Amerikanske viču belolistićarke: "Šišamo se do glave! Nećemo biti radodajke niti nafrakane kurave." Naši krugodvojkaši sekli sebi kitu na glasačkom listiću, crtajući čiča Gliše; Amerikanke seku sebi kliću, ni Tileta ni Kenedija nema više, od govana sada pravimo pitu!
Još jedna filmčina ili “samo” sugestivna ingenioznost u poigravanju formom (s tri frtalja suštine)? Moj prvi impuls je bio ono prvo, jer volim Odijara, ali onda krene sumnja.
Odijar je late bloomer što se tiče režije, debitovao je u četrdeset drugoj, daleke 1994, filmom “Pogledaj kako padaju” ni s kim drugim do Trentinjanom i Kasovicem u glavnim ulogama. Ali dotle je postao iskusan montažer i scenaristički vuk (crnac, rekô bi Bergman), ili pak svaštar, kako se uzme, a odande je posle snimao malo ali dobro, kako veli reklama za Vinjak. Rimejkovao je moj omiljeni Tobakov film, i tu me je kupio. (Premda je francuski Fingers mnogo mlad... Mene je američki original oduševio upravo sredovečnim batrganjem – čiče koji u četrdesetoj još mašta o karijeri pijaniste i uzima časove dok se trudi da održi mačo imidž mafijaškog inkasanta, ali to je bila moja zabluda koju sam tek posle otkrio. Naime, i u američkom scenariju “Fingers” ima 28, a to što ga glumi četrdesetogodišnji Kajtel druga je stvar. Svih ovih godina sam živeo u zabludi. Ko zna, možda i Gaša pripravnik zaista nije matori hipik, već srednjoškolac koji radi preko oml. zadruge!)
Odijar snima svaki put drugačiji film, pada mi na pamet Kjubrik (ili Miloš Radović francuskog filma, ali s milijardu puta manjim budžetom i milion puta manje prilika da radi) – on uzme temu koja ga opseda kao DePalmu, na primer, trandže dok se još nisu politički organizovale već su bile samo smatrane tetkama na seoskim vašarima, pa je (temu) izjebe i izraubuje i posle više niko neće da se oženi njome. Tako je Odijar uzeo "Seks i Grad" kao temu svog prethodnog filma “Pariz distrikt koji beše". Filmom “Prorok” (“Sivim domom” zapadnog obreda) stekao je ime, to je mučan uradak za gledati, zatvorska saga o usponu sitnog kriminalca koji da bi preživeo mora da postane jedan od bosova.)
Odijar je pre koju godinu napisao libreto za nikad nerealizovanu operu po bestseleru Borisa Razona i tu se napalio dosetkom: da je šef najjačeg meksikanskog kartela u zrelim godinama rešio da promeni pol. To je zaista efektna dosetka. Dolazim u iskušenje da postavim retoričko pitanje vredi li zbog toga praviti čitavu operu, useravati se u mehikanski milje, praviti bazlurmanovsku viziju zatvora/Mehiko Sitija/života operisane trandže – ali odgovor je: naravno da da, ako si genije. A Odijar je autentični filmski genije. Sve žanrove je ispipao i natrtio (od krimića, preko romantične komedije, do revizionističkog vesterna čak), on ume s transgresivnim sadržajima (tipa jednonoga trenerka kitova ubica) a uvek dominira svojim stilom. Džangrizavo sam posle poslednje omnibusne priče o Parizu pomislio da se umorio i da se odao bleji i prevrtanju mladih muzâ tj. guzâ, kad evo: čika je našao dovoljno sponzora da za Netfliks snimi svoj pet prodžekt. Šef meksikanskog kartela menja pol. Za filmčinu koja očarava trebalo je para, oko 27 miliončića, otud spisak svih producenata i donatora traje koliko srpski studentski kratki igrani film.
Očaravajuća je to filmčina, iako je mjuzikl, a ja nikada nisam ljubio to s pevanjem i igranjem, pa naravno da sam se zapitao: a šta da je snimljeno to sve “normalno” – da li bi bilo bolje ili barem isto? Mislim da da. Muzičkih numera ipak nema mnogo i one služe više kao Tarantinov narator ili postmoderni telop s komentarima...
Film sam pogledao na jednom ruskom sajtu i – sa još svežim utiscima od kvadrofonskog drmusanja prilikom Supstance – pokušavao sam da se uživim u veliko platno na kome se bolje vide svi ti uloženi dolari, minuciozna scenografija što imitira sirotilju Mehika.
Početak je fascinantan, vokalni interpretatori u meksikanoj narodnoj nošnji sa sve sombrerima pevaju neky ljigu na fonu panorame Mehiko sitija i eto kako se ekonomično saopštava gde se radnja odigrava. Pretapanje i slike i zvuka na --> jedan očukani zvučnik, razglas na šklopociji od kamioneta koji skuplja stare kišobrane i akumulatore, a onda rez na radnu sobu advokatice (kako znamo?; pa, vidimo diplomu) koja piše završnu reč o teškom i delikatnom slučaju u kome brani moćnog bogataša (kako znamo?; pa vidimo fotografije s mesta zločina i čitamo tekst na ekranu kompjutera; ekonomija uvodne scene bato!). Advokatica je Rita (Zoe Saldanja) i ona vazda izgleda aseksualno namučeni, tužno i strogo, kao prosvetna radnica, kao Viola Dejvis u Makvinovim Udovicama, ili Keri Uošington u seriji "Skandal" Šonde Rajms. Njene godine su po izgledu – nesrećno sredovečje, i normalno je da se gledalac zapita ima li ona porodicu i zašto je posle pristala na sve “tek tako”.
A ona ubrzo pristaje na više od svega plauzibilnog kada dobija poziv Manitasa, najvećeg narko bosa u Mehiku da se nađu jednim poslom. Tek kada je izašla na ulice tog Buenos Ajresa za sirotilju (uostalom sve je snimljeno u Franciji, u studijima) ukapirao sam da je to mjuzikl. Uh, ala sam se štrecnuo. Ali nije bilo mnogo strašno.
