MAJSTORI, MAJSTORI (Serbian 1980 movie, anniversary)

 Goran Marković: "MAJSTORI; MAJSTORI" (jubilej filma u Dvorani Kulturnog centra u februaru 2020)

Ovo je sada dvostruko zakasnela dvostruka godišnjica, godišnjica filma i godišnjica mog poslednjeg predpandemijskog odlaska u bioskop (napominjem da je ovaj zarez pre «i» sasvim na mestu!), i to u velikoj gužvi (sala ispunjena do poslednjeg mesta, plus dodatne stolice plus stajanje uz zid). I u izveštaju RTS-a me je njihov fotograf ulovio u III redu, što dokumentujem skrinšotom:::

Projekciji su prisustvovali Goran Marković, Zoran Simjanović, Mira Banjac, Snežana Nikšić...i sada, kada je Simjanović neočekivano umro, sve to deluje pomalo sablasno, kompozitor je izgledao najzdravije od svih. Meni je već tada na umu bila zaraza (koja je u napisima u štampi još zvučala daleko, kao nekada izveštaji iz rata u Vijetnamu u TV dnevnicima), i sećam se da sam nekako disao plitko… Među gledaocima sam ulovio i Dušana Petričića, na kome se mogao primetiti stanovit teret. Bio je veoma namršten. 

Jedan čiča, koji je gustirao intervju s Dušanom Vujoševićem u Vremenu, očigledno analni frik 

(čiča, ne Vujošević) izabrao je loše mesto u sali, jer su iza njega — samo desetak sedišta desno od mene — seli fanovi filma, koji su sve do pred kraj glasno izgovarali replike iz filma desetinku sekunde pre nego što su izgovorene na velikom platnu! Čiča ih je na početku upozorio, ali to nije imalo efekta. (Setio sam se slične situacije iz jednog amerikanskog bioskopa od pre desetak godina, kada je neki lokalni udbaš ubio omladinca iz reda ispred: omladinac se žalio na šuškanje kesice sa čipsom ili kokicama, okrenuo se i pokušao da otme kesicu čiči, a američki udbaš je izvadio pištolj i upucao krelca na licu mesta. Mislim da na internetu i dalje postoji snimak sigurnosne kamere.) 

Ali, eto, imamo film Majstori, majstori. 

(Gledao sam film u bioskopu otprilike u vreme nastanka, 1981. ili 1982, mislim u bioskopu DK «Vuk Karadžić» ako se dobro sećam.) I posle jok.

Kako je pamćenje krhko.

Sada mi film deluje kao klasik.

Godinama sam potcenjivao Markovića, naročito montažu u njegovim filmovima. Glede «Majstora, majstora» jedino sam upamtio zlovoljnu i štaviše prljavu kritiku Milutina Čolića iz TV Dnevnika: «Čemu napadati lekare i prosvetare, oni imaju niske plate, neka Marković snima film o pravim problemima!» i sećao sam se reakcije gledalaca iz tog mog jedinog gledanja: imam utisak da je publika odavno prestala da se smeje u bioskopu; ali tada je reagovala kao na stadionu, ne samo na Zorana Radmilovića, koji je bio još živ i zdrav, već na sve okolo, i na ono «je l’ ovo ‘Beorgadska hronika’» Radeta Markovića i na utronjanog Paju Vuisića u ostavi, ma na sve. 

Sada vidim da je čak i fotografija bila namerna, od onog jutarnjeg mraka do večernjag sumraka, pa do metafore s tipično socijalističkom građevinom. Kada sam sada pogledao onu scenu u direktorkinom kabinetu — oduševila me je montaža i slike i tona. Prosto sam se setio one čuvene scene iz Hičkokove «Senke  sumnje» na početku filma, dok je mlađa sestra na telefonu. Imajući u vidu tehničku zaostalost studija u Košutnjaku, ova montaža tona je jamačno bila herojski poduhvat. Upozorio bih i na odlični položaj kamere kod dolaska na završnu svečanost (ona scena kada «bračni par» Olivera-Zoran ulaze u zgradu) — kamera hvata glumce s leđa i iz daljine: kopolijanski manevar. 

Uistinu odlično uhvaćen duh vremena, bio je to početak kraja, koga niko nije bio svestan, ni početka ni kraja, ne samo što naivčine nisu bile svesne (ako je takvih bilo, jer ispada su svi još tada sve znali), oni koji su mislili da bolje ne može, već ni oni koji su od malena patili za građanskom prošlošću (pretpostavljam da je reditelj među ovim drugima).

Ironija je da je Goran Marković, koji je kanda celog života patio za boljom prošlošću (kojoj je Slobodan Selenić pokušao dati opelo u Timoru Mortisu) i koji je Tita nevoleo istrajno i iskreno, premda samozatajno do granica trbuhozborstva, napravio dva par ekselans jugonostalgična poluhoror filma, koji — ne hoteći — predstavljaju upravo simbole bolje socijalističke prošlosti. 

Marković je na promociji bio veoma simpatičan, velikodušno iskren u opisima pokojnih glumaca, na primer Pepija Lakovića, zauzimajući jedan dekonstruktivistički pristup prema svom filmu, bez dodavanja nepostojeće subverzije, već kao neko ko se obradovao slučajno nađenoj uspomeni u škrinji s porodičnim draguljima. Nosio je svoj štap — zbog nedavne operacije kuka — kao Vladan Desnica svoj panama šešir na marini. Izgleda da on zaista misli ono što je jednom rekao: «kada nešto ne uradite s 30 godina, morate to da uradite s 50», on izgleda s godinama postaje sve manje zlovoljan a sve više svoj, što je u svačijem životu blagoslov.