NIN-ova nagrada za 2022.

 

#ninovanagrada

 

ZBOGOM SRBIJO, JEBEM TE GLUVU I DA SVE PO SPISKU JEBEM ČLANOVIMA ŽIRIJA OVOGODIŠNJE „NIN-OVE NAGRADE“

 

Greške lekara prekriva zemlja, glasi oveštala izreka, oni su međusobno solidarni kao taksisti, tramvajdžije i filatelisti, a greške književnih žirijâ prekriva lenjost književne jebaonice i stidljivost pisaca (jer uče ih da „ne valja odgovarati na kritiku“) da reaguju u slučaju ogrešenja, lobiranja i flagrantnih kršenja statuta koje je, na primer, doneo sâm list koji dodeljuje nagradu.

 

Da, romani i zbirke pesama nisu atletičari da se takmiče za medalje, kažu oni koji šećere grozje, ali ipak nije tako nevidljiva razlika između dobrog i lošeg romana, nije to tako zakučasto, tȁ čemu onda žiriranje i obrazloženja ako su onа сamo njimа razumljiva, pa onda bi i hobotnica koja predviđa rezultate fuzbalskih utakmica i mrmot Kamenko Katić mogli da odrede srećnog dobitnika.

 

Pre svega --> neuvršćavanje „Istorije tajnih službi...“ je ubistvo. Ubistvo jednog romana i mene. To je proterivanje jedne odlične knjige, samo zato što je petorka tako u mogućnosti. Za ovo ne možete da mi  platite. Ja nemam više vremena. Vi ste mene ubili, vi ste mene ubili. Ubiću i ja vas. Imate li nekog strikana u organima? Jer, kako reče Nikola Milošević Dragoljubu Žarkoviću u redovnim razgovorima na TV Studiju B (dok je sloboda još malo pevušila onako kako su petoktobarski sužnji pevali o njoj), prosečan (=svaki) Srbin ima pare u slamarici i poznaje po jednog advokata, policajca i dokora – „Onda sam ja ustaša“, reče Nikola Milošević, a ja verujem da ste vi u žiriju zdravi četnici i četnikuše, pa kukajte! Ali, treba da znate da žiriranje nije hod po modnoj pisti: ne, drugovi, vi skenjavate ljudima živote. Šaljite rutava dupeta, pa i sa značkom (a verujem da i ženke u žiriju imaju riutava dupeta, ali ovo je metafora), nećete naći oružje (za sada), jer slađe je ubiti oružjem bez dozvole, a za vas je dosta i escajg, čak i deo metline drške. Za jednog člana možda i haubica. I šta, da nećete da mi zaplenite escajg pa da mi naredite da konzumiam hranu kineskim štapićima? Jebem vam keve nepismene, korumpirane, samodopadne, nadobudne, pokvarenjačke, gotovanske.

 

Dalje, Svirčeva u međusaopštenju kenja o "upečatljivim prvencima" i „uspelim drugim-trećim“ romanima, dok je uvršćavanje 4. izdanja romana Vedrane Rudan na hrvatskom jeziku pljuvanje među oči svim učesnicima konkursa.

 