Odijar je koristio karnevalizaciju kao pristup, u ovom filmu se pozabavio onim postmodernim šaljenjem od koga su karijere napravili Almodovar, de la Iglesijas i slični. Mora da Almodovar škrguće zubima: “Koji sam klinac ja krvario šupak tolike godine, da bi ti, Odijare, sada držao predavanja o trandžama i to za neviđene pare?!” Postmoderna hispano kinematografija sada je dobila svoju “Odiseju 2001. u svemiru”. Naredni će takav film snimati na licu mesta, dakle u Deridinoj bulji.
I kidnapuju Ritu, ture joj crnu vreću na glavu i odvezu u “nepoznatom pravcu”. Tamo je u dispečerskoj sobi telekomunikacionog kombija dočeka lično Manitas: gurne joj ček od 12 miliona dolara za protivuslugu: da posreduje između njega i najboljih urologa nasvijet i utanači operaciju promene pola. Podrazumeva se da ona za te pare napušta slabo plaćenu advokaturu i postaje njegova konsiljerka i da se kasnije seli s decom iz njegovog braka u Pariz.
Do četrdesetog minuta filma, Manitas je postao Emilija, koja u zavojima kao u filmu “Stanar” Romana Polanskog uz jauke ogledalcetom gleda svoju novu pičku... Dotle je ispričana bajka fastendfjuriouz, ali iskusan gledalac zna da sledi peripetija i kvarenje idile. I Manitasa i Emiliju igra operisani Božo Vreća, s ručerdama kao ona Sajnfeldova momak-devojka, Karla Sofija Gaskon. Malo podseća na Dafinu Milanović...
Telop: 4 godine kasnije. Emilija i Rita se sreću na nekoj večerici u elitnom pariskom restoranu; svakom gledaocu je jasno ko je Emilija, samo Riti treba crtati. Nostalgija i čežnja za decom.
GOSPOĐA DAUTFAJER SREĆE LICE S OŽILJKOM
Može i ovo, jer je Odijar film uvrstio u žanr komedije. Ne znam čemu to, meni ništa nije smešno, a ne mogu da zamislim da je reditelju sáma činjenica promene pola smehotresna. Rita uz malo roptanja prihvata da se, iako se baš lepo skrasila u Parizu, vrati u Mehiko i ostavljenoj supruzi Džesi (Selena Gomez) i sinovima predstavi Emiliju kao tetku iz daleka sveta.
Mafijaški bos pičku menja, ali ćud nikada.
Ne prođe dugo dok u bišvem mužu ne proradi balkanska razarajuća osvetnička ljubomora: on ne može da podnese što će žena da se preuda za mlađeg Gustava (Edgar Ramirez). A isprva se dobro adaptirao.
Elem, do 40. minuta filma je bajka, do 50. minuta je Emilija već gospođa Dautfajer i čak rešava da se iskupi za mračnu prošlost i osniva Fondaciju za pronalaženje nestalih žrtava mafije, zakopanih u masovnim grobnicama. Taj deo filma (II čin) pretenduje da, kao, propituje sâm fenomen reinvencije, da li je ona moguća s već spremnim odgovorom da nije, jer mafijaški bos će možda da postane zmijanac spolja, ali u duši će da ostane kabadahija arkan i ne dâ ceci da je drugi dirka.
Sve žene su dosledno i smišljeno predstavljene kao izraubovane fufice iz naših rijalitija i grand paradâ, neisturpijanih petâ, na neopranu kožu debelo našminkane, blajhane i “prirodno slama boje”, s noktima poput Makazorukog i kao da im je zubotehničar obrazovan u kasarni JNA radio fasadu. Ali, bogatstvo mehikanske majke se preliva, mala četa sluškinja opslužuje familiju, dečija soba je opremljena laserskim visuljcima, stančuga u penthausu, vozni park kao u druga Tite.
Film, kao i Supstanca, obiluje draguljima, na primer, kada se sluškinje sjate oko džinovskog plej-stejšna da igraju igru virtuelnog smučanja.
Emilijina vučja nasilna priroda probija kroz sav onaj navodno filantropski rad kada vidi zaljubljene golubove, Džesi i njenog planiranog supruga Gustava kako pevaju u baru “Karađorđe”, na stihove poznatog šlagera.
Emiliji nije dovoljna reinvencija i kao bonus srećna lezbejska veza s jednom od majaka kojoj je pomogla da nađe kosti i trulo meso sina u otkopanoj kesi za đubre. Ona hoće i jare i pare, hoće da uništi sreću bivše žene, pa dohvati za gušu jadnu Džesi i krene da reži onim istim hrapavim glasom s početka filma, dok je još bio Manitas.
Posle 100 minuta gotov je i drugi “čin”, po teoriji holivuđanskog filmskog scenarija, tačno po 50 minuta svaki. Preostalo je oko pola sata za razrešenje. Tu se sve ubrzava, ginu i Emilija i Džesi i Gustav, i strini Riti ostaje da deci saopšti tužnu vest i ponudi se da im bude staratelj do daljeg. Zbilja je taj lik Rite nedovršen. Ima li ona neki svoj svet?! Zar ona ne treba da živi? Ima li makar nepokretnu majku da joj nosi lekove?
Lik Emilije je poleteo u svoje snove, ali je završio kao Kluzo u liku grbavog zvonara u filmu “Pink Panter ponovo napada”, ipak je to bio samo kostim, telo je htelo, ali duša je klokotala.
Odijar je udovoljio sebi i ispričao priču koja ga je opsedala već nekoliko godina i ujedno se posrao u usta Amoldovaru (Almodovaru? Nikada neću upamtiti.), a bogme i de la Iglesiji: “Vidi, sine, mogu levom rukom isto to!”
