Assassination Tango (2002 American Movie)

 

Scenario, produkcija i režija: Robert Duval; ostale uloge: Ruben Blejds, Kejti Bejker, Lusijana Pedraza.

"Film se utapa u pukom samozadovljstvu i taštini", kažu kritike, ali šta drugo očekivati od Eberta i kompanije?

Duval je filmom podigao sebi spomenik, ovekovečio je svoj zvanični ulazak u starost, na vreme, dok je još na nogama ali ne prerano i knjiški kao Bertoluči u pariskom tangu. Dao je ulogu svojoj mladoj argentinskoj ženi, pružio sebi priliku da na velikom platnu pleše svoj omiljeni ples. Namestio je sebi i produžetke za kosu sa sve repom. Ima i mlađu filmsku ženu i brižan je očuh njenoj ćerčici. Žena i ćerka ne znaju čime se čika bavi. Toliko o ugađanju sebi. Ako volite Roberta Duvala, onda vam to neće smetati. On je star, malo ofucan ali dobrodržeći macan, koji nameće sebi bokserski trening i umereno pije, ali je i naivan toliko da ga poslodavac na sujetu namami da prihvati posao koji uopšte nije u njegovom interesu. On prihvata da ode na misiju u Argentinu s obećanjem da će moći da stigne na poćerkin rođendan. 

Ah, ne rekoh čime se Duvalov lik bavi...

Film je, inače, o hitmenu, a svaki uradak o plaćenom ubici je već po sebi stilizacija i iskorak iz tradicionalne podele dobar momak-loš momak. Takvi filmovi se a) prave iz vizure hitmena; 2) po pravilu imaju komičnu notu, 3) mete su gotovo uvek i zaslužile da budu ucmekane, i žive samo zato što je pravni sistem spor i nedostižan. Tako da je pomenuti iskorak dobro obrazložen i nema moralnih dilema. Ubijanje se doživljava kao sport, onako kako Amerikanci - reče jednom davno Tirnanić - doživljavaju fašizam i Drugi svetski (umalo ne rekoh sportski) rat.

 U ovom filmu su hitmena Džona Andersona (Duval) angažovali da ubije matorog aregntinskog oficira, koji je kao pripadnik vojne hunte jamačno mnoga zlodela počinio. Zašto su morali da angažuju Amerikanca iz Bruklina, nije baš ubedljivo objašnjeno, ali kada je logika bila neophodna za uživanje u filmu?

Anderson ubrzo stiže u Buenos Aires, gde se događa pretežni deo filma. Teskoba latinoameričke nedemokratije ali i šarm grada ne mogu da se ne osete. Jeste, ovo nije toliko film o hitmenu koliko - da parafraziram Eberta iz kritike o jednom filmu Ričarda Bartona - koliko film o Robertu Duvalu koji igra hitmena. Ali, pa šta?! 

Anderson se temeljito priprema, on studiozno prilazi svom poslu. U pauzi između priprema o odustajanja, u šetnjama atraktivno zloslutnim ulicama Buenos Airesa, on nabasa na školu tanga, jednu od mnogih. I počne da uzima časove. Eto prilike za dokumentaristički snimljene scene u kojima se pojavljuje i rediteljeva mlada žena, lepa Argentinka. 

Neodoljivo je kako se stari Anderson samodisciplinovano drži na uzdi i ne dozvoljava sebi da previše pije. On poruči čokanj šnapsa, ali ga samo omiriše, umoči prst u rakiju pa se namiriše iza ušiju. (Alkohol je loš za seks u njegovim godinama!)

Anderson jednim metkom iz damskog dilingera uredno likvidira starog oficira, koji izgleda tačno toliko ružno i raspalo, kao što su i njegovi verovatni zločini. Tu ima jedna komična scena: iz kuće istrči služavka, koja neubedljivo vrišti, ali je jasno da joj je u stvari milo što je matori zločinac ucmekan. Ona vrišti, kako rekoh malodušno, i dok to čini - šutne špicom cipele upucanu drtinu, da proveri da li je još živ!