A šta sam ja sa 7. ili 8. romanom? Onaj ko je 6 ili 7 puta pao na vozačkom ispitu? Alo, bre, ovo je apsolutna kategorija, šta tu ima da izdvajaš početnike ili pripravnike? Šta, ja sredovečan čova u smiraju života nemam rašta da dobijem nagradu, koji će mi klinac, ne treba mi? Za prvijence ima Zvečanska, ima Unicef, Bend Ejd, dobrovoljni prilozi, nisi ti narodna majka za prvijence. I sto posto su ti autori „upečatljivih prvijenaca“ starmali 35-godišnjaci što kusaju ručak kod tetke i žive kod ćaleta i keve, ili samozatajne tetke, koje su odlučile da batale malo multimedijalnu umetnost po belom svetu pa da napišu roman?! Da li ja šaljem tekstove na konkurse za „najboljeg mladog autora do 30/35“? Ne. Zašto se sada izdvajaju prvijenci? Pa to je namešten konkurs, kao ono kad dođete da popunjavate test za posao, i odjednom pred sam početak testa, šef kadrovske službe pita: „A da nema neko možda dodatnu diplomu iz toga-i-toga?!“ I naravno da nitko neima osim jedne dotle neupadljive osobe, koja spremno ispovrti diplomicu i vi popunjavate upitnik, a znate da je će ta osoba s dodantim tečajem iz toga-i-.toga dobiti posao. Da su odmah rekli da je ove godine NIN-ova nagrada za prvijence i „uspele druge i treće“ romane, ja onda ne bih ni slao! Ja sam manijak. Uvek pogledam datum kada ističe rok upotrebe na pakovanjima živežnih namirnica.

 

I uvek neka kategorija zacvili kada sam ja u konkurenciji, nema ženâ, nema narodnosti, nema mladih radnica samohranih majaka, nema manjina iz Bosilegrada, nema Žabata, nema manjina iz Vojvodine, nema Krajišnika iz Hrvatske, nema Krajišnika iz BiH, nema paprikara s juga, nema ambasadora, svi dižu dževu. Pa dajte onda, podelite nagradu kao na težinske kategorije u ženskom tekvandou, od 15 kila do >90 kila, od leptirice do slonice, a između natrpajte nedojebane babe četnikuše i đedove iz Europe, kao i debitante kojima keva u 35-oj spravlja musli u 11.00 č.

 

Pička vam materina, mɛmbərz of d’džuəri, vi ste mene ubili, vi ste mene ubili. Pa i vi ste smrtni. Pederčine i kalašture, kao moralne kategorije.Ova mladoturska trojka je izabrana na trogodišnji mandat.Moram ih nekako eliminisati, jer neću da čekam tri (3) godine.

 

Gosin Pančiću, ti si kao virtue signalling potpisao onu peticiju da su C/B/S/itd. – jedan jezik, i svrbi te sve vreme da podariš nagradu nekom ujki ili, pak, tetki, proćeranom iz Srbije 1990-ih, ili, opet, obrnuto, lažnom kroaćanskom disidentu, šta ja znam, ali tu svoju preferenciju praktikuj u slobodno vreme a ne da promovišeš grannylit sranja koja podilaze trafikama na srbijanskim pijacama u stilu „ko nas bre zavadi“. Jezik u Hrvatskoj jeste hrvatski, blagodareći njihovom ujedinitelju, kralju Aleksandru I Karađorđeviću, koji je ujedinio Hrvate i razjebao Srbe, dao Hrvatima banovinu i uzeo im „ne ću“ uz pomoć jednog tamošnjeg izdajničkog lingviste. Sada Hrvati imaju teritoriju a „ne ću“ neće, sram ih bilo, ali to upravo potvrđuje da su nacionalno osećanje i ime i upotreba jezika stvar politike i/ili ličnog osećanja. Kako se ti osećaš dok tako flagrantno kršiš statut, sa sve sumanutim međusaopštenjem koje izdvaja romane po neknjiževnom kriterijumu? Kamo principijelnost? Hrčeš li mirno?

 

Sad daj đedu. Sad se setih, negde oko 2008. sam se radovao što ću te videti, Boro, đede, ali mi Vlajsa reče da „bi to bilo mnogo“, s namigivanjem da ću da isprljam slavnije od sebe. Da se nosite u tri pičke materine, i ti i Vlajsa. Koji će tebi klinac nagrada kada ladiš jaja po Berlinu 30 godina? Dajte gladnom Etiopljaninu nagradu, a ne onom što ima bazen i smuča se na Nepalu. Napisao si jedan dobar roman „Dr Krleža“, volim da ga pročitam jednom godišnje, tu si svoj život upakovao u Krležinu biografiju, i napisao si jedno te isto delo u 2 dela, „Uloga moje porodice...“ i, što reče Igor Mandić, multimedijalnu babu „Bel Tempo“, a ostalo je davež. Da li si siguran da si napisao remek-delo? I ti Vlajso da se nosiš u tri kurca, i svi vi s dve i tri putovnice. 

