r.: Gaj Riči; ul.: Metju Mekonahi, Hju Grant, Čarli Hanam, Mišel Dokeri, Edi Marsan, Džeremi Strong, Henri Golding, Kolin Farel, Tom Vu
* * *
ONO ŠTO JE "SEKS I GRAD" UČINIO OD NEVJORŠKIH ČEPÂ, "4 ČAĐAVE DVOCEVKE" I "PSI IZ REZERVOARA" UČINILI SU OD SRBIJANSKIH REDITELJA
Napokon, konačno, da napišem recenziju nekog Ričijevog filma. Ovaj uradak sam pogledao na Malti, s arapskim titlovima, u sobi s pogledom na Baluta Bej i bazen vaterpolo kluba Neptun. Pogled je dalje mogao do luta do Egzilsa, moje omiljene plaže. Ne znam zašto se nisam nakanio da pogledam film kad je bilo vreme. (Možda pandemija i pretvaranje ljudi u nosoroge?) Ali setio sam se ondašnjih kritikâ – „povratak korenima“, ali ipak „prilično neloše i nebajato“, sećam se da sam tada pomislio kako je to dobra prilika da overim tog Ričija već jednom. (Kao zakasnelo čitanje „Gilgameša“ povodom jednog prevoda...) Ali, eto pogledah film krajem novembra na suncem okupanoj Malti, posle duga plivanja i sunčanja. Jer, nesanica.
Ta slika, dok dasa, svemoćni Veliki Vezir, don Korleone, JB Tito podzemlja, šjedi pored bakelitnog telefona i utjeruje straj dužnicima, a drugom rukom opaljuje rafale iz onog eliotnesovskog mitraljeza, sebi tik do uha, i posle pipa vrelu cijev prstima, ta scena se urezala u kolektivno sjećanje srbijanskih filmaša i nigdar neće iščileti. Taj dasa je idol svima i svakome.Dok su Riči i Tarantino harali sa „Četiri ćađave dvocevke“ i „Snečom“, odnosno „Psima iz rezervoara“ i „Patparačkim pričama“, ja sam bio okupiran drugim stvarima, pa me je ta pomama potpuno zaobišla. Smatram se autorom internetske teze da je Tarantino reditelj radio dramâ. Tek kasnije, kada sam bacio najlepše godine, retrospektivno čitajući kritike i vrativši se u bioskop, kapiram da su ta dva reditelja pomogla bulumenti naših aspiranata da se upišu na one tri akademije, i da su pomenuti uratci u sridu pogodili naše devedesete, mentalitet od Turaka naovamo, našu žicu za marisanje kiča umesto prave umetnosti (a, „umetnost je naša epigonska“, da citiram Dragana Babića hiljaditi put), naše kapiranje šta je to mangup s asfalta (nekada orač drumova), naše kapiranje šta su gudfelaz a šta sise. Kao što su Čehoslovaci, onako odsečeni od sveta, od blues-a razumeli da je to „plavi džez“, pa su izumeli čitavu mitologiju o crncima Moravcima koji sviraju „crveni džez“ u Nju Orlinzu, kao što su Nikola Stojanović i Vladimir Pogačić držali predavanja u Kino klubu o filmovima koje nisu ni gledali, kao što je Isakovič zamišljao palme i otoke sreće u ledenoj i blatnoj Rusiji, e tako su naši dizelaši duha i tela (makar živeli u dorČolskim saloncima ili parčetu ukusne stanogradnje Vračarske grbe) progutali prethodno pomenuta četiri filma kao štuka udicu i otad je to, hm, večna paradigma našeg mentaliteta i shvatanja ferpleja, utoka, brate, utoka, koja opera i lepo vaspitanje, to je za pedere. Mastan kurac i magnum (i tetejac mož' da posluži), brate, hrenovke za doručak, vikendica umesto nadgrobnog spomenika, čitulje i gostovanja kod Vanje Bulića. A posle kameo rola kod onog pedera reditelja.
