan crni luk, a on treba da nareže šilje paprike i jednu zelenu ljutu, boje sablasnih nevena. Tokom ove predstave mu je crvena šilja ispala na pod. (Nije bilo u scenariju.) On je samo podigne i nastavi da secka. Zemičke koje je prepolovio, najpre je omirisao pre nego što je ih je metnuo na roštilj pored stejkova. Da li je mislio da su bile plesnive? Ogulio je semenke iz velike zelene ljute papričice direktno u kantu, koja je takođe bila deo scenografije. Zaista je poslužio stejkove, po jedan za svakog člana četvorke, preko njega je đevđir–kutlačom (popularnim "paukom") sipao salate i stavljao preko prepečenu polovinu zemičke, ali to niko nije jeo! U ime nekog bukvalističkog realizma „1 na 1”, to je sve bačeno, valjda barem mačkama i kučićima pored kontejnera u blizini Ateljea. U predstavi „Muška stvar” (Atelje u podrumu) Gorica Popović seče luk i dinsta gulaš, u „Mirandolini“ u “Buhi” se jede bogami dobro, i kašikom čak. Ali ovo je kriminal kako se baca klopa. U „Igri parova“ na „Krstu“ se konzumiraju njoki Frikom PKB-a. (O hrani u „Mirandolini“ u majskoj predstavi u zasebnom postu; gledao sam je i tu se svašta ispodogađalo, bilo je i polivanja publike kao na ranim koncertima "Partibrejkersa".)
U hladnim ovdašnjim kritikama predstave preovlađuju dva prećutna retorička pitanja: 1) čemu ovo više nego mlako bistrenje američke političke scene i 2) zašto se ne igra nešto naše, na primer neki od nagrađenih Crnkovićevih tekstova? Potpisujem.
Ipak sam iz predstsve izvukao nešto za sebe, jer poznajem i imena Stiva Banona i Bjukenena. To je Pat Bjukenen, tzv. „paleokonzervativac”, koga je Bogdan Tirnanić davno, davno, opisivao ovako: „Kako neko ko izgleda kao govedo na stočnom sajmu može da zamišlja da sme da se bavi politikom?”, a još davnije je Voltera Mondejla u predsedničkoj kampanji opisivao ovako: „Na predizborne duele u TV studio dolazi s mokrom kosom i time poručuje da nema para ni fen za kosu da kupi!”
Ti razgovori mladih lavova amerikanske desnice i liberalne kvazilevice su mlaki i u njima nešto fali: Priupitao bih Arberija “Alo, Arberi, gde ti je Berni?!”::::::::
Ovaj kilavi mladi dramatičar desničar kao ni bazenska kokainska oblejana liberalna levica i dalje nisu ništa shvatili. Predstava je mlaka, razvodnjena, može se na primer čuti: crnci žele da iskoriste Ustav da bi se osvetili belcima (to nam kaže desničarka Tereza), a belci žele da vrate krstače i veru u školu sa sve tradicionalnim vrjednotama što užasava kilavog Kevina, ali sa čime se slaže čak i gošća iznenađenja, profesorka Đina. Ona je i protiv vraćanja prava na abortus... Isidora Minić kao da želi pojavom da ilustruje, štaviše da dokaže svoj stav da „ne može viša ona da igra ćerku Dari Džokić (u „Trstu“), ona nosi sedu kosu, zaista je sve iznenadila svojim upadom, došla je odozdo, iz partera. Posle je skinula tu sedu kosu koja se ispostavila kao perika i to je neka poruka, jal autora teksta jal rediteljke.
Ili Bajden ili smrt. Kevin, liberal, kaže nešto što što na prvi posluh ima smisla: „Izem ti demokratiju, ako dva milijardera mogu da prepakuju izbornu volju građana!”, ali to je samo poluistina. I on naravno misli, to jest njegov lik misli na Trampa i Maska, ali zar bogate demokrate u svojim kulama od slonovače takođe ne čine to isto?! Obama jeste prepakovao volju građana (koji su glasali za njega) jer ništa od reformi nije uradio, „Obamaker“ je prevara velika, Guantanamo nije ukinuo i samo se održavao na vlasti, zaboravivši na obećanja.
I opet: kamo Berni?