 

I ko su ova tri člana žirija, banuli padobranom kao Putin u Jeljcinov ofis? Da nisu iz škole obaveštajnog rada V. Arsenića iz Fukse, onog goveda izraelskog što regrutuje jurišnike da budu plaćeni kritičari. Sigurno su se pohvalili u kući. „Ćale, zaposlila sam se u državnoj službi!“ „U, ljubi te majka, a šta, projektantska firma, ćata u opštini, u struci?!“ „Ma jok, kevo, plaćaju mi da serem po romanima i pesmama pisaca!“ „A je l’ vam daju motke kao u Indiji?“ „Pa, ne još, ali uskoro će nam dati ista prava kao komunalnoj policiji!“ Pušite ga, bre i ti i Saša Ćirić! A u žiriju Bgd Pobednika sede veštice Slađana i Nataša, jedna me smatra „Zlom u književnosti“, druga je pre izvesnog vremena pokušala atentat na moju ličnost izvečeri, dok u Vitalovom žiriju sedi metiljavi postmodernistički vizantijski stihoklepac s pikslama umesto naočara, popularni Danilov, koji je književnik jedino odevanjem – sistematski i pomno se odeva kao lik iz početaka Srpskog književnog glasnika, po sistemu „Obucite pisca“ iz Politikinog zabavnika. Serem se i na te dve nagrade (njima nisu ni poslati primerci), inkvizitorski prvosrbijanske, i na ovu drugosrbijansku NIN-ovu. Isto sranje, slično pakovanje. E, Vlajso, jebo te Traduki u dupe. Svetiš se zbog „Čarapanki...“, pičko, koji je to pornić, sa raznim sisama i stipendijama. I ti Suvajdžiću, uhlebe i seronjo, po zanimanju Kosovče i narikačo, prava si Stevka Božurevka, s tim širokim kukovima i akten-tašnom kao iz „Kamiondžija“, džaba leba jedeš u državnoj kancelariji, blokiraš me na konkursu „Branislav Nušić“, da se ne ponovi greška iz 2017.

 

Pušite ga svi. I ti crnogorski prevarante jedan, Damnjanoviću iz NNK Internacionala, i setiću se još vas govana, ima vas dosta.

 

I ti Mirno Stevanović, što teraš izdavače da me bojkotiju pa mi otimaš danske romane i daješ onom ljudskom komarcu Radošu Kosoviću -> i ti ga puši. Hajde neka se tvoj kresoje opet očeše o mene, poješće svoje testise.  

Deklaracija edicije YUGO_ЛИТ -- verzija za Zonu A (Hrvatska i Slovenija)

 

3.

Proglas namenjen hrvatskom i slovenačkom tržištu – takozvanoj Zoni A:

 

Yugo je kao autač i koncept izvažanja jugolavenske ideje „ni Istok niти Zapad", anticipirao krah SFRJ, bio je to labuđi pjev titoizma, dok je pobjeda grupe Riva na Euroviziji bio krik euforičnog umirućega pacijenta prije smrti.

          Promdižba Yuga u Ameriki bila je dirljiva mješavina s jedne strane „zadaha sredоvječnog zakašnjenja”, kako reče Krle Krleža u Kumrovečkom nokturnu i, s druge strane, prijateljske propagande neobaveštene Amerike.

          U SAD su došli naši gospodarstvenici, a sve je organizirao Goran Milić tadašnji korešponendent na kirilici i ekavici.