Elem, ovaj je film, kao, reciklaža samoga sebe, povratak korenima. Ovde ima svega onog što naš narod voli. Jedini pozitivni likovi su jedan mafijaški šef (Perkins=Metju Mekanahi), samostalni privrednik, poljoprivredni proizvođađ kanabisa na više lokacija, te njegov verni ađutant (Rejmond=Čarli Hanam), koji bi život dao za njega, nema ni kučeta ni mačeta, voli šefa kao srpski seljak Slobu. Ženskih likova gotovo da nema, osim milostive supruge gosin privrednika (Rozalinda=Mišel Dokeri), koja upadljivo liči na suprugu Tonija Blera, pa je u međuvremenu napisano nekoliko seminarskih radova na temu: „Džentlmeni kao film s ključem o politici laburista“. Perkins bi onda bio Bler, „koji nije imao izbora“. Ha! Sam se reditelj očitovao da je snimio film o „krizi srednjih godina“, ali to je totalni proliv od izjave, koska za bednike.
Zaplet je previše komplikovan bio da bi se kao takav objavio na Vikipediji, te ona uopšte ne pominje flešbekove i nelinearnu radnju. Jedini način da se ova priča ispriča smisleno, a da ne bude dosadno, bio je da se ubaci fiktivni „scenario“ (s tim su se i u Sopranosima zezali), koji je napisao privatni detektiv, alkos i wannabe istraživački novinar.
To je Flečer (Hju Grant), koji nekako prihvata ožiljke vremena i ovde igra relativnog šonju, nastavio je tamo gde je nekada njegov važniji kolega, Džin Hekman, stao, posle gomile uloge slabića i krelaca, kojima je podario svoje ime, famu, harizmu i adresu za plaćanje paušalca. I Hjuu je došlo vreme da igra luzere. (Ovde najavljujem posebnu temu: poslednjih godina u gomili avanturističkog treša, primetna je pojava da mnogi korifeji, za debele honorare, nosaju svoje bore i omatorelost te tako daju težinu ispraznim sadržajima u kojima mlađi i orniji glumci takođe arče svoje talente u nekim jurnjavima, tipa Vik, Ričer i sličnim džank lizalicama bez ikakve nutritivne vrednosti.) Kolin Farel je prihvatio bednu ulogu u kojoj onako sredovečan igra nekog mladića, s niskom startnom pozicijom u mafijaškom lancu ishrane.
Film savršeno pasuje toj slici sveta i shvatanju morala i životnog uspeha što su se kod nas formirali 1990-ih, taman dok su se drugi inspirisali padom Berlinskog zida, mi smo pišali po mrtvom samoupravljanju i Tiletu, prizivali današnje libekovce i jogurtom tražili da prestane iseljavanje Srba i Crnogoraca s Kosova (i Metohije!). I Egipćana, Roma, Turaka, Jermena, Goranaca, Cincara i Vlaha.
Ađutant Rejmond, vlažni san svakog našeg mafijaša, obrazac morala i časti, pravi crni biser. Da li ste čuli nekog naučnika, lekara ili bilo kog drugog poštenog čoveka da drvi o časti i poštenju na televiziji? Ne.
U stvari, mislim da to potiče još od „Kuma“, ona odsečena konjska glava je toliko fascinirala naše narodne mase, da je to retraktivno ušlo u floklor i čak u pretkosovski ciklus. U ovom filmu, sredovečnom recikliranju, postoje svi sastojci onoga što toliko zasenjuje naš narod ispred trafikâ na pijacama i autobuskim stanicama. „Konjska glava“ u jednoj od bezbrojnih varijacija, verna ljuba mafijaša (koje nikom ne da pičke), ađutant koji se podmeće na metak, truli novinar (ovde je to Veliki Dejv=Edi Marsan, koji liči na ufitiljenog Nadžela Hotorna ili Dragoljuba Milosavljevića Gulu /bez talasa!/), izdajnici šonje što piju vino na slamku... Crnci i azijati su izrazito negativni i to je izazvalo mlake kritike zbog rasizma. Mogu samo da zamislim to paljenje 1990-ih i s početka 2000-ih, ali ja sam tada životario na hlebu i vodi, osluškujući preko radija Be92 kako krem našeg društva uprkos vizama i sankcijama putuje po londonima i madridima, dobija besplatne avionske karte za Partizanove mečeve LŠ, snima filmove po atinama, izveštava s modnih revija po milanima, barselonama i kelnovima, šalje decu na studije u kanade, švajcarske, velike britanije i 'ladno se seli kod tetaka u australijama, novim zelandima, tasmanijama i kanadama. Tako da sam 2008. mogao da se izjasnim kao Marsovac iz kolumni dvostrukog dobitnika.
Znači, ovo je to? Zlatni recept za život? Ovako treba da se ponaša pravo muško? Pa dobro.