Odijar ima 72 godine. Znamo koliko ima Istvud a upravo mu prikazuju odličan film. Ko zna šta će čika Odijar sledeće dohvatiti da režira (i time iscrpeti još jedan žanr, zakovati ga kao Velimir Zajec svojim pasom prvu dostupnu polutku, udaljenu samo pola metra). Ratni film? Stravu i užas? Mokumentari?
Mehiko je ovde zloupotrebljen, onako kako Zapadnjak zamišlja karneval u Brazilu i mehikansku vladavinu kartela, onako kako je Kusta koristio cigose. Otud se voukovske tetke možda i opravdano bune: “Kada će Mehikanac da dobije toliku lovu da snima film o svojoj deželi?!” Nepravda. Može se i tako posmatrati: veliki reditelj je realizovao svoju opsesiju i bila mu je potrebna pozadina. Španski jezik tu funkcioniše kao aramejski u Gibsonovoj viziji Hristovog stradanja. Čuju se još i francuski i sasvim malo engleski. Odijar je primenio bazlurmanovski pristup: ako se moja vizija ne slaže sa stvarnošću, tim gore po stvarnost. Postmodernisti – ubijte se.
Ali, kada se ispucaju prigovori tog tipa – upitajmo se da li je sve ovo bilo vredno zbog jedne dosetke i autorskog svraba i opsesije da se stvori frenetični univerzum praktično ni iz čega, da se opišu gradske kule koje opasane zidinama daju utočište privilegovanoj manjini dok raja pleše poput statista u nepreglednom ansamblu nekog mjuzikla? Odgovor je: da, zbog veličanstvenog doživljaja u bioskopu. Hej, zar to nije na Netfliksu? Pa, jeste. Ali ta vizija, ta filmska naracija, koja zvukom muzikom slikom rečju — omađija gledaoca, vodi ga za ruku i ne dâ mu da misli na nešto drugo — to je neprocenjivo. Ovo je latino Supstanca, “Supstanca za sirotilju”, ipak dakle filmčina, i sva pitanja o verovatnosti i svrsi tu padaju u vodu. Autentični filmski genije je isterao svoje i alal mu vera na tome.
r.: Mark Forster; ul.: Danijel Krejg, Olga Kurilenko, Matje Amalrik, naše gore list Stana Katić, Džudi Denč, Đankarlo Đanini, Džefri Rajt , Džema Arterton
KOSTA GAVRAS MEETS PETER HUNT
Neki ruski sajtovi su prave pećine s blagom s gomilama filmova koji nisu nahsinhronizovani na onaj zagrobni poljski način (kao da spiker državne televizije prenosi sahranu Jaruzelskog i istim glasom “prevodi” sve glumce), već ili imaju titlove ili su dibidus angleški. Ovaj je film imao francuske titlove, ålrajt, što je ipak bolje od onih turkmenistanskih koji izgledaju kao grafiti slikara Gileta na lsd-u.
I tako, imam priliku da nadoknadim propušteno. I ovo je bilo prijatno iznenađenje: najkraći film o Bondu (iz doba dok se još nisam navikao na Krejga). Oduvek sam znao šta me nervira kod njih: treći “akt” tj. razrešenje, traje predugo, i dok Bond pomlati milion henčmana, deaktivira atomski projektil i napokon sustigne glavnog nalogodavca, njegovu ćelavu mačku, taštu i ljubavnicu – po pravilu mi se ogade briljantnih prvih 45 minuta. Bondove filmove treba gledati kao što debeljuca jede bombonjeru u osam uveče pre omiljene serije: izabereš samo ono što ti se sviđa.
Elem, ovo je najkraći film jer je strukturisan kao neonoar koji se – gavrasovski, evrokomunistički – bavi ekologijom i imperijalističkom ujdurmomu koju organizacija "Kvantum" sprema Boliviji – da toj državi preko kvarnih ugovora između korumpirane vlade (ješnih pučista) i privatnih mračnih kompanija otme svu vodu i to ne samo njoj, već i svem tem svetu koji ne pripada grupi G8. Dominik Grin u tumačenju Matjea Amalrika jeste taj zlikovac, opasan više zlim umom no fizičkim karakteristikama (liči na umetničkog direktora kakve pariske galerije ili kasting agencije) a i Bondova cura je Francuskinja. Noaroviština se lepo slaže s Kineskom četvrti a taj elemenat trilera obično fali kod Bonda. Neki vele da je problem vode samo još jedan “Mekgafin”, ali mislim da greše; film je komunistički po stavovima, npr.: “CIJI ne smeta još jedan diktator u svetu samo ako mogu da ga kontrolišu”. Pogledajte samo vi ove Bolivijce:
Bolivijci kao "Gruntovčani"
Postoji i redak momenat unutrašnjih mangupa u MI5 (ili 6), dosad su Bonda uvek sumnjičili po službenoj dužnosti jer je nemaran i neukrotiv, ovde pak stvarno žele da ga apisovski srede zauvek. Odnos "Emice" (Džudi Denč) i Bonda liči na odnos Golde Meir sa onim agentom koga je poslala da osveti ubistvo izraelskih rvača: u odnosu ima naznaka erotike, nije to samo majčinski instikt. Javlja mi se brak Ive Pogorelića i Alize Lazeradze, ili možda Emanuela i Brižit (Makron).
