FILIOKVE ("I SINA!"), ILI KAKO JE DOŠLO DO RASKOLA
Kako je došlo do raskola između katolika i pravoslavaca, šta ja to pričam, ne, nego između predsedništava rimokatoličke i carigradske pravoslavne crkve?
Znači, filiokve, to jest «i Sina», dodatak je u Simvolu vjere, a dodali su ga «katolici» (koji tada još nisu bili katolici) i tako izmenili nešto što je vekovima glasilo kao «duh Sveti ishodi 'samo' iz Oca». Tehnički gledano, istorijski gledano, pa i pravnički, da tako kažem, gledano, «u pravu su» pravoslavci (koji tada, pre Šizme, još nisu bili pravoslavci).
Evo kako je došlo do te «greške» a kasnije i do raskola,, popularne Šizme.
Nastalo je zbog sujete mafijaša i vlasodržaca, koji su dotle već stavili sifilitičarsko papstvo pod svoje. Bila je to sprega mafije, države i crkve. (Situacija u našoj duhovnoj Vizantiji nije bila tako transparentna, vizantijske se legende šire u uskom krugu arhitekata, nezaklanih građana i drugosrbijanskih elitista, taj vizantijski vilajet je neki Kamelot u kome se niti sere niti piša, to je neka srpska duhovna Atlantida u kojoj su živeli divovi, koji su možda čak bili i Srbi, a u svakom slučaju su nam bili super teče. Verovatno je tamo, to jest kod nas, odnos crkve i države bio kao odnos Putina i planske privrede& tajkuna.)
Elem, zbog Karla Velikog je zvanično uvedeno "filiokve" u Simvol vjere, zbog tog srednjovekovnog Knjaza Miloša, nepismenog ali supermoćnog jebača i gospodara sveta, kome je papa jeo iz ruke.
Karlo Veliki je hteo da oplemeni svoju moć i uticaj, da na nju metne perušku, tako što je u Jerusalim početkom IX veka poslao svoja dva popa u Vitlejem, na Božić, da se vidi da je i on hadžija neki. (E, a tada je to još bili u januaru, jer je još bio na snazi julijanski kalendar!) Tamo su Karlovi popovi pevali Simvol tako što su razvukli i «i Sinaaaaaa!», a svi u crkvi Hristovog rođenja se okrenuše prema njima, i graknuše:
– Šta pevate to, Bog vas ubio da vas ne ubio, ko vas je to naučio?!
Popovi slegnuše ramenima:
– Pa mi tako oduvek, u čemu je problem, možemo da se dogovorimo, koliko da doniramo crkvi…?
A domaćini, koji su škole u Greciji učili, dreknuše na njih:
– Marš napolje!
Popovi su se malo bunili:
– Ne znate vi ko stoji iza nas, nemojte tako...!
– More marš! – ponoviše domaćini u Jerusalimu a uplakani i uvređeni popovi se vrate odakle su došli i požale se Karlu Velikom. On upravo krka prasetinu i jebe neke konkubine, starlete, ministarke i mnogo se naljuti što ga prekidaju:
– Š'a ‘oćete, jebo vas bog, što niste tamo u Jerusalimu?!
– Care, isterali nas!
– Ko vas, bre, isterao, sada ću da ih karam?! O čemu se radi?
– Kažu oni u Jerusalimu da duh Sveti ishodi samo od Boga a ne i od Sina, kao što smo mi naučili…!
Karlo ih gleda, neverue, misli se nešto, češka se po glavi, pa reši da odmah ode kod Pape da to reši jednom zauvek.
Karlo ode kod Pape, šutne štiklom vrata i prekine čoveka u doručku jaja Benedikt.
– Šta je bre ovo, sunce ti jebem, ja ti kurve dovodim, moj ‘leba jedeš, drozu ti nabavljam, imaš da jedeš i karaš, a moje popove iz Jerusalima šutiraju zbog, kako ono beše... – stane dok se seti ‘i Sina’, pa nastavi: – Ima da ubaciš u Simvol i ‘i Sina’ odmah sada iz ovih stopa, je l’ ti jasno?!
– Jasno. čika care Karlo Veliki!