Film se posle toga usložnjava, jer policija blokira izlaze iz zemlje i Andersonu povratak postane do daljeg nemoguća misija. Štaviše, policija otkrije njegov hotel i zamalo da ga uhapsi, on jedva pobegne  i mora da nađe novo skrovište i da se krije dok se situaciji ne smiri. 

Zatim je primoran da čeka, danju kunja a uveče pleše tango i vodi ljubav s mladom plesačicom. Takođe se i mnogo sekira što je propustio da se pojavi na poćerkinom rođendanu, a obećao je.

Ima jedna neodoljiva scena, kao u teškom snu, koji se ipak završava srećno. Naime, Anderson je u Buenos Airesu kupio par lepih čizmica za rođendanski poklon poćerki. E, ali u bekstvu iz hotela, on ih je zaboravio pod krevetom svoje sobe. Šta sad? Anderson se noću vraća u hotel, iako pred vratima njegove sobe, za svaki slučaj, dežura policajac koji čeka osumnjičenoga da dođe. Anderson ga uhvati na spavanju, ošamuti ga taman toliko da stigne da pokupi paket s čizmicama ispod kreveta, a onda s cipelama beži niz stepenice pod kuršumima razbuđenog policajca! Luda scena. Obožavam je. Sve za poćerku!

Duval u filmu primenjuje manirizam iz filma koji je njemu verovatno veoma drag - A Family Thing iz 1996. - u kome je igrao s Džejmsom Erlom Džonsom i u kome matori belac saznaje da mu je majka bila crnkinja i da ima matorog crnca polubrata. (Da, Erl Džons je taj polubrat.) Isti pokreti u ovom filmu, iste grimase. 

(Duval je posle ovog argentinskog filma snimio još jedan uradak s mladom ženom - revizionistički vestern, koji je popio još zlovoljnije kritike.)

Taj deo filma čekanja i skrivanja do povratka kući snimljen je kao reklanni dokumentarac o Buenos Airesu i ona vas mami da poželite da posetite grad. 

Policija odlučuje da olabavi istragu, Andersenovi pomagači, lokalci, izdržali su dobre batine od prestoničke policije, situacija se smiruje toliko da hitmen može s lažnim dokuemntima da se vrati u Njujork. Na aerodromu ga dočekuje poslodavac, malo matoriji od njega, ali i on još u snazi, trenira boks, zlatan lanac landara na maljavim grudima što se vide ispod razdrljene košulje... To je zapravo retro mafijaški stil iz 1970-ih... Tu ispred aerodroma, na parkingu za taksije, događa se jedna muška duhovita scena, koja pokazuje kakvi su drugari poslodavac i hitmen.

Ali, pravi kraj filma je u jednoj nežnoj sceni u kojoj Andersonova žena vezuje pertle svojoj ćerki... Uskoro dolazi očuh s poklonom, lepim čizmicama kupljenim u magičnom gradu Buenos Airesu.

 

Breakheart Pass (American 1975 movie)

 

"Klanac Brejkhart", režija Tom Gris, po romanu Alistera Meklina. Uloge: Čarls Bronson, Džil Ajerlend, Ben Džonson, Ričard Krena, Čarls Derning, Ed Lauter (devojačko Lojter)

Volim sedamdesete na filmu, ne samo onda kada su u svojoj eposi - znači zulufi, velika kola, zvoncare, ogromne kragne, patkaste cipele s visokim potpeticama i mnogo veštački obojenih koktela - već i onda kada su tzv.istorijski. I tada se oseća sedamdesetost. Tako da sam radovao ovom filmu, ali kasnio je oko sat zbog prenosa dočeka naših olimpijaca ispod balkona, a potom je bio prekinut na četvrt sata jer je prenošen i doček Jovane Preković u Aranđelovcu. Na kraju ni odjavna špica nije puštena do kraja, a sećam se da je krajem 1980-ih izbio skandal kada je RTS prekinuo odjavnu špicu filma "Kartum", Milan Vlajčić se mnogo ljutio, Radoslav Zelenović umalo da prođe kao kada je u udarnom terminu prikazao scenu u kojoj je tenk spljeskao glavu u filmu Lilijane Kavani, međutim,  ovo je novo vreme, niko se više ne štreca zbog takvih stvari. Mi umiremo. 