Kada je reč o toj izdaji mangupa u vlastitim redovima, što je po legendi totalno antibritanski, u ovom slučaju izdaji “Gaja Hejnsa” (Pol Riter), koji je poslat kao izaslanik premijera ali se navukao na poklone i povlastice kao američki veleposlanici na Balkanu, on je upadljivo – neupadljiv. Anglosaksonce ne možeš lako da navedeš da se izdaju, oni se uglavnom kupuju medenim zamkama (m ili ž, zavisno od preferencije), lagodnim životom i, u nekim slučajevima, lasno postaju korisni idioti (jer veruju da “sistem nije efikasan"). Retko će se posle Filbija naći pravi marksista-lenjinista tamo... Kod nas i dalje vlada fazon Alekse Žunjića. Kagebeovci ponosno pokazuju svoje članske knjižice, javno se po kafanama sastaju s podsekretarima ruske embahade i razmenjuju fascikle i pres klipinge, obilaze povremeno debeljucu Kuljiša na Rebru; Emajsiksovci (ili petaci, ko će to popamtiti?) se odaju sakoima od tvida, košuljama “Erou” rozikaste boje, flanelskim pantalonama i svi puše lule, Mosadovci su posle Piroćančeve smrti spali na njegovog lošeg šegrta, CIA ima profesora Jokića, francuska tajna služba i dalje ima saradnike među romanistima, a naša BIA tu pokušava da se udene nekako, npr. Slobodan Vuletić, lepi profa (šteta što je pustio pivski stomak u poslednje vreme, jebiga), nosi pulovere tipa Marko Marković iz "Indirekta" i pokušava da staloženo dadne glasa tzv. srpskom interesu. Ima tu tušta i tma agenata koji se odlikuju ožiljcima od akni, razdrljenim košuljama i labavo vezanin kravatama, oni često gostuju mortus pijani na Sputnjiku i na televizijama, često menjaju strane, jer pokušavaju biti dvostruki agenti, ali providni su kao kagebeovci: kao da pokazuju legitimaciju: ”Aleksa Žunjić okružni preletač" “M” je u filmovima uvek pošten i ima milosti kao Kliford, Meklaudov šef, dok su političari umereno karijeristički krelci Ovde je Emica samo još popustljivija. (Hajns je inače platio životom svoju izdaju.)
Đankarlo je Đanini zračio dobrom energijom u ovom nastavku. Holivudski prodor je ostvario filmom Ridlija Skota “Hanibal” i otad je u orbiti, istina kao epizodista za koga se zna da je Italijan. Kao što se Mikele Plaćido ovajdio serijom “Hobotnica” i preselio se u Ameriku na pečalbu, da zrači svojim mediteranskim šarmom, onako kako engleske bradate književnice i Džeki Kolins to zamišljaju u svojim holivudskim vlažnim melodramama u kojima se ostavljene supruge svete bogatim muževima... Amerikance i dalje fascinira "spora gluma", kako je to opisao Erland Jozefson: "Amerikancima se čini da smo mi bolji glumci samo zato što umemo da sačekamo momenat za emociju, dok su Amerikanci, valjda zbog prečestog rada na televiziji, naučeni da odmah odglume sve što imaju. Ali ja zaista ne verujem da smo ja ili Fernando Rej nešto bolji od glumaca koji igraju u kriminalističkoj seriji..." Dodao bih u tu grupu nabeđenih umetničara/ki i Mišel Jeo, od koje danas ne može da se živi u filmovima A+ produkcije. Takođe, i Plaćido i Đanini i ostali ponosno nose svoj akcent&svoju sedinu i stare kao vino, a žene (Greta Skaki, Lena Olin, Beatris Dal...) --> kako reče Faržova u "Supstanci" --> jesu potrošna roba: tako je Đanini ovde uparen s duplo mlađom Džemom Arterton.
Đanini igra pozitivca; u sceni ponovnog bondinga njega i Bonda opisuje se pravi (revizionistički?) sastav legendarnog koktela:
tri merice džina,
jedna merica votke,
pola merice likera “Kina Lilet”, gorkog likera s kininom.
Eto, poručiću gajbu čim se oporavim finansijski. Popiju Rene Matis (Đanini) i Bond nekoliko tih koktela i narednog jutra mamurni piju belo vino. Matisova žena gleda Bonda s požudom.
Ali, od prvog romana vlada pravilo – ko god pomogne Bondu, ima da izgine. Tako i Matis umre izrešetan svom drugaru na rukama, a ovaj ga posle baci u kontejner. Doslovno je završio na smetlištu istorije. “Zar tako s prijateljem?”, pita Olga Kurilenko, "Kamije" (devojački Kamile), a Bond će: “Bilo bi mu svejedno...” I “Stroberi Filds” (Džema Arterton, daktilografkinja Em-Aj-siksa avanzovana u terenku) gine i to premazana petrolejom, što je namig filmu “Goldfinger”.
Kritikuju montažu filma. Odmah sam se setio Pitera Hanta i “U službi njenog veličanstva”; e tako je Forster dao izmontirati film. Meni se montaža sviđa. Setio sam i Eberta koji je sa simpatijama opisao Istvudov Sudden Impact (za naše bioskope bezlično preveden kao “Iznenadni udar”): “Kao da je režiser rešio da izbaci sve dosadne delove i film sastavi sam od akcionih scenâ, tabanjâ i pucačinâ”. E, tako je Forster ovaj film lišio prekomplikovane zavere, džepnog filozofiranja i tog razvučenog trećeg čina, i pustio Krejga u punoj formi da bije, upucava i kolje sve koji mu nalete. Tek treba da pogledam “Kazino rojal”, čiji je ovo nategnuti nastavak.
Mogući razlog za kratkoću i konciznost filma jeste štrajk scenarista. U ono vreme su se mnogo jedili zbog toga, meni se sada čini da je od toga bilo vajde u ovom filmu. Ko bi inače mogao da štrajkuje osim liberalnih tekstopisaca, onih koji su pisali konferanse drugu Titu 1963. I 1978., ili pak Kastru dok mu je na noge odlazio korisni idiot Ted Tarner sa još prezentabilnom Džejn Fonda... Otkrilo se posle da su scenario zato dobrim delom pisali reditelj i sam Krejg na sâm dan snimanja scena. Pa pošto se nisu mogli opsetiti nečega novog, pozivali su se na prethodni film i na silu pravili sikvel.