Tramp je nepomenik, strašilo jedno, ali najstrašnije je što neima Bernija. Komad je inače prepravljen da služi stvarnosti. Napisan je dok su svi očekivali prvu predsednicu i Tajm je morao da iscepa te primerke s Hilaricom na naslovnoj strani, a ona se odala mekom alkoholizmu na bazi šardonea. Pisac, katolički junoša, prvobitno je želeo da cmolji i kleveće liberale, ali posle se raspilavio i dopisao šta treba, da bi imao materijala za celovečernju predstavu. Seirio je dostojanstveno, u pobedi se nije uzoholio, ali je svejedno pokazao koje su njegove slepe mrlje.
U akademsku – u najgorem smislu te reči – raspravu podmeće se zakasnelo unišla profesorka Đina (rekoh: Isidora Minić) koja kaže: „Ne može nam rulja ništa, mi imamo Ustav!”, na šta Tereza kaže ono što sam već citirao, “Ali njih [crnce] boli dupe za ustav!” Ovaj desničarski pisac, baraba jedna reakcionarna, inače sin nekog uticajnog katoličkog profe, tako je postavio komad kao da je potpuno neupitno da je abortus zločin nad svesnim ćelijama, i on verovatno falsifikuje političku povest posleratne Amerike, jer apsolutno previđa Kamelot Džona Kenedija i smatra zabranu pobačaja i spaljivanja zastave nečim što su useljenici s majčinim mlekom uneli u Ameriku i svetom tekovinom, on je potpuno prenebregao Regana i Tačericu, ili je lukavo prećutao dugi marš desnice kroz institucije, jer nije abortus tek tako postao no-no. I profesorka Đina, inače devica Marija liberalizma, kaže u predstavi: „Oduvek sam smatrala da je abortus zločin za smrtnu kaznu, ali nemojmo sad...” Lik Emili, invalidice, njena je ćerka, i ta ćerka je svojim bezobalnim humanizmom neko maglovito otelotvorenje multi–kulti naive u politici. Znači, ova je predstava prljava normalizacija jednog retrogradnog ispiranja mozga, čemu je doprinela kilavost i čamotinja liberala koji su oko 1970. pomislili da su sve bitke dobili i krenuli u tihovanje, te tako ostavili prazan prostor na političkoj sceni i sada Vil Arberi piše dramu u kojoj imamo muškarčinu Džastina i pijanog šonju Kevina da vode zaludne polemike, i time se gledaocima poručuje da i nema nekog trećeg i četvrtog rešenja. (Dobro, u Americi možda i nema, nema sada, ali nikada ne treba odustajati i nikada ne podleći defetizmu fulbrajtovaca i naših liberala s Mirijeva i Vračara, koji se naknadno odriču igranja kauboja i Indijanaca i u svemu vide maskulinu toksičnost. Ah ti neodučeni kopljanici i krstaši Političke Korektnosti. Sapliću se o trule glavice kupusa na pijacama a ubili bi zbog rodno raznolike terminologije zanimanja.)
Predstavu sam doživeo kao dokument o vremenu, dokument o stanju duha u amerikanskoj politizovanoj akademskoj zajednici, kao kukavičije jaje podmenuto iz rukah druge generacije verskih fanatika krajnje desnice. Oni su levicu (ili „levicu”, kako hoćete) prikazali kao nesposobnjakoviće i mlakonje, profesorku Đinu su opremili s previše cinizma i taštine –ona nekoliko puta upozorava mlađe polemičare na red i i pristojnost upravo kada joj fale argumenti! – jedino pravo muško je Džastin jer ume da ubije jelena karabinom, da zakolje i ispeče na roštilju (Henrik Selič i naši tradicionalisti bi mu đonove lizali) i na kraju se iz dijaloga vidi da ume i da pojebe. To je budućnost Amerike. Komad bez Bernija i dijalog bez liberalizma.
A šta mi se dogodilo posle? Idem ja, naravno, kući posle predstave u Ateljeu, blokada RTS-a još traje, mislim da je to bila poslednja noć blokade, i na semaforu na uglu Kosovske i Takovske zateknem petoricu (5) klinaca. Malo preveselih. Ja nemam kuda, idemo u istom pravcu, pređemo preko zebre i približimo se onoj stazi koja pored crkve Svetog Marka vodi prema okretnici Šestice. Tada jedan klinja kaže: „Tvoja keva i ja dobitna kombinacija!”. Ja mislim o predstavi, mislim svoje, o oskudici i kako ću da platim račune u julu, koga da molim za posao, pogledam prema njima, da li je to meni, jedan klinja (imaju oko 13-15 godina, mislim, meni su svi klinci – termiti i šimpanze, ne razlikujem Samija od Zorice) kaže: „Nije vama gospodine, nego onom čiki dole!”, pokaže prema prodavcu bedževa koji je mnogo daleko, ja onda ukapiram da me jebu, pa kažem: „Ej, pederi, hoćete da se bijete?!” i potrčim kaobajagi prema njima, oni se rasprše prema okretnici. Dobri trkači. Razmenili smo još po jednu turu uvreda u mraku pored crkve.