Dragan Babić nije s ljubavnicom Liv Ullmann to gledao iz potaje, jer se s njom tada već rastavio, a Žika Kovačević i Đoko Vještica su se kikotali u kutu.

          A najveći zloslutni simbol kraha i autača i jedne zemlje bila je skupina „Sedmorica mladih“ koji su tamo pjevali i svirali dixilend, a Američani se nisu mogli načuditi da se oni zovu „mladi“ a svi su već tada imali po 45. Dixilend su, međutim, svirali vrlo dobro, 90 postotaka kao Neworleanšani, češkog podrijetla.

          Lansiranje Yuga trebao je biti uvod u drugi pokušaj barenja „ jugoslavenskog rukovodstva” da SFRJ pristupi EZ, nakon što je Tito to odbio 1976. kada su htjeli primiti skupa Španjolsku i SFRJ. Autač je bio prerada jugo-tenka za borbe na Marsu, Mjesecu i Jupiteru. Imao je radni naslov „Jan Bibijan meće zimske gume na Mjesecu“.

          Tada u Uošingtonu su autač dočekali osobno Reagan i v.d. državnog tajnika, George Shultz. Goran je Milić bio dopisnik JRT-a, a kulturno-umjetnički program su predvodili SEDMORICA MLADIH iz Beograda, a svi najmanje 45 godine stari. I svirali su dixieland, a svi su očekivali kolca i orca i ojkanje.

          „Lada“ je uostalom špijunska plijen ruskih gospodarskih špijuna, ukradli su planove iz SR Njemačke, zato je to jedini dobar ruski sovjetski autač, a „Moskvič“ je na razini motokultivatora kada ga jašu jazavci.

          Tada su svi voljeli Yugo i Jugoslaviju, FBI je hapsio četničku i ustašku emigraciju po migu Dolanca i Ćulafića, kao da je Tito jošte bio živući.

          Yugo je samo malo zakasnio, na primjer 5 godina.

          Hoće li Ledo skončati kao Yugo i tko li ga reklamira sada, dok je dopisnik HRT-a iz Nevjorka i Uošingtona Silvija Lux Philips? Tko to pjeva tamo u SAD i liže Ledo? Odgovor: „Veseli Zagorci“, nanovo okupljeni od preživjelih članova i kloniranih zamjena.

 

Književno veče s Predragom Crnkovićem!

 Književno veče s Predragom Crnkovićem, utorak 10. januarr -- galerija Artget, KCB s://www.kcb.org.rs/2023/01/razgovor-sa-predragom-crnkovicem-povodom-obelezavanja-20-godina-prevodilackog-rada/

 

 Tekst sa sajta Kulturnog centra Beograda:::

Aprila 2020. godine trebalo je da bude obeležena dvadesetogodišnjica Crnkovićevog prevodilačkog rada. Naime, aprila 2000. godine je Raša Livada objavio prvi tekst Danca Stena Stensena Blegora na srpskom, prevod pripovetke „Kasno buđenje“ u Pismu. Zbog pandemije obeležavanje ovog jubileja je odloženo sve do ovog januara.

U utorak, 10. januara u 19 sati u Galeriji Artget sa Predragom Crnkovićem razgovaraćemo o njegovim prevodima objavljenim tokom ove 22 godine, kao i o planovima za godine koje dolaze.
Moderator: Nena Mihajlović Vlajković