Vrlo pitak, zabavan film s porukom koju bi potpisali i Berni Sanders i Janus Varufakis.
r.: Korali Faržo; ul.: Demi Mur, Margaret Kvejli, Denis Kvejd,
A onda – filmčina. Petoro je gledalaca napustilo projekciju, doduše ne odmah, čekali su sat (troje) odnosno sat i po (dvoje). Prošetao sam se od DKC-a do Doma sindikata, prošao raspalim Bezistanom i ošacovao kiosk gde se kod one prodavačice poznate mi iz dalekih 1990-ih još mogu kupiti pohovana piletina, ljuta domaća kobaja i palačinke sa džemom (za samo 180 dinara). To je jedini objekat koji radi pod ruševnim krovom na onoj strani gde je tragično zamandaljena "Kozara".
Ovoga bi se setio Ruždi, ali dok se on ne opseti, evo ja ću:
“Islamske su žene osuđene na doživotnu zabrađenost, a zapadne se ničim neizazvane sáme ogrću pončoima i đubretarcima i meću sunčane naočare kao Đina Lolobriđida, uvijaju glave u marame, ešarpe i šalove – posle 40-te. I uz to – ili idu u manastir ili se udaju za zubare/plastične hirurge. Žene su kada dostignu određene brojke u krštenici – kao Garbo, Norma Dezmond i Elizabet Sparkl."
Film počinje ingenioznom sekvencom s mnogo pretapanja i to bi mogao biti samostalan kratki igrani film. Zvezda s imenom Elizabet Sparkl se postavlja na pločnik Holivuda, mi vidimo odozgo (kao satelitskom kamerom CIJE) mladu glumicu, gledamo zatim kako taj kvadrat cementa stari, puca, kako se menjaju godišnja doba, šetači, idu dani nedelje meseci i godine, gledamo taj protok vremena – najvećeg ubice u svemiru. Sve do današnjih klošara, nekada nezamislivih u Holivudu. Briljantno. Terens Malik može da uči iz ovoga.
Zatim ponovo pretapanje i vidimo današnju Sparklovu (od pet banki), kako zadnjim atomima snage vodi šou sa aerobikom. (Ko se nije setio Džejn Fonde, taj je vanzemaljac ili je živeo u prašumi ili je obuzet praćenjem života Lepe Brene, Brunclikove i srpske majke.) Ona završava emisiju i odlazi u ve-ce. Ženski ne radi, pa ulazi međ muške pisoare.
A onda – pozajmica iz Robokapa, iz one čuvene scene s Ronijem Koksom u muškom ve-ceu. Ronija Koksa ću kasnije pomenuti kada dođem do nogah Elizabet Sparkl (jal bodi dabl iz nekog staračkog doma, jal dobra maska iz departmenta za dinosauruse). Samo da citiram nešto pametno s tviće: “Pobismo se da stvorimo države iz koje želimo da begamo”, a ja dodajem – osim iz Slovenije.
U muški ve-ce ulazi i onaj koji vedri i oblači – direktor i producent najveće kablovske televizije. Hodnici i ve-ce su uslikani “ribljim okom” (što će se obilno koristiti u filmu), to je jedan dugi kadar u kome pomenutog dišu u tumačenju Denisa Kvejda (čitam da je Rej Liota bio prvi izbor, i bogme bi bio strava, premda mu je to već odavno fah), vidimo njegove muške bore koje su dozvoljene jer su muške, on izvodi piški-riški, mlaz se prekida (sjajan ton!), prostata ga muči, jebiga, i on, snimljen "ribljim okom", još izboraniji i izobličeniji no inače, kaže u telefon (drži telefon bradom uz uvo kao naš seljak-biznismen):
“Menjamo bapca! Hoću piletinu do 30 godina što hitnije! Kako je ova babuskera uopšte opstala dosad, jebo te...?! Oskar?! Kurac Oskar, kad ga je dobila, mora da je to bilo 1930-i-neke, za 'King Konga', ha?”
I on otrese pišu (mora hitno na prs’ u_dupe kod proktologa, mislimo mi) a isti kadar prikazuje sada slomljenu Sparklovu kako izlazi iz boksa...
Tih prvih 40-ak minuta filma su fastendfjuriouz, to je savršenstvo vizuelnog i zvučnog. Ton, tehno muzika friško komponovana za film, moćan bas bubanj – tresu se tribine, gledalac kao da je gleda 3D projekciju s onim očalama, može da pomisli da je neki zemljotres, jebote. (Ali na kraju ima i muzički citat iz Hičkokove "Vrtoglavice": dok nakaza, kao telepromptovana mašinom iz Kronenbergove "Muve", meće minđuše i uvijačem kovrdža jedini preostali pramen kosice. I kamen bi zaplakao.) Filmofilu može gomila filmova da padne na pamet kao inspiracija/uzor/majdan za dozvoljene krađe ili (lepše zvuči) reinterpetacije, ja sam se, tako, tokom gledanja setio i filma Seconds (1966) Džona Frankenhajmera u kome se podmlađeni Džon Randolf posle operacije reinkarnirao u – Roka Hadsona. Koji je posle legao pored svoje žene, a ona – baba. Posramila se žena takve muške lepotinje. Kako je Randolfov lik plakao na partiji pokera a opasne face oko njega se sažalile i pustile ga da pobedi i odnese lovu za tektinu operaciju. Ta je mučna atmosfera (paranoja uzrokovana nemilim događajem u Dalasu) odlikovala bele liberalne filmove Holivuda šezdesetih (dok je urnebesni bleksplojtešn paralelno cvetao sve u šesnes), npr. kao u Fail Safe Sidnija Lumeta iz 1964, u kome je Henri Fonda predsednik koji naređuje da se bači Jaka na rođene SAD (!), a Matau u dramskoj ulozi profe Gretešelea rastura, to je poslednji krik onog komunističkog splina koji se porodio jošte u filmu “Incident kod Oks-Boua” Uilijema Uelmana, da bi procvetao u “Dvanaest gnevnih ljudi” opet od Lumeta, opet s Fondom... Kasnije smo bledu vatru, to jest bledi odsjaj tog levičarstva, videli u filmu Sirijana Stivena Gagana, u kome se džaba lajalo, vetar je nosio. I u poslednjoj deonici mi je na pamet pao film “Nasledstvo” Ričarda Markanda u pogledu gotovo namerne smešnosti onog hodajućeg monstruma. Dorijan Grej je takođe morao da se ušunja u podsvest načitanog gledaoca, jer je reč o preuzimanju ukradene mladosti u smislu: što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji. To što “matrica” i “novo ja” (Demi Mur i Margaret Kvajli) treba da neguju jedno drugo mora biti rediteljkin namig Zemekisovom genijalnom a potcenjenom delu, mizantropskoj odi, Smrt joj pristaje.