Vratio sam se Aberdarovom i čujem neku žurku u avliji V beogradske::::::
Desetak dana ranije, pred jednu predstavu u Akademiji 28, sličan slučaj. Šetkam se na uglu Svetozara Markovića i Nemanjine, ispred nekadašnjeg “Đure Salaja”, a grupa klinaca, malčice starijih od ovih pomenutih, sa cigaretama i „razdraganihh”, dobacuju kao jedan drugom, a zezaju narod. Ja skrenem pogled na drugu stranu, okrenem im leđa (mislim, ne beži mi se da svi vide), naguzim se, oni idu prema meni i jedan kao slučajno naleti na mene. To je, pored šibicarenja, oduvek bila omiljena šala klinaca, da kao slučajno nagaze nekog pa se izvinjavaju a pogled im govori „jedi govna” a drugari se smeju. Bio sam siguran da mi je cigaretom namerno progoreo jaknu. Okrenuo sam se, on se kao fol izvinjava, kao da su bili oblejani svi, i ja udarim ovoga što me je gurnuo, udarim ga rukom po ramenu, a ruka mi slaba kao da je krpena. Ali oni su ućutali i udaljili se. Posle sam se popeo u mrak ulice Sveteozara Markovića i skinio jaknu da vidim da li mi ju je kreten stvarno progoreo. Nije.
Ali to se sve češće dešava. Sve češće neko startuje na mene.
Da ipak završim predstavom. Ona je akademska kao akademski realizam u slikarstvu. Alibi predstava za repertoar. Kao npr. Šaferov „Ekvus” u BDP-u, igralo se to u vrh glave pet (5) puta pa uginulo, a Vojin Ćetković na kraju jednog od ono malo izvođenja sam sebi se u bradu narugao: “šta ja ovo bre igram?” To je onaj osećaj kada publika zahvalno aplaudira, ali ipak ima i previše učtivosti u tome, čekalo se na neke komičke efekte koji nisu bili toliko smešni koliko su gledaoci toliko željno očekivali neki štos. Isidora Minić jeste iznenadila i unela malo zdravog uzbuđenja. Samo kasno. Muzika „LP dua”, Sonje Lončar i Andrije Pavlovića na početku je rejv i diskać a posle liči na eksplozije u onoj „Memoriji“. Objašnjenja Džastina o poreklu te buke niko nije ni primetio, to je trebalo da bude neki SF ili supranaturalan element, valjda, ali kasno to na Kosovo stiže. Reći ću: predstava laže, jer tekst laže.
LJUBAVNO PISMO (Vodvilj Zorana Bačića i Zlatana Fazlagića u režiji Branka Kičića, premijera mart 1994)
* * *
Izveštaj s ko zna kog po redu gledanja (april 2025.g.)
Jedva sam došao do ulaznice. Godinama gledam ovo, i dok je igrao Kičić i dok je Ivan Mihailović zamenjivao filmski i serijski zauzetog prethodnika, i –> eto: bio sam u zabludi da je dotle sve vreme, još od 1994. –postava bila ista, ali ne: počelo je s Borisom Milivojevićem u ulozi Sonija i Ljubišom Bačićem u ulozi patičara sa Mlitvica, to jest matičara sa Plitvica. A Ružicu je u početku igrala slatka Dušica Sinobad. U tim godinama oko premijere, život mi je bio težak...
Trebalo je predstavi da se uigra, nešto slično kao „Krčmarici Mirandolini“, menjalo se dosta i utezalo, zapravo više se dodavalo nego utezalo. (I „Pristanak“ Nine Rejn i u režiji Neobojše Bradića, na ovoj istoj sceni, počeo je kao dvočinka, pa kada su uvideli da to nije praktično, ukinuli su pauzu, štrihovali desetak nevažnih minuta i eto bolje predstave).