Ovaj film meša vestern sa žanrom whodunnit, i ima još jedan vestern toga tipa, s Robertom Mičamom i Dinom Martinom, gledao sam ga u Kinoteci davno, okupi se ekipa drigara da igra poker i jedan za drugim bivaju ubiveni, na kraju je ubica - Mičam, inače lažni pop. Drži kolt u Bibliji, koja je izbušena kao hleb koji se puni šunkom i majonezom. Kolt mu beše okrenut naopako, i on, naravno, izgibe u duelu od ruke pozitivca Martina.

Ovde je reč o vozu, koji navodno nosi lekove i popunu vojske za ugroženu ispostavu, gde je izbila epidemija difterije. Transport je dobro čuvan, samo vojska sme u voz, civili jok, ali se pred sam polazak dogodi da ipak ubace i Maršala američke policije - Bena Džonsona - koji treba da prebaci friško uhapšenog varalicu na kartama - Čarlsa Bronsona. U vozu su guverner Ričard Krena s ljubavnicom kojom se kanda namerava oženiti - Džil Ajerland - tu je i doca, ne mogu da se setim glumca, ali često igra takve epizodne likove, kao onaj naš, koji mnogo psuje, i on često igra šugave skrajnute likove, ali ni njega ne mogu da se setim. A tu je i Čarls Derning u nekoj ulozi. Ima zanimljivih faca u kuhinji, konobar i kuvar, na primer, oni liče na negativce iz dečijih slikovnica ili horora iz tridesetih. 

E sad, početak liči na komediju, na parodiju svih klišea kod ukrcavanja na voz u nekom "verističkom" vesternu. Ima svega, kupleraj, dolazi gospodin i skine šešir i kaže "What's Up Ma'am?" a iskusna droca veli "Mogao bi se dobro zabaviti sa mnom ako te zanima..." A on reče "Pa i mogô bi'!" i potrča stepenicama u budoar. U Salunu se pije čaj koji imitira viski, niko vodu da zatraži, a povodom ukrcavanja major (Ed Lauter) i podređeni mu razmene mnogo lepo izmontiranih pitanja i zabrinutih potpitanja, tako da naslutimo kako je situacija ozbiljna. Sve vreme nam režiser pokazuje lice mašinovođe koji sve sluša kao naš Aleksa Žunjić i kada ljudi redom počinju da nestaju (da bi kasnije posiveli i ukrućeni /svaka čast maskerima i šminkerima!/ bili otkriveni pod gomilom cepanica ili u sanducima za kargo) ili bivaju ubiveni u realnom vremenu - gledalac, naravno, posumnja na mašinovođu, e, ali treba vremena da se dođe do njega.

Uglavnom, tih početnih 20-ak minuta je komedija, koja parodira početke filmova Rio Lobo i Ubistvo u Orijent-Ekspresu. 

Ričard Krena ima natapiranu frizuru kao Englbert Hamperdink, a između Džil Ajerlend i Bronsona se može osetiti bračna hemija. Kod pokazanih leševa, krv liči na razmazanu temperu gotovo narandžaste boje. Jedini glumac koji je glumu uzeo za ozbiljno bio je Čarls Derning, koji je koristio onaj svoj poznati čeličnosivi pogled i poluotvorena usta, kao tip koji ne zna da li da vas zakolje ili poljubi i časti rakijom. 

Komedija se završava posle pola sata, kada se uvezani (prihapšem je, zato) Bronson nasmeši na tiradu o ljudskim pravima iz usta Džil Ajerlend (našminkane kao za Vogue i s trepavicama dugim kao krovovi japanskih pagoda) i kada ta glumica posle poljupca s guvernerom kaže "ostavimo to za posle...!"

