Pinčon (Pynchon) je u romanu »V.« još kao mlad čova opisao sebe starog, umornog čiču koji putovanjem pokušava da prevari Smrt, jer ova mu neće imati poštanski broj. Herbet Stensil (Stencil) je umoran čika koji kontemplira o starim kostima. On žica za sitnu lovu tokom svog lutanja (a kaobajagi ima samonametnuti detektivski zadatak da otkrije ko je V. iz očevih dnevnika). To kako je opisan njegov umor u sumraku severnoafričke selendre, dok on sedi u raspalom kafiću i jednom bar ne uzme novčanicu koju mu neki slučajni turista daje, predstavlja jedno od najdirljivijih mesta u svetskoj književnosti. Sol Belou (Bellow) je svoju starost optimiatički prikazao u »Planeti gospodina Samlera«, Bertoluči (Bertolucci) je sebe kao sredovečnog kešu opisao u »Poslednjem tangu u Parizu«, ali se ulepio Marlonom Brandom, kao kada bi Veljka Mandića igrao Tom Kruz. Ali to je sve muška starost, u kojoj su žene kako reče Dado Đurić, "kao mladi sir i stara rakija, lijek za Konfučija", žene su kao krv dece Amhersta za šefa Kenedijevog klana. Jedino žena pisac može o ženskoj starosti, odnosno požudi, i tu se takvo delo susreće s navikom koja se ruga. U jednom trenutku i muško se oklembesi, kao u »Everyman«-u Filipa Rota (Roth), ali to je u 70-i-nekoj. Žene su na prekretnici oko 40-te, kada ostaje ili udadba za plastičnog hirurga ili zubara, ili, pak, odlazak u manastir. Inače – lolobriđidovske naočare za sunce i gretagarbovština.
No comments:
Post a Comment