I tako, u početku je „Ljubavno pismo“ bilo malčice drugačije i snimak iz 1998. pokazuje da je I čin trajao 1 sat i 15 minuta, a drugi oko 50 minuta. A onda je praksa dovela do najboljeg rešenja: I deo neka traje 1 sat i 45 minuta, pa pauza, i onda se II deo smandrlja za 45 minuta do najviše sat i svi srećni. Godinama sam tako nosio 2„bonžite“ i jedan „lajon“ i jednu „mars“ čokoladicu u džepovama džepuša, da u pauzi dignem šećer. Sada sam opet utanjio s parama i dogodilo mi se ono čega sam se užasavao – imao pa nemao – te nema slatkiša u pauzi, a ulaznica kao u doba Kokana Mladenovića, 2000 dindži. Da je on još upravnik, koštala bi 4200. (Da sam imao pameti, štedeo bih za hranu, ali kad mi je kultura toliko važna... Kad već to rekoh: može li neko da mi pomogne u nalaženju posla? Portir, čuvar, korektura – bilo šta, za minimalac?! Hitno je! Hvala.)
I kažem jedva sam došao do ulaznice, jer se već godinu i po narod leči pozorištem, kao da je 1993. godina i inflacija, evo kao da čujem ondašnjeg Mimu Karadžića kako pokušava da bude duhovit: „Jeftino vam je pozorište, za kilo jabuka imate celevečernju zabavu...!” U aprilu sam dolazio šest (6) puta u Atelje i svaki put zapitkivao blagajnika „da li je neko vratio ulaznicu za ‘...Pismo’” i on mi pretposlednji put reče: „Evo, kad ste rekli ono da dolazite opet, 25. na ‘Rolerkoster’? Ako neko vrati ulaznicu, sačuvaću je za vas!” I sačuvao. Deveti red, sredina. Ali, ispred mene uvek mora da sedne neki glavonja. Ali barem nije me niko šutirao u leđa.
Evo slike glavudžana:::::
Za vreme predstave, pre one igre „Zanimljive geografije” ili zemljopisa, kako smo mi to zvali, Miki Krstović (Voja Soldatović) je nešto kasnio s pojavljivanjem a svi već sedeli za stolom. Tanja Bošković (Fransoaz Soldatović) ga je potražila i on se vratio s poslednjim ostacima nekog zalogaja u ustima. Sad, čega – tablete nitroglicerina zbog srca ili „bonžite“ zbog pada šećera? Zeremski (Oliver Kljajić) ga je ne previše tiho upitao: „Jesi li sad dobro?!”
Predstava je trajala 15-ak minuta duže. Za to je krivo Dubravkino (Mijatović, „Leposava Soldatović“) ekstemporiranje u završnoj sceni I čina, tamo kod vartburga lubeničara. Ono kada razgovara sa „Sonijem”. A ipak je ovog puta izostavila ono vežbanje u držanju daha pri izgovaranju AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA dok ne ostane bez daha. Ona tu ume da se zanese, na radost gledalaca i na zasmejavanje Gordana Kičića, onda i on dobaci koju i tako... U sceni pucanja cevi u kuhinji, Zeremski se držao štosa koji je izmišljen tek u drugoj deceniji igranja – „praviš od kujne car wash” – a nije rekao „kuhinju na vodi”, što se izlizalo jer – ode nam glavna železnička stanica, unakaženi smo carom Dušanom koji liči na kipara, nikada se neće otkriti ko je ucmekao čuvara u Sava Mali, srušen je hotel “Jugoslavija”, srušiće i sajam, ode sve u tandariju. (A, osim toga, momčad predstave nije unisona u političkom smislu: Miki i Tanja demonstrativno ne žele da nose zastavu podrške studentima, ali – kao i Gorica što toleriše Seku posle „Lažljivice“ na sceni „Petar Kralj“ – neće da se ograde, samo su zasebni. Imaju svoje razloge.)
Evo videa podrške studentima:::::
Zeremski je povremeno nosio šešir kao u prvim godinama igranja; s njim je ličio na Miroslava Krležu koga su greškom zaključali u sauni pa se istopio.
Kako to da je tekst produžen za najmanje 1 sat? Pa, dodata je ona urnebesijada sa zabunom šta je prašnik a šta tučak. Dubravka Mijatović je dobila pravo da improvizuje u tri scene, kod Ružice u njenoj sobi, sa Sonijem u garaži (tu dodaje 15 minuta najmanje) i kod opisa letovanja.
