Čestitke komšiji dva sprata iznad
Bravo, komšija, 44 godine mi pljuckaš na sims od terase i treseš pepeo, a ponekad i pikavac upadne. Kada te, valjda, uplaši prostata, kreneš i semenke (bundevine) da grickaš kao nenormalan, pa mi se terasa i od ljuski zabeli.
Koja je verovatnoća da ćeš nekog prolaznika da pogodiš u glavu pikavcem? Kosmički mala, verovatno.
r.: Ted Kočev; ul.: Dolf Lundgren, Maruška Detmers, Džon Ešton, Gejven O’Herlihi.
* * *
Kladio bih se da glumci koji igraju dvoje protagonista (isprva antagonisti, ali se udruže protiv „većeg zla“) stoje iza ovog filma, u želji da dokažu da umeju i da glume, a ne samo da budu seksualni objekti (Maruška), odnosno akcioni bodibilderi (Dolf). Maruška, Silvija Kristel naših dana, slavu je stekla žbunom i „eksplicitnim“ seksom, a Dolf je Lundgren vazda bio Dok Sevidž, Gart, rmpalija koji malo zbori i filozofira, a mnogo klada valja. (Opet kvrc – bio sam uveren da je Lundgren igrao Sevidža na filmu, ali ne, film je bio iz 1975. i tog bledunjavog heroja, čija je ekipa bila mnogo interesantnija {najviše sam voleo hemičara građenog kao rvač}, igrao je Ron Ilaj: kako sam to pomešao?!)
Elem, u postkomunističku Češkoj s raznih strana poslata su dva atentatora, maršal Dejn (Lundgren) u ime CIA i Simon Fozet (Maruška) u ime neke nepoznate organizacije... Znači s različitim zadacima, Dejn da štiti, a Simon da ukoka. Koga? Pa, u posetu Češkoj dolazi kubanski ambasador. Valja ga sačuvati, kažu šefovi Dejnu, ali veleposlanika ipak neko ucmeka snajperom. Sumnjiva je samo Simon, i Dejnu je naloženo da to ispita (čitaj: da ukoka koleginicu na koju je sve to već svaljeno).
Dejn ima vernog pomoćnika Aleksa Rida (Džon Ešton u ulozi života), koji je isprva oličenje vere u amerikansku demokratiju i pravednost CIA. On u jednom trenutku pije kafu iz plastične čaše usred noći na ulicama Praga (CIA može da isporuči kaficu u svaki deo sveta, kao što je za vreme II svetskog rata amerikanska vlada isporučivala "laki strajk", prezervative i amfetamine i saveznicima i svojim soldatima) i kaže nakon slatkog srka : „Oh, God, I love this job!“ A Dejn, razbacani amerikanski maršal, koji je – saopšteno nam je – dotle već na kamare likvidirao ko zna koliko neprijatelja američkih interesa i to van teritorije SAD (jer, SAD su tako u mogućnosti), pokazuje začuđujući skepticizam i samo nešto zanoveta i ništa mu nije jasno. Juri on Simon (s kojom je kanda nekoć bio u „emotivnoj vezi“), ali, brate, hoće da mu se sve objasni...
Gledamo kako se zavaruju poklopci na šahtovima na ulicama Praga. Gledamo akcione scene u onim češkim tramvajima, koji se još voze našim ulicama. Slušamo divne invektive na račun amerikanskog intervencionizma i mislimo: „blago Dejnu kada mu je Aleks Rid drugar i saradnik na terenu..."
Tokom razmena prepametnih eseja između Maruške i Dolfa na temu demokratije i opravdanosti atentata gledaoca može da uhvati krindž, ali onda neka se samo seti velikana Pekinpoa i njegove „Elita ubica“ i kako su tamo pod kišom metaka Robert Duval i Džejms Kan mudrovali o smislu cijovanja i kako cija snajka cija iscedi agente kao limunove pa ih baci.
Ispostavlja se da je kubanski ambasador ubijen s predumišljajem i u saradnji s trulim Amerikancima, a da su Dejn i Simon trebalo da budu žrtvena jagnjad. To je bilo tako očigledno, a moglo se predvideti i ko je mangup u redovima časnih asasina na terenu – upravo onaj pouzdani i simpatični Aleks Rid, koji je ponudio klasičnu priču „zar za 2000 dolara mesečno bez poreza da krvarim gaće kad mogu da obezbedim egzistenciju kao jugoslovenski fuzbaler koji s 28 godina odlazi u pečalbu?!“.
Prosto da čovek ne poveruje da je Ted Kočev režirao ovakav film, prepun opštih mesta i s tako predvidljivim krajem i s tako školskopriredbastom glumom dvoje telesnih zvezda, koji su odlučili da na kupe diplomu iz Šekspira. Opšti je utisak nekog televizijskog filma koji se prikazuje najkasnije posle podne, taman posla uveče i koji se nikako ne sme gledati u noćnim satima, u trenucima nesanice. Onda su sve njegove slabosti samo još uočljivije.