Sledi radni ručak Sparklove (pomenuta i fenomenalna Demi Mur) i diše (rekoh, Denis Kvejd) u kome ponovo fish eye kamera dominira nad tekstom, posle čega vidimo jednu od najlepših scena u filmu – deložirana, smenjena, odbačena Sparklova, van sebe, iz automobila spazi kako uklanjaju plakat s ogromnog bilborda – ona tu reklamira pastu za zube. Švuuuuuš, šumi plakat koji pada i gužva se, rez na nju, rez na plakat, rez na nju koja ne pazi kud vozi, hičkokovski se prati pogled protagoniste, a onda – sudar. To smo pogodili, ali ipak smo se secnuli.
Rez na bolnicu: Sparklova u onom bolničkom ogrtaču na cvetiće i koji se šnira otpozadi, pogružena i u očajanju, a doktor cvrkuće: “Misiz Sparkl, imali ste ludu sreću, ama ni nokat niste polomili, možete kući!” Pored doktora je mladi asistent, čudno mladolik, nekako vanvremenski mladolik, kao nekakav Kilijan Marfi. Slutimo da ima nešto važno da kaže. Ili uradi. On tutne uplakanoj zvezdi nešto u džep kaputa...
To je USB memorija s natpisom The Substance. Ali dramski još nije opravdano (kako nas je učio Zoran Stanojević na Akademiji) da Elizabet Sparkl odmah pozove broj s papririća u koji je flešić umotan. Karoli Faržo zna znanje, ona nam najpre prikaže glumicu kako u baru ispija jedan martini za drugim (vizuelno briljantno, izdaleka vidimo glumičinu golu kičmu na zadnji izrez haljine, najava onoga što će toj kičmi uskoro dogoditi...! Nema spojlera!), pa se ona kod kuće ispovraća u kupatilu (a gajba --> 300 kvadrata, u kujnu može da stane 100 hiljada severnomaćedonskih turista i 112 hiljada seljaka iz Srbije na letovanju u Prčanju), i mamurna pije šumeći kalcijum i aspirin, kad vidi oglas u novinama: “Sledeće nedelje: danski pisac Eriksen gostuje u Gradskoj biblioteci, domaćin Predrag Crnković; na Kolarcu predavanje o demografiji drži guslar Simo Munižaba i --- >tražimo novu Elizabet Sparkl: piletina 18-30 g. neka se javi!” Ona zgužva novine i tek tada ubaci flešić u džinovski TV. Pa pozove broj s papirića i ode na adresu koju joj izdiktira glas s telefona.
Ostalo je – filmska istorija. Sve što je napisano u scenariju je kasnije opalilo kada je trebalo. Ovo jeste satira na “položaj glumice i žene u savremenom Holivudu”, da, znali smo to i bez ovog filma, ali nije samo šta već i – kako. Telesni horor je podignut na viši nivo, kako bi rekli kulinarski domaćini (a ima i jedan francuski gastronomski priručnik koji se pominje u prvoj trećini filma pa kasnije opaljuje u filmu), premisa koliko god da je nebulozna, zapravo je logična, u toj nebulozi itekako ima sistema, uostalom problem besmrtnosti i večite mladosti se uvek mora rešavati tužnim krajem. Dorijangrejevski raspad tela sasvim se lepo slaže sa, rekoh, suštinski nemogućim hepiendom – nikada mi nećemo sresti vanzemaljce, nikada nećemo naći lek za smrt, nikada nećemo saznati šta je posle.
Tri su načina da se doaka starenju, raspadu i smrti, pa da ti se ne rugaju džukele kao Andriću da je zaboravljao da veže pertle. Jedan način da se penzionišeš u 60. godini kao božanstvena Greta, Keri Grant ili Selindžer, pa postaneš sam svoj kustos, jedeš sira i piješ vino, drugi je način da podvališ da si umro, kao Elvis, Majkl Džekson, Prins, Glen Miler i drugi, pa da, kao UFO ili Principov duh, secaš ljude diljem globusa. Treći je način da piješ krv slobodne dece Samerhila, primaš injekcije telećeg embriona, menjaš krv kod Ane Arslan, uzimaš 453 pilule vitamina, minerala i enzima dnevno, a hrana jok, da maltene presadiš novo telo ispod glave, kao otac Gora Vidala, kao Šoroš, glumac Džordž Hamilton, Tito itd. Ali ako te strefi rak i tada moraš na kriogenizaciju. (Četvrti --> kao u Vajlderovoj "Fedori" ili u stripu "Fantom" ili kako se menjaju glumci u kostimu "Pjeroa" u kopenhaškom zabavnom parku "Baken": lapot za starce, omladina preuzima.)
Rasel sa Izmenjenim stanjima mi je takođe pao na pamet dok sam gledao animacije koje su na retro način “ilustrovale” doslovno porađanje nove Sparklove na podu njenog džinovskog kupatila, velikog kao dorćolska gajba. "Novu ja" igrala je Margaret Kvajli. Isprva je nisam prepoznao, pomislio sam da je to Dafne Pataki iz Ferhofenovog (devojački Verhoven) filma Benedeta, i prizor dve gole lepotice, Murove i Kvajlove podsetio me je na taj Holanđaninov film... Tu je i motiv Pepeljuge odnosno formulaični element prekoračenja zabrane. Da, da, nisam zaboravio ni Kronenberga, sa sve tranžiranjem i samotražiranjem, telesni je ovo horor, dabome. Kvajli je pokazala ješnost mladosti, koja po difoltu prezire sve starije od nje ("aerobik iz doba Jure"), a istovremeno i dirljivu naivnost seljanke što se netom uspentrala Balkanskom. U isti mah iskustvo Dafne Pataki iz "Benedete" (hvata čobanina za kitu bez srama) i neznanje o političkoj situaciji.