Pojačan je topovski udar kod ulaska matičara. Takođe su i dijalozi Olivera i Fransoaz u ljubavnoj zabuni razrađeni i bolje je objašnjeno to nalaženje pisama i seljenje istih iz ruke u ruku. Kada Zeremski ("Oliver") treba da izvuče pismo iz Tanjinog grudnjaka, već godinama pali štos „Drugo izvlačenje!“.
Soni je dobio desetak minuta da nadogradi pisanje pisama, na primer „da li se 'da li' piše zajedno ili odvojeno“ – e to je dodato tek kasnije i, uopšte, data mu je prilika da uživa u toj samostalnoj sceni, kao i u sceni kada ke obućen kao žensko. I Ružica je dodala znakovit i značajan tekst u svojim vajkanjima „o drugarici koja čuva odeću onima koji idu na noćno plivanje“ i slično.
"Čika Vojo, zamolio bih Vas da se ne izuvate...!"
Zanimljivo je kako neke stvari koje su u prvim godinama bile baš smešne gledaocima – sada više nisu i uvek se pređe preko njih. Na primer, kada se Fransoaz vrati iz toaleta i kaže „Imala sam muku“, a Voja kaže: „Pa što toaletu da se poveriš, zašto ne meni, ja sam ti muž!“, publika se danas uopšte ne smeje, i ne kapiram zašto, dok na snimku iz 1998. tu je urnebesan smeh i čak aplauščić mali.
Tekst, valjda diplomski rad dvojice frendova iz generacije devetsto šezdesetih, predstavlja vremensku kapsulu urbanog slenga i vicoteke grada Beograda, pre svega Vračara i DorČola, ono, tu oko Osme sednice, kada je sve otišlo u kurac, pre nego što su dizelaši uveli poštapalicu “brate” u svakodnevni govor, to je onaj humor u vreme druga Tita i posle njega on, ono vreme ljudske podele na zabavnu mjuzu i narodnjake, „Hit 202-ojke“ i „Poselo 202“, na građane i seljake, partijce i vanpartijce. Kostim Olgice Milunović je doslovno prikazao likove, vojne džepuše i papuče i gornji deo trenerke za Višeg vodnika JNA, satenska košulja i građanski pederizam kozmetičara, i dalje tako sve po redu, scenografija Darka Nedeljkovića je statična „paralelna montaža“ dve kuće (kao regali i nameštaj u SFRJ 1976. pada mi na pamet!), zid do zida, na dva nivoa, sa nacrtanim kuhinjskim elementima, sa džinovskim gumenim palcem na Vojinoj ruci i gumenim ribama koje se bajagi praćakaju dok se ne umlate oklagijom i tako dalje. To je sve za školsku priredbu dovoljno, ali nije bitno, jer ono što publiku privlači u salu jeste fakat da su živi, i glumci i publika. Možda ne razmišljaju svi na taj način, ali to je to, makar podsvesno: svaki put kada vidimo one glumce da još mrdaju – obradujemo se, jer još smo tu.
Vodvilj je to, prema tome zabunu u vidu ljubavnog pisma koje greškom prelazi iz ruke u ruku i tako izaziva lančani potres, uopšte ne treba uzimati za ozbiljno: vodvilj je stvar glumaca i njihovog zadovoljstva. Zadovoljni glumci – zadovoljna publika. Beogradski duh, definitivno nestao otprilike 1993. u vreme najgore inflacije i mraka (doslovno i metaforično, zbog nestašice struje & ideološkog mraka), a opelo mu je nenamerno održao (kasnije obožen i pogružen) bend „Partibrejekrs“ u bašti KST-a juna 1991 – videti koncert i opis postavljača videa (tada su brejkersi zvučali kao "Oružjem Protivu Otmičara")::::
...Elem, sačuvan je taj beogradski duh u ovom tekstu a do daljeg i u predstavi. Pretpostavljam da su dva drugara počela da pišu ovo oko 1981, pri upisu na FDU. Sada obojica lapću zapadnjački standard, crkli dabogda, a ja ostao zaglibljen ovde da umrem i povremeno se tešim filmovima i predstavama.
I da, kao i uvek: Duško Ašković, pre nego što ulazi na vratanca levo od scene – da bude inspicijent i sufler – sa zadovoljnim smeškom ošacuje prepunu salu...
