U amerikanskoj javnosti vlada šizofrenična rascepljenost: s jedne strane mrze Trampa i raduju se njegovoj dijagnozi, a s druge strane su prinuđeni da mu javno žele što brži oporavak i da čak suspenduju kritičku kampanju. Otkud to? - pitaju se neki. Pa, to je nasleđe ne toliko staro. To je francuska uljudba, takoreći bonton, stigao u Ameriku pre nešto više od dva veka, doduše posredstvom Belgije, tačnije francuske Belgije, još tačnije preko grofa od Kisele Štrudle, ili, u originalu, osobe po imenu Hubert de La Pâte feuilletée. Dotle su Amerikanci, kao i Prusi i Varjazi, jeli nogama, a tek posle dolaska Belgijskog grofa počeli su boc boc i viljuškama, kao civilizovani Vizantinci, Srbi itd. Taj francusko-belgijski šlif, taj bonton od grofa od Kisele Štrudle, to je krhak temelj današnje Političke Korektnosti u Americi. Zato - neka živi Tramp!
Dremljivi Bajden na federe skače;
Trampara i čépa mu, pozitivni na virus;
Ron Pol se ušlagirao u direktnom prenosu.
Jedini čije reči nešto znače,
jedini kome ne treba muški brus,
jedini kome duša nije u nosu -
Berni, polaznik Korčulanske škole,
gleda te mrcine odozdole.
Bajdenu mrka kapa: ako Trampara odapne, nastaje narodni front "i posle Trampa -Tramp" i plačni sentiment, štafete, mauzoleji i Pens iz podruma osvaja a da ne mrdne prstom. Ako, pak, odapne i Bajdenara - dečja radost kod demokrata: metnuće jal onu kalašaturu jal onu babu što je sjebala Bernaru, da produži đe je Obama stao. Ali i tada Pensara osvaja. Ovde treba napomenuti da je pobeda Trampa posle Trampa, naravno, samo metafora. Pobediće transparent, Pensara neće imati autoritet veći od Harija Trumana, dok će, sa svoje strane, demokrate napokon imati veću slobodu posle odlaska poslednjeg dinosuarusa.
Ali, ali - treba napomenuti nešto: značaj pojedinca u amerikanskoj politici. Da ne rečem individualizma. Toga u Evropi ima još u 2-3 države, možda. Znači, Tramp i Bajden, iako fizičke i mentalne olupine, imaju magijsku moć i otud ih podupiru i takve, u suštini interesne i bezdušne, mašinerije kao što su GOP-ovi. Ovo je poslednji krik individualizma u svetskoj politici. Tragedija je naravno u tome što su isplivala samo najgora individualizovana govna, a nema se neki humanistički i socijalistički lider da se glasa za njega. Ali, komično je kako je ipak čovek važniji od svega, čak i kada je mrcina i jedva se drži na nogama, to je kapitalizam pa makar i sa zombijevskim i vampirskim licem.