Film je feministički, ženski do jajnika, okej, ali sve je tačno što je u njemu izrečeno. U lice nam je bačen groteskno pojačan dvostruki moral, mizoginija savremene šou industrije, koja koristi žensku piletinu dok se ne potroši a onda je baci; toples erotika pod plaštom zabave je dozvoljena, gomila ružnih, izboranih a bogatih matoraca balavi na sisiće i sise, kao i na guze, i to je okej, a ženi se nameće kronenbergovsko prčkanje po sopstvenom telu ne bi li produžile karijeru za 5 godina, ili u vrh glave 10.
Muškarac menadžer je kraljica majka, on je starmejker, okružen evnusima (ovo čeka Ruždija da se napiše, dok se on ne opseti, evo ja ću) to jest stilistima i sekretarima, odnosno lezbačama tajnicama, taj gazda Denis Kvejd je kao Sultanova majka ili dahija u Srbiji– mora da opipa sve zvezde u prvoj braćnoj noći, a žene na Zapadu su – da ponovim – posle 40. rođendana zabrađene kao pod čadorom – jer kriju neoperabilne bore i široke kukove i dupe, sa svojim lolobriđidovskim naočarima i u šlampavim pantalonama i maramama, one su kao nejebljive pripadnice harema. Ili to, ili opet pod nož bato, odnosno seko.
Navijam za Supstancu na dodeli “Oskara” 2025.
Pomenuh Ronija Koksa i kako ću mu se vratiti. Njegov duh je lebdeo ovim filmom. U jednoj epizodi iz 6. sezone Dekstera, čika Koks je igrao manijaka koji je ostario toliko da živi u staračkom domu. Ima nečeg užasavajućeg u relativno očuvanom matorom zlikovcu; to ruši romantične predrasude o pravdi u stilu "sve se vraća" i slično. Nacista koji umre u snu u devedeset petoj , dobar čovek koji umre u četrdesetoj ---> pa to je sramotno ako gajimo hegelijanski pogled na istoriju. U onoj sceni u kojoj Dekster svezanog Koksa treba da ucmeka na uobičajeni način (goli zlikovac vezan trakama za sto pokriven plastikom), mi vidimo matorčeva stopala. To je ili maska ili su unajmili starca iz nekog doma da bude maneken za šape. E, kada Sparklovoj noge poružne (a i glava, pljunuta je Bane Zeremski) jer je starost dorijangrejovski prešla na nju zato što se mlađahna Sju (Kvejlova) zaigrala i nije se držala one zabrane iz bajke, mi, dakle, gledamo te ružne ženske šapurde i setimo se psihijatra Maksima Šternića koji je rekao da "žene ružnije stare od muškaraca" i serije "Urgentni centar" u kojoj lik Adama Arkina kaže kako najviše mrzi šape na babama. To mu je najružnije.... Eto, duh Ronija Koksa je plašio narod kao Princip matorce u "karingtonkama" na Jadranu i po Senjaku...
r.: Marđan Satrapi; ul.: Monika Beluči, Ben Oldridž, Andre Disolije, Roždi Zem, Rosi De Palma,
NJUEJDŽ BEZGLUTENSKA PAPAZJANIJA
Kada se filmovi gledaju u dabl-fičeru (iliti dabl-bilu, po srednjozapadnom amerikanskom jeziku), poređenje je neminovno, jelte, jedan film samostalno ume tako da zaliči na nešto, kao, postmoderno, eklektički, njuejdžovski, novoduhovno, ezoterijski utešno, ali kada neposredno posle toga pogledate filmčinu koja vas prodrma kao da ste na sjedalu 4D bioskopa ili se spustili monstr toboganom, onda uvidite u čemu je stvar: onaj prvi uradak je Džimi Barka na igranci za regrute, gde šarmira seljake uz narodnjake, a kada dođe u Dom omladine da peva rok, tek onda se vidi koji je to kulov. Mada, ja sam ošacovao već tokom gledanja da su Pariske priče – sranje. (Koji dabl-fičer? Pa, ovaj film i posle Supstanca.) Iskombinovao sam moj omiljeni bioskop, Dvoranu Kulturnog centra, gde je ulaznica kinotečka, dakle 300 dindži, i Dom sindikata, gde je ponedeonik porodični dan, pa je ulaznica najjeftinija tokom sedmice. (Ovakva preračunavanja po buđelaru me prate od jeseni prošle godine i ne vidim kraja kontrolisanoj oskudici...)
Autorka filma je Iranka, potomak više klase, koja u ajatolahovskom Iranu najviše što može da učini za svoje čedo jeste da je obrazuje u najvišim stranim i domaćim školama i pošalje na “truli Zapad”. Satrapijeva je imala brdo tema da zagrabi (na primer ubijanje žena koje neće da liče na poštansku sandučad i zbog toga bivaju surovo ubijene), ali ona je izabrala ljigu tešku, eklekticizam džepnih duhovnosti na internacionalnom inglišu i francuskom kako onako kako ga govori Italijanka, pozvala je čak i onu Amoldovarovu nosatu za mlake komičke oduške, sastavila je jedan Euroimaž projekat što vonja po neznavenim devedestim i u kome su glumci kao u reklami za Radensku tri srca, glume kao da gostuju u kulinarskom šouu koji se emituje nedeljom po podne, snimila je dakle Marđan jedan totalno nevažan film, posle koga – što bi rekao Teofil za neke pozorišne predstave – imate utisak da vam je neko ukrao sat i po ili više od života. Praznina, koja se prodaje kao Mocartova kugla. Više košta celofan u koji je umotana. A, kao – “junaci filma se na različit način suočavaju sa smrću...” Idi begaj. Samoubilački sam se častio ovim filmovima, prošetao sam pothodnikom do Zelenog venca da barem gledam pajgle s makom, obišao sam Aureliju, nostalgičarski kiosk pored "Buhe", snimio sam onaj "Insin" časovnik na početku Knez Mihailove, pogledao izlog s kravatama Nevena Vrgoča...