Feljtonizam u književnosti ima svoj pandan u adaptacijama filmova za pozorište. U oba slučaja se autori oslanjaju na predznanje, koriste gotove module, usvojene i rasprostranjene zablude i/ili istine u formi izrekâ, omiljenih citata, poštapalicâ, legendi o događajima i filmovima koje su ostale da žive. Horizont očekivanja je vrlo lepo popunjen, nije dozvoljeno izneveriti ga, a majstorstvo je uneti nešto svoje, prilagoditi brz film staloženijem pozorištu, nadoknaditi manji broj glumaca njihovim bravurama, presvlačenjem i slično, a najvažnije od svega je uživati na bini, pa će i publika na sedištima da uživa. “Buha” već ima uspelu adaptaciju filma “39 stepenika” što sam gledao mnogo puta i opet sam u apriliju i opet ću u maju, a sada sam pogledao i ovu.
Ken Ludvig je reducirao broj likova, a nekima je promenio duh i funkciju. Misionarka Olsonova je tako i dvorkinja grofice Dragomirov (Katarina Gojković, kojoj su, jadnoj, opet dali da igra ženu mnoooogo stariju od nje; pa šta je to s rediteljima?!), Olsonovu igraju dve glumice, meni se zalomila Anja Pavićević. I čitav duh filma je Ludvig preoblikovao u komediju, kao i u “39 stepenika” uostalom što je urađeno, u pitak i brz brodvejski vodvilj; drugačije ne bi imalo smisla (išli bismo u Kinoteku onda), ovo je plemenita zabava a ne filozofski dijalog o smislu svemira. (Takvih plemenitih vodvilja visoke (moždano)nutritivne vrednosti ima dosta i u “Slaviji” i u “Akademiji 28”, premda snobovi svisoka gledaju na te teatre.)
Predstava deluje raskošno, ali uveren sam da nije koštala papreno. Ipak je praznik za oči. Kad vidim funkcionalna vrata na sceni na koja može da se uđe i izađe, pa još kada ih ima više, kad vidim stepenice i kulise, kao u “Kulisama”, “Histeriji”, “Posetiocu”, “Simptomima” – ja se mnogo obradujem. Kao kada ubiju ajkulu na kraju Spilbergovog filma.
Elem, scenografija (Vesna Popović) pokazuje i restorane i hotele, kao i oku primamljiv i funkcionalan niz od tri kupea, dekorisanih kao 1930-ih, petero vrata ima, po jedna u svaki kupe plus dvoja bočnih, osvetljenje i prozori stvaraju ušuškani dojam voza koji piči kroz snežnu noć, čak su i stiroporne pahuljice padale prilično dugo. Pre početka, na teškim zavesama projektovan je naslov predstave, a sa zvučnika je frtalj sata i više pre podizanja zastora išla ona divna muzika Ričarda Rodnija Beneta iz Lumetovog filma iz 1974. I mene naravno preplavi nostalgija, jer s kevom sam gledao film u bioskopu “Šumadija” iste godine. I ta muzika je kombinovana s onom najavom sa zvučnika u Istanbulu (snimljeno je to naravno sada, ponovo) i to je zaista lepa dosetka i mogu zamisliti da je ova predstava hit i za decu, sa školom. Naravno da smo gledali film i pred očima su nam Alber(t) Fini, Martin Balzam, Vanesa, Šon, Vidmark, Entoni, Lorin Bekol itd. Lik Arbatnota je ražalovan i igra ga Viktor Savić (on mi se zalomio, a alternacija je Vladan Dujović) koji mi je i zbog odela i glasa i svega drugog ličio na Ričarda Haneja koji je zalutao iz “39 stepenika”; dok mu je ljuba Deben(h)amova nekako stidljiva i plašljiva, a ne jebežljiva aždaha kao Vanesa Redgrejv. Pomenuo sam već izmenu u funkciji Olsenove (i smanjenje njenog udela), vlasnik kompanije Buk je stalni pratilac Andrije Miloševića, Igor Damnjanović, koji mu je, Miloševiću, u životu i karijeri izgleda postao garderober, paž, posilni, njegov Čiko i njegov Minja Subota (možda se i guze?). I on kao da je zalutao iz “Krčmarice Mirandoline”. Ali ja ne zanovetam, nemojte misliti, niti kritikujem ljude – tako je Ken Ludvig zamislio – i pošto (=nakon što) sam uporedio ovo izvođenje s mnogim anglosaksonskim u Americi i Engleskoj kao i u Danskoj (hvala Jutjubu), mogu da kažem kao i za “39 stepenika” —> “Buhina” je najbolja iz nekoliko razloga. Prvo, ne igraju je deca iz omladinskog pozorišta. Drugo, vernija je i filmu i Ludvigovoj adaptaciji. Treće, ipak tu ima i mesa a ne samo krompira, predstava nosi setnu, čak moralističku poruku, a vi se smejte ako hoćete.