E onda počinje masakr. Ubiju doktora, nestane sveštenik (posle se ispostavi da je on kolega agent, pronađu ga u sanduku), neko odšrafi vagone s vojskom i oni svi izginu, ložač kao slučajno ispadne iz voza baš na mostu visokom nekoliko desetina metara, i konačno - Bronson otkriva da u sanducima u teretnom vagonu nisu lekovi već oružje i dinamit. Pod cepanicama u lokomotivi on pronađe i leševe dva oficira koji su nestali pred polazak voza! Ispostavi se da nema nikakve epidemije, već da je komandant ispostave ušao u pakt s lokalnim Indijancima i da je reč o velikoj korupciji s elementima veleizdaje. Jedini ispravni ljudi su Bronson, koji je u stvari agent under cover, major Lauter i zbunjena đevojka Ajerlend.

U jednoj sceni Indijanci krenu da trče prema vozu i statista koji je trčao poslednji - oklizne se i tresne. Već u sledećoj sceni se reditelj dosetio jadu i prešao na konjanike. Ko će, bre, da trči po dubokom snegu? Pojedine scene liče na nenamernu komediju ili možda na imitaciju Dame koja nestaje, šta ga znaš, možda je reditelj postmodernista. Negativci bivaju surovo kažnjeni. guvernera izdajnika sabljom saseče Ed Lauter - obojica su na konjima - a debelog Derninga, koji sedne za lokomotivu da bega (ali kako, kad je pruga rezneta dinamitom?!), preciznim hicem ubije Bronson. (Derning je već tada imao ogromno dupe i ugojio se nenormalno, što je nekoliko godina kasnije u publici izazivalo smeh dok je trčao uz steoenice u legendarnom hororu Kad stranac pozove.)

Kraj filma mi je problematičan. Naime, voz je stao u divljini, i levo i desno samo sneg. Pustinja. Dolaze američki konjanici, oficir na čelu je ćale od Džil Ajerlend, oni se grle u suzama, a Bronson je sam, skida rukavice i baca ih, okrene se i ode do lokomotive, gde stane i metne ruke u džepove. Kuda će, jadan? Pruga je ionako razbucana dinamitom. Jedino je rešenje - kako mi se čini - da zamoli za prevoz budućeg tasta. 

 

N.B.

Tražeći informacije o filmu nabasam na jedan filmski blog koji je već postavio kritiku, više najavu u stvari, i ostavim tu kraći komentar na engleskom, kao zagrevanje za ovaj post. Dobijem pop-up odgovor "thanks for the reply it will be published upon approval". Ne sećam se da je na bloggeru postojala takva politika. U svakom slučaju, evo ni posle 36 časova moj komentarčić nije objavljen, a u njemu ima stvari koje sam napisao i ovde. Pa da vidimo...

Edit: Elem, jasno je zašto je Ed Lauter toliko oduševio Hičkoka u njegovim poslednjim danima: ovde je zaista autoritativan good guy. Reditelj (a i pisac) su uspeli da zavaravaju gledaoce do poslednje trećine filma, jer su dotle mogli pomisliti da je Bronson ubio sveštenika. (Naime u poslednjoj sceni pred sveštenikov nestanak samo su njih dvojica u trpezariji voza. Derning se razotkrio kao negativac tek na samom kraju. Scenariju se osporava logika, ali svaki film u kojem se se na krovu tuku dva čoveka, pa u jednom trenutku obojica vise sa strane a u drugom trenutku jedan visi a drugi ga gazi i onda onaj koji visi savlda onog koji gazi - mora biti nelogičan. To sve spada u zakone akcionog filma: čovek koji bez padobrana ispadne iz aviona i koji se goloruk bori sa snažnijim i naoružanim čovekom na krovu brzog voza i čovek koga zgazi parni valjak - samo u lošem filmu pogine.