Kliše do klišea, klinička smrt pa buđenje u fioci mrtvačnice, još jedna Norma Dezmond (ali s brižnim mužem), još jedna bogata ali istraumirana šćer koja hoće da se ubije, kaskader koji je zbog otuđenog sina zapustio glumačku karijeru i pokušava da ostvari kontakt s potomkon, a sve to povezuje ocvali autor gledane emisije tipa “Kvadratura smrti” (Andre Disolije u sada već kameo ulozi). Žalujući ljudi, ljudi koji saznaju dijagnozu raka, ljudi koji shvataju da se krštenica ne može prevariti.
Zamislite: razmažena cura u depresiji što su osetljivi snimak (posle se u scenariju zarad komičnosti ispostavi da se ništa na njemu ne vidi) metnuli na internet odluči da se po ko zna koji put ubije i dok - sedi na ogradi mosta – kidnapuje je serijski manijak koji voli da secka žrtve i drka na njih dok one krvare. (Da se razumemo --> naravno da je snimanje seksa i objavljivanje toga - zločin. Ovde smeta /mi/ što je to samo zgodna proizvoljnost u scenariju.) A ona, koja ni mukajet na roditeljska preklinjanja "jedi sine, ispekli smo ovo za te" – tako vezana pa porezana krene da blebeće manijaku ("ćale mi je gej, majka zna ali ćuti..." "izdala me drugarica, pa sam dala jednom drugu" i slična sranja) i manijak pošizi i vrati je na most i ona dobije želju za životom. Zar se i vama to ne čini krajnje idiotskim? Samo krelac koji bi da imitira Džarmuša ili Karismakija ili Tarantina bi to mogao da smisli. Takav jado jamačno ima sve desetke na našem faksu za režiju.
Film treba gledati zbog Monike Beluči, ako ni zbog čega drugog, pomislio bi gledalac. Ona je čak pristala da glumi gorepomenutu generičku normu dezmond (ili ženskog nikolasa kejdža, ako već hoćete), znači došla je u fazu kada zvezda napokon odlučuje da pokaže umeće tako što će koketovati sa svojom krštenicom. To me podseća na englesku fudbalsku reprezentaciju: tamo neki igrači tipa Širer imaju rezervisano mesto i prođu godine dok se ne smiluju da se penzionišu, a Robi Fauler, na primer, najbolje godine provede čekajući. (I Bernijeva je sudba isto tako kleta, evo da budem recentan...) Hoću da kažem, ovakve filmske zvezde sjebu dosta filmova (“iks filmova”, rekli bi bumeri) dok se ne pomire s vlastitom raspalošću, pa počnu bestidno da paradiraju (kreditovani na špici kao And...) svojim borama kao Lorens Olivije svojim artritičnim šakama. Uostalom Belučijeva je prevara, sve je to steznik i brzi piling od belanaca na licu pre snimanja, dupe kao kontrabas, kao kod Najdžele Loson, Belučijeva je prevara kao naša ekonomija. Kineski suncobran.
Ima tu i jedan gej afro omladinac (onako kako su na MTV-u zamišljali gejeve u periodu 1990-1992), koji dobija otkaz kao zaboravan i aljkav šminker u mrtvačnici, ali zapazi ga producent i reditelj (od fiskalne 1987. svi stilisti na filmu su afektirane tetke) s manirima biseksualnog Kena Rasela. Taj se šminker zaljubi u onog našeg kaskadera koji pokušava da “svoj odnos sa sinom učini suštinskim”, to jest da napravi neki bonding.
Nešto me kopka. Muž one operske norme dezmond je dirigent. Ona mu pred samu premijeru spremi omlet s paradajzom i neočekivano zatraži ulaznicu. Onda dirigent naglo umre na sceni a ona se popne i ---> zapeva! Da li ga je otrovala?!
Kliešea ima kao aditiva u rolatu iz supermarketa koji (rolat) može da stoji 10 godina a da se ne pokvari. (Jednom sam u Andori tokom šahovskog turnira kupio njihov lokalni specijalitet u celofanu: dva tanjirasta patišpanja spojena nekim kremom, pa sve preliveno čokoladom. Slučajno sam zaboravio dva pakovanja na terasi i otkrio ih posle 3 godine: izgledali su totalno friško.)
Pušači kojima je nemoguće da ostave duvan (film su tajno producirali udruženja LGBT i Britiš Tobako), “najbolji espreso u gradu” kao vrhunac smisla života, apetit kao prizemni znak da si preboleo depresiju, džepna filozofija plus seljačke hercegovačke poslovice (ona nosata, da, pogodili ste), premnogo slučajnih podudarnosti da bi se ove tri tzv. tople tzv. ljudske priče ispreplele kako valja, praznina i nehranljivost vašarske poslastice.
Nisam mogao da se ne setim svojih mudrolija o bogatom svetu u tvrđavama iz kritike filma “Osmeh 2” dok sam gledao jako, jako nesrećnu ćerku tinejdžerku koja se rešava da posle silnih sečâ venâ uzme neke pilule pa da se prošeta do mosta i baci. Elem, ona stanuje u penthausu, majka i otac je maze i paze, nutkaju je hranom i pažnjom, a ona ćuti, jadna i istraumirana. I posmatra ona svetla velergada, Pariz je to, u stanu njenom klope da nahrani dve Etiopije, koliko ljjdi neima krov nad glavom ni rodbinu, a ona hoće da se ubije. Svetla iz desetina hiljada przora trepere, noćni grad pulsira, a mi ronimo suze za ovom čèpom. O čemu mi ovde pričamo?!