I — ubačeno je, a srerbne ploče Lava II, na kojima je Simvol pisao bez «i Sina» su sklonjene u podrum pored kipova JB Tita, Bakarića i Filipa Kljajića Fiće, Rankvića i Trampa.
Čista sujeta. A kako je uopšte došlo dotle da se u velikim delovima crkve pevalo «pogrešno» sa «i Sina», e, to je stvar najobičnije greške prepisivača i zabune, odnosno nepažnje, koja je prošla neprimećeno, jer tada je u celom svetu bilo možda 5-6 ljudi koji su znali te sholastičke začkoljice napamet, a sve ostalo je bilo muljanje na terenu s nepismenim narodom…
Znači, to je arijevska smicalica, Goti iz Španije su jedno vreme bili kao nekakvi jeretici, španski bogumili da tako kažemo, koji su terali ono učenje koje je na prvim vaseljenskim saborima većinom glasova članova Centralnog Komiteta odbačeno. Ali, svako ima svoju cenu pa je Rikardo I, španska poturica, ipak pristao da prestane da bude jeretik i da prihvati «katoličanstvo» (okej, tada je sve bilo hriščanstvo), e, on je, dakle, u «pristupnoj besedi» opet lupio «i Sina», omaklo mu se, kao Vučuću «mi radikali», ali niko to nije primetio, i — ostalo pogrešno u franačkoj Evropi, ali, kao što rekoh, malo je bilo pismenih ljudi u to doba, to je bila «samo neka stvar na papiru», tačnije pergamentu, koji niko nije ni čitao ni razmotavao (pergament, bato!), i otuda se ta «greška» uvrežila, da tako kažem, kao verovanje da je Vuk Branković izdajnik.
Znači, sve neke zabune i frojdovske omaške, a na kraju je presudila sujeta Karla Velikog.
A kako je nastala popularna Šizma?
Pa, opet zbog sujete. Naime, kada su katolici već vekovima ponavljali to «i Sina», njih je nerviralo što u vilajetu Vizantiji (da ceo svet razume, tako ćemo označiti) i dalje insistiraju na prvobitnom tekstu Simvola, znači bez «i Sina». Pa su iz čistog inata poželeli da izvrše diferencijaciju, da upotrebim termin posle Osme sednice. Ali i tu je para vrtela, jer su iz Rima pravili problem pre svega zato da bi maznuli još više para od tada prebogatog Carigrada.
Ipak i tu je u presudila sujeta, nešto slično kao kada je Đilas na sastanku III Internacionale ogovarao de Gola da je izdao komunizam, zbog čega ovaj posle nikada nije hteo da razgovara s Titom, eto tako je i ovde počelo. Naime Lav IX je naslutio namere vizantijske crkve da se autokefališe ali još više mu je smetalo što tako bogata crkva nema nameru da plaća harač Rimu, a Carigradski patrijarh Kerularije je napisao jedno pisamce ohridskom kolegi (i on je Lav, a i car Vizantije je Lav, svi su Lavovi, to nije normalno, ko je to uopšte razlikovao onda?) i ogovarao Rim zbog «zloupotreba položaja, trgovine uticajem i reketiranja». To je nekako došlo do Pape i ovaj pošalje neke kardinale, tačnije 2 kardinala i jednog nadbiskupa, naime kardinale Lorenskog i Humberta i nadbiskupa Peru, ali Humbert ovu dvojicu napije u nekoj kladionici pa sam krene da rešava stvar, misli on koristiće mu u karijeri. I taj Humbert okači ultimatum na pergamentu na dveri Aja Sofije, kao Luter one svoje teze, ali patrijarh nije hteo da čita te stvari, a Humbert se naljuti, «ti nećeš da me ispoštuješ, ha?», pa samostalno donese odluku o ekskomunikacij Kerlularija i metne je na oltar naredne nedelje usred molitve. znali, pazi: u Aja Sofiji! usred molitve, jebote. Narod se pobuni, jogurt revolucija, i oni spale to rešenje («a nema ni pečata, Humbert nije stigao da se vrati u Rim») i od tada, 1054. godine, pravoslavci zvanično postaju pravoslavci, zbog tog «filiokve», a sve zbog poturice Rikarda I, španskog Gota, kome se omaklo to "i Sina".