Od Andrije Miloševića sam očekivao zevzečenje, ali on je začudo uneo primetnu dramsku notu uprkos manirističkom scenskom govoru. Kostim (Marina Medenica) obezbedio mu je zamašnu stomačinu, odelo po propisu sa sve onim gamašnama, na brcima se nije insistiralo, jer, kao što rekoše Mustafa Nadarević i Miki Manojlović, “Sirano se ne glumi nosem, no dušom!”, već na žovijalnosti i simpatičnoj uobraženosti. Ovaj Poaro nije aseksualna tetka, već bucmasti pičkolovac koji pazi da ga ne u’vate. Kada sam dakle gledao filmač u “Šumadiji” fiskalne 1974. bio sam faciniran fotografijom Džefrija Ansvorta, čeličnoplavkastom svetlošću u noćnim satima, i sledećim scenama: 1) kada Račet svoga sekretara sadistički tera od stola a ovaj taman seo gladan da jede i lepo pobiberio supu; 2) kada Poaro (Alber/t/ Fini) trepće kada ga ubace u sekretarov kupe, pa kako srče zeleni liker i kada kaže “Thank God we are not young!” 3) kada u svom kupeu Poaro čita novine i maže ruke pomadom i stavlja mrežicu preko brkova; 4) kada na mrežicama za šešire pred svedocima čita deo poruke na nagorelom parčetu papira. (U adaptaciji se Poaro ipak napalio na groficu Mađaricu, a njen ljubavnik ili muž je elegantno šutnut u dupe.) I otad je za mene Fini ostao Poaro. Od ovih scena s velikog platna iz “Šumadije” u adaptaciji je ostala samo ona scena sa nagorelom ceduljom, koju smo mogli lepo da vidimo na video bimu. Naime, predstava je vrlo verno i efektno opremljena video instalacijama, najpre kao u samom filmu onom uvodnom scenom kidnapovanja, pa snegom itd, a evo i tu poruku smo mogli lepo da pročitamo na ekranu.
Adaptacija je rešenje zagonetke postavila malčice prerano, da bi više dala prostora moralnoj dilemi, što je paradoksalno, budući da je reč o ozabavljivanju jednog kriminalnog filma, ali eto, može se biti i suptancijalan u vodvilju, govorim ja to stalno. Tako da je poslednjih 40% predstave jedan samostalan vodvilj u kome prevladavaju romansa i bravure Miloševića, Damnjanovića, ali i Jelene Trkulje kao karakondžule Habardove i – ne na kraju – Branislava Platiše koji je dosta pažnje ukrao u dve uloge, kao kondukter i glavni kelner. Miloševićev Poaro ubedljivo morališe na kraju, jer odbija da tek tako prihvati zaključak koji, mislim, baba Agata natura, da se ne treba zakona držati kao pijan plota. Mislim, ono, Rečet je zaslužio da ga ubiju 100 puta. Samo to ne treba govoriti baš svakome.
Da li su i ostali glumci mogli dobiti više prostora da se razmahnu, to je pitanje za FDU. Meni je predstava bila praznik za oči, uši i dušu. Prostor ustanove kulture “Vuk” ima neku energiju, s onim starim plišanim stolicama u kojima su čestice prašine još iz 1980. Zadimljeni kafić, džin&tonik i votka, tu je Ejdus dovodio svoje diplomce da igraju predstavu “Brod ludaka”, a profa drmne duplu votku pre šoua, pa “Akademija 28”, zadimljeni restoran s pristupačnim jelovnikom kao nekada u nepostojećoj “Kasini”, tvrdo kuvano jaje maltene badava, pijanista svira kao sa trake “Čamac na Tisi” na ripit, nešto se gricne i inhalira dim za rak pluća pa se ode na predstavu ili film, sedišta opet plišana i stara, tako stara... Kultura, bato.