Biografija:
Predrag Crnković je do jeseni 2022. godine preveo 56 knjiga s danskog, norveškog, švedskog, engleskog, slovenačkog i makedonskog. Uređuje edicije Severno svetlo, YUGO_lit i Van toka u Presingu. U najavi su memoari Stiva Džonsa, sećanja Srbe Ignjatovića, putopisi iz SSSR-a Gordana Nuhanovića… Objavio je 13 knjiga, uglavnom romana, ali i jednu zbirku pripovedaka i dve zb(i)rke poezije. Tri njegove radio drame (dve nagrađene na konkursu Radio Beograda za originalni tekst i jedna adaptacija Mopasanove pripovetke) višekratno su izvođene na Radio Beogradu 2. Odlomci iz proze i poezija su mu prevedeni na danski, mađarski i slovenački. Crnković je 2020. godine prvi put na srspki preveo Kirkegorova Dela ljubavi (Službeni glasnik). Kao prevodilac i često uncredited urednik i takoreći agent tokom dvadesetogodšnje prevodilačke karijere otkrio mnoge Skandinavce srpskim čitaocima: Norvežanina Pera Petešuna, Danca Henrika Stangerupa, Šveđanina Ulfa Petera Halberja, Dankinju Kristinu Heselhold s knjigama „Glavnica“ i „Kamila – i ostatak ekipe“, pa opet Norvežanina Tura Ulvena s kultnim romanom svesti u takoreći jednoj rečenici i jednom pasusu, „Zagrobni darovi“, Šveđanku Saru Stridsberj s izuzetnom romansiranom biografijom Valerije Solanas „Fakultet snova“, pa opet Dance, Kirsten Torup s „velikim danskim romanom“ „Prisećanja na ljubav“, zatim Jana Sonergora, s dve generacijske (o rođenima 1960-ih) vremenske kapsule, zbirkom priča „Poslednja nedelja u oktobru“ i „Poledica i vlaga na putu“, Naju Marije Ajd sa zbirkom priča „Pavijan“ i ispovednom knjigom o tom kako se nositi s bolom posle gubitka sina, „Karlova knjiga“, pa zatim ženskog Bukovskog (ili ženskog Henrija Milera), Hane Hejgor Viemose, s krvavo iskrenim ispovednim romanom „Izjebana do smrti u Amazoniji“, uglavnom sve u ediciji Severno svetlo kod Presinga. Poslednji Crnkovićevi prevodi u ediciji Severno svetlo su intrigantni i žanrovski i stilski raznovrsni. „Druga grana“ Jespera Vung-Sunga je porodični roman zasnovan na istinitom događaju: početkom 20. veka stotinak Kineza pod ugovorm dovoze u kopenhaški zabavni park „Tivoli“ u „Kineski grad“ (lepši naziv za zoo vrt), a jedan od njih, crtač i krasnopisac San, zaljubi se u Ingeborg Danijelsen, a i ona u njega. Ljubav je pobedila sve, ali po koju cenu… Praunuk Jesper, sada vodeći pisac za decu i omladinu u Danskoj, dugo se spremao za ovu knjigu, koja ima kompoziciju bajke, ali je izvedba naturalistička i povremeno mučna. U distopiji „Helter Skelter“ Jensa Martina Eriksena sagledava se evropska desnica iznutra, sa smelom tezom da Putin stoji iza njenog uspona poslednjih decenija. „Mirna kao bubica“ Leonore Kristine Skov i „Mračna komora“ Kamile Hjernholm Olsen, imaju zajedničko vreme i mesto radnje, Helsinge, tipičnu dansku palanku u kandžama konzervativnog krila crkve „Unutrašnja misija“ osamdesetih godina 20. veka. Leonora Kristina Skov je ikona LGBT pokreta u Danskoj i ovaj njen roman je u nedavnoj anketi proglaše za „najvažniju dansku knjigu fikcije u poslednjih 25 godina“. Norveški roman Marije Ćos Fon „Kinderfuksa“ zasnovan je na istinitoj priči i seksualnom zlostavljanju u porodici i daje odgovor na jedno od glupljih pitanja u istoriji čovečanstva – „zašto je toliko čekala da prijavi?“. Uskoro iz štampe izlazi prevod romana „O izračunavanju zapremine“, spekulativna funkcija i jednom danu koji se večito ponavlja, septalogija čija su prva tri dela u novembru 2022. nagrađena Književnom nagradom Nordijskog saveta.